Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Снежана

Чланови
  • Укупно коментара

    631
  • придружио/ла се

  • Задња посета

  • Колико пута је победник дана

    4

Снежана last won the day on Март 9

Снежана had the most liked content!

Community Reputation

686 Excellent

4 Пратиоца

О Снежана

  • Ранг
    Не може се без њега

Задњи посетиоци профила

240 Прегледа профила
  1. Српска војска прославља Васкрс у Косовској Митровици 1913. године.
  2. Енглески новинар о српској војсци на Васкрс: ,,Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту." ,,Победићемо због силне вере онога маленог народа." У време Првог светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу. Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар, Петар I Карађорђевић, изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: Христос васкрсе, јунаци! На овај поздрав војска громогласно одговори : Ваистину васкрсе! Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома. „Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту , говорио је он после на једном предавању у Лондону. Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“. На сликама: Краљ Петар I на ратишту. Света Литургија и Причешће српске војске у Првом светском рату на фронту.
  3. Свако зна Твој лик, свако зна да Ти си победник... ХВ!
  4. ИЗДАЈА Велика среда је. Због ове среде православни посте скоро сваку среду током године. Због тога што је у ову среду Јуда издао Христа. Јуда је постао оличење свих издаја Бога које су људи чинили и још увек чине, које су у ствари увек и издаје самих себе. Због тих издаја постимо и ван Васкршег поста. А Јуда је постао и оличење сваке издаје уопште. Издајом Бога човек издаје себе. Јудина издаја је страшна због тога што нас она упозорава на низ издаја које према Богу у свом животу чинимо. А то повуче и све остале наше издаје. Издајемо родитеље, издајемо брачне другове, издајемо децу, пријатеље, свој народ. И увек - заправо издајемо себе. Убијамо себе. Као што је Јуда на крају убио себе. Поготово је ово наше време, време владавине огољеног материјализма и хиперпотрошачке културе, постало време умножених издаја због тих проклетих Јудиних тридесет сребрњака. У српском народу издаја је појам од огромног значаја. Издаја Христа - издаја Православне вере у српској историји водила је издаји народа. Српски издајници постали су најгори непријатељи народа из ког су потекли. Покатоличени па похрваћени Срби учинили су над својом некадашњом браћом многа насиља и злочине. Њихових незамисливих злочина, учињених у Другом светском рату постидели су се и немачки есесовци. Исламизовани па поарбанашени Срби, били су најсуровији у уништавању оних косовских Срба који нису издали. Потурице, исламизовани Срби, дуго су били највећи непријатељи Срба у Босни, Црној Гори и Србији. Искуство српског народа говори му да је издаја његов најопаснији противник. Тако је у Косовској бици пронађен издајник кога није било. Једна историјска личност, Вук Бранковић, жртвована је да би се у наредним вековима Срби чували издаје и да би најзад постигли јединство и снагу потребну да се ослободе. Вук Бранковић постао је митски српски Јуда. Новија историја Срба била је сва у нејединству коме су припомогле идеолошке и политичке, партијске реазлике. После свих великих и кобних догађаја, победници су поражене називали издајницима. Та навика остала је до данашњих дана. Оптужба за издају је много јаче оружје од свих осталих у међусобним политичким сукобима. Комунисти су прогласили нову јеретичку веру, гневну и безбожну прераду хришћанства, и отворено издали Христа, али све време њихове владавине најважније је било знати да су сви они сем њих - издајници. Деведестих година у време грађанских ратова у бившој Југославији издаја је била као мач који је комуниста Милошевић нештедимице користио у одржању своје власти. Дошло је до одређене девалвације појма, али се временом показало да су многи које је оптуживао заиста били издајници и страни плаћеници. Наравно, не сви, али издајници су превагнули. Парадоксално и Милошевић је пао с власти тек кад су националисти у великом броју пресудили да је и он заправао издао. Издајом се барата и данас. У сред текућих протеста и власт своје противнике проглашава за издајнике и противници власти проглашавају власт за издајнике. Да раст антагонизма, појачаног међусобним оптужбама за издају, не би довео до нежељених последица - не би било згорег да се подсетимо шта би заправо била издаја српског народа, па према њој да меримо процене. Прва и основна издаја коју чине издајници