Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Даниела

Уредник
  • Укупно коментара

    1226
  • придружио/ла се

  • Задња посета

  • Колико пута је победник дана

    27

Даниела last won the day on Април 18

Даниела had the most liked content!

Community Reputation

1168 Excellent

6 Пратиоца

О Даниела

  • Ранг
    Не може се без њега

Задњи посетиоци профила

578 Прегледа профила
  1. КРВАВИ БЕОГРАДСКИ ВАСКРС… “ПРИЈАТЕЉСКО“ РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ Приредио Ђорђе Бојанић Бомбардовања Београда априла 1944. била су изузетно разорна, разорниjа од немачких ваздушних напада на Београд 6. априла 1941. године, на самом почетку Другог свjетског рата у Југославиjи. Пре 72. год на Васкрс, 16.04.1944. године „Савезничка авијација“ је починила стравичан злочин бомбардовањем Београда на први дан Васкрса. Бомбардовање је настављено и на други дан Васкрс 17.04.1944. године. Порушено је општинско породилиште, дечији домови, тешко су оштећене све болнице а исто тако срушено је више стотина зграда за становање, док број људских жртава за сада прелази две хиљаде. После бомбардовања нађене су и неексплодиране бомбе на којима је писало на ћирилици „Срећан Ускрс„. Сваки рат има за циљ уништење противника, али да ли је могуће да ће српска деца по породилиштима бити „војни објекти“ моћних Енглеза и Американаца. Министар Таса Динић дао је после бомбардовања следећу изјаву: „Оштећене су пре свега све болнице. У кругу Опште државне болнице највише је упропашћено дечије унутрашње оделење. У главној војној болници погођено је рендгенолошко и зубно оделење и било је мртвих. Жртве су били болесници, а и две болничарке теже су повређене. На болницу за душевне болести пало је такође више бомби али није било жртава. Настрадала је такође болница за заразне болести, амфитеатар патолошког Института и Централни хигијенски завод. Ортопедски завод са болницом и Инвалидско оделење потпуно су уништени и ту се једино не може обављати рад. Сем тога, демолиран је Државни дом за мушку децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и две сестре су погинуле. Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника. Дом Српске заједнице рада добио је пуни погодак. Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених наставиле су рад, а многе га нису уопште прекидале, упркос бомбардовању. Пример у томе давале су Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике. Исто тако показало је велико пожртвовање Материнско удружење. А и све остале установе продужиле су свој рад, иако, на жалост, не све у својим просторијама….“ „Савезничка авијација“ бомбардовала је те године Београд и још доста српских градова, међу којима и у више наврата: Ниш, Краљево, Алибунар, Смедерево, Нови Сад, Крагујевац, Сремску Митровицу, Руму, Крушевац, Ковин, Панчево, Куршумлију, Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ… Подаци говоре да је само првог дана бомбардовања од „тепих бомби” које су бацали амерички бомбардери погинуло 1.160 Београђана, док их је више од 1.400 било рањено. Савезничка авијација је немилосрдно разарала Београд… девет пута од априла до септембра 1944. године: 16. и 17. априла, 18. маја, 6. јуна, 3. јула и 3, 6, 8. и 18. септембра. Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе. Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. … Била је среда, 26.април 1944. када је Радио-Лондон јавио, да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије. Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко и Митар“. Титов одговор је стигао из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили пакао. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500. Нацистички окупатор имао је само 15 мртвих. “НЕДЕЉА ПАЦОВА“ Веза у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито jе функционисала током операциjе „Ретвик“ („Недеља пацова“). – „Недеља пацова“, коjу jе измислила Меклеjнова мисиjа, заиста jе била jако несрећан назив. Била jе то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србиjе. Оваj циљ ниjе испунила тако да jе армиjа од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ jе за Тита jе била офанзива за ослобађање Србиjе од Михаиловића и лоjалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенциjалних – каже Лиз. Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором. Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда. Била је среда, 20. октобар 1943. године… таj град jе до краjа рата њихова мета био jош 14 пута. Американцима је после Другог светског рата успело да наплате све бомбе које су пред крај рата бацили на српске градове. Сваку бомбу, сваки литар горива за своје авионе које су донеле смрт многим Србима, углавном цивилима у Подгорици, Београду, Нишу, Лесковцу, Бихаћу… Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз Тито, што и јесте тако. Приредио Ђорђе Бојанић Фотографија, ЗАШТО (Nedićeva propaganda plakat povodom savezničkog bombardovanje Beograda 1944.), преузето Википедија. http://www.srpskaistorija.com/krvavi-beogradski-vaskrs-prijateljsko-razaranje-srbije/
