Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Вучица

Чланови
  • Укупно коментара

    63
  • придружио/ла се

  • Задња посета

  • Колико пута је победник дана

    2

Вучица last won the day on Април 12

Вучица had the most liked content!

Community Reputation

53 Excellent

О Вучица

  • Ранг
    Не може се без њега

Задњи посетиоци профила

82 Прегледа профила
  1. @Далматинац
  2. Виспрени Врањанци пресретали пошту турског конзула Врањанци који су деловали са Цупаром Из турског конзулата у Врању, који је постојао од 1878. године, одакле су једном до два пута недељно слата писма – извештаји турком амбасадору у Београду. Тада на сцену ступају виспрени Врањанци, Миле Цупара и Мита Атан (Димитрије З. Стојковић) заједно са Живојином Рафаиловићем и упуштају се у највећи обавештајни подухват тог времена. Ова тројица су приметила да писма на пошту носи гаваз, почасни стражар турског конзулата Ага Муса, Србин потурчењак. Да би Ага Муса дошао од турског конзулата, морао је да прође бар десетак врањских дућана. Мангупско друштво приметило је да је Ага Муса заљубљен у Српкињу, ћерку чувеног врањског бојаџије Аритона Николића – прича Антонијевић. Објашњава да су осмислили тактику – предложили су Ага Муси да им дозволи да на кратко отворе и прочитају о чему конзул пише Београду, а да ће заузврат све учинити да се ожени Српкињом. Ага Муса је одмах пристао. Више од годину дана врањски обавештајци читали су конзулова писма. Прочитали би писмо, поново затворили воском и послали Агу Мусу да однесе на пошту. Конзул је у једном тренутку посумњао на свог гаваза, а српски обавештајци су то већ знали. Били су фер и обавестили су Мусу да му се спрема невоља – каже Антонијевић. Напомиње да се Муса вратио у православље и оженио се Српкињом у коју је био заљубљен. Оцењује да је то био највећи обавештајни подухват тог времена у Србији. Извештаје ове тројице “мангупа” курир је носио директно за Београд, обавештајном одељењу српског Генералштаба. Миле учио герилској борби Цупара обучава припаднике Младе Босне Извршни одбор четничког покрета у Врању 1903. формиран је у основној школи у којој је Миле Цупара био управитељ. Виђени Врањанци, њих тридесетак, схватили су да ако желе у борбу морају да буду спремни и оспособљени. Тако Миле Цупара постаје први инструктор специјалних снага, односно први четнички инструктор – казује Антонијевић. Објашњава да се обука изводила у врањској клисури Казанђол, као и да се Миле сам сналазио и набављао тактике и начине герилске борбе. Тада није постојао уџбеник из кога је могло да се учи, већ је разговарао са старим ратницима, прикупљао искуства и тако направио врло делотворан начин обуке. Она се састојала у руковању пушком, камом, бомбом и од техника ручне, односно блиске борбе – прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета. Заборављени херој Цупара је погинуо је у саобраћајној несрећи тридесетих година прошлог века. Поуздано се не зна година његове смрти. Антонијевић каже да у Врању више нема Цупара, као и да је врањска црква пре неколико година продала његов гроб. Замислите само како би се Енглези, Американци или Французи старали о гробу таквог јунака. А ми смо имали специјалне снаге 36 година пре Енглеза и 37 година пре Американаца. Михајло Стевановић Цупара је национални херој, а Србија то и не зна! – поручује Антонијевић. Аутор:Љубица Здравковић Џонов Извор: juznevesti
  3. Чувени Врањанац Михајло Стевановић – Цупара, одиграо је велику, ако не и кључну улогу за коначно ослобођење хришћана јужних крајева од Турака. Био је први српски инструктор специјалних снага, као и обавештајац. Михајло Стевановић Цупара У врањском Казанђолу војним вештинама подучавао је чак и Гаврила Принципа. За њега кажу да је из Врања кројио светску историју. Цупара или бата Миле, како су га Врањанци звали, био је изузетно интегилентан, виспрен, физички спреман човек. Завршио је Учитељску школу и у то време, када се развијала борба српског народа за коначно ослобођење од Турака, постао је управник Учитељске школе. Тада и Живојин Рафаиловић долази послом у Врање и ступа у контакт са Цупаром. Њих двојица почињу да раде на националном ослобођењу Србије – прича Синиша Антонијевић, истраживач герилских покрета.
  4. ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? На овој фотографији су саборци чувеног другог пешадијског пука "Књаз Михаило", познатији под називом Гвоздени пук. Ови људи су се са нашим прецима заједно борили у Првом светском рату и то раме уз раме. На Солунском фронту учествовало је неколико јединица из (тада француске) Индокине. На фотографији су саборци српске војске из 1916. године, припадници 1. и 2. батаљона вијетнамске лаке пешадије. Имајући у виду да се та земља до 1945. звала Анам, у питању су "тираљери (лако-пешадинци) анамити", а управо са Солунског фронта је и ова њихова фотографија. Нека је слава и хвала и њима и свима осталима који су помогли да српска војска издржи 1916, 1917. и 1918. године на Солунском фронту, а онда крене у јуриш - којим нас и данас подсећа на снагу вере, љубави и неодустајања. Преузето са сајта www.gvozdenipuk.rs Историја Срба
