Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Leaderboard

  1. Даниела

    Даниела

    Уредник


    • Likes

      120

    • Укупно коментара

      1226


  2. Jелена

    Jелена

    Чланови


    • Likes

      69

    • Укупно коментара

      368


  3. Снежана

    Снежана

    Чланови


    • Likes

      56

    • Укупно коментара

      631


  4. dušan

    dušan

    Чланови


    • Likes

      49

    • Укупно коментара

      320



Popular Content

Покажи најомиљенији садржај since 03/26/17 in all areas

  1. 6 likes
    @Andjelija@Ayla@Saintcruix@Sofija@Stariji Gospodin@zeljko@Кордун@Војвода Дрекале@Снежана@Стијенски@Далматинац@majoр@Manwë ...и свима осталима, колико вас има
  2. 5 likes
    На сву срећу, те ствари су иза нас. Не поновиле се.
  3. 5 likes
    У оваквом избору, не би било тешко. О позитивним особинама гајбе пива бих могао да ти причам цео дан, док то нихе случај са великим већином кандидата.
  4. 5 likes
    До победе Бели!!! Само јако!!!😃😀
  5. 4 likes
  6. 4 likes
    Вучић је на протеклим изборима убио „више мува“. Постао је председник и једним ударцем почистио је све такмаце на политичкој сцени. Шта ће даље бити, нико у Србији не може да зна. Да више ништа неће бити исто, то би требало већ сви да схватају. https://rs.sputniknews.com/analize/201704031110619375-stranke-srbija-izbor-vucic/
  7. 4 likes
    Ретко добра тема. Доста сам научио. Хвала свима који пишу на теми.
  8. 4 likes
    Сликара који је три рата ратовао за Србију партизани су стрељали у селу Крчагову Колико ће уметници страдати доласком комуниста на власт у Србији, могло је изгледа да се наслути већ на самом почетку Другог светског рата. Прва већа територија под влашћу партизана, касније названа Ужичка република, трајала је свега 67 дана. У последњим данима њеног постојања – 28. новембра 1941. године – партизани су стрељали српског сликара и вајара Михаила Миловановића, носиоца Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне трећег степена. Аутора чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, те краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића убили су без суђења под оптужбом да је енглески шпијун. Михаило Миловановић био је ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, минхенски ђак, патриота који је почетком новог рата знање немачког језика користио да помогне својим Ужичанима. Игром случаја, на ликовној академији у Минхену студирао је са оцем пуковника Алберта Ханса Штокхаузена, немачког комаданта Ужица 1941. године. Позивајући се на пријатељство са оцем немачког пуковника, према сведочењима бројних Ужичана и њихових сродника, спасао је многе сународнике, и комунисте и оне који то нису били, од немачког заробљеништва и стрељања. Закаснелу правду дочекали су сликареви потомци 66 година касније. Окружни суд у Ужицу 21. марта 2007. године донео је решење о рехабилитацији убијеног уметника и утврдио да је под оптужбом да је енглески шпијун стрељан без икаквог суђења. Уз пресуду стоји да Миловановић никако није могао бити енглески шпијун, с обзиром на место у ком је живео и потврду како је од Немаца спасао сина Јова Пишчевића, шефа Пореске управе Ужица. Никола Кусовац, пензионисани кустос Народног музеја, каже да су у поратном времену у музеју више сматрали да је сликар убијен „грешком”. Да су га партизани стрељали само зато што је имао браду. Такво је време било. А да је био енглески шпијун, то никада нико није ни помислио.
  9. 4 likes
    Споменко Гостић СПОМЕН-ПЛОЧА И УЛИЦА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА СПОМЕНКА ГОСТИЋА ВИШЕГРАД, 19. МАРТА /СРНА/ - Спомен-плоча и табла са називом улице, посвећене младом хероју Војске Републике Српске Споменку Гостићу, постављене су данас у вишеградском насељу Гарча у присуству бројних грађана. Спомен-плочу и таблу свечано су открили начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, предсједник Предсједништва Борачке организације Вишеград Милисав Васић и аутор филма о Гостићу Миле Савић. Ђуревић је навео да јунаци који су уградили животе у стварање Републике Српске не смију бити препуштени забораву. "Општина Вишеград прва је у Републици Српској која је на овај начин одлучила да се одужи храбром дјечаку", истакао је Ђуревић. Васић каже да је Борачка организација Вишеград, у сарадњи са аутором филма о Гостићу, Милетом Савићем, организовала промоцију филма у овом граду, након чега је Ђуревић обећао да ће једна од улица носити име младог хероја. Савић је захвалио начелнику општине и Борачкој организацији Вишеград на реализацији идеје. "Велика ми је част што сам вечерас у Вишеграду. Овим је постигнут циљ филма - да општине буду подстакнуте да додијеле једној улици име Споменка Гостића", нагласио је Савић. Он је додао да је ово и порука мира, те да народ никада више не смије да дозволи да дође до рата. "Сви који погледају спомен-плочу и улицу, сјетиће се да је рат велико зло и да и дјеца страдају", рекао је Савић. Он је навео да је филм "Споменко на вјечној стражи" приказан у Републици Српској, Србији и Русији. Свештеници Српске православне црквене општине Вишеград освештали су спомен- плочу Споменку Гостићу која се налази у истоименој улици, а израђена је уз подршку Борачке организације Вишеград и општине Вишеград. Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Споменко је сахрањен на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ. http://www.srna.rs/novosti/482191/spomen-ploca-i-ulica-kao-znak-sjecanja-na-spomenka-gostica.htm
  10. 4 likes
    Рзлози за почетак рата у Сирији ? Сликовити и гасовито.
  11. 4 likes
    Укратко о времену у Русији. Пролеће је дошло и код нас.
  12. 4 likes
    ... i kao što već rekoh, tvrde mi da je oblačno danas, ali ja zaista ne vidim te oblake. Sunce me grije i tako me toplo grli, da jednostavno imam potrebu podijeliti to sa vama. Na pitanje šta mi se dešava sa kosom, i zašto je tako bahato puštena, pitam se da li vide da mi je žao ukrotiti, skratiti ili bilo kako stisnuti... sretna sam dok nemirno viori oko mene. Primijetila sam i čudan pogled komšinice dok sam kupila papiriće u mojoj ulici. Jednostavno sam kupila ono što je bacio neko ko ne voli moju ulicu, a tako je lijepa. Veseli me i prolistali bagrem, procvjetala džanja, i ono stablo kojem ne znamo ime, pa smo ga prozvali "lisje", a ne znam zbog čega... Obradovala me je i nepoznato dijete, koje me je u prolazu dodirnulo, i kao da je prebacilo neku čaroliju toplu...a samo je dotakla malenim dlanom moju ruku. Šta god da se događa, neka traje, divno je...
  13. 4 likes
    Анђео из Милешеве Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла, лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији, и свуда шапутах самом себи да си ми ти једина истина и да ја, заиста, по једном великом кругу, доходим твојој лепоти. Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе, и кад сам се радовао, и кад сам на далеке улице као рањена птица пао, никад, никад те, мили мој, нисам заборављао. Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи, и чега год се дотакох добило је твоју боју утишану као лимски пејзаж од жуте оранице, светле траве, камења, и белог октобарског неба. Сад наслоњен на један бели прозор оивичен црним рамом градских кровова, слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену. То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш, сироти мој Анђеле из Милешеве. Светислав Мандић
  14. 4 likes
    Префорсирао си се брате, чух неког игумана како каже за Часни Пост: пости се се на води, ко не може на води пости на уљу, ко не може на уљу пости на риби, ко не може на риби тај није нормалан
  15. 4 likes
    Prvo i osnovno: mi nikada ne možemo sa sigurnošću da znamo svrhu sa kojom smo stvoreni. Možemo samo da naslutimo motive Boga za taj kreativni čin, a čak ni tada ne možemo da budemo sigurni jesmo li uboli suštinu. Kada bismo znali svrhu zbog koje smo stvoreni, prelako bismo odgovorili na pitanje šta je smisao života. A u čemu bi onda bio trik? Nama, jednostavno, nije dato da znamo svrhu zbog koje smo stvoreni, a nije nam dato zato što nismo savršeni kao Bog. Uprkos tome i baš zbog toga, naš jedini smisao i cilj jeste da upoznamo same sebe, jer ne postoji ništa drugo osim nas samih, na šta bismo mogli objektivno da se oslonimo, bez bojazni da ćemo se prevariti. E, tu onda nastaje pravi problem, jer malo ko od nas zaista i poznaje sopstvo.
