Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Dalibor

Чланови
  • Укупно коментара

    97
  • придружио/ла се

  • Задња посета

Community Reputation

95 Excellent

О Dalibor

  • Ранг
    Не може се без њега

Задњи посетиоци профила

51 Прегледа профила
  1. Како знаш да није тачно? Објасни.
  2. A Википедија приповеда следеће: Its name is derived from the Latin name of the river (Latin: Drinus) which in turn is derived from Greek (Ancient Greek: Dreinos). Илити: Њено име је изведено из Латинског назива за реку (Lat. Drinus) што је опет изведено из Старогрчког (Dreinos) шта ћ`мо сад? Јесу Срби били Грци ел Римљани?
  3. Тако сам и мислио.
  4. Одговарам одмах после тебе.
  5. Šta je potrebno srpskoj IT industriji? Pridružite se zajedničkoj platformi domaćih firmi i organizacija Veliko interesovanje za IT podstaklo je predstavnike domaće IT zajednice da se udruže u isticanju osnovnih potreba i premisa ove industrije kako bi se izbeglo potencijalno nerazumevanje i dezinformisanje. Pridružite se i vi pravnim licima iza ovog dokumenta. ZOJA KUKIĆ - 17. MART, 2017. U poslednje vreme svedoci smo sve većeg interesovanja za IT industriju koje dolazi sa različitih strana — roditelja, studenata, đaka, međunarodnih organizacija, nezaposlenih, novinara, domaće privrede koja, prateći svetsku praksu, teži i da svoje biznis modele razvija prateći tehnološke trendove i države koja u njoj vidi jedan od potencijala za razvoj države. Kao posledica ovog interesovanja mnogi članovi domaće IT zajednice bivaju pitani za savete i dobijaju različite pozive za učešća u projektima, intervjuima, radnim grupama i dr. Sa željom da iskomuniciramo svima ono što smatramo vrednim, zajedno sa nekoliko domaćih IT kompanija kreirali smo manifest koji bi trebalo da jednostavno objasni osnovne stvari koje treba da razume svako ko želi da postane njen deo ili joj pomogne u daljem razvoju. Verujemo da dokument sadrži stavke iza kojih može da stane skoro cela industrija, a osnovna premisa je da je IT industrija zasnovana na znanjima ljudi u njoj i da je to ono što treba što pre da jače podržimo. Koji je značaj IT sektora za budućnost Srbije? IT sektor je jedan od ključnih nosilaca privrednog razvoja Srbije, a da bi on mogao da raste i napreduje neophodno je višestruko povećanje broja IT stručnjaka. Već sada je IT najzdravija industrija u Srbiji sa ogromnim perspektivama daljeg rasta. IT stvara poslove i u drugim industrijama i podstiče privredu u celini. Domaća IT scena je vrlo raznolika i obuhvata poslove raznih nivoa, od osnovnih do najpoželjnijih u svetskim okvirima. Potreba za IT kadrom će na svetskom nivou dugoročno rasti brže nego što se povećava broj IT stručnjaka. U narednim godinama, verovatno i decenijama, glavni ograničavajući faktor za rast IT industrije u svetu biće brzina povećanja broja IT stručnjaka. To je prilika koju Srbija ne bi smela da propusti. Ovaj dokument je kratak prikaz stanja i perspektive IT industrije u Srbiji i svetu, sa naglaskom na uslove koji će najviše odrediti dalji razvoj IT sektora u Srbiji. Sa ovakvim viđenjem stanja saglasne su dole navedene IT kompanije koje posluju u Srbiji. IT je najzdravija industrija u Srbiji Sektor informaciono-komunikacionih tehnologija beleži kontinuiran rast, uz gotovo duplo veći izvoz od uvoza. Ovo je jedan od najvažnijih pokazatelja zdravlja i doprinosa industrije koji izdvajaju IT u odnosu na druge sektore, čineći ga svetlom tačkom domaće ekonomije. Prema podacima NBS, ukupan izvoz ICT usluga u 2015. dostigao je 678,3 miliona evra, a njihov prošlogodišnji neto izvoz, odnosno razlika vrednosti uvoza i izvoza, dostigla je 317,4 miliona evra, što ga čini trećim najuspešnijim domaćim izvoznim proizvodom odmah posle kukuruza i smrznutog voća. Srpski IT sektor je konkurentan u svetskim okvirima Domaće IT firme rade projekte za neke od najvećih svetskih kompanija, a nekoliko IT giganata razvija svoje proizvode u Srbiji, na čelu sa kompanijom Microsoft koja duže od decenije ima svoj razvojni centar u Beogradu. Najbolji pokazatelj izvrsnosti su uspesi pojedinih domaćih kompanija koje su u samom vrhu sveta u svojim tržištima. Beogradski Nordeus je kreirao najpopularniju onlajn sportsku igru na svetu koju igra više od 100 miliona ljudi, novosadski activeCollab stoji iza jednog od prvih softvera za projektni menadžment, koji se nalazi u top 10 na svetu. Pojedine domaće kompanije svojim projektima planiraju da revolucionarizuju određene oblasti — Seven Bridges čija bio-informatička platforma ubrzava istraživanje različitih bolesti, na čelu sa rakom ili Frame, koji će kroz svoj cloud softver omogućiti drugačije korišćenje svake vrste softvera. Međunarodni IT prepoznaje konkurentnost domaćeg IT sektora što se vidi na primerima domaćih kompanija i projekata koji su kupljeni od strane većih svetskih kompanija, poput novosadskog DMS-a ili beogradskih AskGamblers, LevelBit ili najskorija Devana Technologies, koju je kupio najveći registar internet sajtova na svetu, GoDaddy i koja će u Srbiji izgraditi svoj centar za podršku, te će pored IT stručnjaka zaposliti i veliki broj drugih kadrova. Prilika koju Srbija ne sme da propusti Predviđa se da će globalno tržište softverskog inženjerstva rasti za 12.4% godišnje u periodu od 2015. do 2022. Trenutni rast domaće IT industrije je značajno veći i od globalnih procena. Dokaz velike potražnje za ovim kadrom je i činjenica da je u Srbiji prosečna plata programera skoro 3 puta viša od prosečne plate u Srbiji i iznosi 1225 evra, kao i da je prema podacima Infostuda 7 najtraženijih profesija u Srbiji upravo iz IT sektora. Prema procenama Ekonomskog instituta, domaći IT sektor bi mogao da odmah zaposli 30.000 IT stručnjaka. U Srbiji se za ove poslove edukuje između 1.000 i 1.500 ljudi godišnje. Ne bi bilo pogrešno reći da su mogućnosti zapošljavanja novog IT kadra u Srbiji gotovo neograničene. IT industrija ima ozbiljan potencijal da u bliskoj budućnosti postane vodeća industrijska grana u Srbiji i nosilac privrednog razvoja zemlje. Šansa za celu ekonomiju IT industrija u Srbiji obezbeđuje odličan posao ne samo programerima već i ljudima različitih obrazovnih profila koji kodiranje i IT koriste kao alat u obavljanju svog posla, uključujući ostale inženjerske grane (mašinstvo, tehnologija, arhitektura, bio-inženjering), ekonomiju, menadžment, umetnost, itd. IT sektor je jedan od faktora koji doprinose zaustavljanju emigracije stručnjaka, a počinje da se primećuje i povratni trend u kome se sve više vrhunskih mladih stručnjaka koji su se obrazovali na svetskim univerzitetima ili radili u inostranim kompanijama vraća u Srbiju da bi se zaposlili u vodećim srpskim IT kompanijama. Sve dok IT industrija omogućava stručnjacima da imaju evropski posao u Srbiji ovaj pozitivni trend će se nastaviti. IT industrija stvara poslove i izvan IT sektora. Sve je više firmi čiji su klijenti IT kompanije ili pojedinci koji su u njima zaposleni, kao što su izdavanje poslovnih prostora, stanova, kupovina nameštaja, automobila, hrane i drugih proizvoda i usluga. Postoji niz novih firmi koje ciljano pružaju usluge IT kompanijama i direktno zavise od