  2. НИШ МЕТА 15 ПУТА Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута. На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине… На бомбама је писало „Срећан Ускрс” Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви. Наши историчари деценијама су тврдили да Тито и Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем. А да је бомбардовање градова Србије било у надлежности Титовог Врховног штаба потврђује и писмо које је својим сарадницима у Словенији, крајем јула 1944. године, упутио Едвард Кардељ. Ево како гласи део његовог писма, од речи до речи: „Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.” Енглези и Американци убрзо ће се поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Жртве другог бомбардовања још нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, трећи пут, устремили на Ниш. Било је то у среду, 5. априла 1944. На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. Нису поштедели ни Саборну цркву, иконостас, певницу и олтар. У ваздух су летели чак и посмртни остаци оних несрећника које су ти исти Енглези и Американци побили приликом ранијих бомбардовања Ниша. Градско гробље било је потпуно разровано, крстови с колективних гробница оскрнављени. У међувремену, док су Енглези и Американци сејали смрт по Нишу, врховном команданту се 30. марта 1944. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. Он је маршалу пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.” Писмо Едварда Кардеља, преузето Политика. ЗАШТО СРБИЈА И ДАНАС ЋУТИ? Савезничко бомбардовање Лесковаца 6 септембра 1944. Порушене Лесковачке Грађевине у бомбардовању… „Савезничко“ бомбардовање Србије 1944 на захтев партизанске команде О бомдардовању Србије од стране такозваних савезника на Васкрс… Милан Недић (глуми Атанасије Узуновић) http://www.srpskaistorija.com/saveznicko-bombardovanje-srbije-1944-na-zahtev-partizanske-komande/
  3. Црногорска голгота: Како су комунисти разапињали свештенике и бацали у јаме! Од 200 свештеника у Црној Гори, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Послератна власт регистровала Удружење свештеника Црне Горе, које је објавило црквени календар с петокраком! Пише: Љубиша Морачанин Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом… Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања. ЖИВЕ ИХ БАЦАЛИ У ЈАМЕ Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“ Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова. Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму. У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама. За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили. На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић. Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана. Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред. Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“ ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР С ПЕТОКРАКОМ! Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успјели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста. У цетињској Богословији комунисти су током рата успјели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ. У комунистичким редовима били су распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво вријеме архијерејски намјесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (вјерски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору)… Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе која је Удба основала 1945. године, а први предсједник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла се при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима. Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење. Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобдоа народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први предсједник владине Комисије за вјерска питања у Црној Гори. Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму. На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму. МАСОВНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У ЦЕЉУ Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија. Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“ Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца. Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимањуцрквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим. КЊИГЕ НА ЛОМАЧИ Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици. Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера. За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“ Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле. Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори. Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда Извор: МАГАЗИН СЕДМИЦА Преузето ЈАДОВНО
  4. Беседа уочи Великог Петка Велики Четвртак… Велики Петак… Велика Субота. Све велико и све страшно. Шта се то збива на земљи? Људи неће Бога, људи хоће да истерају из тела Сина Божјег, Господа Христа! Гле, Он је дошао у овај свет, родио се као Човек, био мало Детенце, па Дечак, па зрео Човек. Тридесет три и по године живео као Човек у овоме свету. Узео на Себе све муке човекове, све муке рода људскога. Узео на Себе највећу муку, грех људски. Јагње Божје, гле узима грехе света на Себе[1] грехе света – то је најтежи терет. Нема већег терета у роду људском од греха. Зато је грех људски Господ Христос узео на Себе родивши се у овом свету. Ниједан дан, ниједна ноћ Његова није била радост, све мука до муке, жалост до жалости гледајући људе. А сваки човек у овоме свету пред очима Господа Христа шта је него један бујни извор, водоскок из кога бију греси, греси, греси, значи муке човекове. Нико тако дубоко није сагледао, и није знао, и није осетио каква је мука грех, као Господ Безгрешни. Шта зло, шта правда, шта неправда, шта живот а шта смрт, шта рај а шта пакао, шта Бог а шта ђаво? Људи са свих страна хрле к Њему, гомиле и гомиле људи хитало је Њему са свих страна, и Он је по великом човекољубљу Свом исцељивао људе од свих болести, од свих напасти, изгонио духове нечисте, уводио у Царство Небеско и Царство Божје из овога царства греха и смрти. Колико је чудеса чинио Господ, колико добра, да када су се људи трудили да пронађу у њему ма какав најмањи грех, нису успели. Најопаснији вребачи, најопаснији шпијуни срца људских нису могли у Њему пронаћи ни трунку греха. Зато их је Он смело питао: „Који ме од вас кори за грех?“[2] Нико од људи није Га могао прекорети за грех. Он, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, када су наишли војници да га ухвате и старешине јеврејских првосвештеника, сви су попадали пред Њим[3]. Само у том тренутку Он је допустио да његов божански вид .испусти из себе један божански зрак, и сви су попадали на земљу. И допустио је Спаситељ силна исмевања, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, Еванђеља страдања Господњег, какве све муке, каква погшжења, какве је увреде Он поднео, и шибања, и пљувања, и шамаре? А Црква на то (пева) …[4] Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Он је речју васкрсавао мртве, та Он је Лазара, који је почео да смрди у гробу, васкрсао једном речју Својом[5], Он је васкрсао из мртвих сина Наинске удовице[6], Он је губавца исцелио речју, погледом, сенком[7]. Шта се сад збива? Он ћутке подноси све, све муке, све увреде, За сва добра људи му узвраћају разноврсним залима. Прошао је Он кроз сав људски живот, показао какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету: да живи Божанском Истином, Божанском Правдом. Зато Свето Еванђеље тражи од нас хришћана да ми живимо као што се присшоји Богу у телу[8], као што приличи Богу у телу. Бог у телу – то је Господ Христос! Ето, Он човек, показао је како треба ми људи да живимо у свету: да живимо без греха, да живимо у Вечној Истини Његовој, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечној Доброти. Ради тога је створен човек. А гле, ми пригрливши грех пригрлили смо лаж, пригрлили смо неправду, пакост, све пороке, пригрлили смрт, а кроз све грехе пригрлили и ђавола. Он је дошао у овај свет, Господ Благи, да све узме на Себе, све те страшне муке наше, да узме и грехе, и смрт, и да нас од њих ослободи. И кад су Његови непријатељи фарисеји и садукеји ликовали, пролазили поред Његовог крста и ругали му се; „Ако си Син Божји сиђи с крста, па ћемо ти веровати“[9], када су они то радили, Он је ћутао. Та они су видели безброј Његових чудеса. Сами су говорили: „Та овај човек чини толика чудеса, шта ћемо радити с Њим, сав народ оде за Њим, сви људи одоше за Њим“.