српског народа је издаја своје вере, издаја Христа. Увек је тако било и увек ће тако бити. Због тога, искористимо ове велике дане пред нама да ојачамо своју веру. да научимо да се помолимо заједно, Срби, браћо и сестре. Једина права промена, једина права револуција у Србији настаће кад масовно пригрлимо Христа и Његове вредности. Не формално, не као што се годинама неко реда ради појави у цркви на Васкрс зато што су укључене камере. Завапимо искрено Богу да нам да памет како да се искобељамо из ружног безбожног клупка у које смо се упетљали. Да нам да довољно снаге и међусобне љубави да спроведемо оно што треба на најбољи начин. Не значи то да ћемо одмах улетети у идилу. Многи међусобни сукоби ће се наставити, али важно је да што већи број људи поново у миру празника препозна шта су нам заједничке вредности и ко је заправо издајник. Увек ће то бити онај који издаје Христа а тиме издаје и Србију, садашње Србе и наше претке и потомке, издаје правду, солидарност, милосрђе, истину, лепоту, храброст. Онај ко уместо Христовог крста и васкрсења бира тридесет сребрњака. А вредности су од Бога. У Богу и са Богом заједно једино можемо да их сачувамо. Иначе долази увек до злоупотребе, овако или онако. До издаје. Јесмо ли са Јудом или смо са Христом - то је избор сваке генерације Срба. Много смо постали слаби Господе Боже. Помози нам, Господе да изаберемо Твој Крст а не Јудиних тридесет сребрњака. Да пођемо трагом најбољих из нашег рода. Да се изборимо за васкрсење и живот а не за смрт. ђакон Ненад Илић
  5. АЛАРМ ЗА РОДИТЕЉЕ И СВЕШТЕНСТВО: Министарство просвете наложило школама да спроведу програме сексуалног развраћивања деце! Поштовани родитељи и свештенство Православне Цркве, Уважени професор Слободан Антонић је написао текст поводом скандалозног такозваног „Образовног пакета“ који је Министарство просвете наложило СВИМ школама и вртићима у Србији да се мора применити унутар постојећег наставног програма. Сам садржај тзв. „Образовних пакета у вези са сексуалним насиљем“ се наводно бави насиљем (и то пре свега сексуалним насиљем), међутим – када се погледа детаљно опис активности наставних јединица унутар тих приручника, долази се до недвосмисленог закључка да су образовни пакети усмерени на прерану сексуализацију деце (што представља кривично дело према садашњем Кривином законику Републике Србије), а да се за основце и средњошколце уводе садржаји идеологије разврата. У наредним данима ћемо прикупљати детаљне информације о овом скандалозном пројекту ( како се испоставља, дуго година припреманом) и обавештавати родитеље шта конкретно могу да учине да се снажно успротиве овом атаку једне НВО преко њихових кооперативаца унутар државне институције на психо-физичко здравље наше деце! Православни Родитељ.орг Постизборна ЛГБТ инклузија – проф. Слободан Антонић Намеравао сам да у овонедељној колумни пишем о постизборним протестима, али сам схватио да је тренутно важнија тема – постизборна ЛГБТ инклузија. Наиме, управо ових дана у српским обдаништима, основним и средњим школама, на мала врата уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе. Реч је о допису из Министарства просвете којим су директори образовних установа обавештени да је неопходно да се, колико одмах, у садржаје предмета као што су Српски (матерњи) језик, Свет око нас, Природа и друштво, Физичко васпитање, Грађанско васпитање, Биологија, Cоциологија, Устав и права грађана и Психологија, уведу наставне јединице о „сексуалном насиљу“. При Министарству просвете постоји „Група за заштиту од насиља и дискриминације“ чија се званична страница на сајту Министарства може видети ОВДЕ. Та група на сајту Министарства објавила је „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ (ОВДЕ). У Упутству се вртићи и школе обавештавају да су при Министарству израђени „образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ који тиме „постају део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“. „Садржаји Образовних пакета“, пише даље у Упутству, „израђени су тако да `нижу знања` о теми сексуалног насиља над децом из разреда у разред, минимум 75 часова“, а „што се тиче предшколског узраста, Образовни пакети се реализују кроз 15 сусрета“. „Без обзира на узраст, садржај Образовних пакета је координисано израђен, тако да одговара сваком детету и ученику/ци од 3 до 18 година“. У мејлу који је у име Групе за заштиту од насиља и дискриминације потписала саветница у Министарству просвете Гордана Меденица, а који је упућен свим начелницима школских управа у Србији, упоредо са указивањем на поменуто Упутство, речено је да је Група „образовне пакете“ развила „у сарадњи са Инцест траума центром“. На интернет страници овога центра могу се наћи „Пакет за основну и средњу школу“ (ОВДЕ) и „Пакет за вртиће“ (ОВДЕ). У Пакету за вртиће, у делу намењеном узрасту деце од 3 до 5 година, на страни 12, детету се каже да нас „додирују многе различите особе. Ко то све може да буде?