Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

RYLAH

Чланови
  • Укупно коментара

    211
  • придружио/ла се

  • Задња посета

Community Reputation

278 Excellent

1 Пратиоц

О RYLAH

  • Ранг
    Не може се без њега
  1. Ретко добра тема. Доста сам научио. Хвала свима који пишу на теми.
  2. Ај мало појасни ако фрка није, овако ће свако на кеца да ти каже да претерујеш.
  3. Да, капирам то, само што се онда гранамо у читав низ паралелних стварности и паралелних постојања, па онда можемо да спекулишемо да ли смо ми све то као јединка, или постоји безброј "нас", који једноставно обитавају у различитим универзумима. И ако смо ми једна јединка која паралелно постоји у свим тим равнима, где се онда скупља све то, односно где смо то "ми"? Ако смо заправо различити, само што се у свакој равни понавља иста ДНК секвенца, на који начин се и то одвија? Ако би ипак тај парадокс постојао само код једног омнипотентног бића, то би се већ дало објаснити, макар и самом чињеницом да ми то биће не познајемо па онда можемо да спекулишемо. Инач, синоћ сам слушао сјајно предавање о хипотези непостојања протека времена, односно да је протек времена илузија; да је могуће ићи и у прошлост и у будућност, с обзиром на то да и прошлост и будућност стоје као нека грудва, као нешто што је записано и чему се увек може приступити, као још једна од димензија простора малтене, само веома специфична димензија простора. Наравно, ни ова хипотеза није без много мана и рупа кад се загребе, али ми је фасцинантно до чега све наука долази и колико се заправо приближава и неким теолошким поставкама које су старе вековима, само кад се мало ослободи. Рачунам да ће у некој далекој будућности доћи и до споја теологије и науке, али смо од тога још увек предалеко. Са те тачке гледишта, много је интересантан цртани Рик и Морти (има да се нађе на Нету), који топло препоручујем ако га ниси гледао. А поред тога, постоји и хипотеза која се први пут појавила шездесетих година, да живимо заправо у компјутерској симулацији напредне цивилизације, која све више добија на значају. Лично мислим да је та хипотеза глупост, у рангу оне да смо у сну неког давно заспалог божанства које ако се пробуди ми сви цркавамо, и да је одраз људске немоћи (тачније, да су ударили главом о зид па сад гледају како да тај зид разбију главом уместо да се врате и заобиђу га), али и на тај начин покушавају да објасне хипотезу о паралелним реалностима.
  4. Смисао зависи од претходног корака, од сврхе са којом смо створени, са којом нас је Творац створио, и због испуњења те сврхе обдарио овим или оним особинама. Е сад, под претпоставком да живот ипак није само низ случајности и да сврха постоји, кад сазнамо своју сврху, онда можемо да се поставимо према њој, и самим тим да свом животу дамо смисао. Да нам смисао буде испуњавање те сврхе, или да нам смисао буде у потпуној опозицији тој сврси са којом смо створени. Можемо свом животу и да поставимо смисао, као што сам горе рекао, али такви приступи би били строго индивидуални и не би могли да се поставе као универзални одговор на питање шта је смисао нашег живота. Ако би мени смисао био да зарадим што више пара, оном другом да се зеза и опија цео живот, а оном трећем да направи бомбу којом би разнео сав живот на планети, сва три смисла би била потпуно легитимна ако немамо полазну основу. А полазна основа би морала да буде сврха са којом смо створени. А то не знамо. Макар ја не знам. ("Не знам" у смислу да не постоји општеприхваћени и универзални одговор на питање сврхе стварања људског рода, око кога би се сви на свету сложили).
  5. Зашто би те ствари биле у супротности једна са другом? Ако су природне науке емпиријске, и утврђено је, макар на теоретском нивоу до ког се дошло дедукцијом, да постоје бесконачно мале ствари, то не ремети било шта. Исто тако, ако је раније постојала једна бескрајно мала тачка набијена енергијом, теоретске поставке нису поремећене ако та тачка није имала своју интелигенцију. А ако узмемо да је живот настао еволутивним путем (а у науци се тако третира), онда опет не постоји ништа што би сметало поставци света без универзалне, или макар примарне, интелигенције. Али ево да одемо и мало даље... Да узмемо у обзир да се некако докаже да је свет заиста резултат деловања интелигенције. Ко би нам гарантовао да је то неко омнипотентно биће у које ти и ја верујемо а не, као у Прометеју, нека ванземаљска интелигенција која је толико испред нас? Или као у политеистичким религијама, цео пантеон виших бића? Одговор који би одговорио на та питања би морао да буде објективан и универзалан, уколико би тако нешто било могуће.