[10] Поднео је сва ругања, сва понижења – ради чега? Ради тога, браћо моја и сестре, да би ушао у нашу смрт, да би и њу узео на Себе, да би и њу разорио као Бог. Зато је Он истрпео све. Зато је примио крст да би силом Божанства Свог као Богочовек разрушио смрт. И вели се у једној данашњој дивној црквеној песми: „Господ је примио све поруге, и шамаре, и пљувања, и сва страдања, да свима нама дарује васкрсење из мртвих“. Ето, ради тога је Господ ушао у смрт нашу, спустио се у смрт људску, да ту најтежу и најстрашнију муку узме на Себе, да је разори и да нама људима подари васкрсење из мртвих, да људима подари бесмртност и Живот Вечни, да тело људско учини бесмртним, а душа је већ створена бесмртном. Сатана је ликовао када је ушао у Јуду,[11] када му је Јуда отворио врата срца свога. Ликовао је што ће Исуса предати на смрт преко Јуде. И мислио је: Тај Исус из Назарета, Који ми је толике муке задао, ено човек је, тело људско носи, смрт, смрт ће га сатрти! Као што је све милионе људи сатрла од почетка света до данас, до самог Господа Христа. Уствари, ових светих великих дана води се борба за човека, борба између Бога и Сатане, између Господа Христа и Сатане, који улази у Јуду и из њега дела кроз слободну вољу Јудину. Страшно је, браћо, што је Јуда допустио да буде оруђе Сатане. Вели се у једној песми данашњој, да Јуда по делима својим показа се други ђаво, по делима својим показа се други ђаво. Причестио се Јуда на Тајној Вечери, Господ га причестио и он изашао, отишао непријатељима и продао свога Учитеља Божанског.[12] У једној тужној црквеној песми данашњој вели се : Јуда са Светим Причешћем у устима издаде Господа“. Каква страшна слобода, какав страшан пад! Већи је ово грех, браћо, него Адамов грех у рају. Јудин грех је већи од свих грехова људских. Он Бога издаје, Бога чијом је силом васкрсавао и сам мртве и чинио безбројна чудеса са осталим Светим Апостолима. Колико зла у њему, колико злобе, колико злоће! Свесно издаје и продаје Бога! Господ Христос ћутке прима све. Јер Он, Он ратује и бори се за човекову душу да човека ослободи од смрти. И кад је распет на крсту и издахнуо, Он је онда сишао душом Својом Божанском[13] у царство смрти, у ад, и силом Божанства Свог разорио ад, разорио царство смрти и извео душе свих праведника, свих људи из ада у Царство Небеско. Зато је Господ поднео смрт, зато је Господ поднео и крст, да нам свима да васкрсење из мртвих, да нам свима да победу над смрћу. А ђаво то знао није. Мислио је ђаво: Ја ћу њега сатерати у смрт и онда у царство моје, у царство смрти. Али кад је Господ сишао у царство смрти, сишао је душом својом човечанском у којој је био сав Бог, и Он је, како се вели у једном дивном црквеном тропару, Он је сишао у ад, и Божанством, силом Божанства Свог разорио ад и извео из ада душе људске. Тако је Господ узео на Себе смрт људску, победио је и разорио и тиме обезоружао – кога? Ђавола, Сатану, онога Сатану који је кроз Јуду мислио да уништи Господа Христа! Јер Сатана држи род људски у власти својој грехом, држи га смрћу, а грех и смрт јесу сила његова, две руке његове, две руке Сатанине. Те је руке Господ одсекао и ослободио човека од смрти, од робовања смрти, од робовања греху и дао нам силе, васкрсне силе, да и ми побеђујемо смрт, побеђујемо грех, а победивши њих да победимо и ђавола. Зато је после Крста Христовог и Вазнесења[14] Његовог ђаво немоћан и неспособан пред људима. Сваки хришћанин са вером у Господа Христа и крстом Његовим светим побеђује вражју силу, сваку вражју силу. Испуњују се Спаситељеве речи изречене Светим Апостолима: „Ево вам дајем власт да стајете на змију и на шкорпију и сваку силу вражију и ништа вам неће наудити.“[15] Ништа! Ни ђаво, ни грех, ни смрт! Ето победе, ето свепобеде! Ми хришћани ту победу славимо данас, сутра, прексутра, а потпуну победу на дан Васкрсења Христова. Ми смо хришћани тиме што живимо Господом Христом, што доживљујемо непрекидно Њега. Велики Четвртак, Велики Петак, ми доживљујемо сва страдања Господа Христа која је Он поднео за нас, доживљујемо их као своја. Плачемо за Њим и са Њим, плачемо и молимо за Њега.