  16. 4 likes
  17. 4 likes
    Ада ми се ка философи рађамо.
  18. 4 likes
    Управо, а ево и зашто (моје скромно мишљење), зато што Хришћанство није филозофија живота, Хришћанство јесте сам живот, а Христос Истина и Пут. Срозавањем Бога, животодавца на ниво науке и филозофских питања, неће донети никакве одговоре, за хришћанство и живот у Христу су тотално небитна та питања јер би то значило да на њих могу само филозофи и научници да одговоре, што просто није тачно, јер их оповргавају хиљаде верника који живе Христа и имају одговоре,а нису филозофи...само верују.
  19. 4 likes
    Није. Може да буде љубав према мудрости или мудрољубље. Него, хајдемо једно филозофско-теолошко питање: због чега Бог ствара људе?
  20. 4 likes
  21. 4 likes
  22. 4 likes
  23. 4 likes
    Оу! Чекамо! Али... Чекали смо их у Грузији у 2008. Чекали смо их на Криму у 2014. Из неког разлога они не желе да се састане са нама. Можда ово је разлог за то? http://fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/svaki-americki-brod-u-crnom-moru-moze-biti-unisten-za-samo-nekoliko-minuta Или ово: http://fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/rogozin-nase-rakete-ce-razneti-americku-pro-i-sutrasnju-i-preksutrsanju Или ово: http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-rusija-je-danas-mocnija-od-svakog-potencijalnog-agresora-podvlacim-od-svakog
  24. 4 likes
    Камертон за душу. Током једног истраживања у Русиjи било је постављено питање "Што вам је најважнија ствар у животу?". Три од најпопуларнијих одговора: "стварање породице", "подизање деце", "живети у складу са сопственом савешћу". Свети Оци кажу да је савест глас Бога у човеку. Да бисмо чули тај глас, потребна нам jе Црква. Она нас учи како да тражимо Бога, да живимо у складу са заповестима, да имамо чисту савест. И ако наша савест прекорева нас због наших грехова, увек можемо доћи у цркву за исповест и покајање. Преко свештеника Бог нам опрашта грехе и исцељује наше болести и ране.
  25. 3 likes
    ПУТИНОВ САРАДНИК: Протести у Београду су режирани споља да се ослаби власт Путинов најближи сарадник, члан Јединствене Русије Сергеј Железњак упозорио је да протести који се одржавају у Београду и другим градовима у Србији имају за циљ подривање суверенитета земље. Протести у Србији су режирани и имају провокативан карактер. Према стандардном сценарију обојених политичких пројеката, овакве мере имају за циљ слабљење легално изабране власти и дестабилизацију земље. Такве непријатељске акције спроводе се са намером притиска на руководство суверених земаља и изазивање државног удара. Нажалост, трагичне последице оваквог варварског мешања у унутрашње ствари независних земаља видели смо широм света и надамо се да ће српски народ имати мудрости и храбрости да спасе земљу од обојене револуције – оценио је Железњак. Према његовим речима, доказ спољног мешања у унутрашње ствари Србије је одсуство јасног организатора протеста и јаке жеље да се иде на улице, као и широка примена интернет технологија у којој су активно укључени студенти, млади и малолетници. – Анализа ситуације са сличних протеста који су се десили недавно у Русији, показали су да украјинске ИП адресе и аутоматске поруке коришћене у незаконитим радњама и провокацијама – навео је Железњак и појаснио: – У Русији, у Србији и другим земљама, млади су активне социјалне групе и емотивно реагују на оно што се догађа око њих. Тражећи начине да се самоизразе, млади су увек били подложни манипулацији и средство за остваривање опасних и страних циљева. ‘Силе мрака’ желе да искористе младе који су одрастали након бомбардовање Србије, разарања земље, санкција и ‘Багер револуције’, како би земљу вратили у хаос и насиље. Ко год се нашао под њиховим утицајем треба да се запита какву Србију жели: независну, јаку и просперитетну или слабу и подложну утицајима оних који су убијали Србе и уништили Југославију – закључио је Железњак. http://srbin.info/2017/04/04/putinov-saradnik-protesti-u-beogradu-su-rezirani-spolja-da-se-oslabi-vlast/
  26. 3 likes
    После најразличитијих коментара о протестима младих, отишао сам у центар града да видим о чему се ради. Није било ни једног страначког обележја, ни једног председничког кандидата, а чини ми се ниједног професионалног политичара. Био је то карневал са озбиљним бројем учесника. Колико сам могао да проценим - око 30.000, можда и више.Углавном млади људи, али било је и старијих па и баш старијих. После дуже времена један масовни скуп који ми је изазвао добро расположење и пробудио наду. Наравно, како нема видљивог вођства да усмерава енергију, како ће од сутра време да се поквари па ће бити и кишице - мале су шансе да ће ствар да прерасте у нешто озбиљно, али никад се не зна. Можда и хоће. Ако нам наша памет допусти то. Тамо док сам ходао међу младим хулиганима и хулиганкама који су између осталог претећи викали "Хоћемо културу", упозоравали једни друге да не праве никакву штету и да се не пентрају на опасна места, схватио сам да је наш највећи проблем то што смо постали препаметни. Унапред све знамо. Знамо да нема шансе да узурпатор не добије изборе. Знамо да је побуна против бахатих власти у циљу страних служби које би да дестабилизују земљу, која ето стабилно и мирно иде у пропаст. Знамо да деца нису могла сама да изађу на улице. Знамо ми и много тога више. Знамо де нема сврхе да се венчавамо, да рађамо децу. Да је глупо да ризикујемо и верујемо једни другима. Зна се колико сви лажу. Змамо да ћемо сви једног дана умрети. Па што онда уопште и да се трудимо. Убиће нас ова наша памет. Колико само овде на фејсбуку може да се прочита паметних анализа које су толико паметне да вас само бацају у безнађе. Србија је у недељу понижена. Од човека који је наше паре искористио да направи нове зубе, купи нове наочаре и одштампа се у зилион примерака да нам се смеје у лице. Деца неће да отрпе понижење ћутећи. Хвала им због тога. Хвала им што сам осетио за тренутак да овај народ није мртав. Хвала им ако ништа друго шт су ме мало орасположили, што су унели дах живота у ово наше мртвило. Али паметни смо ми. Навикли смо се на мир и нећемо допустити да нас ико узнемирава. Послаћемо ми сву ту децу преко границе, а ми ћемо остати овде да они од седамдесет година допуњују пензије тако што ће се старати о онима од преко осамдесет. И да се разумемо. Не гарантујем за будућност ових протеста. Да ли ће их и ко ће их злоупотребити. На шта ће све то да испадне, кад, овако паметни, знамо да не може ништа. Али ко се умори од памети може себи да дозволи мало глупости ових дана па да осети живот у Србији. Ако деца не одустану од нас. Ђакон Ненад Илић, Фејсбук
  27. 3 likes
    Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, у суботу 01. јула 2017, осму годину за редом, биће обиљежен: „Дан сјећања на Јадовно 1941-2017.“ Организатори овог Сабрања су удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке и Београда и Епархија горњокарловачка. Молитвено окупљање код Шаранове јаме на Велебиту и Часног крста постављеног прошле године на мјесту будуће Капеле Јадовно, одржаће се у суботу 01. јула у једанаест часова, када ће бити служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг. Након парастоса, кренућемо узбрдо, пјешке мученичком стазом јадовничком око 5 км до јаме под Гргиним бријегом, једне од 32 регистроване јаме у којима су убијане жртве. Уз саму јаму ће бити постављен Часни Крст и служен кратки помен. Наставићемо још око 2 км узбрдо, до мјеста логора Јадовно гдје смо 2012. поставили Часни Крст. На повратку, обићемо Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану. За учеснике ће бити обезбјеђен бесплатан превоз аутобусима из Београда, Новог Сада, Бања Луке, Приједора и Новог Града. Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941 у Српској: +387 51 333 588 или 051 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com . Заинтересовани за пут са подручја Р. Србије, треба да се јаве Вељку Ђиновићу, на телефон: +381 64 421 6548 или путем електронске поште: djinovicveljko@gmail.com или udruzenje@jadovno.com . Због ограниченог буџета и трошкова финансирања Сабрања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине. Молим вас да на вашим Фејс "зидовима" подијелите ову најаву. Пођимо на Јадовно, јер нисмо заборавили! За организатора: Душан Ј. Басташић Организатори: Јадовно 1941.