njih. IT sektor ulaže u budućnost Srbije IT kompanije žele da poboljšaju standard i kvalitet života budućih generacija u Srbiji kroz aktivno učestvovanje u obrazovanju mladih i stručnom usavršavanju IT kadra. IT kompanije već godinama učestvuju u edukaciji mladih: od osnovnih i srednjih škola u vidu planova za informatiku u nastavi, radionica, takmičenja; fakulteta u vidu stručnih praksi i predavanja; do zaposlenih koji su već u IT industriji ili čak i drugim industrijama ali bi želeli da se prekvalifikacijom zaposle u IT industriji. Činjenica da IT kompanije ulažu u edukaciju i usavršavanje, a posebno to što rade na obrazovanju najmlađih, pokazuje da su kadrovi dugoročni strateški cilj IT industrije. Po svemu sudeći IT će se u narednih 10 godina pozicionirati kao vodeća industrija i nosilac privrednog razvoja u Srbiji. Najveća vrednost su ljudi Najvredniji resurs koji ima IT sektor u Srbiji su ljudi koji u njemu rade i budućnost IT sektora direktno zavisi od broja stručnjaka i od njihovog kvaliteta. IT sektor u Srbiji je mlada i osetljiva industrija. Nedovoljan broj IT stručnjaka koji se obrazuje u Srbiji i odliv radne snage u inostranstvo mogu imati veoma negativne posledice. Ostale zemlje u Evropi i svetu značajno napreduju u pogledu obrazovanja mladih u oblasti IT-ja stvarajući kadar koji pomaže razvoju njihove IT industrije i povećavanju broja i veličine IT kompanija. Evropska procena je da će na nivou kontinenta 2020. godine biti potrebno čak 825.000 stručnjaka u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija. Krupnim koracima napred Unapređenje obrazovnog sistema je osnovni prioritet kome se hitno mora pristupiti kako bi se osigurala budućnost IT industrije, smanjenje odliva stručne radne snage i opšte povećanje životnog standarda u Srbiji. Digitalna pismenost i programiranje su novo čitanje i pisanje. Ukoliko ne dođe do drastičnog povećanja broja IT stručnjaka u Srbiji, budućnost našeg IT sektora će biti direktno ugrožena, a time bi nestala i ova jedinstvena razvojna prilika koju Srbija ima u ovom trenutku. Potpisnici (hronološki): Zoja Kukić za SEE ICT Dragan Tomić za Microsoft Development Centar Serbia Igor Bogićević za Seven Bridges Genomics Branko Milutinović za Nordeus Vladimir Mastilović za 3Laterall Petar Ulić za Execom Xenofon Damaskos za Vojvođanska banka Željko Tomić za OSA Računarski Inženjering Ivan Bjelajac za GoDaddy Europe Ilija Duni za Vast Beograd Nikola Teofilović za Catena Media Rade Vujović za Roaming Solutions Ninoslav Adžibaba za VR Solutions GIZ — Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju Ana Marija Ćirić za Danulabs Marko Čeperković za Brasidas Grupa Ana Milovanović za UNO-LUX NS Stefan Salom za Infostud Miloš Dragićević za TelNet Čačak Jan Dolinaj za Levi9 Snežana Božović za Meridianbet Ana Kovanović za Deploy Đorđe Filipović za 30 Hills Ivan Rečević za Gaia Consulting Goran Milovanović za Data Kolektiv Zvonko Damnjanović za Kompjuter Centar BOR Milan Ivanović za WordPress Serbia Branko Kovač za Data Science Serbia Boris Prpić za City Expert Global Kosta Andrić za ICT Hub Zoran Rončević za Udruženje “Mejker” Novi Sad Nikola Đokić za msg global solutions i msgNETCONOMY Milan Jerković za Unity Serbia Jovan Paunović za VISMEDIC Vladimir Sijaković za KOV Technology Aleksandar Linc-Đorđević za Institut Savremenih Nauka i Data Science Conference Dragan Nedeljković za NBG CREATOR Nenad Damnjanović za Deboxd Predrag Damnjanović za MyCity Hosting Miloš Stanić za AdriaHost Branko Milenković za Skyneting Slađana Krstić za ATEC Technologies Ivan Ćosić za Plain & Hill Ivan Ćosić za Vršačku online zajednicu Vladan Balaban za M&I Systems извор
  6. Је л` ово твој сајт Вароснуфије?
  7. Својим питањем сам хтео да ти скренем пажњу да тај попис из 1937. није релевантан. Те да је то замена теза. Ако је било православних то сигурно није била заслуга СССР-а. Нисам успео, зато ћу сада детаљније одговорити. Прво, ако ми се пребацује да совјетски народ сматрам безбожницима онда чињеница да се 1937. 50% људи изјаснило као верник а многи нису ни смели да се изјасне тако уопште није релевантна сама по себи. Можда би упоредни приказ пописа из 1937, 1951, 1961 итд. био можда бољи показатељ неких ствари. Овај појединачни податак уопште не говори ништа о односу СССР-а и православља. Као рецимо што би говорио податак да за време СССР-а је само један праволсавни манастир функционисао непрекидно. Друго, пребачено ми је да су Руси зли зато што су прихватили комунизам. То ја нисам рекао, али сам прешао преко тога, јер сматрам да се не можемо хватати за сваку реч иначе ће дискусија трајати вечно. Нисам рекао а и не мислим тако. И коначно, Руси су остали Руси? Можда али генетски. И да је СССР трајао још 100 година не би остало ни Р од Руса из доба царске Русије. Лично сам јако уверен у то. Можда би и име променили, ко зна. Ево и код нас на Балкану имамо више врста генетских Срба који су показали да врло ефикасно могу да убијају једни друге у последњих неколико ратова. Неки су се чак изјашњавали на пописима као Југословени! И у једном таквом међусобном убијању колико мени значи то што нам је свима пра-пра-деда био Србин? Сам биолошки опстанак није најважнији. Да су Срби тако размишљали 1389. никад не би имали Видовдан и Косовски завет. Супер је што су ти Руси у СССР-у остали патриоте, волели су своју земљу. То је ок. Али су губили свој национални идентитет. То више није био Трећи Рим. То је постајао један анти-хришћански пројекат, неки кажу и глобални екперимент. Ја покушавам да кажем да је добро што је таква појава нестала. Да се разумемо, не свиђа ми се што кроз конкретан историјски нестнак СССР-а је пољуљан један геополитички играч светског ранга и што је руски народ прошао кроз још једно страдање. Не осећам симпатије према Совјетском Савезу. Осећам симпатије према Русији као православној држави. Осећам симпатије и према религиозно неутралној руској држави. Заправо није реч о држави, ради се о симпатији према руском народу јер делимо пре свега исту веру - веру православну којој дугујемо све врлине испољене кроз историју а то је и љубав између ова два народа. Поред тога делимо и генетско порекло, и сличан језик и културу, али ми је то секундарно. Државу која уништава такав руски народ наравно да не симпатишем. Значи онај део Срба који не сматра Русе братским народом није ти братски? (Сад да и ја мало постављам оваква питања. )Онда је принцип себичан, колико ти мене волиш толико и ја тебе. Верујем да тако и функционишу братства народа у свету, кроз призму историјских односа тих народа. Њиховог међусобног помагања и разумевања у невољама, у заједничким борбама, поразима, страдањима и победама. Значи мој критеријум је да ли је православац, а твој да ли сам и ја њему брат? Па ипак не, заиста не правим такву разлику. Искрено нисам се никад удубљивао у природу одоса између братских народа. Али не правим селекцију према томе да ли је Рус православац или не. Не знам зашто је то тако али тако је. Сама чињеница да је Рус ми је довољна. Али ако јесте православац сигуран сам да ће тај однос бити много дубљи и на вишем нивоу. О Хитлеру нећу ни да коментаришем. Замена теза.