[16] Али исто тако ми доживљујемо са Њим и Васкрсење Његово, и заједно с Њим васкрсавамо у великој љубави Његовој и у Његовом човекољубљу. Побеђујемо смрт по дару и милости Његовој. Јуче је велики Григорије Богослов распет са Господом Христом на Велики Петак, а ево са Ускрсом васкрсава са Њим[17]. То погађа сваког хришћанина. Ми тугујемо тугом Христовом, ми тугујемо грехом и због греха нашег људског, знамо да је Господ поднео смрт ради нас, ради страшних грехова наших, ради ужаса наших и страхота наших, али Његово је човекољубље неизмерно. Он, Он сажали се на створења своја у греху нашем, и ето, дарује нам васкрсне силе, дарује нам Своју Божанску силу да и ми побеђујемо све што је смртно у нама, сваки грех, да побеђујемо ђавола, творца греха и смрти! Зато, пред нама хришћанима отворена су сва Небеса. Смрт – склања се и бежи од нас; смрт тела – то је спавање за нас хришћане. Привремено заспи тело док чека дан Страшнога Суда, и васкрсне из мртвих, и споји се са својом душом, и уђе у вечно Царство Љубави Христове, или демонског зла, зависи од тога шта је човек радио за живота на земљи: је ли био Христов или је био против Христа. И ми, браћо моја драга, сваке године прослављајући ове велике и свете дане, ми подмлађујемо себе и вером опролећујемо себе. Ми доживљујемо све што је Христово: Његову Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот Његов доживљујемо као свој. И зато нема страха у нас. Пред нашом вером падају сви непријатељи наше вере, а највећи непријатељ наше вере то је ђаво и све слуге његове. Непријатељ наше вере је грех, сваки грех. Али ето Господа Који узима грехе света на Себе[18], узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно. Вера ~ каква сила, каква моћ, какав пожар за сваки грех, за трње греха! Па молитва, па љубав, па милостиња, па пост, све су то велике силе, Божанске силе које Господ Христос дарује свакоме од нас да ми побеђујемо непријатеље душе наше и непријатеље спасења нашег. Зато, браћо моја, ове велике и свете дане да проводимо у светој тузи, да дочекамо радосно Васкрсење и да нашој радости не буде краја. Васкрсење Христово – радост над радостима, вечна радост која никад не престаје! Ето, ту вечну радост треба сваки од нас да има, сваки да је носи у срцу свом, и кад на њега наиђу искушења, невоље, и муке, и тмине, и помрчине, и ноћи овога света, безбројне, кад нападају на њега кроз рђаве људе, или кроз страшна збивања у овоме свету – он нека ту буктињу небеске радости држи високо у савести својој, души својој, нек се не плаши ни греха, ни ђавола, ни смрти, никакве смрти, никаквог ђавола, никаквог греха, него нека смело иде и гази свако искушење, сваку змију, сваку шкорпију. Ништа вам неће наудити! Не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова! Њему слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин. НАПОМЕНЕ: Јн. 1,29 Јн 8,46 Јн. 18,6 Неколико речи нејасно на траци. – Прим. препис. Јн 11,1-45 Лк. 7,11-15 Лк. 5,12-14 1 Сол. 2,12; Кол. 1,10 Мк. 15,32 Јн. 11,47-48 Јн. 13,27 Јн. 13,30; Лк. 22,36 Можда је беседник рекао: И Божанством, јер то каже у следећем пасусу. – Прим. уредн. Вероватније: и Васкрсења. – Прим. уред. Лк. 10,19 Вероватније: молимо се Њему. – Прим. уредн. Текст ове реченице вероватно није добро чувен и преписан са траке, јер смисао је овај, како дословно каже Св. Григорије Богослов: Јуче (на Велики петак) се ја разапех са Христом, а данас (на Ускрс) васкрсавам са Њим (Беседа 1,4). – Прим. уредн. Јн. 1,29 Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски Светосавље.орг
  5. Беседа пред плаштаницом Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге. Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима. Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен. Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова. И Његове рукс су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај. Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац. Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем. Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» - Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.» «Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» - каже Христос искупљеном човеку. На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе. Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана. Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се: Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе, Исусе, дај ми руке да Те загрлим. Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу. Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог. Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни. Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу». Протојереј Андреј Ткачов Православие.Ru.
  6. Свети Јован Златоусти: Васкршње слово Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!