  28. 3 likes
    Овдје је сасвим јасно зашто су се и они дигли на ноге. Избјеглице са блиског истока воле Србију због жена,а не због Вучића,или других. Црњо хоће оне ствари,као и Арапи. Чуо је да за ситне новце може добити. Наравно да су то искористили они други који желе да стварају грађанске ратове,попут Сороша,и остале гамади у масонским ложама,при чему им доста помажу српски масони који ништа не раде за свој народ.
  29. 3 likes
  30. 3 likes
    ПРИЧА О ДИЈАНИ БУДИСАВЉЕВИЋ (која мора да уђе у све србске уџбенике!) Заборављена хероина За име Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је од смрти сачувао 1.200 Јевреја током Другог светског рата, чуо је цео свет. И Ирена Сендлер, спаситељка 2.500 јеврејских малишана из варшавског гета, две године заредом била је номинована за Нобелову награду за мир. Али, за Дијану Будисављевић, рођену Аустријанку која је из крвавих усташких логора током НДХ избавила око 12.000 беспомоћне деце – углавном српске, са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села – не зна готово нико. Знају историчари, неки преживели логораши и њени ретки потомци. Један од њих, писац Леонардо Рашица, праунук Дијане Будисављевић, јавио се ових дана „Новостима“ из Бразила, у жељи да се о Дијани, њеном раду и деци коју је спасла сазна што више људи, док прашина заборава потпуно не затрпа и њено херојско дело, али и злочин против кога је устала. ЧИЊЕНИЦЕ Историја за Дијану каже ово: Дијана Будисављевић (рођена Обексер), удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, организовала је велику акцију спасавања око 12.000 деце из усташких логора смрти. Та чињеница се наводи у многим публикацијама које су се бавиле страдањем деце у НДХ. Код српских историчара, о Дијани читамо у раду Милана Кољанина, код Милана Булајића, али и Драгоја Лукића, који је уз помоћ остатака њене картотеке успео да састави досад најкомплетнији списак убијене и заточене деце у НДХ. У званичним публикацијама, као и на сајту Спомен-подручја „Јасеновац“, име Дијане Будисављевић налази се под одредницом „Спасавање деце“. – Акција коју је организовала Дијана Будисављевић, била је по свом обиму, броју учесника и броју спасене деце (више од 10.000) једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи – стоји на сајту. У Хрватској, о Дијани је писала проф. Мирјана Ајдуковић са Филозофског факултета (помиње је као „утемељивача социјалног рада у Хрватској“), па историчар и теолог Јосип Колановић. ДНЕВНИК Баш док је Колановић био на челу Хрватског државног архива, ова институција објавила је, 2003. године, „Дневник Диане Будисављевић“, потресно сведочанство о спасавању деце поткрепљено документима и фотографијама, списковима малишана и фотокопијама дела картотеке од 12.000 деце коју је Дијана уредно водила, не би ли малишанима сачувала идентитет. Из заборава је „Дневник“ – драгоцени историјски документ – изронио готово шест деценија после ослобођења и то захваљујући Дијаниној унуци, Силвији Сабо. Упркос свему томе, Дијанин херојски чин широј јавности готово је непознат. За њу никада није чуо ни највећи број деце, данас одраслих људи, који су преживели усташке логоре. Дијана Будисављевић није слављена као херој, ниједна улица, школа ни у Хрватској, ни у Босни не носе њено име. Не помиње се ни у једном уџбенику историје. О њој није написана ниједна књига нити снимљен филм, има је тек у ретким новинским текстовима… – Разлога за то има више – објашњава Милан Кољанин, из Института за савремену историју. – После рата, инсистирало се да је КПЈ све организовала, да је стајала иза свега. У ту се „шему“ није уклапала независна акција Дијане, која није била члан партије. Уз то, она је била буржујка, Аустријанка, припадала је загребачкој друштвеној елити, сарађивала и са Немцима да би спасавала децу. Сумњив је био и њен муж: како је, као Србин могао да преживи у Загребу? Таква је, нажалост, била логика због које се о Дијани сада врло мало зна. Ни Дијанин „Дневник“ објављен пре шест година, који је вођен на немачком, од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. и који представља непроцењив историјски извор, није причу о овој изузетној жени проширио даље од уских стручних кругова. Не само због тога што теме Другог светског рата више нису више у жижи интересовања, већ и зато што је штампан у само 700 примерака. Тако, рецимо, у Београду постоји – само једна копија. АКЦИЈА А Дијанин дневник говори све. Ту читамо како је одлазила, сама или са сарадницима (међу којима су били професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић), у логоре Лобор-град, Стару Градишку, Горњу Ријеку, Сисак – па чак и у Јасеновац – и одатле „отимала“ од усташа изгладнелу и болесну децу. Баш у уводу „Дневника“, у првом од 388 записа које је Диjана уредно водила током скоро пет година даноноћне борбе да сачува животе што више малих логораша, она објашњава шта ју је навело да помаже Србима. Случајно је од рођаке сазнала да уопште постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом. Јеврејска општина помаже својим члановима у концентрационим логорима. За прогоњене припаднике православе вере не постоји никаква акција помоћи – пише Диjана.„Дневник“ описује вређања, препреке, одбијене молбе, децу за коју је Диjана знала да им се ближи крај, бол мајки које су знале да морају да се одвоје од дојенчади, не би ли их спасле. Описала је и сусрете са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, те немачким генералима, који су били много расположенији да помажу православцима од усташких власти… КАРТОТЕКА За сву децу Дијана је педантно водила картотеку, како би им сачувала идентитет и како би, после рата, родитељи могли да пронађу малишане – објашњава Леонардо Рашица. – Али, сву документацију, и све фотографије, морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне. Та конфискација представљала је за њу „смак света“, јер, то је значило да неће успети да неку децу врати својим правим родитељима. После рата Диjана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. И касније, када се вратила у свој Инсбрук, остала је ћутљива.- Знала је да каже: „Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то.“ А можда је мислила да је могла да спаси још деце – каже Леонардо Рашица. ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“ 10. јул 1942, Стара Градишка: „Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“ (…) „Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора“. ПОМЕНУТА У ВЕЛМАРКИНОМ “ЛАГУМУ“ Диану Будисављевић помиње и српска књижевница и академик Светлана Велмар-Јанковић, у свом делу „Лагум“. На 155. страни читамо: „Логор у Лоборграду у којем су затворенице Јеврејке, према сведочењу затвореница Српкиња, имале готово повлашћен положај иако су логором управљали Немци, и делатност госпође Дијане Будисављевић и њеног одбора за помоћ женама у логорима на очиглед целог Загреба и усташких власти у току године 1941. и 1942. спадају у ред оних парадокса, или боље да кажем чуда, због којих људско понашање, као и сам живот, остају највећа тајна.“ ИМЕНА ВАЖНА КАО ЖИВОТ Акција Диане Будисављевић је, без дилеме, једна од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата, која је, нажалост, и у нашој и у светској јавности остала непозната – каже, у разговору за „Новости“, Милан Кољанин, из Института за савремену историју Србије. Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за српске жене и мајке у логору Горња Ријека. Прошириће се касније, када је почела велика офанзива, прво на Кордуну и Банији, а онда и на Козари. САОСЕЋАЊЕ – Цела та операција, што се тиче хрватске стране, била је усмерена на уништење целокупног српског становништва, на једном простору где су живели само Срби – објашњава историчар Кољанин. – Немачке комисије су све радно способне мушкарце и жене упућивали на присилни рад. Остале Србе усташе су желеле да убију. И мушкарце, и жене, и децу. Све то схватала је, средином те страшне 1942, и Диана Будисављевић, која ће – иако Аустријанка – постати вероватно највећа српска доброчинитељка у НДХ. Мајке са Козаре су убијане на најсвирепије начине. Оне „срећније“ одвођене су у радне логоре, и морале су да оставе децу. Читамо запис из Дианиног дневника, датиран 11. јула 1942, по довођењу деце из Старе Градишке у Загреб: – Коначно смо, око девет часова, стигли на Главни колодвор. Сва су моја деца још жива, али, док смо стигли до станице за дезинфекцију, троје ми их је умрло. Међу њима један већи, лепи дечачић. И у два друга вагона било је мртвих: страшна оптужба против Хитлера, који је одузео мајке; против усташа, који желе да униште децу једног народа – пише Диjана. Захваљујући интервенцији немачких војних власти, Диjана је добила усмену дозволу да помогне колико може. – Занимљиво је да је она ту подршку немачких представника, на челу са Фон Коцијаном, добила тако што је апеловала на њихову војничку част. Тада је у Вермахту постојао кодекс витешког војника, који не убија цивиле, већ их спасава – прича Милан Кољанин. СТЕПИНАЦ Храбра, крхка жена, сама је улазила у логоре. Чак и у Јасеновац, који је – као логор смрти – био потпуно затворен, чак и за Немце. Имала је срећу да су усташе, па и Макс Лубурић, морали да прихвате оно што им Немачка говори. – Диjана, господин Камило Бреслер и остали сарадници вадили су децу из логора колико су могли, и смештали их на неколико места: у Завод за глувонеме, у Јеронимску дворану, у Јастребарско – наводи историчар. – Децу би, када је то било могуће, излечили, обукли, па је следећи корак био да се нађу породице које ће их прихватити. Рад Диjане Будисављевић био је, од самог почетка, противан вољи усташких власти. – Сада из тога у Хрватској покушавају да извуку неки политички капитал. Али, да није било њене иницијативе, до спасавања деце не би ни дошло – јасан је Милан Кољанин. – Око прихватилишта је њен тим имао много муке, и опструкцију Римокатоличке цркве и Степинца. Ма колико се данас истиче улога Степинца и „Каритаса“ у спасавању деце, он је, на неки начин, био присиљен од круга око Диjане да се укључи у ту акцију. Можда и мимо своје воље. О Диjанином првом сусрету са Алојзијем Степинцем читамо на 54. и 55. страници њеног дневника: – Одлазим код надбискупа. Врло је суздржан. Не жели да се заинтересује. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Јеврејке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи да остане у стану, а сад је, упркос томе, намерава избацити из стана. Кажем му да сам дошла да тражим да спасе један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео да критикује Немце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви. Два дана касније, Диjана је поново код надбискупа: – Обавештава нас да је имао састанак с министром социјалног старања и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортоване деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. (Али, нису се остварила.) ЗАБОРАВ У картотеци је вођено око 12.000 деце, мада нису сва успела да преживе. Део је дат на „посвајање“ хрватским породицама. Иако је било фамилија које су после рата „Фрању“ или „Јозу“ рекле да је, у ствари, „Симо“, неке нису. Милан Кољанин претпоставља да у Хрватској и даље живи на стотине људи који су изгубили свој идентитет и постали Хрвати, иако су рођени у српским породицама. – Диjани јесте било најважније да деца преживе, али и да сачувају свој идентитет. Баш ту долази жалосна епизода са одузимањем картотека – прича наш саговорник. – Морала је све, под притиском Озне, да преда Министарству социјалног старања, иако би било логично да баш она настави тај рад после рата. Не само да га није наставила, већ је њено велико дело после рата скрајнуто. Део је, чак, приписан другима. Њен стан је претресан, прислушкивани су јој разговори, искључиван телефон… Диjану су, тако, шиканирали и током рата и после ослобођења. Није ваљала ни усташама ни комунистима. – Улога Камила Бреслера и неких других људи, која јесте била значајна, истакнута је касније у први план, јер су били повезани са КПЈ – наводи Кољанин. – А Диjана је сматрала да то није питање ни нације ни партије, него људскости. ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“ 22. октобар 1942. „Одмах сам позвана код директора Завода за глувонеме. Чим су деца изашла из аутобуса, нису чекала да их неко понесе, већ су великом брзином сама, на рукама и ногама, пузала уз степенице. Нисам то разумела док нисам приметила да, кад стигну у собу, нестаје смех с њихових лица, и готово сва почињу углас да плачу. Испоставило се да су се дечица надала да их водимо њиховим мајкама.“ АРХИВ Диана је водила прецизну картотеку и настојала је да свако од те деце има име. За кога то није знала, описивала је неки знак на телу, било шта по чему може да води то дете, с надом да су му родитељи живи и да ће једног дана моћи да га нађу и препознају. Део документације се налази код њене унуке Силвије Сабо, други је у Хрватском повијесном музеју, док су копије картотека углавном у Хрватском државном архиву. – Постоји могућност да су оригинали уништени – опомиње Милан Кољанин. Бригита Кнежевић САЧУВАЛА МИ ЖИВОТ И ИМЕ И ја сам једно од те деце, око чијег врата је Диjана Будисављевић обесила картицу са именом, и извукла ме из усташког логора. Имала сам само две године, и не сећам се много чега, али сам успела да сазнам коме дугујем живот – каже нам, на самом почетку разговора, Бригита Кнежевић, председница Удружења заточеника логора НДХ 1941-1945. У стану ове крепке даме на Врачару пребирамо по албумима фотографија, али и успоменама, у којима значајно место има баш Диjана Будисављевић, Аустријанка која је од смрти избавила најмање 12.000 српске деце. КОЗАРА – Радује ме што неко коначно о њој пише и говори. То је најмање што можемо да урадимо за ту велику жену – објашњава Бригита. – Рођена сам у селу Међувође, код Козарске Дубице, 1940. године. Када је била офанзива на Козару, сви моји су сатерани у логоре. На путу до тамо, убили су ми деду: изашао је из вагона, тражио да нахране децу, а онда су му брутално пуцали у главу. Одвојили су ме и од мајке и одвели у Стару Градишку. Из злогласног логора Бригиту је ускоро спасла Диjана Будисављевић, заједно са двоје својих најближих сарадника: сестром из Црвеног крста Драгицом Хабазин и господином Камилом Бреслером, из тадашњег Министарства удружбе. Тај део – спасавање деце из Старе Градишке и њихов транспорт до Загреба – један је од најпотреснијих описа у „Дневнику Диане Будисављевић“. Можда је, онда, и боље што се Бригита Кнежевић тога и не сећа… – Када су вагони пуни деце пристигли, сестре Црвеног крста одвеле су ме у Завод за глувонеме, где је већ тада било на десетине малишана. Није се беба предуго задржала у Заводу за глувонеме. На срећу, јер услови нису били превише добри: по петоро деце лежало је у једном кревету, гола и боса, владале су заразне болести, није било хране, витамина ни млека. И то је, ипак, било боље од логора... „МАЈО, УЗМИ МЕ“ Тих дана је у загребачким новинама изашао оглас – позивали су се брачни парови да усвајају децу из тих привремених смештаја, да их васпитавају „у хрватском духу“. У Завод, где су жене буквално превртале децу када су их бирале, једног дана је дошла госпођа Даница Фистрић, из угледне загребачке породице. Кренула је да усвоји једно мушко дете. – Али, ја сам допузила до ње, јер нисам ни на ноге могла, и назвала сам је „мајо“, како смо ми на Козари говорили за мајку – отрже се јецај Бригити. – Она ме је узела, и од тада се нисмо раздвајале. Захваљујући породици Фистрић, Бригита је остатак рата провела безбрижно. Све до седме године није ни сањала да је усвојена. Ретка сећања на логоре су ишчилела – остао је само подсвесни страх од пуцњева и експлозија. Потрудила се и Даница да њена ћеркица заборави на страхоте које је доживела. Нови преокрет догодиће се тек када је Бригита пошла у школу. – Другарица из одељења једног дана ми је рекла: „Шта се ти правиш важна, то није твоја мама. Ти си из Босне.