“. Следе слике чланова породице, пре свега маме и тате, али и бабе и деде, сестре и брата. Онда се на страни 30 налази цртеж голе девојчице и голог дечака, са јасним полним карактеристикама, и од детета се тражи да обележи где воли, а где не воли када га „додирују“. На следећој страни пише: „Делови тела који су покривени доњим рубљем или купаћим костимом се називају: приватни делови. Они припадају само теби и имаш право да кажеш НЕ, да те додирују по њима. Учимо на глас сви: Моје тело припада мени, није твоје од главе до пете, тражим да ме поштујете!“. Нисам психолог, али као неко ко већ трећи пут учествује у одрастању детета знам што и сваки други (нормалан) родитељ – дете од три, четири или пет година биће, у најмању руку, збуњено оваквом „наставом“. Наиме, састављачи пакета реч „додиривати“ користили су првенствено у сексуалном смислу. Дете које није било жртва сексуалног насиља сигурно неће разумети такво значење речи „додиривати“. Јамачно ће бити збуњено када буде требало да обоји делове тела по којима „воли“ или „не воли“ да га „додирују“. Поготово ће бити збуњено када буде требало ону важну мудрост – „моје тело припада мени“ некоме да саопшти. И то коме – родитељу док му пере гузу или косу? Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу „моје тело припада мени“ прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи „додиривати“, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: „Моје тело припада мени“. Једини начин да се та конфузија избегне јесте да се детету објасни тачно сексуално значење речи „додиривати“. Да ли је могуће то објаснити трогодишњем детету? Није ли то онда сексуализација деце – њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то – насиље над децом у име борбе против насиља? Такође се питам с којим правом се од васпитачица тражи да дете у вртићу, узраста 5 до 7 година, учи следеће правило: „Ако дође у посету тетка, баба, ујак или неки други члан породице и крене да те цмаче по целом лицу, у главу, љуби руку, грли, стеже – имаш право, иако то ту особу чини срећном, а теби се не свиђа у том тренутку, да се измигољиш и макнеш или кажеш `извини, али ја не бих да ме љубиш`“ (стр. 73). Требало би обратити пажњу ‒ није реч о детету које има 15 година, већ о петогодишњаку. Па када ћемо моћи да их „цмачемо по целом лицу, у главу“, да их „грлимо и стежемо“ ако не тада? Не видим откуда Министарству просвете право да нашу децу учи како је насиље – и то ваљда „сексуално насиље“ (!?) – ако их бабе и тетке „цмачу“. Зачуђујући је, заправо, екстремно непријатељски став састављача „пакета“ према традиционалним карактеристикама српског друштва чак и када оне немају везе са „сексуалним насиљем“. Тако се на страни 225 пакета за школарце, тражи од наставника Природе и друштва (3. разред) да деци објасне „добре и лоше стране наше традиције“, односно да их науче да „ученици/е не пристају на традицију која им наноси бол/штету већ знају како све могу да реагују у ситуацијама сексуалног насиља“ (225). У оквиру тога тражи се да се деци поделе картице „на којима је приказано оно што чини нашу традицију у односима у породици и односима у школи – у прошлости“ (227). Дакле, да знате да је, од сада, према нашем Министарству просвете, „опис који се односи на непријатност/насиље“, а који очигледно да има неке везе са сексуалним насиљем, чим се налази у овом „пакету“ и следеће: „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи“; „деца нису смела да противрече својим родитељима – морала су да ћуте и слушају“; „ђаци су морали често дуго да пешаче како би стигли до школе“; „учитељ/ица је била строга и деца су се плашила свога учитеља/ице“. Е баш је грозна била наша школа. Морали смо да пешачимо до ње, учитељи су били строги, слушали смо родитеље, а оно што је било најгоре – „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи!“. Ужас. Срећом, ту је наше Министарство просвете да нам децу научи како су им родитељи погрешно васпитани и да је сада све другачије. Рецимо, сада деца имају право да питају „Како извести француски пољубац?