  8. Страдања Срба на Космету 1941 - 1990 Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године Уместо предговора Лазарево опредељење за Царство Небеско - беше ли то дар Божји или Његово проклетство свеколиког српског рода и сваког српског ува понаособ? Би ли Србину, оног Видовдана 1389. лета, суђено и пресуђено да у овоземаљском царству никад не нађе мира и спокоја, да вечито и непрестано буде на Крст распињан и за Голготу рађан, непрестано, јадан и чемеран, грехове неке непочињене да испашта и окајава? И да за све што на земљи дела и остварује праведну награду и надокнаду тек од Небеског Царства очекује? Откуда, зашто и када Србин навуче толико неизмерне мржње и гнева на свој род и дело, име и слово своје? И откуда толико снаге. у Србину да вечито трпи и оно што се отрпети не да и прашта оно што нико под овом капом небеском праштао не би? Је ли и одговор на ова питања Горе, у Царству Небеском? Велика су и свевремена Србинова страдања и небројени његови паклови. А муке и од паклених мука веће! Удараше му, најчешће, и најрадије, на част и образ. Ваљда због тога што Србину Част и Образ никад не беху апстрактне именице но овоземаљске светиње, много веће од многих другима на Небу што јесу. Па кад крвницима његовим ни то не беше довољно, затираше му име и племе, памћење ускраћиваше и историју потираше. Често Србин није смео имати ни прошлости ни традиције, свако његово дело (а дела му, по правилу, биваху велика) умањивано је и унижавано. Нико као Србин не плаћаше своју Слободу и право на живот и опстанак. Вечито га тераху с Југа на Север и траг му заметаху да се једном не би, када томе вакат дође, по трагу своме, на прадедово огњиште и гроб његов вратио. Зато је Србин, ваљда, настањен, безмало, по васцелој кугли земаљској и не без наде, јер она је у њему вечна, "да ће се повратити златно доба Душаново и оно пређашње, кад Серби по шару земаљском развијаше златне барјаке..." Живи имају право на надање. Али, шта с онима чије су кости давно иструлиле негде у далеком свету или ту, по Јасеновцима, Јадовнима и Голубњачама? имају ли њихови потомци право на заборав и ћутање? Чак и онда ако су ни прецима све жеље и све наде услишене пресељењем у Царство Небеско? Имамо ли права на тај заборав и ћутање и не само због клетве праотачке која нас једном и те како може стићи? Јеромонах Атанасије Јевтић, неуморни и роду свом несвакидашњи привржени посленик, и овом књигом, насталом записивањем личним и обелодањивањем онога што давно пре њега записаше и описаше исти такви посленици, враћа и подстиче памћење онима што би хтели да се зулуми и нечувена недела што пре забораву предају. Њима памћење враћа, а онима који не беху у прилици да штошта о Србиновим патњама и пакловима сазнају, истину сурову саопштава. Чини он то без мржње, али не и без туге и горчине, не без бола, јер и њега "све ране рода боле". А, како би другачије и било, да ли другачије и може бити? Јер, ране су дубоке и незалечиве. Чак и за онога ко слаже записе о њима и у књигу их претаче, а камоли за онога што их на својој души и телу опроба. Пећка Патријашија - "општи дом Спасов" свих Срба кроз векове. У ово време кад је истина о Србиновим страдањима на Косову и Метохији, нарочито од 1941. године до дана данашњег, а Јевтићева књига, управо, о том времену сведочи, веома често личила на шапутање глувих, истина овде записана требало би да ођекне као прасак грома и светлост муње осветли затамњене кутке наше не тако давне прошлости и садашњости. Прилика је то да се читалац присети, или први пут сазна, ко то Србину на Косову и у Метохији беше комшија, и какав му беше, и колико му то беше. И један и други згрозиће се над небројеним неделима многих Шиптара, али, нека се згрози, биће то мања невоља од невоља оних несрећника који ту грозоту на својој кожи осетише. И, сазнање из ове књиге да су зулуми дела шиптарског живља на Косову и у Метохији, као наставак, никако другачији но наставак, оних давних зулума, чим Турци ступише на ово тле, отпочели нетом се ратни метеж заталасао. О томе веродостојно сведоче писма и извештаји свештеника што су непрестано бдили над својим стадом па о својој немоћи да га сачувају и од погрома спасу детаљно, и с тугом и забринутошћу, извештавали црквене власти. Сведочанства су многобројна, као што и зулуми беху, и Јевтић их отрпава из пепела времена и заборава. Пре не бити, из заборава, јер десило се нешто што никако неће у свест и разум - недела не само да су опроштена (што је људски и надасве хришћански) него као да су благосиљана стварањем нове државе и устоличавањем комунистичке власти, зулумћарима зулум, најчешће, не би уписан у грех, већ, што време више одмицаше, биваху награђивани, чак и борачким статусом и пензијама! Онај што беше дариван, или осуђен, да живи на Косову и у Метохији, тој колевци српске културе и баштини свеколиких добара и вредности, или у српском несну, мори и паклу, зна за свакојаке притиске и прогоне и изгоне, за скрнављење светиња - цркава и гробаља - за силовања монахиња, недозрелих девојчица и онемоћалих старица, за несрећну мајку Милинчића, Шариће и Мартиновиће, за паљевине и поаре, ослепљивање стоке, уништавање летине и воћњака... за, види чуда и срамоте, прекопавање гробова новорођенчади! И за дугогодишњу ћутњу и мук о свему томе. Све негде до средине осамдесетих година, кад у народу ускипе мука, па муком и чемером проговори. Многи не издржаше и кренуше у сеобе, као у она давна, Чарнојевићева времена, често главом без обзира, оставише праотачке насеобине да пусте и други се на њих настањују, гробове и огњишта затиру. А тај јад и чемер, ево, и данас грају, умножавају се и један на другог надодају тако да се и деца с мишљу о сеоби рађају! Некоме, је, сигурно, требало да српску кућу раскући, Србина обезвреми, унизи и заплаши да не сме ни своје име ни порекло памтити, а камоли истицати и њим се поносити. Донедавно на овим просторима није смео бити поменут ни Милош ни Лазар, ни Синђелић ни Хајдук Вељко. Ни Црни Ђорђе. Ни црни ђаво, ако је Србинов био! Ако све то читалац и не нађе у овој књизи, моћи ће да га дочара. Јер је јеромонах Атанасије Јевтић успео, ипак, да сакупи мноштво сведочанстава што о погрому и невољама говоре. Па, и поред тога, нормалан може помислити да је превише бесмисла, превише геноцидних недела за тако мали простор и малобројни живаљ који их чини. Да, нормалном све то изгледа ненормално и немогуће. Но, Јевтић ревносно скупља лична сведочанства, прелистава и новине, које, напокон, схватише шта им је дужност и шта им ваља чинити, и своју књигу, углавном, прави од личних и новинских информација које, понекад, и не улазе сасвим у срж и бит, али, ипак, неумитно бележе и сведоче. Једна по једна информација или је, или би остала недоступна многоме. Овако, у мноштву, једна за другом и једна поред друге, те информације су колико грозота, бљутавост и огавност, толико и драгоценост, обилат документ крцат патњама и страдањима једног народа, с једне, и зверском лику и нуди другог, с друге стране. И онда кад је Србија, напокон, схватила да мора бити правна држава и свом народу на овим просторима. осигурати какав-такав мир, вратити му веру у моћ државе и њеног система, а зауздати атове - кабадахије, анархисте и терористе - идеја о "великој Албанији" која сулудо подстиче зулум и распирује мржњу према свему што је српско, не сплашњава, а по злу и бестијалности чувена "алтернатива" не одустаје од терористичких акција, па на сва звона звони и у помоћ призива све србофобе од Тиране до далеких прекоокеанских простора, па и недела заблуделих и мржњом задојених не престају. Она се у све различитијим облицима јављају, па понекад и на фантастику наликују као она, рецимо, о једнонационалном тровању, чак и под ведрим небом! Србину треба показати да си му непријатељ, а Он, Србин, да је злочинац и кривоклетник. Ето, и због тога је ова књига добродошла. Да би права истина отишла у свет. Јер, свету треба отворити очи за праву и једну истину и томе ће и ова књига, макар и малобројним тиражом допринети. И у томе је једна од њених вредности. Јер, она није само сведочанство. Она је више од тога. Опомена, наук, наравоученије да Србин никад више не сме бити јагње за клање и да му је спас, избављање и будућност, само и једино, у јединству и слози, узајамном помагању и уважавању. Није довољно и мудро само у патњи и на голготи бити једно и исто. Не треба се ни у добру понети. Да не беше тих добром понешених, не би било толико издаје, а издаје да не беше, не би било ни толико зулума о којима и ова књига на својеврстан начин казује. Дакле, ни књиге не би било. А, изнад свега, било би добро кад ни један Србин не би више имао разлога да се лаћа пера. да овакву књигу пише. И због тога "што човек није птица селица па да оде и врати се у исто гнездо или ново свије, већ вечити подвижник искушења, потребе да ново докучи". А. Ракочевић Кратка хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941-1988) *Страдања од Арбанаса под окупацијом *Страдања у првој послератној деценији (1945-1955) *Четврт века голготе Косовских Срба (1956-1981) *Најновија страдања (1981-1988) Напомена аутора: Овом хроником представљен је само део страдања Срба на Косову и у Метохији, јер је аутор користио грађу Архива Св Синода и, делимично, дневну штампу. Страдања од Арбанаса под окупацијом Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941-1945. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју - биолошки и културни геноцид над Србима. Клање Срба од стране Шиптара-балиста 1941. године. Ранија страдања православних Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током И светског рата 1915-1918. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941-1944. Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из Турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. "Велике Албаније", створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Косово и Метохију од Срба и свих трагова српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих староседелаца. О тим српским страдањима током окупације постоји велик број докумената (којима, мимо државних архива, располаже Српска православна црква). Један сажети извод из тих докумената ратних страдања Срба на Косову и Метохији израдила је Канцеларија Светог архијерејског Синода 1945. године. Из те документације наводимо следеће карактеристично место: "Највећа страдања и прогони Срба и најмасовнија исељавања збили су се одмах првих недеља иза слома Југославије (априла 1941). Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Кад су се Срби војници враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе, а уколико су успевали доћи до својих села, налазили су обично своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, порушена. Све је то ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сада су нагрнули натраг... Немци су били сасвим равнодушни према прогону и избацивању Срба, видело се чак да су и споразумни с тиме, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали нешто више симпатије (према Србима). Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све попустљивији (према Арбанасима) и сами су интернирали, нарочито 1942. г. велики број Срба. Затим у лето, 1943. године, Италијани су почели предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је уследила 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. Један део Метохије, срезови Пећ, Ђаковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по споразуму са Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово 'Новом Албанијом'. Арбанаси из Метохије и Косова ушли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била 'Велика Албанија'. Ко би данас (= 1945) прошао кроз Косово и Метохију нашао би једну тужну слику. Нашао би хиљаде погорелих и порушених потпуно пустих кућишта, нашао би порушене многе цркве и манастире, нашао би цела села потпуно опустела. По сведочењу Гаврила Ковијанића, професора из Пећи (избеглице), било је већ 1941. г. уништено 65% српских насељеничких кућа у срезу Пећком и 95% у другим срезовима у Метохији, тако да су остала само згаришта. Воћњаци су исечени, орања изгажена, па и гробља добрим делом разрушена. И запрепастио би се гледалац не мало кад би видео да се још и данас, после општег ослобођења земље и изгона окупаторске војске, Срби насељеници не могу да се враћају на своја са толико зноја и труда саграђена огњишта. Не могу зато што се боје, као и зато што им сама југословенска власт (ДФ Југославија) још увек не дозвољава да се враћају - очигледно из политичких разлога да се не би прерано замерили Арбанасима. Ни говора нема још о судској истрази и кажњавању оних који су се тако страшно огрешили о сва правила човештва и права. Напротив, на званичним актима Косовско-метохијске области, која је сада добила своју аутономију, албански језик стоји на првом месту, а чиновништво и жандармерија и даље су претежно у албанским рукама, чак и у рукама неких који су служили и под окупатором!. Зверства Албанаца (над Србима), надасве муслиманских Арнаута, превазишла су све што људи памте, чак и у тим крајевима, од старине на злу гласу по дивљини." Даље овај документарни текст наводи разне врсте арбанашких насиља и злодела над српским живљем Косова и Метохије, као: пљачке, уцене, туче, тј. батинања; разноврсна убијања: на кућном прагу, кроз прозор, убацивањем бомби у кућу, из заседе; па масовна убијања, разне врсте мучења и комадања живих људи, спаљивања, мучења и убијања деце, силовања девојака и жена или насилно одвођење женскиња, и разни други злочини. Још страшније податке о страдању косовско-метохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два три таква сведочења. Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941): "Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни Срби, а Српкиње и деца мучени. Моја реална опажања из тих црних дана јесу ова: Наша се војска повлачила у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. Арнаути војни обвезници побегли из војске, донели оружје, пресвлачили се, а многи и у војничкој униформи већ су на послу. Нападају војнике Србе, жандарме и остале, борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани уколико исти нису у војсци. Чује се вриска жена и деце. Вапај за вапајем. Помоћи нико никога не може. Немачка војска још није стигла, наша у расулу. Анархија ликује. Арнаути немају самилости. Туку, убијају, пљачкају. Српски народ у паници. Евакуише се, али не зна куда. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим (арбанашким) првацима, а првенствено с претседницима општина, који су у Југославији уживали привилегије и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих. Оставља се сав наш иметак и богатство. Беже жене, старци, деца, многа боса и рђаво обучена. Пешачи, се, јер кола нема, узета су за војску с коњима и воловима заједно. Моја деца малолетна. Најстарије има 11 година старости. Једно изгубило ципелицу, друго не може да иде, треће тражи воде, четврто хлеба. Прави пакао. Бежим к Пећи. Ту налазим Епископа Рашко-призренског. Он и нас два свештеника у бекству смо. Идемо заједно код команданта места немачких трупа, које су већ приспеле. Тражимо заштиту, јер Арнаути и тамо врше покољ над српским живљем. Добивамо одговор (од Немаца) да немају довољно трупа да би заштитили и села, већ да само могу гарантовати за вароши. Покушавам да се пребацим преко Чакора, али од Пећи до Чакора опет Арнаути оперишу. Саобраћајног сретства немам. Успевам да се вратим преко Косовске Митровице за Рашку. Касније се враћам поново у Дреницу. Сад су ту Италијани место Немаца. Јављам се. Оптужујем команданту чланове Косовског Комитета. Арнаути дознају. Спавам зато по шуми. Трагају за мном. Сад они мене туже лажно. Хоће да ме убију. Нешто се живља вратило на згариште, али се убиства још врше, сада ноћу. Црква ми унакажена, парохиски дом порушен. Опстанак немогућ. Успевам да се с муком поново пребацим за Рашку и да се више не вратим, јер ме Арнаути вребају." Ево сада казивања очевидаца о страдању српског живља од Арбанаса у Призрену и околини. То је сведочење Бранислава Лесковца, студента из Призрена (23), и Животе Јовановића, трговца из Призрена (24): "Одмах по капитулацији трупа Југословенске војске у Призрен су ушле италијанске трупе. Колико се сећамо, овај улазак десио се 17. априла 1941. г. Све арнаутско становништво Призрена одушевљено је дочекало италијанске трупе, и по томе ми смо одмах могли видети да ће наш положај убудуће бити врло тежак. Око 20 априла 1941. г. у Призрену је извршено прво хапшење српског становништва. Ухапшено је око 20-30 лица, која су сва била представници дотадашње југословенске власти. Сви ухапшеници затворени су у општинску зграду Призрена, где су сви били тучени кундацима од пушака и моткама. Ја, Бранислав Лесковац, са прозора своје куће посматрао сам када су затвореници у кругу општинског дворишта били бесомучно батинани. Од ове групе ухапшеника после неколико дана издвојено је 5 особа, које су све ван града стрељане. Жртве су биле: два брата Марјановића, студенти права, Андрија Фишић, Самарџија и Поповић, жандармеријски наредник у пензији, чијег се имена не сећамо, и један грнчар, звани Кокоља, чије нам име није познато. Од ових жртава Кокоља и Фишић заклани су ножевима, пошто су им пре смрти очи биле ископане. Отимачина српске покретнине и непокретнине отпочела је одмах. Било је случајева да су поједини Арнаути истеривали Србе из њихових кућа. Италијанске војне власти касније су заштитиле имовину лица српске народности. У току 1941. г. извршена је организација нових арнаутских власти у Призрену. Из Албаније предратних граница дошло је више претставника цивилних власти, префект, претседник општине и шефови разних државних надлештава. Војне власти биле су искључиво у рукама италијанске војске. Жандармерија је испрва била чисто италијанска, после годину дана образована је мешовита албанско-италијанска полиција, у којој су Албанци имали већину и претежан утицај. Врховни контролор нове полиције, зване 'Квестура', био је Италијан. После убиства Срба 1941. г. и поред образовања квестуре у 1942. г. све до капитулације Италије у Призрену више није било српских жртава. Хапшења и интернације вршена су стално, међутим италијанске војне власти спречавале су убиства. Из села у околини Призрена одмах је извршено протеривање свих Срба колониста насељеника; сви су протерани за Србију и Црну Гору, а њихова имовина је одузета. Уједно је извршено рушење свих насељеничких новоподигнутих кућа. На тај начин Срби насељеници протерани су из околине Призрена још првих месеци. За све време од априла 1941. г. вршена су појединачна убиства Срба староседелаца по селима, али нам имена жртава нису позната, зато што се и ми нисмо омели удаљавати из Призрена Познато нам је само да је овако убијен Ђорђе Јовановић, бивши претседник општине Дамјанске, срез Шарпланински. Интернације Срба за Албанију отпочеле су непосредно после доласка италијанских трупа Одведени су за Тирану и одатле у разне логоре по Албанији (наводе имена око десетак Срба - А. Ј). Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена отпочела је марта 1942. Г. Онда је затворено око 40 особа (наводе имена - А. Ј.). Већи део интернираца вратио се својим кућама после капитулације италијанске војске; судбина неколицине остала је неизвесна. У Призрену хапшења појединаца српске народности вршена су и даље, ова хапшења била су нарочито интензивна кадгод би у град долазио неки бивши албански функционер из Албаније. Тако је приликом доласка Мустафа Крује, бившег претседника албанске владе, у јуну 1942. г. ухапшено 30 лица, исто се догодило и приликом доласка Кол Биб Миракаја, секретара фашистичке странке за Албанију, који је у Призрен дошао заједно са Јакомонијем, италијанским краљевским намесником Албаније, јула 1942. године. У току лета 1942. г. извршено је једно ново хапшење Срба у Призрену и њихово интернирање за Албанију Ухапшеници су овом приликом у затвору квестуре у Призрену, који се налазио у згради католичког семинара, били врло тешко тучени. Туча је најпре вршена ударцима корбача, затим су ухапшеницима стављане игле под ноге, као и врућа јаја испод пазуха. Злостављање је вршено читавих 10 дана. После тога сви ухапшеници спроведени су за Тирану, где су остали до капитулације Италије. Један од затвореника овде је и умро, његово име није нам познато. Новембра 1942. г. извршено је четврто ново хапшење Срба у Призрену. Овом приликом ухапшено је 25 особа, на иницијативу и денунцијацију албанских власти. Хапшења су вршена по кућама. Сви смо затворени у затвор Окружног суда у Призрену, где смо држани пет и по месеци, до 31. маја 1943. г. Сви смо били тучени у затвору: Срећко Станковић, гвожђар, тучен је три дана корбачима по табанима и голим леђима; био је везан па тако бацан низ степенице оковане гвожђем Веселин Николић, свршени ученик гимназије, тучен је 14 часова корбачима. Сву храну за време одржавања затвора добијали смо од куће. За све време били смо под италијанском затворском управом. Тукли су нас и Италијани, а највише карабинијер-бригадир, коме је име било Белкаро. 1. априла 1943. г. нас 25 одведени смо за логор Порте Романо крај Драча (даље описује сам логор и муке у њему - А. Ј.) ... У логору је било око 900 Срба, од њих само из околине Гњилана било је око 600. Остали су били из Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана (описује тешке услове - А. Ј.). У логору Порто Романо остали смо до 16 септембра 1943. г. Овог дана смо пуштени кућама, осим затвореника из околине Гњилана, којих је било око 600. Сви су затвореници из Гњилана транспортовани бродом за Трст. Како смо касније сазнали брод је потопљен у Јадранском мору и скоро сви интернирци су погинули или се удавили приликом пропасти брода. Ово смо сазнали од неколицине затвореника спашених, који су половином марта 1944. г. боравили у Урошевцу. Када смо се ми вратили у Призрен крајем септембра 1943. г. стање које смо овде затекли било је доста мирно. Ово стање погоршало се у односу на српско становништво када је на Косово поље дошао министар унутрашњих дела Албаније, Џафер Дева, који је на Косову и Метохији организовао нову албанску жандармерију, чији припадници носе сада назив 'балисти'. 9 децембра 1943. г. у Призрену је масакриран Стеван Бачетовић, кафеџија, кога су припадници нове жандармерије извукли из куће, искасапили и бацили на градско ђубриште Његов леш, сав искомадан, пронађен је после неколико дана на овом ђубришту У исто време у самом Призрену настала су силовања жена (Српкиња) и то приликом упада у њихове куће. Нама је познато да су овако силоване почетком 1944. г. две сестре Берзановић, девојке. Силовање српских девојака од Арнаута 1941 г. Пљачке српског становништва вршене су од септембра 1943. г. без прекида. Вршене су у исто време и уцене претњом убиства. Своте су износиле по неколико стотина албанских наполеондора. Николи Димитријевићу, лимару, узето је 300 албанских наполеондора. Хапшења и туче настављају се исто тако; нарочито у фебруару 1944. г. много је тучен и злостављан Јован Добросављевић, трговац. Стање које смо ми оставили у Призрену приликом свога напуштања вароши све је горе и горе по српско становништво. Сада се у призренском затвору налази око 800 особа, углавном трговаца, за које се сасвим поуздано може претпоставити да има врло мало изгледа за њихов излазак из затвора, разуме се, живих." Изостављамо остала многобројна лична сведочења о арбанашким злочинима над Србима. Само ради илустрације, навешћемо два делимична списка убијених из две српске косовске парохије. Из парохије Исток у Метохији, списак од 102 српска имена саставио је игуман Сава, са напоменом да "сви именовани православни Срби поубијани су од Арнаута". То су: прота Андреја Поповић, парох источки; Владета Поповић, јеромонах Никодим Радосављевић из манастира Гориоча; Радивоје и Сталета Рашић, Љупче Крстић, Димитрије Мирковић, Радован Вулић, Радивоје Патрић, Милосав Ћурић, Милисав Ћирковић, Војислав Лушић, Вукола и Богосав Антић, Вуле и Невенка Војиновић, Владимир Патрић, Сталета Крстић, Милосав Царевић, Стана Вулић, Никодим и Обрад Бурић, Благоје Бојић, Саво и Илија Зувић, Богић и Стамена Зувић, Ивко и Урош Пумпаловић; Радосав, Богосав и Живко Пумпаловић, Радивоје Бетић; Радомир, Сретко и Станоје Брајковић; Милош, Петар, Ђорђе и Богосав Ашанин, Милић Максимовић, Димитрије Зувић, Рако Деверџић, Панта Пумпаловић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Срето Брајковић; Петроније, Симеон и Томо Терзић, Димитрије Крстић, Милош Поповић, Војо Бојовић, Новица, Драшко, Воја и Витомир Барјактаревић, Јован и Андрија Живковић, Вуле и Сретко Раичић; Сталета, Милован, Радосав, Петар, Крсто, Радомир, Мика и Мата Седларевић; Крсто Буровић, Миленко Крсмановић, Дара и Перо Бурашевић, Радун Бековић, Срето Вељовић, Недељко Борић, Крсто Миљковић, Петко Зарић, Милан Гочевић, Миленко и Јанко Ристић, Максим Поповић, Милица Зарић, Радован и Буро Радичевић, Драгомир и Милош Дарчевић, Ћирко Ђорђевић, Бока Војиновић, Радисав Станојевић, Милош Минић, Миро и Милета Питулић, Здравко Николић, Триво Грковић, Василије и Радојко Мартиновић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Сретко Брајковић. Други списак, такође делимичан, из Липљанске парохије, саставио је парох Борислав Кевкић, а садржи 62 имена Срба из Липљана и Доње Гуштерице: Спаса Милићевић, убијен пушком на путу 1941; Богдан Цвејић, убијен у Приштини; Зафир Спасић, убијен у свом дворишту ашовом; Велибор Марковић, убијен у 19. години; Аксић Ђорђе и супруга му Мирјана, убијени истог дана; Илија Рађеновић, убијен код своје куће пушком; Јован Денић, убијен из пушке, и син му Јордан заједно; Никола Лазић, убијен на путу; Живо Димић, убијен ноћу; Веселин Матић (Дабић), убијен 1942; Серафин Миливојевић, убијен више села; Милан Лазић, убијен на њиви; Стојко Смиљић, од 19 година, убијен на непознатом месту; Милорад Стојановић, од 18 година, на непознатом месту; Војин Гуџић, убијен код Добротина; Радомир Трајковић, убијен код Словиња; Милан Јовановић, убијен изван села; Илија Русимовић, између Добротина и Липљана; Александар Столић, убијен из пушке у свом дворишту; Глигорије Перенић, убијен у шуми више села; Стојан Мирић, убијен 1942; Јевта Милкић, убијен на путу; Велибор Миленковић, убијен на путу; Трајко Симић, убијен на жетви у њиви; Серафин Цвејић, убијен на својој њиви; Благоје Филић, убијен код куће и са њим његов син Милорад; Миодраг Јовић, убијен у Јањеву; Андрија Самарџић, убијен 1943; Лука Ђокић, од 22 године, убијен на њиви; Живко Милићевић, стар 22 године; Фиљко Танасковић, избеглица, убијен на њиви; Миле Драшковић, стрељан у Старо Грацко; Неђељко Милићевић, убијен у Грацко; Илија Марковић, стар 22 године; Дамњан Дрљача, убијен у Сувом Долу; Милутин Аксић, ученик 6. разреда гимназије, убијен из пушке близу пруге; Акса Илић, убијен на њиви; Крста Лалић, убијен увече, 1943; Петар Кузмановић, чувар пруге, убијен 1944; Марко Марковић, чувар пруге; Миле Марковић, из Н. Рујца; Анто Денда, умро од последица туче; Јово Лалошевић, убијен у Сувом Долу; Цвета Булајић, дете; Босиљка Ожеговић, дете; Душан Кртинић, дете, погинуо од експлозије бомбе; Благоје Илић, погинуо у борби; Никола Папић и Владо Бокић, погинули у Сувом Долу од експлозије бомбе; Рајко Дошлић, Божидар Милкић, Стојан Васић, Даница Новаковић и Данило Илић, сви погинули у борби са балистима 1945. у Дреници; Никола Богуновић, умро од туче 1944; Чедомир Вучић, младић, и Александар Костић, младић, погинули исто на Дреници од балиста; Миладин Велић, рањен из пушке умире 1945; Радомир Стојковић, умро од туче у Глоговцу 1945, и још нека лица. Постоје у архиви Рашко-призренске епархије и други спискови многобројних Срба, жртава арбанашког геноцида, али ћемо овде навести само још имена свештених и монашких лица са Косова убијених током окупације. Осим већ поменутих (проте Андрије Поповића из Истока и јеромонаха Никодима из манастира Гориоча), које су Арбанаси убили одмах да би застрашили српски живаљ у источком срезу те да би овај побегао и иселио се, још су убијени јеромонах Дамаскин Бошковић, из манастира Девича, убијен на најсвирепији начин, тучен кундацима и мучен, вучен преко трња и камења, и најзад из пушке усмрћен, половином октобра 1941; свештеник Тодор Секулић, из Љубижде код Призрена, подлегао ранама задобијеним од експлозије бомбе подметнуте у манастиру Дечанима од арбанашких фашиста, октобра 1942; свештеник Крста Поповић, парох ранилушки, убијен 1944. од арбанашких балиста; јеромонах Александар Перовић, убијен у Подујеву октобра 1944. од арбанашке полиције, не зна му се ни гроб; игуман Пећке патријаршије Јован Зечевић, убијен 1944. од балиста у Албанији; јеромонах Јанићије Миновић из манастира Бинча, нестао; свештеник Косовске Митровице Момчило Нешић, одведен од Немаца и стрељан на Бањици 1943; свештеници Чедомир Бачанин и Тихомир Поповић, стрељани тачно у поноћ 28. 