“ То се, једноставно, у комшилуку није могло сакрити. Следећег лета, на железничкој станици, једна жена је потрчала према мени и повикала: „Ево мог детета!“ Неколико дана касније појавила се и на вратима наше куће, тврдила да сам ја њена ћерка. Цела прича је дошла до суда, где се испоставило да то није истина. Бригитина помајка Даница ускоро се развела, па је суд одлучио да је смести у интернат. Тада већ 18-годишњакиња, одлучила је да се осамостали, и преселила се у Београд. Није никада, наравно, заборавила породицу Фистрић. Све до 1978, када јој се син разболео, а доктор питао за генетику, Бригита није потражила своју праву фамилију. Учинила је то тада, уз помоћ Драгоја Лукића и новинара „Арене“ Марина Цурла. ПОТРАГА – Нашли су ми фамилију на Козари, моје три сестре и брата. Тада сам сазнала да сам се презивала Бундало. Отац и три стрица стрељани су на Старом сајмишту. Ни мајку Милицу никада нисам упознала. Умрла је 1964. Никада се није помирила с тим да нисам жива. Сестре су ми много причале о томе како је било када су ме одвајали од ње… Али, ето, судбина је хтела да мајка за мене остане имагинарна личност. Знате, ја сам имала срећу да сазнам ко сам. Многи малишани које је Диjана Будисављевић спасла никада нису сазнали да су рођени у српским породицама. Има их, сигурно, и у Загребу… Враћа нас, тако, Бригита на почетак приче, о храброј Аустријанки. – Она је све радила сама, а морала је да стрепи и од Немаца и Хрвата. Све је успевала на своје везе, плаћала својим средствима. Цео стан је претворила у добротворну установу. Највише због политике, о Диjани се данас и не зна много. Сећање на њу углавном чувају логораши. – Ако је Шиндлер постао толико познат, зашто један такав подвиг, утолико већи што је Диана помагала беспомоћној деци, да остане непознат. То је велика неправда и према њој, и према господину Бреслеру, и према Драгици Хабазин. Било би лепо да, у знак захвалности, назовемо неку улицу по њој. “ХРВАТСКИ ДУХ“ Породица Фистрић, Бригита је расла окружена љубављу. Док гледамо фотографију снимљену негде 1944, објашњава нам да нико није ни помишљао да је васпитава у „хрватском духу“. Кроз осмех каже да ју је помајка научила „Химну Светом Сави“ много раније него што је она у Србији смела да се пева и да је Даница, као јако лепо дете, једном у Сиску предала цвеће краљу Александру… ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“ 19. октобар 1943. „Одлучила сам направити нови попис деце за коју не знамо где се налазе, и то према абецедном реду имена мајке. Надамо се да ћемо тако идентификовати још неку безимену децу. У картотеци имамо много деце за коју само пише да су преузета из логора и онда опет много деце која су колонизирана (удомљена у хрватске породице, прим. В. Н.), а за коју се не зна одакле су.“ 9. април 1944. „Након ручка су поново дошле жене које су биле код мене 7. априла. Дала сам им писмене препоруке за свештеника у општинама где су им колонизирана деца. Како су ме деца касније обавестила (жене су биле неписмене), оба хранитеља су прихватила и мајке. Тако је успело сједињење мајке с њиховом децом.“ ЛИКА Животни пут је Бригиту Фистрић вратио надомак њене Козаре – удала се за Личанина. – Лика је поднебље веома слично оном одакле сам ја. Зато ми је пријала, мада тада нисам знала зашто се осећам добро ту – прича Бригита. – Једном сам, сећам се, у поодмаклој трудноћи, тамо налетела на Цигане чергаре. Једна стара Циганка тражила је да ми гледа у длан. Рекла ми је: „Чудно си ти створење“, и питала ме одакле сам. Ја сам је само гледала. „Али, бићеш срећна“, додала је. Гојко Кнежевић ПРЕЖИВЕО ПАКАО ЈАСЕНОВЦА Пут страдања, а потом и избављење Гојка Кнежевића, тада малог логораша који је успео да преживи пакао Старе Градишке, Јасеновца и Јастребарског, у потпуности се поклапа са спасилачким акцијама Диане Будисављевић. Иако то и не зна, Гојко је, вероватно, једно од хиљаде деце које је захваљујући њој спасено од сигурне смрти у логорима. У трошној и скученој канцеларији Удружења логораша Другог светског рата у Бањалуци, чији је председник, Гојко нам признаје да није чуо за Диану Будисављевић, али јесте „за неку жену која је спасла много деце од смрти у логорима“. И ето, опет: Дианино име толико је потиснуто да се за њу не зна чак ни међу преживелим логорашима са Козаре! СВИРЕПОСТ Потресна траса Гојковог страдања води од Старе Градишке, где су га усташе, као осмогодишњака, транспортовале у лето 1942. године из збега на Козари, па преко Јасеновца, где, у организацији Диане Будисављевић, први пут интервенише Црвени крст. Из Јасеновца долази у Сисак, где распоређују мале логораше, а потом га невољни пут води до „кужне“ болнице у Загребу, па све до Јастребарског. Одатле га у јесен 1944. године одводе у Завод за глувонему децу у Загреб, где ће га коначно спасти једна друга жена. Кроз читаву судбину тада тек дечарца, попут невидљиве нити – а да тога никада није постао свестан – провлачи се име Диане Будисављевић, која је водила већину акција спасавања из побројаних логора. На једном од сачуваних докумената из Хрватског државног архива гледамо списак деце одведене из Сиска у Загреб те 1942. Гојковог имена ни на јединој страни нема, али ту су друга деца из његовог села, Кнежице… – Мајку Јованку су заклали на моје очи у Јасеновцу, а изгубио сам и деветоро браће и сестара. Сви су побијени у логорима. Једини ја, ето, преживех – каже Гојко, као да се јада. – Усташе су уживале у отимању деце од мајки, па су тако моју тек рођену, двомесечну сестрицу отели од мајке. Моја мама, крупна и јака жена, Козарчанка, у рвању са усташама, четворицу пообара у блато, а остале усташе, које су посматрале, искидали су се од смеха, како их једна жена побаца около као снопље. Понижени, извадили су ножеве, ухватили је и одсекли јој дојку. Мајка је изгубила свест, и тада су је заклали. Сестрицу су само бацили увис и дочекали на нож. СПАСЕЊЕ Дечак је био у групи логораша који су све то посматрали. Један од старијих руком је затворио уста, да не јаукне за мајком и сестром, да се не ода и буде следећи под усташким ножем. Преживело је козарачко дете и одвођење на стрељање, и многа друга мучења и болести у логорима, али ће се до краја живота сећати дана када је спасен и свог анђела-спасиоца. – Било је то у јесен 1944. године, када су нас, групу деце, поново одвели у Завод за глувонему децу. Павелић је дозволио да Загрепчани узимају децу под условом да им промене име, да их васпитавају у духу хрватства и усташтва, те да затру сваки траг порекла тој деци – прича Гојко. Бланка Новаковић је била загребачка интелектуалка, женевски студент, богаташица, отац јој је био сенатор, грађевински предузетник, а била је удата за Стјепана Новаковића грађевинског инжењера. – Ако постоји анђео, то је била она. Када је чула за тај логор-прихватилиште деце, она је одмах узела седморо српске деце – прича Гојко. – Када је дошла до мене, ја сам био на самрти са неких петнаестак разних болести: дифтерија, дизентерија, упала плућа, упала поребрице, рахитис, глисте, уши… На глави је имала мараму, и ја сам у оној агонији, како ју је обасјало сунце, помислио да је моја мама и повикао сам: „Мама, води ме одавде!“ То јој је, ваљда, осим хуманих, побудило и мајчинске осећаје, јер није имала своје деце, узела ме у наручје и понела према капији. НОВИ ДОМ А на капији – последња препрека. – Усташа ме пита: „Хоћеш да идеш са овом тетом?“ Ја тада мало долазим себи из оног бунила, гледам у усташу, па у њу и кажем: „Нећу!“ А тај усташа одмах дочека: „Ма милостива, мали има право, док дођете до куће он ће умрети“. Она се изненадила па ме пита: „А синко, зашто нећеш?