  6. Ја се са тобом слажем око изворишта живота. Али, ако ћемо философски да гледамо, тај одговор може да задовољи нас као вернике, али философија тежи универзалности. Као нешто што тежи универзалности, не може да прихвати резултате било које теологије, јер би онда морао да се нађе неки одговор који мири све моностеистичке религије, па онда да се дода и нешто што мири са политеистичким религијама, па онда на то да додамо и атеисте и агностике... Значи, за тако нешто бисмо морали да се вратимо корак уназад, уклонимо премису о постојању Бога (која је за мене лично неупитна, али која не може да буде и универзално валидна) и онда пробамо да нађемо одговоре.
  7. Философи постављају то питање вековима, ал, по мени, врло погрешно конципирано питање. Преурањено у најмању руку. Зашто? Зато што то питање само по себи имплицира поредак, хармонију (какве год врсте била та хармонија), и искључује било какве случајности. Пре овог питања ваљда је ред да се установи да ли је живот случајност, односно низ случајности, како тврди савремена наука, или је живот створен, односно да је стварање по еволуционим лествицама у најмању руку вођено. Ако је ово прво случај, онда човечји живот нема никакав смисао, односно има онај смисао који му да сваки појединац, што даље грана, ал да се овде задржимо. Ако је и човечји живот и све остало на свету, створен, односно да је сукцесивним стварањем руководила интелигентна рука, онда да бисмо спознали смисао човековог живота, морамо пре свега да упознамо творца, да бисмо знали са каквом је намером човек створен (што смо пробали малопре, ал смо ударили о зид). Значи, питање на које је просто немогуће одговорити пре него одговоримо на оно што би морало да му претходи. :: маже лубрикант на руку и спушта руку у панталоне самозадовољно::
  8. И на теолошком факултету се детаљно изучава философија, јер је философија раније била спојена са теологијом. Тачније, теологија је настала из философије и користи многе исте методе као философија.
  9. Антихрист је онај комшија што баш недељом од осам ујутро бургија, ил дотера циркулар или вазда нешто чекића. То може да ради само сатански ум.
  10. ОК, ако ћемо озбиљније да причамо о овоме свему, ајде прво да дефинишемо шта су то простор и време, да се не бисмо вртели у круг. Зато што је Бог створио човека са намером да човек вечито напредује, да се на крају и обожи, то је сврха човековог постојања, ако је судити по православним теолозима. Поред тога, нисам сигуран да је творевина изван творца, већ пре да у творцу има одређени степен индивидуалности, који јој се из Љубави генерално не дира, али на који се утиче спољним утицајима.
  11. Ако схватиш Библију буквално, онда би даље свакако следили такви закључци. Ако Библију схватиш као пре свега низ слика које су преношене људима на начин на који су људи могли да их разумеју, онда би могао да схватиш и да то значи да су људи створени са потенцијалом за обожење. Ако би је прихватили само у оном делу у ком сам је употребио, да у творевини остаје део творца, али да творевина и творац нису исто, онда не би Наравно да је парадокс. Као што је до пре пар десетина година парадокс да се време и простор уопште повежу у једну целину, па их сада рутински повезујемо. Онај део о светитељима, непостојању простора и времена, повезаности са сваким бићем и твари на свету и осталом сам написао по сећању из дела Владике Николаја, мислим да је Молитве на језеру, али нисам сигуран. Са друге стране, ако имамо омнипотентно биће, које је створило не само простор и време, већ и законитости које владају за простор и време, и из ког извиру и простор и време, ако прихватимо као почетну позицију да такво биће постоји, зашто би нам било парадоксално то што би такво биће обитавало и у простору и времену и изван простора и времена у исто време?