11. 1942. у затвору Косовске Митровице; монах Герман из манастира Дечана, интерниран у Албанију и тамо стрељан; монах дечански Стефан Живковић, убијен у селу Зочишту код Велике Хоче од једног Арбанаса војника 8. 1. 1945, наводно "нехотице". Свештеник Стајко Поповић из Призрена убијен је од Бугара у Качанику 17. 4. 1943, а свештенике Слободана Поповића из Ђаковице (убијен пред капијом свога стана 8. 2. 1942), Драгољуба Кујунџића из Урошевца (убијен револверским метком кроз прозор свог стана, 30. 11. 1942) и Михаила Милошевића из Пећи (стрељан 9. 12. 1944) убили су партизани "као симпатизере четника". Исто тако, косовски свештеници Радуле Божовић из Придворице, Тихомир Балшић из Пећи, Митар Вујисић из Витине и јеромонах Симеон Гојковић из Бабиног Моста стрељани су од партизана и нових власти, док је свештеник Владета Поповић из Истока убијен у Београду од четника 28. 4. 1944. Из Рашко-призренске епархије убијени су такође и свештеници Урош Поповић и Лука Поповић за време богослужења у цркви у Тутину (21. 2. 1943), заједно са својим црквењаком, као и сопоћанска монахиња Пелагија (убијена на Св. Луку 1942) од стране санџачких муслимана. За три или четири свештена лица ове епархије "нема никаквих података за њихову судбину", вели призренски епископ Владимир у акту упућеном Св. Синоду 22. октобра 1946. Број побијених Срба на Косову и Метохији од Арбанаса током рата тешко је прецизно одредити, али он достиже неколико десетина хиљада. Исто тако тешко је тачно одредити и број прогнаних Срба, тј. избеглица са Косова, али се несумњиво тај број пење до сто хиљада душа. Овде треба навести и порушене српске цркве и гробља у косовско-метохијским насељима, као и манастире и друге светиње, као нпр. споменик косовским јунацима, на које су Арбанаси насртали са бесом и мржњом невиђеном, јер су то тапије вековног српског присуства на Косову. Најстрашније је опљачкан, разорен и спаљен манастир Девич у Дреници (октобра 1941), тако да у њему од цркве и многобројних конака није остао ни камен на камену. Срушена српска црква у Нецу код Ђаковице, 1941. године. Затим треба поменути да су порушене до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе пак друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане. Тако су спаљене и порушене цркве у српским селима: Бистражину и Шеремету код Ђаковице; у Доњем Ратишу, Пацају, Нецу, Поношевцу и Раставици, такође у ђаковичком крају; затим у селу Брњачи код Ораховца, па у Чикатову код Глоговца, па црква Св. Петра (из XИВ века) у селу Кориши код Призрена. Арбанаси су опљачкали и демолирали, и покушали да спале још, и цркве: у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, цркву Св. Николе у селу Бањи код Србице и истоимену цркву у селу Бањока код Вучитрна, па затим цркве у селима Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, цркву у Подујеву и цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и познати манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. Опљачкан је манастир Грачаница и манастир Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. У цркви Св. Петра и Павла у Истоку арбанашке власти су током 1943-1944. држале даноноћно заточене Србе, њих око 100, из Истока и околних села, и то је трајало месецима, при чему људе нису пуштали напоље, па су морали у цркви да врше и нужду. И црква манастира Гориоча код Истока служила им је за затвор при масовном хапшењу Срба. И тако редом бескрајна хроника страдања Срба на Косову од Арбанаса, као и српских светиња. На општу жалост косовско-метохијских и свих осталих Срба, овакав однос према српским манастирима и црквама на Косову наставио се и после ослобођења. Страдања у првој послератној деценији (1945-1955) После ослобођења Космета (23. 11. 1944) и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и јавних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви. Нова власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским и црногорским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама НКОЈ-а, односно нове владе ДФ Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске фамилије, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Косова. Ово је било, између осталога, и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989). Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова и Метохије (оне чувене косовопољске ноћи, 24/25 априла 1987): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе и Црногорце терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели Један део Албанаца, припадника окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба и Црногораца на Косово и на своја имања, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе и Црногорце, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново. Избијањем демонстрација 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и СФР Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога Избијањем демонстрација 1981. године исељавање се наставља још убрзанијим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби и Црногорци који живе на Косову не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима " Таласима исељавања Срба са Космета у послератним годинама нарочито је доприносио велик број емиграната из Албаније, којима је нова власт директно помагала давањем имања и материјалном помоћи. А они су управо били најагресивнији према Србима. О томе сведочи, између осталога, и случај породице Милинчић из Самодреже код Вучитрна, којој је током рата убијен отац Данило од Албанаца емиграната, затим 1960. син Славомир од емиграната и шумокрадица, и 1982. унук Данило од Ферата Мује, емигранта Албанца, настањеног у суседству у Самодрежи. Да је исељавање српског живља са Космета под притиском почело већ у првој деценији по ослобођењу као сигурни показатељи могу послужити свакогодишњи извештаји Рашко призренског епископа Светом Синоду у Београд, по којима се скоро сваке године смањивао број парохија у овој епархији, нарочито око Подујева, у Дреници и око Ђаковице Истина, извесно смањење броја верујућих домова на Космету било је резултат антирелигиозне кампање нове власти марксистичке идеологије, при чему та кампања није погађала арбанашки живаљ као муслимански, јер је ислам у новом режиму био одувек и до данас привилегован Уз то, напади на Српску цркву и њену имовину били су све учесталији и од власти толерисани, понекад чак и подстрекивани, о чему постоји велик број докумената, жалби, преставки, вођења бескрајних судских спорова - и углавном све без успеха. О томе како су многе црквене и манастирске зграде бесправно заузете или конфисковане од нове власти постоји низ докумената. Нарочито је грубо било послератно заузимање манастира, попут нпр. капеле у Грачаници - за канцеларије, магацине или чак истражне затворе органа ОЗНЕ, војске или месних одбора. Разним насиљима над црквама и манастирима на Космету српском народу сасецани су корени и ускраћивана нада на бољу будућност, искорењиван је историјски и духовни траг националног бића и српске културе на историјској земљи српског народа. Низ српских цркава срушила је или докончала ратно рушење управо нова комунистичка власт Тако је срушена, марта 1952, српска црква у селу Дугањеву код Урошевца и неке друге Најдрастичнији пример тираније нове власти над Србима јесте рушење спомен-цркве у Ђаковици, баш на Светог Саву 1949. године, и то динамитом, при чему удовици попа Луке Булатовића власти нису дозволиле да кости свога мужа, сахрањеног крај цркве, пренесе пре рушења. О томе је карактеристично писао (15. јула 1951) прота Стева Димитријевић, спомињући и остале невоље српског живља тада на Космету: "Овде су показани само највидљивији насртаји на веру православну. Ако се даљим сличним поступцима не стане на пут озбиљно, и не дадне сатисфакција утврђеним осећајима православних Срба, онда може доћи до угрожавања интереса (Срба). Морало би о овоме да се известе и више народне власти и умоле за наредбу онамошњим властима да поведу мало рачуна и предузму мере против појединих душмана и разарачких зулумћара. У Призрену су у православном гробљу поломљени и ломе се и даље надгробни споменици, а у старом војничком гробљу тамошњем сви су истребљени. Ни по верски мешовитим селима не остављају крстове на гробљима." Нова власт, у којој је било доста Арбанаса (а међу овима на власти било је и директних ратних злочинаца, сада помилованих), тешко је допуштала обнову порушених српских светиња. Најбољи доказ је пример мукотрпног настојања, малобројних косовских монаха и монахиња да обнове порушени и запустели манастир Девич. О томе речито говори извештај и жалба девичког старешине, јеромонаха Макарија, Светом Синоду у Београду (26. јуна 1946): "Дана 23. 6. 