“ Ја гледам у њу, видим нека доброта, нежност исијава јој из очију, па кажем: „Хоћу, али да узмеш и мог пријатеља Бошка“. А тај Бошко је био здрав дечак, родом са Кордуна, који је пола своје хране делио са мном, онако изнемоглим. Тог дана Бланка је осим седморо раније узете деце, спасла и Гојка и Бошка. Све је удомила код пријатеља, а Гојка је узела себи. Опоравила га од болести и после школовала под именом Војко Новаковић. Гојка је 1949. године пронашао отац-партизан, који је тражио фамилију изгубљену у рату. Када је преминуо поочим Стјепан, 1954, Гојко је напустио Загреб и отишао на даље школовање у Техничку школу у Београду. Бланка је умрла три године касније. До краја живота посећивала је Гојка док је био на школовању у Београду. ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“ 4. август 1942, Јасеновац „Прошла сам кроз читав логор и говорила женама да ћу преузети децу. Било је много тешко болесних жена и деце. Лежали су на земљи. Желе да ми предају много деце која су тешко болесна, чудновато плава у лицу. Кажем да не смем да доведем тешко болесну децу. Знам да у Загребу нема могућности за смештај. Не можемо да их сместимо у установе са здравом децом, јер ће нам сва умрети. Било је страшно што нисам мајкама, у њиховом очају, могла помоћи. (…) Пожуривала сам полазак, знајући да ме нестрпљиво очекују. Напунили смо 15 кола с децом и послали их на колодвор. Као и претходног дана, упозоравам веће дечаке да се приликом вожње кроз логор сагну и буду потпуно тихи. Јако се бојим да ће ми опет дечаке задржати, ако буду сматрали да су старији од 14 година. (…) Био је то напоран дан, пун стравичних утисака, јада и очаја, утисака који су ме дуго прогонили и те жалосне спознаје су вероватно биле узрок мом дуготрајном поболевању. Полазимо око 23 часа, с 1.200 деце. Имала сам дојенчад коју сам опет пажљиво покрила белим омотним папиром, јер ноћ је била хладна.“ ЦИСТЕРНА У Логор су нам довозили цистерну за воду која је са стражње стране имала врата. Усташе су нам говориле: „Хајте, децо, водимо вас мамама и татама кући“. Деца нагрну у цистерну, то је цика, вриска. Ја се нисам гурао јер су ми маму већ заклали, а за оца сам знао да је у партизанима. Кад напуне цистерну децом, затворе је, негде успут пусте гас и подаве их, па се врате по још деце – сведочи Гојко. ДУМБОВИЋ У Прилогу „Дневника“ међу документима су и транспортне листе деце из логора Сисак у јесен 1942, када је Гојко Кнежевић, скупа са стотинама козарачке деце, и пребачен у Загреб. Евиденцију деце која су стизала у Сисак радио је Анте Думбовић, учитељ и близак Дианин сарадник. Он је, вероватно, и помогао да се сачува Гојков идентитет. Диана Будисављевић са супругом 1976. године СУДБИНЕ НЕСТАЛЕ У АРХИВАМА Заоставштина Диане Будисављевић – њени дневнички записи, дописи, фотографије малених логораша које је спасла, писма људи који су тражили своју децу, али и оно највредније: картотеке и спискови малишана, брижљиво чувани и преписивани, да би се деци сачували име и вера – налази се раштркана на више места у Загребу. Један део те непроцењиво вредне грађе, и то онај који је Диана морала да преда новим властима, нестао је, можда и уништен, после Другог светског рата (или почетком последњих сукоба), када су Озна и ново Министарство социјалног старања преузели бригу о документима. Баш зато, многи родитељи нису пронашли своје најмилије, за којима су чезнули у суровим усташким и немачким логорима, и многа деца нису сазнала да су прве године живота провела у усташким логорима. Ти су малишани одрасли у Загребу или околним местима, подигнути као Хрвати, без икаквог сећања на колевке и куће на Кордуну, Козари, у славонским селима. Процењује се да таквих и данас живи – на стотине. КАРТОТЕКА У Хрватском државном архиву, који је 2003. штампао „Дневник Диане Будисављевић“, за „Новости“ кажу да та установа још није добила целокупни фонд племените Аустријанке. Само мањи део је скениран за потребе објављивања књиге. Остатак се, сазнајемо, налази у једној соби у стану Силвије Сабо, унуке Диане Будисављевић, која је и превела дневник. – „Дневник“, за који се сазнало током осамдесетих година прошлог века, јесте штампан као наше издање, али га нисмо добили у оригиналу – говори Рајка Бућин, начелница Одсека за новије архивско градиво у Хрватском државном архиву. – Силвија Сабо, која је саставила и сажетак на немачком, задржала је документе које је сачувала госпођа Будисављевић. Али, не и картотеку деце коју је она све време водила, јер јој је Озна одузела 1945, како Диана то и наводи у „Дневнику“. Велелепну зграду Хрватског државног архива на Марулићевом тргу у Загребу, већ деценијама походе бивши логораши и њихови потомци, у жељи да сазнају нешто више о свом пореклу, да погледају има ли их у картотекама које је Диана Будисављевић, заједно са сарадницима, у тајности преписивала до дубоко у ноћ током четири ратне године. У 48 фиока у Архиву налази се фонд Министарства удружбе НДХ, на којем је радио први Дианин сарадник, Камило Бреслер. – Картотека обухвата децу која су остала без родитељског старања из било ког разлога, и пре и после акције Диане Будисављевић – објашњава Рајка Бућин. – Картице из раздобља НДХ писане су рукописом на штампаним обрасцима и разликују се, обликом и форматом, од послератних. Рубрике су: презиме и име детета, када је и где рођено, које је вере, ко га је и одакле довео, где је и када смештено. Уписани су и подаци о деци која су предата родитељима, као и о умрлој деци. У фонду су сачуване неке евиденције дечјих домова и сродних институција у које су деца била смештена током акције Диане Будисављевић, попут Завода за глувонему децу из 1942. и 1943. Из њих се јасно види да су тамо била збринута деца српског порекла. ФОТОГРАФИЈЕ За разлику од спискова, картотека и транспортних листа, фотографије које је Диана Будисављевић направила чувају се који километар даље, у Горњем граду, у Хрватском повијесном музеју. – Имамо сачувана четири од укупно пет албума деце. То су фотографије које је Диана снимила не би ли оним малишанима којима нико није знао име, сачувала могућност да их после рата неко препозна и врати породици – прича нам Наташа Матаушић из ове институције. – То су, углавном, фотографије настале по доласку деце из логора у Загреб, на железничкој станици, у привременим смештајима. Има баш страшних: умируће, исцрпљене, јако болесне деце. На неколико фотографија, ипак, Диана је овековечила децу која су већ удомљена у загребачке породице. Она су опорављена, лепо обучена, као да нису, само који месец раније, преживела те страхоте… Диани су још током рата стизала писма, чак и из иностранства: људи са присилног рада питали су је шта је са њиховом децом. Она је те дописе прослеђивала Министарству удружбе и Црвеном крсту. Упозоравала је људе да не долазе, већ да шаљу писма, јер је постојала опасност да их одведу у усташки логор смрти, уместо у немачки радни логор. Нека од тих писама – и то она када је чак и Диана била немоћна – остала су код ње. И тај део сведочанства о овој великој жени налази се код њене унуке Силвије Сабо. Занимљиво је да ни Дианина најужа породица није сазнала чиме се она током рата бавила – све до деценију после њене смрти. Тада је Силвија Сабо, сасвим случајно, у хрпи докумената које је педантна Аустријанка чувала, пронашла и записе назване „Извештај о раду акције“. Превела га је и припремила за штампу под називом „Дневник Диане Будисављевић“. ПРИВАТНОСТ Знамо да многе истраживаче занимају појединачне судбине, картотека, пописи из логора. То је понешто осетљивије питање јер се, по важећим прописима Републике Хрватске, подаци не дају на увид широј јавности до истека 70 година од настанка или стотину година од рођења особа, осим особама на које се они односе или најближим сродницима – наводе у Хрватском државном архиву. ТРАНСПОРТ ЛИСТЕ Љубазношћу Силвије Сабо, добили смо копије транспортних листа деце из логора, које је некада поседовало Министарство удружбе НДХ и достављало их у копији госпођи Будисављевић, ради обраде података, на основу договора Диане и Камила Бреслера – наводи Рајка Бућин. – Оригинали тих транспортних листа у фонду нису сачувани. Не зна се да ли су уништени крајем рата, или заплењени и пропали у Озни. ИЗ “ДНЕВНИКА ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ“ 25. мај 1945. „Пре подне код мене два човека који, наводно по налогу Министарства социјалне политике (како се касније испоставило, били су из Озне), захтевају албуме с фотографијама деце. (…) Јуче је код мене била једна православка, тражила је своје дете. Могла сам јој дати податке о хранитељима. Данас ујутру је дошла са дететом, лепо обученим у бело, и женом која се бринула о детету. (…) Обавештавам господина Мађера да сам морала да предам албуме с фотографијама. То је код професора Бреслера у Министарству изазвало приличну пометњу, јер се претпоставило да неовлашћени појединци из усташких кругова намеравају да униште моју картотеку.