  5. ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? На овој фотографији су саборци Гвозденог пука. Да, стварно. Ови људи су се са нашим прецима заједно борили у Првом светском рату. У питању су Индијанци из племена Кри, којих и сада има преко 200.000 у Канади. На овој фотографији пред одлазак у Велики рат су млади чланови Кри племена, заједно са својим дедама. Свако у својој униформи. У време почетка рата, Канада је, као привржена британској круни, имала војску од само 3.110 људи. Уласком њене Империје у рат - канадска влада је морала да се укључи, али је имала слободу да одреди ниво учешћа те државе у рату. Одлучила се за потпуно учешће, објавивши рат Немачкој. А она армија од 3.110 људи...? Увећала се. Значајно. Само се из племена Кри јавило 4.000 младића. Ти Индијанци, који су највећим делом борили на Соми и Вимију, у чувених "100 дана канадске офанзиве" (на западном фронту), били су током Великог рата наших савезници. Мали, али поносни. И, нешто још важније: нису радили ништа чиме би обрукали претке. Фотографија са дедама, начињена пред полазак у рат, на то их је стално подсећала. Могли бисмо и ми да се подсетимо тог рецепта - храбро бити на страни Добра, са мудрошћу предака у мислима, а погледом у будућност. Тако се једино и живи вечно. Преузето са сајта www.gvozdenipuk.rs Историја Срба
  6. ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Маћедонија је назив који се користио међ Србљем још од краљевског средњег века до конца 19. и почетка 20. века, када се усталио хеленски назив Македонија, без српског слова Ћ. Наиме, Маћедонија се помиње још у списима Св. Саве, повељи цара Душана Силног, у Буквару Инока Саве. Вук Караџић помиње Маћедонце, као и читав дотадашњи српски научни свет, српску земљу Маћедонију. Ствар и није тако безазлена како се чини, будући да слова Ћ и Ђ (као потомци словенског Ђерв) не постоје у другим словен. језицима него у српском и маћедонском. Презимена на -ић, нпр. Петровић се тако изговара још само у Маћедонији док читав словенски свет изговара -ич, Петрович, укључујући и Бугаре. У македонској азбуци се јављају слова ѓ и ќ која су еквивалент српским словима /ђ/ и /ћ/ у српском језику (с тим што се мало мекше изговарају; пример: Ђурђевдан - Ѓурѓовден, кућа - куќа) и она су новијег датума. Занимљиво је да се слово Ђерв користило у старословенској азбуци, а да се сачувало управо само код Срба и Маћедонаца који овај глас имају. Бугари, који сами себе сматрају ствараоцима старословенске ћирилице (кирилица у њих), одрекли су се слова Ђерв јер глас за њега немају (што алудира на то да су ћирилицу примили, а не створили). Тако би по неком неписаном кодексу, свако ко уме да изговори овај глас био Србин јер се он јавља још од Кулина Бана - сав наш средњи век је исписан штокавицом где је садржано ово слово, док њега ето по правилу нема ни у хрватској чакавици нити у словеначкој кајкавици. Данас је остало свега неколико топонима који подсећају на изворни српски назив, па тако имамо место Маћедонце у јужној Србији. Ћирилица је наша уистину посебна и древна, попут земље Маћедоније. Историја Срба
  7. Харадинајев брат прети ратом и етничким чишћењем Срба на Косову http://www.politika.rs/scc/clanak/377957/Haradinajev-brat-preti-ratom-i-etnickim-ciscenjem-Srba-na-Kosovu
  8. О, Исусе Христе, Јагње Божије, пре века за заклање припремљено, који сада у Јерусалим на вољно страдање долазиш! Прими ово мало мољење које Ти са гранчицама приносимо, да у пречасне дане ове идемо стопама Твојим, у тишини и кротости духа и у умилењу и чистоти срца и да тако останемо са Тобом и у све време земаљског странствовања нашег. И удостој нас да неосуђено учествујемо у божанственој радости Свете Пасхе Твоје овде на земљи, да се и по доласку у Небески Јерусалим за све векове сјединимо са Тобом, певајући са свима светима Ангелску песму: Алилуја!
  9. МОЛИТВА ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ Господе Исусе Христе, Боже наш, који на висини на Престолу са Оцем седиш, непрестано ношени од Херувима и опевани од Серафима, који си у време док си у телу био на земљи изволео да седнеш на магаре ради нашег спасења, који си примио клицање од деце и који си у Свети град Јерусалим шест дана пре Пасхе дошао на вољно страдање, да Крстом спасеш свет, погребом и Васкрсењем Својим! И као што тада људи, који су седели у тами и сенци смрти, узеше палмове гранчице и сретоше Тебе, исповедајући да си Син Давидов, тако сачувај и заштити нас, који у овај претпразнични дан, подражавајући њих, гранчице у рукама носимо. И као што Ти онај народ и деца приношаху: „Осана!“, удостој и нас да у псалмима и духовним песмама чистим душама и неупрљаним устима прославимо величину Твоју на дан празника овог и током читаве седмице страдања Твојих и да неосуђени достигнемо да учествујемо и у божанственој радости Свете Пасхе и најсветлијим данима Живоносног Васкрсења Твога, да опевамо и прославимо Твоје Божанство заједно са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
  10. Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: "Распни га, распни!" Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим па затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: "Распни га!" И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе! Свети Теофан Затворник