1946. год. делегат обласног одбора из Призрена, председник Среског одбора из Србице Брајим Трнава и председник месног одбора из Лауше Халим Бајрам, са још неким Арнаутима, изашли су да деле манастирску земљу. Пре почетка деобе председник Ср. Н. О. Брајим Трнава, пред скупом Арнаута и Срба, говорио је да су цркве уопште непотребне. За џамије рекао је да могу остати јер служе као богомоље, а цркве служе за сабирање богатства. Присутним Арнаутима било је врло угодно, а наши Срби остадоше запрепашћени. После деобе, више је земље припало Арнаутима, који су за време окупације радили земљу, него ли Србима који је одувек раде. Мени је делегат обласног одбора саопштио да манастир не полаже право на земљу као порушен, и да су још марта 1946. год. решили да се манастиру одузме сва земља." Манастир Девич срушен октобра 1941. г. (снимак из 1947.) Манастир Девич је касније ипак обновљен, али је непрекидно до данас имао великих невоља и зулума од суседних Арбанаса, који су често нападали не само манастирска добра него и саме сестре монахиње. Али, горњи навод оца Макарија одсликава стварни однос нове југословенске власти, проарбанашки а антисрпски настројене, што се може видети и из чињенице да ниједна џамија нигде на Космету није порушена. Напротив, многе нове џамије подигнуте су на месту порушених цркава или од њиховог грађевинског материјала.". Као илустрацију само наводимо: село Радоњић код Ђаковице, где је на месту и од материјала цркве подигнута џамија, јер Срба више и нема у том селу. Црквени простор, имање, гробље неретко је дато, или присвојено, неком Арбанасу, као што је случај у селу Ракитници код Подујева, Помазатину код Приштине, Дреновцу и Прилепу код Дечана, у бивољаку код Вучитрна и другде. У селу Љевоши код Пећи, изнад Пећке патријаршије, на темељима старе средњевековне српске цркве подигнут је 1955. године ловачки дом за СУП Космета. У селу Мируши код Малишева преорани су темељи цркве и старо гробље српско (1963) и земљиште постало задружна њива. У селу Кравасарија код Малишева садашња школа подигнута је на темељима српске цркве, а и Срба у селу више нема. Затирање српских светиња на Косову и Метохији чињено је и на разне друге начине (делимична документација у књизи Задужбине Косова). Један од начина притисака на Србе у ово време, и тиме започињање њиховог присилног егзодуса са Косова, била је и национализација земљишта "за друштвене потребе", где се земљиште узимало најпре од српских породица. Тако је, нпр. сасвим нестало српско село Накараде код Ђаковице, крај магистралног пута за Призрен, које је претворено у Пољопривредни комбинат "Ереник".Ново Село код Приштине, са остацима цркве и гробљем. српским, потопљено је цело (1965) при изградњи вештачког језера на Грачаници. Стадион "Приштине" у Приштини подигнут је на земљишту Срба које је национализовано. Село Врбница на Дриму, до албанске границе код Призрена, имало је Срба још у послератној деценији, а онда је земљиште одузето и потопљено за хидроцентралу у Албанији (!), тако да данас у том крају више нема Срба. У овој послератној деценији имамо и честе прогоне и затварање српског свештенства. Тако су 1945-1946. у затвору били: архиђакон Гаврило из манастира Дечана (осуђен на 10 година затвора), свештеник Станислав Васиљевић из средачке жупе, свештеник Григорије Баљошевић из Ораховца (3 године затвора), прота Бранко Јакић из Призрена, па свештеници Ђорђе Драгић из Липљана и Жива Болдорац из Истока (затворени 1947), прота Перко Киповић из Гњилана (затворен 1949). Наравно, било је то доба робијања многих невиних људи у земљи, али број косовских Срба у затворима није тада био просечно мањи, што је тамошњи народ обесхрабривало. Најкарактеристичнији пример прогона српског свештенства на Косову у ово доба (1952) свакако је невино страдање од власти јеромонаха Венијамина Бошковића у манастиру Бинчу код Гњилана. Сам он описао је рашко-призренском епископу оно што се њему и манастиру десило од војног, милицијског и других представника тадашње "народне власти" на Космету: "Познато вам је да сам тешко болестан и да већ годину дана не напуштам собу, већином лежим у кревету. Тако сам лежао у кревету и 3. маја т. г., кога су дана око 5 сати по подне банули у моју собу 6 људи мени непознати, један је био у униформи војној са титовком на глави, а остали у цивилном оделу, а један је био у плавој (милицијској) униформи. Онај у униформи војној и један гологлав у цивилу остали су код мене, а остали су изишли Онај у цивилу сео је преда ме и разбијао јаја, којих је било око 100 комада у две корпе (било је то време око Ускрса - А. Ј.) Онда је обе корпе с јајима бацио на мене, бацио је и суд са јелом на мене. Онда се онај у униформи попео на мене, стао ми на груди и почео да ме дави; од тежине кревет је се преломио и ја сам пропао. Онда су ми наредили да се дигнем на онај део кревета што није пропао; кад сам сео, онај у цивилу скинуо је лампу са гасом и изручио на мене, и хтео да ме запали, али није имао шибице Онда је изручио на мене тестију воде. После ме је онај у војном оделу ударао ногом по целом телу, а онај у цивилу ударао ме је са штапом по глави, по лицу, свуда Онда су ме и даље толико тукли да сам пао онесвешћен и тек после 1 часа дошао је слуга (манастирски) из Бинча и комшија Раша и Милена Петровић. При поласку, онај у војном оделу казао ми је. У року од 24 сата да се изгубиш одавде, иначе ћемо те бацити кроз прозор. Тешко претучен, ја сам морао да напуштам манастир, а кључеве сам предао намеснику." Додајмо да је отац Венијамин ускоро умро од задобијених повреда. Описани трагични догађај није био само "агитпроповски атеизам" државне марксистичке идеологије, него пре свега безакоње једног система власти, несумњиво са крајњим циљем трајно искорењење српског народа из историје и памћења Косова Последице оваквих поступака, а иза њих сигурно стоји и арбанашки допринос и политика албанизације (и исламизације) Косова, Јесу та да је манастир Бинач данас скоро запустео, а и српски живаљ око њега веома се проредио. Слично је и са честим нападима на имање и сестринство манастира Девич, због чега су околна села, њих око 20, запустела од Срба; па напади на манастир Свету Тројицу код Мушутишта, коме прети запушћење, као што је запустио манастир Св. Марка у Кориши код Призрена Да ово није био усамљен случај, показаће и следећи, нешто другачији, али са истом намером и наменом учињен напад на Србе и Српску цркву. Парох ранилушки Анђелко Петровић извештава епископа у Призрену 7. јануара 1948: "Ноћу уочи Св. Саве у цркви Ранилушкој (код Гњилана) начињен је прави русвај - све су књиге поцепане на парампарчад. На св. Престолу остала је једино срачица, а остали покривачи, јеванђеље, један крст, антиминс, царске двери, завесе, службеник, светњаци - све је полупано и разбацано по цркви, иконе неке које су висиле о зиду и оне су полупане, једино је поштеђен прибор за св. причешће на жртвенику и ништа друго. Једек са звона на звонари скинут је и однешен "[14] Ако сада наведемо сличан случај из 20 година касније, видећемо исти злочиначки однос према косовским Србима и њиховим светињама. Наиме, митровачки парох Владимир Поповић извештава епископа у Призрену 5. јула 1972: "У селу Винарцу, атару ове парохије, постоји црквица још из давнина, пре неколико столећа, из доба патријарха Чарнојевића Она је прошла у скоро истоветном стању у времену 1915-1918. г. као и у времену 1941-1944. г. Међутим, фебруара ове године нашла су се неодговорна лица (читај Арбанаси - А. Ј.) па у немогућности да отворе цркву, покварили су кров на њој, отворили је и убацили доста прљавштине (ђубрета, измета), тако да је нижепотписани морао да се обрати милицији за заштиту... Верници (Срби) су за тим приступили обнови цркве, кров препокрили, окречили и врата још боље учврстили. Међутим, јуна месеца, не знамо (тачно) дан, дошли су опет непознати, па су је потпуно руинирали. Врата су скинули и однели, столове у цркви поломили, кандила и свећњаке уништили, тако да је у цркви остао само голи и испрљани зид. ... Сматрам да овакав поступак не личи чак ни на криминал, већ на политички гест ради истребљења ове наше светиње.". Тако пише српски парох митровачки, додајући у објашњењу да се ова црквица "налази у селу са живљем искључиво муслиманске вероисповести" (тј. село је арбанашко), а српско село Винарце је неколико километара даље. Четврт века голготе Косовских Срба (1956-1981) Хронику ових српских страдања на Косову свесно делимо на ове периоде, а не како је неки, најчешће сами Арбанаси, деле - пре и после Брионског пленума (1966). То зато што су српска страдања на Космету била иста и пре и после те политичке "промене" у Комунистичкој партији Југославије, што показују и већ наведени и још многобројнији ненаведени примери српских косовских патњи. У прилог оваквом тврђењу навешћемо овде два текста, један из 1951, а други из 1967. године. Један Србин Косовац, Јован Глигоријевић, судија у пензији, писао је патријарху српском г. Викентију 28. јуна 1951, поводом рушења српске цркве у Ђаковици: "Осећам се принуђеним да Вашој Светости лично и писмено, попут наших старих патријараха, изложим право стање ствари како је у Метохији, на основу мојих запажања... У окупационом времену ИИ светског рата сви ови анационални (тј. антисрпски, арбанашки - А. Ј.) елементи попалили су домове наших насељеника, опљачкали их, опустошили све што се њиховим именом назвало, силовали женски свет, принудно их натерали у збег. Уједно нису остали дужни ни према старомештанима Србима, колико су их побили, тукли и опљачкали за време окупације... Иза ослобођења 1944. год. ми смо опет свеколике претрпљене муке, жртве, непријатности, трзавице, страх, невоље у разним облицима бацили у заборав, да би створили између нас братство јединство, дајући им као мањинама Космета, чак се може рећи, претерано велики број школа, већи и од саме Албаније. Међутим, шта се збива: док се ми с једне стране показујемо према њима хумани, човечни, у правом смислу као људи, дотле