  12. Немамо проблем са поставком, него са перцепцијом. Горе сам већ написао да би стално пребивање у Богу, односно обожење, било препуно парадокса по људским схватањима света. А обожење је духовно узрастање, кроз које долази и бољи "контакт" са Богом. Јесмо стлано у Богу и са Богом, али није свако од нас у истом конкату са Богом, зато није свако обожен у истој мери. Може се рећи да је сва творевина на неки начин "обожена" (условно речено), јер у себи садржи печат творца, али то опет не провлачи идеју пантеизма, јер нија сва творевина божанске природе, макар не у потпуности. Ако бисмо за богове у пантеону имали предуслов да буду исте или макар сличне природе, на свету ипак не постоји творевина коју бисмо могли назвати "богом". Отац направи дете, и у генима детета је део генетског материјала оца, али то дете није исто што и тај отац. А ако узмемо да отац не прави дете које би било једнако њему, него да нпр. пише компјутерски програм, у том програму неумитно остаје записан и део свести програмера, али програм и програмер нису ни приближно исто. Е сад, ајде да замислимо да програмска симулација која је у поређењу са нама на крајње примитивном нивоу, није чак ни на нивоу особе крајње заостале у развоју (рецимо игрица "Симс") покуша да схвати ко смо ми и каква је наша природа, а у себи садржи само један мали део нас.
  13. Реченица коју си цитирао горе (у оригиналу "Ја сам онај који јесам" - дакле личност) јесте однос Бога према човеку, односно према творевини, у тренутку кад се Бог огледа у творевини. Али то није однос Бога према себи самоме, нити ми можемо да знамо какав би тај однос био, можемо само да претпоставимо. На другом месту у Библији (Нови Завет) исти тај Бог каже да хоће да се људи обоже, а и код многих хришћанских светитеља имаш да је смисао човековог живота да узрасте до нивоа Бога (да се "обожи"). Такође, ако бисмо прихватили да је однос Бога према творевини сталан и непроменљив само због тога што је Бог сталан и непроменљив, онда бисмо имали огроман проблем са јазом између Старог и Новог завета. Ако бисмо прихватили да се однос Бога према људима мењао онако како су људи духовно и/или ментално узрастали (уз Божје вођење), онда немамо никаквих проблема да схватимо не само јаз између Старог и Новог завета, него и зашто је Бог сишао међу људе или зашто се није раније јавио, или зашто је постојало многобоштво, зашто је монотеизам пропао у Египту и код Грка, а успео Јеврејима и слично. Ако бисмо пробали да Бога дефинишемо кроз оно што он јесте, долазимо у велики проблем, јер ми не знамо шта он јесте. Ако бисмо се у то упустили, онда би и она нагађања о томе да је он заправо веома зао и да људе ствара искључиво да би их мучио била легитиман став, јер немамо било какву константу од које бисмо пошли или са којом бисмо могли да упоредимо свој став, какав год да је. Али и простор и време и сва творевина пребивају у Творцу. Или, како је Ајншајн рекао да Бог није само баштован, него је и башта. На који се начин та комуникација одвија, нико од нас не може да зна, јер опет постоји проблем као и горе: ми нисмо богови и не можемо да знамо. Али људи који су постигли већи или мањи степен обожења кажу да их у тренуцима кад су "више са Богом" прожима цео свет, сав простор и сво време, да су свуда и нигде у исто време, да су увек и никад у исто време, и да би стално пребивање у Богу било стално пребивање у парадоксу за људске умове. Зато мислим да га ми можемо дефинисати једино кроз пројаве и кроз творевину, дакле кроз оно што је нама познато. Ако му је глвна пројава Љубав (са великим Љ, да би се истакла разлика између те и ове наше љубави), онда га тако дефинишемо (Тако се иначе често и дефинише, не само у хришћанству). Ако је његова главна интеракција са људима на индивидуалном нивоу Љубав, а њгова главна интеракција са светом на макронивоу стварање, онда га тако и дефинишемо. За све остале дефиниције нам фале информације.
  14. У праву си, потреба је несрећан израз. Али стварање и творевина су оно што га дефинише и кроз шта се остварује.