  7. Свештеник Димитрије Шишкин: – О Исусовој молитви за мирјане, много су говорили свети оци и савремени искусни духовници: она је неопходна. Сва «тајна» се своди на то, да никакве тајне ту нема. И ако ми не будемо измишљали неке «тајне» за себе, онда ће нам срдачно и пажљиво обраћање Господу у простоти и скрушености, несумњиво помоћи да добро прођемо пут нашег хришћанског живота. Овде треба да направимо ралзику између «умне молитве» монаха под руководством искусног духовника (то је одвојена тема, које се сада нећемо дотицати) и понављања молитве од стране мирјанина у свако време: наглас, ако постоји таква могућност, или у себи, ако се човек налази на јавном месту. Простота и срдачност, спознаја сопствене немоћи и потпуно предање себе у руке Божије – то је оно што је најважније, као и код сваке молитве. Али ево шта још треба испричати. Понекад је чак и ту просту молитву тешко изговарати и Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) у том случају одређује неопходну «малу веру», тојест обраћање пажње на речи, из све снаге, прилажући своје срце, макар морали и да се принудимо на то. Господ види нашу тугу и борбу и добру жељу. Не може нам све време бити лако – то се односи и на живот уопште, као и на молитву. Понекад треба да принудимо себе да се потрудимо, пробијајући се тако ка Господу кроз своју душевну грубост, униније и метеж. И тај труд се већ у потпуности тиче наше добре воље, јер нам нико не може одузети стремљење ка Богу, само ако оно не престаје (па нека чак и слаби повремено). И молитва Исусова је у том случају најпростији «чворић» на плетеној лествици, којом се ми тешко и с трудом, постепено пењемо горе, у Царство Божије. А зар нам Господ, који нам је и дао те лестве, неће помоћи, подржати нас и оснажити? Наравно да ће нас подржати, подучити и окрепити, како бисмо могли да се успнемо уз поверење и простоту, «не сањајући ни о чему за себе», већ са усрдношћу и непоколебљивошћу. Православие.Ru
  8. Свештеник Валериј Духањин: – Исусова молитва је дата свима – и монасима, и мирјанима. Хришћанин је онај, који је увек са Христом, а томе служи Исусова молитва. Кроз Исусову молитву, ми смо увек и свуда са Исусом – и у аутобусу, и на завејаним улицама, у самопослузи и на послу, када смо међу пријатељима и међу непријатељима. Исусова молитва је златна веза са Спаситељем. Она спасава од очајања, не допушта нам да паднемо мислима у пропаст материјалне празнине, већ нас, попут пламичка из кандила, позива да будемо духовно на опрезу и да имамо страх пред Господом. Обично је наш ум заузет потпуно несређеним мислима, оне скачу тамо-амо, смењују се, не дају нам мира, а у срцу нам се крију иста таква хаотична осећања. Ако ум и срце нису усмерени на молитву, онда ће се у њима ројити грешне мисли и осећања. Молитва Исусова је лек за душу, која болује од страсти. У «Древном Патерику» наводи се следеће поређење: Када се котао подгрева на ватри, онда на њега неће слетети ниједна мува са својим бактеријама, а када се котао хлади, тада по њему трче разни инсекти. Тако је и са душом. Када је загрејана молитвом, она је недоступна свим лошим утицајима демона. Душу искушавају када се она хлади, када пламен молитве у нама гасне. Али када се поново помолимо, искушења се распрше. То свако може да провери на сопственом примеру: у тренуцима жалости, када нас притискају проблеми или срце пуца од лоших помисли, треба да почнемо да се молимо Господу, говорећи Исусову молитву – и навала злих мисли ће спласнути. Молитва Исусова је крајње потребна управо мирјанима. Она делује спасоносно у многим свакодневним ситуацијама. Ако осећаш да ћеш ускоро планути, изаћи из себе, ако хоћеш да изговориш ружну реч или имаш нечисте жеље, заустави се и почни у свом уму полако да читаш молитву Исусову. Изговарај је с пажњом, страхопоштовањем, покајањем, и видећеш како се налет страсти повлачи, све унутар тебе смирује и враћа на своје место. Истину говорећи, страсни човек је онај, који се не моли. Без молитве никада нећеш бити с Богом. А ако не будеш с Богом, шта ће ти онда бити у души? Молитва Исусова је најдоступнија, простих речи, али дубоког смисла, молитва, коју можеш имати уз себе у свако време и на сваком месту. Још су свети оци називали молитву Исусову «царицом добродетељи», због тога што она привлачи све остале врлине. Стрпљивост и скрушеност, уздржаност и чедност, милосрдност и љубав – све то је повезано с молитвом Исусовом. Зато што она приближава Христу, на онога ко се моли преноси лик Христов и он од Господа прима врлине. Постоје, наравно, и одређене грешке, које праве мирјани. Ни у ком случају не треба изговарати молитву Исусову ради неког душевног усхићења и притом не треба замишљати којекакве призроре. Док читамо Исусову молитву не треба да замишљамо никакве слике, већ треба да се молимо пазећи на речи, испуњени страхопоштовањем и кајањем. Таква молитва дисциплинује ум и чисти срце, души постаје лакше, јер споредне мисли и хаотични осећаји одлазе. Молитва Исусова је спасење за сваког хришћанина, у каквој год ситуацији се нашао.