“ (стр. 346) и да у „Пакету за основну и средњу школу“ прочитају (или да им наставници препричају) да тада „особа која љуби дотиче језик друге особе, оне која је пољубљена. Надражује усне, уста и језик, три области које су врло осетљиве на додир и пружа осећање пријатности и узбуђења“ (346). Такође, наша деца, према нормативима нашег Министарства просвете, требало би да науче да је „остварити сексуални однос и доживети задовољство, ствар жеља, потреба и договора особа које воде љубав“ (347). У том смислу, „Пакет за основну и средњу школу“ објасниће им „шта се конкретно ради код оралног секса“ (346), „шта је то анални секс“ (347) и „колико дуго сме да се мастурбира“. (одговор: „не постоје временска /добна ограничења за мастурбирање; важно је да им то доноси пријатност и задовољство“; (346). Нисам сигуран да би деца у школи требало да уче како „не постоји временско ограничење за мастурбирање“. Заправо, мислим да се само лудаци понашају на тај начин. Такође, наше Министарство просвете верује да би деца требало да се подучавају – ваљда у циљу заштите од некаквог насиља – и сексуалним техникама, задржавајући се, засад, само на оралном и аналном сексу. Но, зашто би се ту стало? Хоће ли наша деца већ сутра учити и о садо-мазо сексу, сексу са животињама, сексу с мртвацима, групном сексу, свингу и осталим врстама „нормалних сексуалних активности“ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министартву, ствар „договора особа које воде љубав“ (347)? С којим правом се то ради? Посебно сам зачуђен што се на странама 348‒350. „Пакета за основну и средњу школу“ отворено пропагирају хомосексуални односи. На страни 348 имате и, очигледно одобравајућу и охрабрујућу, илустрацију две лезбејке које се љубе држећи се за задњице. Ту је и илустрација младог геј мушкарца који другом младићу доноси цвеће. „Младић сам, свиђа ми се друг из одељења“, стоји едукативно питање на истој страници, а потом следи одговор: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања“. У том смислу се у „пакету“ дају савети у вези с коришћењем презерватива, уз посебну напомену да постоји и „лезбијски кондом“: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Заштите су фолије од латекса, да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса“ (347). „У Србији и даље живимо у хомофобичном друштву“, стоји поука на једној од следећих страна, „где се хомосексуалност осуђује. Патријархални образац у говору потенцира `да ЛГБТ особе треба да буду прихваћене и да их разумемо`. Језик подстиче маргинализацију – да ли бисте уопште исто тражили за хетеросексуалне особе? Не бисте. Овде се ради о људском праву, бити једнака и једнак као свако други“ (349). Међутим, иако сви као појединци имамо једнака права, хетеросексуални и хомосексуални парови заиста нису социјално једнаки – само први могу да имају децу. Објавио сам више текстова о ЛГБТ проблематици у научним часописима, као и књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014), коју је наградило Српско социолошко друштво. Знам шта говорим када кажем да друштвена промоција хомосексуалности увећава удео хомосексуалаца у друштву. Двоје угледних америчких социолога, Стејсијева и Библарц проучили су истраживачке податке изнете у 21 студији о хомосексуалном „родитељству“ и закључили да ће деца одгајана у „лезбигеј френдли“ атмосфери бити „отворенија за хомоеротске везе”: уместо до пет одсто, хомосексуалност у таквом окружењу скаче и до тридесетак процената. Не разумем шта ће све то нашем Министарству просвете. Зашто се борба против насиља већ у првом кораку претвара у афирмисање хомосексуалности и обуку о стављању „лезбијског кондома“ на анус „током оралног секса“? Како се дошло до тога да су за ауторке ових „пакета“ изабране баш Љиљана Богавац и Душица Попадић, лауреаткиње „Лабриса – најстарије ЛГБТ организације у Србији“ „за допринос јачању лезбијске заједнице у Србији“ (2013)? И да ли је случајно да се ова најновија „допуна курикулума“ дешава док је пажња јавности посвећена изборима и постизборним конфликтима? Где су границе ове најновије „реформе“? И хоће ли се она завршити тек када премијер-председник објави да је „коначно“ промењена свест овом народу? Аутор: Слободан Антонић Извор: Фонд стратешке културе
  6. јеллл? како то, поклањам ти нешто, ал да ми учиниш!?!? БраЦки нема шта п.с. биће да је ваздуплохов, него си ае ти збуниЈо?
  7. @Далматинац
  8. @Далматинац а ви администреаторе како сте? има ли шта за бановање или макар за опомињање?
  9. видим секи да си ти ту, но су остали изгледа прешли на виши ниво комуникације - телепатијом Тја, после кажу жене хоће да им се мисли читају!?!
  10. и шта каже чика путко, када ће нам шиље оне ароплане?
  11. @Даниела