“ 28. мај 1945. „Наше настојање увек је било да помогнемо мајкама и деци, и поступак против мене не треба никог да одврати од рада за њихову добробит. Морала сам се читаво време максимално контролисати да не клонем. Било ми је страшно што ми се мој вишегодишњи рад на овакав начин одузима. Не толико због предаје картотеке – увек смо рачунали с тим да ћемо је предати Црвеном крижу или некој другој установи – већ због немогућности да се многи родитељи сједине са својом децом.“ 13. август 1945. „Позвана сам на оснивачку седницу Црвеног крижа и на сарадњу у тој установи. Одбила сам то сматрајући да, узимајући у обзир моју аустријску народност, сада није време када бих могла успешно радити, односно да је мој рад вишим структурама непожељан, будући да ми је обустављен рад на картотеци и мојој Акцији.“ ОТРГНИМО ДИАНУ ОД ЗАБОРАВА На примеру Диане Будисављевић требало би направити едукативно сведочанство од националне вредности. Истина о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ потиснута је из образовног програма у школама, из културног живота и нових интелектуалних кругова. Досије “Новости” о Диани Будисављевић је дубоко потресан, и не би смело да се деси да њено име, као и трагична судбина српског народа, падне у заборав. Овакви коментари наших читалаца на причу о Диани Будисављевић (а било их је, само на сајту “Новости”, више од стотину), и бројни телефонски позиви преживелих логораша и њихових потомака обавезују нас да наставимо да пишемо о храброј Аустријанки која је из усташких логора спасла око 12.000 деце. Неподељен апел наших читалаца је да се Диана постхумно одликује, да јој се српски народ у Републици Српској, Хрватској и Србији одужи и да се из заборава извуче њено велико дело. Први корак је већ учињен: Нино Јауз, начелник општине Козарска Дубица, предложиће већ на идућој седници Скупштине општине да једна улица у Козарској Дубици добије име по Диани Будисављевић. – Лично ћу покренути иницијативу да једна улица добије њено име, и то већ на следећој седници Скупштине општине – каже за “Новости” Јауз. Иако чуђење и изненађење неких наших читалаца – не само да је постојао неко као Диана, већ и да су се такве страхоте дешавале – иду у прилог тврдњи да је прича о геноциду над Србима помало заборављена, редакцији “Новости” стигле су и многобројни позиви људи који су у нашим текстовима, у помену имена Диане Будисављевић, пронашли наду да су њихови браћа и сестре још живи. Јавили су нам се људи који су одавно били изгубили наду да ће пронаћи свога брата или сестру, раздвојене од породице у усташком логору. Војиновићима из Житишта и Драгнићима из Окучана, досије Диане Будисављевић дао је нови полет да поново потраже своју фамилију. Можда баш њихови најближи и даље живе у Загребу, а да и не знају да су деца са Козаре, Лике, славонских села… – Много је неиспричаних прича на ову тему, то ми из Поткозарја најбоље знамо – пише нам читатељка Мирјана. – Многи наши су побијени, одвојени од породица. Многима су трајно изгубљени трагови, породице збрисане… А исти починитељи су без гриже савести наново извели злочине идентичне онима из козарске офанзиве. Нажалост, у уџбенику историје за осми разред одредница “Геноцид у НДХ” нема ни пола стране. Не помиње се број страдалих Срба. Само су побројани дечји логори, а страдање деце не описује се ни једном речју. – Имам четворо деце и желим да о Диани и страдању свог народа уче у школи, из својих уџбеника. Нека јој је вечна слава и хвала! – каже у свом коментару на сајту “Новости” једна мајка која верује да, ако заборављамо зло, исто тако можемо да се заборави и оно добро. И Бригита Кнежевић, председница Удружења логораша и једно од “Дианине деце”, сматра да генерације које долазе мало знају о геноциду над Србима: – Некада смо ми логораши ишли у школе и гарнизоне, причали ученицима и војницима о зверствима… Нико нас одавно не зове. ПОТРАГА Јавили су нам се читаоци који се надају да у “Дневнику Диане Будисављевић” могу да пронађу нешто о својим најближима. Упућујемо их на картотеку у Хрватском државном архиву, у Загребу, коме може да приступи сваки логораш или потомак. Добар део картотеке, из фонда Драгоја Лукића, налази се и у Музеју жртава геноцида, на Тргу Николе Пашића у Београду. “Новости” ће наставити да објављују сва нова сазнања везана за Диану и њену картотеку. ТИХОМИР СТАНИЋ: СНИМАМО ФИЛМ Продуцент и глумац Тихомир Станић најављује да ће чудесна прича о Диани бити пренесена и на велико платно. – Планирамо да 2012. започнемо снимање филма о њој. Биће то играни филм, а централна радња ће бити смештена у три јулска дана 1942, када је Диана боравила у Старој Градишки – објашњава Станић. – Хтели смо да правимо филм о Јасеновцу, али онда смо, готово случајно, наишли на ту чудесну причу и Дианин “Дневник”. Премијер Републике Српске Милорад Додик и ја смо се борили да победи баш тема о Диани… Већ се зна и датум када ће пасти прва клапа – 28. мај 2012. Не случајно – изабран је дан када је Диани одузета картотека. – Иза остварења стоји “Балкан филм” из Козарске Дубице, а израда сценарија, који се ослања на “Дневник”, поверена је Владимиру Кецмановићу и Ђорђу Кадијевићу – наводи Станић. ВЕЋА ОД ШИНДЛЕРА * Аустријанка удата за Србина, организовала је акцију спасавања српске деце из усташких логора у време НДХ. * Децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, лечила је у Загребу и покушавала да нађе фамилије које би их подизале. * Пописала је око 12.000 малишана у своју картотеку, како би им сачувала имена и вратила их родитељима после рата. * Имала је подршку уског круга људи, и сви су ризиковали своје животе због српске деце. Против ње и сарадника биле су усташке власти, а после рата је пала и у немилост комуниста. * Умрла је готово заборављена, у Инсбруку, у Аустрији. Њено име не носи ниједна улица, ни институција у Србији, Босни или Хрватској. Нема је у уџбеницима, нема ни књиге ни филма о њој. Извор: Вечерње новости Поговор уредника СРБСКОГ ЖУРНАЛА ДРАГАН СИМОВИЋ: ЗАБОРАВ ЈЕ СТРАШНИЈИ ОД СМРТИ Заборав је страшнији од смрти! Заборавити Некога, значи, исписати и Њега и себе из Књиге Живота. Онај ко заборавља ближње, на концу, и самога себе заборави. Пут у самозаборав води преко заборављана ближњих који су Једно с нама у Великом Духу Стварања. Ми не живимо само у овоме видљивом телу, које називамо својим; ми живимо у ближњима и суближњима; ми живимо свуда и у свему – и што дише и што не дише! Наш србски заборав, и самозаборав, управо смо ми Срби најскупље плаћали; и још увек плаћамо, и ко зна докле ћемо још плаћати! Како се догодило, како је смело да се догоди, да ми Срби заборавимо Дијану Будисављевић, која је, из усташких логора смрти, спасила дванаест тисућа србске деце?! То је, зацело, један од највећих подвига – не само у Другом светском рату, већ, канда, и у двадесетом веку! Који то враг, који то чорт, који то непријатељ човечији, свагда и вазда изнова, нас Србе води стрампутицама и беспућима према забораву, према самозабораву? Заборавити Дијану Будисављевић равно је (у духовном смислу!) поновном убијању оних дванаест тисућа детињих душа спасених из усташких логора смрти! Ово можда сурово звучи, али је истинито! Дијана Будисављевић је заслужила (то и Бог зна!), да се њезино име, златним словима, упише у Србску Књигу Живота. Преузето са: https://srpskizurnal.com/2013/04/13/прича-о-дијани-будисављевић-која-мора/
  31. 3 likes