  9. Протојереј Андреј Овчиников: – По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани. Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи. Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца. 1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви. 2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова. 3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече. 4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем». 5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима. 6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно. 7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд. 8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.
  10. Постоји уверење да Исусову молитву – «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног», – могу да изговарају само монаси, а да је тај духовни труд по мирјане штетан. Да ли је то заиста тако? Могу ли мирјани да изговарају Исусову молитву? И како то да чине на највеће духовно благо? Шта уопште за нас значи Исусова молитва?
  11. Протојереј Андреј Ткачов: Јуда У Гетсиманском врту Христос га је назвао другом. На иконама Страшног суда често се приказује у обличју детета на коленима ђавола у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које због издајничког пољупца прима огњене целиве. Он је носио ковчежић за новчане прилоге, а то значи да је био нешто попут књиговође у малој апостолској заједници. Ниједном не можемо да се причестимо, а да га се не сетимо. «Не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам, јако Јуда…» («Јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда…») Шта знамо о њему? Да је био Јудејац међу осталим ученицима – Галилејцима. То значи да је био образованији и можда уображенији. Да је био близак Христу и да је био вољен. Само блиски, своји људи могу да издају. У срце удара онај коме је дозвољено да приђе срцу. Туђ човек може бити непријатељ, али не може бити издајица. Његова утроба је среброљубље. Његово име је «лопов». Тако каже Јован Богослов. А у његове речи се не може сумњати. Више ништа не треба измишљати. Да ли се он разочарао у Месију, па Га је због тога издао? Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и да приближи спасоносни расплет? Немојмо фантазирати. Ради се о томе што је среброљубљем и развратом испуњен свет. Покајани цариници и блуднице су у првим редовима оних који су поверовали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се каје, измишља оправдања за Јуду како би се у њему и само оправдало. «Део Јуде постоји у теби и у мени,» – каже свети Јустин (Поповић). Зачетак Јуде може у себи да носи свако људско срце. Ево, каже: «Чему ово трошење мира? Оно се могло продати и новац се могао поделити сиромашнима.» Али Јудин језик не покреће љубав према сиромашнима, већ жаљење због потрошеног миомирисног уља. А зар и ми не поступамо исто? Зашто позлаћивати куполе или украшавати храмове скупоценим иконама? Боље би било да се овај новац да сиромашнима. Зашто он (она/они) има тако скупа кола? Боље би било да помогне сиротињи или старцима. Да ли су вам познати ови гласови? Авај, наше језике на ове речи не покрећу љубав према скромности и човекољубље. То је зачетак Јуде у дубини срца. Још се није родио, а учи да говори. Заиста се људи којима није туђ Јудин дух разликују по тврдичлуку, зависти и мрачној злоби. Зато ни не можемо да се причестимо другачије осим рекавши: «Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда…» Он је пример незавршеног покајања. Новац је вратио бацивши га под ноге првосвештеницима. Своју кривицу је признао: издао сам, – каже, – крв невину. Међутим, то значи да није довољно отворено признати кривицу и бацити новац који је зарађен тако да је испрљан грехом. Треба још претрпети тугу и очајање и чекати да Исус Христос утеши душу. Јер, Он би утешио Јудину душу да је овај дочекао Васкрсење. Слично је било и с Петром. Трикратно одрицање од Господа није далеко од издаје, коју је човек јавно признао. Међутим, Петар је победник очајања, а Јуда је жртва. Не треба много причати о њему, али се не сме ни ћутати. Главно је да не личимо на њега. Протојереј Андреј Ткачов Православие.Ru