    Надам се да неће сметати ако се осврнем на ''рускост'' Империје и СССР-а. Нисам уверен колико је исправно форсирати овај разлог наспрам други критика, рецимо, бољшевика. Бољшевици су имали низ грешака о којима се може говорити, али треба дефинисати поље критике. Просудимо 18. и 19. век у руској држави. Добро се зна да руски није био омиљени језик аристоркатије, која је сама била регрутована и из редова оних који нису били етнички Руси. Намерно пишем ''и'', да се не би стекао утисак да промовишем тезу према којој аристократије није била руска. Била је и руска - не искључиво руска. Историографија је морала да иде у корак са ''вредностима Европе'', па је двор припремио велики број немачких и немачко-руских интелектуалаца који су у потпуности преузели контролу. Са једне стране је био Ломоносов и круг људи који су се залагали за отаџбинску науку, а са друге Милер, Бајер, Шлецер, Фишер, Шумахер и други, подржавани од стране врха државе. Нпр. Катарина Друга је Шлецера прогласила академиком, иако се Ломоносов томе противио. Ломоносовљеви радови о руској историји су цензурисани, док се масовно промовисао германско-нормански приступ западноевропских интелектуалаца. У петербуршкој гимназији професори нису знали руски. У првој половини 18. века дошло је до пада броја ученика руске националности који су били спремни за универзитет. За 120 година у 18. и 19. веку проглашено је 33 академика (историчара) а од њих су само тројица били Руси. Остали су били Немци. Постоји још велики број података о томе како су странци фаворизовани испред руских научника и друштвених радника. Многи су због своје борбе убијени или протерани у Сибир. Наравно, постојао је велики број ''полу-Руса'', и припадника других нација који су верно служили Империји, СССР-у, а надам се да ће служити и овој, ''путиновској'' Русији. Имајући то у виду, да ли треба критиковати Империју на бази ''рускости''? Наравно да не. Свако време има своје деривате. У том смислу, верујем да је мисао према којој на руској територији може постојати држава која није руска - потцењивање великог руског народа. Без масовне подршке бројчано надмоћног, државотворног и историјског народа као што је руски ниједна се власт не би могла одржати.
  32. 3 likes
    И у националном. Зар су неки други људи дошли да живе у Русиjи? Зар се други народ преселио тамо? То нису били Руси? А ко је то био? Током пописа становништва у 1937., око половине становништва СССР-а је рекла да су православци. Наглашавам, 1937. Можемо само да нагађамо колико људи су сакрили чињеницу да су верници. Након тога мислите да су совјетски људи били безбожници? Руси су прихватили комунистичку идеологију зато што су jе видели као идеал правде. А не зато што су зли. Свети Лука Кримски је током саслушања рекао истражитељу: "Да нисам био хришћанин, ја бих постао комуниста. Али ви сте учинили прогон хришћанства. И стога, наравно, нисам пријатељ за вас".
  33. 3 likes
    Кафана „?“ односно кафана „Знак питања“ је најстарија београдска кафана. Првобитно је то била резиденција, коју је 1823. године изградио грчки архитекта за македонског дипломату и трговца из Охрида, Наума Ичка. Градили су је "мајстори из Греције" у балканском стилу. Касније је ту зграду кнез Милош поклонио своме личном лекару ећиму Томи (хећим или ећим је турски израз за лекара), за заслуге током Другог српског устанка. Ећим Тома је искористио добар положај и кућу претворио у кафану. Кафана је била прво позната као "Ећим Томина кафана", па затим "Код пастира" (1878). Од када су је његови наследници продали, мењала је господаре и називе. Због оштрог противљења црквених власти да се кафана именује "Код Саборне цркве", власник је, 1892. године, као привремено решење ставио знак ?, који је стајао уместо имена. Тај се назив одржао до данас. Meet the Serbs
  34. 3 likes
  35. 3 likes
    Мени је рекла: - у твоју кучу, ти носиш панталоне - да...и одлично ми стоје ....ал` то је било једног другог пролећа
  36. 3 likes
    https://www.youtube.com/watch?v=vEkWT0FJ5nU Io sono emigranteho perso l' animaho solo libertadov'e casa mia c'e malinconia
  37. 3 likes
    Бог ствара људе, анђеле, животиње, биљке, планете, свемир... зато што је Ствараоц. Стваралаштво је једна од особина Божијих, коју је дао и људима.
  38. 3 likes
    Тибор Церна јунак “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”- Владика П.П.Његош Крију Тибора сина Обилића ко змија ноге. Ал’ то неће моћи,не може проћи.Сви ставите на своје странице његову слику. У Цркви запалите свећу за јунака Тибора Церну,за спасење душе његове. Тибор Церна је доказ да је бити Србин Духовна категорија. Тибор Јожеф Церна је Мађар етнички, а Србин по Крви и то највећи. Тибор Церна је са својом браћом држао положај на Кошарама. Неколико дана су били приковани за земљу, јер их је на то нагнао непријатељски снајпериста кога су звали усташа због дијалекта којег је користио при убацивању у везу наше војске. Тибор Церна је изложио план. -Ја ћу устати, примити метак, ви откријте његову позицију и елиминишите. Свесно, Тибор Церна устаје и говори: - Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам! Усташа пуца, ТИБОР ЦЕРНА добија метак у врат и наставља да стоји. Окреће се према браћи и рече: - ЗА ОВУ ЗЕМЉУ ВРЕДИ ПОГИНУТИ! Усташа пуца по други пут и погађа Тибора међ’ очи красне. Тибор Церна је мртав, ал’ ТИБОР ЦЕРНА чудом наставља да стоји. Под мишице га држе Ангели Господњи. Усташа је након два испаљена метка откривен и елиминисан. Тело Тибора Церне тек тада пада на Земљу Свету, на Земљу Витешку, на Земљу Косовско Метохијску. СЛАВА ТИ И ЧАСТ, ЈУНАЧЕ! Дајемо предлог да се за почетак слика Тибора Церне нађе на вашим страницама. Да се на тим истим страницама поведе дискусија о времену колективне посете његовом гробу. Место окупљања је јасно: Гроб Јунака ТИБОРА ЦЕРНЕ. Нека нам је свима Господ Бог и мајка Божја и сви Свети на помоћ. Амин. Преузето са: Јадовно `41
  39. 3 likes
    https://www.srbijadanas.net/novinar-predrag-popovic-za-ujedinjenje-srbi-ne-mogu-nize-da-padnu-vreme-je-za-ustanak/
  40. 3 likes
    Риле, делимично јеси али делимично и ниси у праву. Од свих античких филозофских праваца, једино би се епикурејцима могао приписати некакав атеизам - све остале школе су на неки начин теистичке. Али, у праву си олко теолошког дела, зато што се теологија углавном гради на концепцијама натприродног откровења које се прихвата као двета истина, догма. Филозофија заиста занемарује натприродна откровења и кроз спознају човечанског креће ка евентуалној спознају божанског или стваралачког принципа. Тако је Анђо, питање смисла је можда и значајније биолошком бићу, него Homo religiosusu. Вероватно је добро да сви не знају све, ту се слажем. Али, постоје људи којима је знање о себи и свету важно попут ваздуха који удишу. И ако те, далеко било, икада ставе у кошуљу без рукава и собу без врата и прозора, или те живога сахране - е тада је оно што си до тада сазнао и спознао, једина имовина коју имаш и једина нит која те спаја са животом и светом. Пакао је, за мене, свест о одсуству свести.
  41. 3 likes
    Ljubav nije zato tu da bi nas usrećila, već da bi nam pokazala kako možemo biti jaki u patnji i podnošenju. Herman Hese
  42. 3 likes
  43. 3 likes
  44. 3 likes
  45. 3 likes
    Светих 40 мученика Севастијских-Младенци Светих 40 мученика Севастијских били су војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе. После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро. Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца.Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро. Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.
  46. 3 likes
  47. 3 likes
  48. 3 likes
    „Када се кнез Милош одјављивао из бечког хотела, оставио је веома малу напојницу. Неко из његове пратње рекао му је да би могао да буде мало дарежљивији, као његов син Михаило, који је према служитељима увек широке руке. Лако је Михаилу – рече Милош. – Он је син кнеза, а ја говедара!“ Извор: И. Коларов, Урнебесна историја, Београд, 2014, 54.
  49. 3 likes
  50. 3 likes
    Шта није у реду? За то није била потребна посебна наредба. Такви погубљења су увек били јавни у Француској. Од 1939. до 1977. године, такве егзекуције су били почињени у затворима. Али ипак то је била гиљотина. Осуђен jе био пљачкаш и убица Оjген Веjдман. http://humus.livejournal.com/2481169.html