с друге стране они нам поткопавају јаму у рођеној нашој држави, рушењем цркава и споменика. У Ђаковици имају муслимани 18 џамија и 12 текија, католици 2-3 цркве, а православни свега једну поменуту малу црквицу и ту недовршену нову цркву-спомен костурницу... Дату им аутономију Косовско метохијске области узели су врло погрешно и произвољно, као да су држава у држави, да им је све у моћи учинити штогод желе у корист својих националних послова... Асимилацију, одрођавање и исељавање они знају добро како се врши." Подсећамо да је ово писмо писано 1951. године. Арбанаси су касније тврдили да су до 1966. године били злостављани, а Срби на Космету повлашћени. Био је то пропагандни план једне антисрпске политике, смишљене постепено после неуспеха балистичке побуне после ослобођења. Како су се пак Срби на Космету тада осећали, показује други текст: Извештај Управног одбора Рашко-призренске епархије, из 1967. године: "После ступања на снагу Друштвене реформе (после Брионског пленума 1966-А. Ј.), која се, по једнодушној оцени (Срба), сматра као негативна за српски живаљ на Космету, јер ће то још више потстакнути исељавање Срба са Космета, обзиром да неће моћи да одолевају већем притиску већине шиптарског живља, који користи и злоупотребљава самоуправу. Шиптари и друге националне мањине на Космету истицали су да су они гоњени, а да су Срби и Црногорци од Ранковићевог режима били фаворизовани. Ако би то било тако, многи постављају питање: зашто су се онда Срби до сада исељавали са Космета? Ако су уживали особиту заштиту Ранковића, што сигурно није тачно, многи се с разлогом питају: зар исељавање неће бити веће сада када Срби више немају ту заштиту, а Шиптари ће је имати, користећи самоуправу и већину свога живља и вероватно неки, ако не ови, исту злоупотребљавати... Факат да су се Срби и Црногорци исељавали са Космета од самог ослобођења, а то значи да су услови били такви да неко није могао под тим условима живети на Космету заједно са Шиптарима, па је излаз налазио у сеоби на територију уже Србије, и то онда када је власт претежно била у рукама бораца, а њих је било више Срба и Црногораца, како се онда може претпоставити да сеобе неће бити више од сада па надаље када претежан део власти припада шиптарској већини на Космету; а да они могу власт боље да искористе за своју националну ствар него што су је Срби и Црногорци користили, сведочи факат да је Срба и Црногораца сада пропорционално мање на Космету него што их је било 1912. г., после ослобођења од Турака. Исељавања није било у периоду између I и II светског рата, већ за време прошлог рата. И овај текст је речит сам по себи и не треба му објашњење. Уз њега као документацију можемо навести бројне раније извештаје епископа рашко-призренског о присилном исељавању српског живља са Космета. Већ смо спомињали да је број парохија морао бити постепено смањен за једну трећину: од предратних 93, спао је на 67, јер је 26 парохија морало бити расформирано. У извештају епископа призренског г. Павла од 12. маја 1959. стоји: "Током 1958. г. одиграла су се два веома мучна догађаја. Наиме, у манастиру Девич Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу, која је ту гајена од своје друге године, и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 година, или за човека од 34 године, који већ иначе има једну жену... Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља (подвукао А. Ј). Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини три последње куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време било их је у том селу 17 кућа и исто толико Шиптарских... Сад се селе последње три куће (српске). Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после И светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има 100. У Добруши пре рата ниједне, сада 160 итд." У извештају од 27. априла 1961. епископ пише: "Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Нпр. после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године (1959), уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцеланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други (исељеници) наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, па се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза и то увек у законској форми. У томе (фаворизовању Арбанаса) учествују и Срби чланови Партије." У извештају од 11. маја 1962: "И ове године (1961) још интензивније је настављено исељавање нашег (српског) елемента, како насељеника тако и староседелаца, из свих крајева Епархије. Из Гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова: само из Врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова. Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било је 40 српских домова, сада их има 12; Ново Чикатово 48, сада 22; Доњи Забел 18, сада 4; Велики Белаћевац 23, сада свега 3. Из Толошке парохије иселило се у току године 81 дом. То је главна невоља наша у овим крајевима." Извештај од 1. априла 1965: "Осим наведених тешкоћа, имамо ону сталну коју сам у свим ранијим извештајима износио, а то је непрестано расељавање православног (српског) елемента са Косова и Метохије... (следе подаци). Село Бело Поље од 42 куће исељено 12, остало 30. (Исељења само послератна). Село Главник од 43 куће исељено 20, остало 23 Село Батлава од 27 кућа исељено 13, остало 14. Село Г. Сибовац од 48 кућа исељено 25, остало 23 Село Трнова од 29 кућа исељено 23, остало 6 Село Брадаш од 41 куће исељено 40, остала 1, и тако редом у свих 20 села парохије Подујевске. . Коментар овоме је непотребан." Да додамо још и извештај од 1. априла 1966; "Опште тешкоће на које Црква у Епархији рашко-призренској (наилази годинама су исте, но утолико теже што су, тако рећи, прешле у хронично стање. Тешки проблем је расељавање нашег елемента, које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има насиља са стране Шиптара. Летос, враћајући се из једног манастира код Призрена и чекајући аутобус, имао сам овакав разговор са једном женом мештанком. Продали смо кућу и земљу у планини и спустили се овде у равницу и ту купили. Са једног парчета само добили смо трипут више но горе са свега (имања). Такав је и коломбоћ (кукуруз). Али не можемо овде остати. - Зашто? - Ноћу нам Шиптари утерују стоку у усев и отворено прете Селите се, ово није Србија Силеџије неке, рећи ће се. Но кад сам после био на сасвим другом крају Епархије, код Косовске Митровице, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се једна организована хајка, којој овако проређени тешко одолевамо." Осим ових извештаја у Архиви епархије у Призрену постоје бројни извештаји свештеника са терена о присилном исељавању српског живља и о броју исељених под притисцима. Из њих се види да је око године 1968. заиста дошло до већег пораста исељавања Срба. Али, из њих се види и нешто друго - а што последњих година износе скоро сви Срби Косовци да је тада био присутан страх од последица ако се изнесе пуна и нескривена истина о разлозима присилног исељавања јер, не треба сметнути с ума да је званична југословенска политика, чак и после арбанашке побуне 1968. године, док је Јосип Броз Тито био жив, свесно прикривала српску трагедију на Косову и Метохији (назив Метохија у међувремену је званично укинут 1968. г. од власти, јер је јасно сведочио да је то вековни српски и православни крај око манастира). Многи су људи тада и са положаја одлетели, и са Косова се иселили, чим су само проговорили о српском страдању од Арбанаса на Космету. Примера ради, ено шта пише архијерејски намесник из Гњилана: "Предњи извештаји пароха су врло штури и не износе пуно чињенично стање из опрезности да себе не би довели у непожељни положај, јер им њихову тврдњу о чињеничном стању не би потврдили они којима је то познато, из страха од последица, ради чега и избегавају (Срби парохијани - А. Ј.) да дају ма какве податке. То се очито види из извештаја свештеника Петра Поповића и Михаила Радојевића. ... Шиптарска омладина од предшколске деце до ученика више гимназије, учитељске и економске школе у граду (Гњилану) на најгрубље начине понижавају, псују и вређају свештенство, а често пута се бацају за њима и камењем и пљују на њега... Народна пословица каже што очеви говоре на огњишту, деца износе на улицу. Због таквих поступака врло је отежан положај и опстанак свештенства, нарочито млађих свештеника. Достављајући предњи извештај, желим да напоменем: да би се конкретнији податци о исељавању православног (српског) народа са Косова добили када би сами исељеници у Србији дали своје изјаве и изнели разлоге свог исељења. То би било најверодостојнија слика о њиховом исељењу." Потврду о изнесеноме заиста су дали, али доста касније, искази исељених под разним притисцима косовско-метохијских Срба давани у тзв. ужој Србији, о чему је последњих година штампа доста писала. Подсећамо на већ наведено сведочење Милоша Савићевића, као и на изјаву Радоша Недића из лапског среза, села Доње Љупче код Подујева, који је 24. 4. 1987. описао "исељавање и трагедију 11 породица Нешића из села Доње Љупче", такође и сведочење Вуксана Пантелића.[24] Најкраће је о исељавању изрекао је истину те исте косовске ноћи Љубомир Вујовић: "Преко 40 година траје процес исељавања Срба и Црногораца са Косова, а поспешују га албански националисти и сепаратисти; вероватно имају свој план рада и деловања. Исељавање траје некада бржим а некада споријим интензитетом. Скоро пола насеља на Косову су етнички чиста, што иде у прилог остварењу циља албанских сепаратиста... Тежак је мањински осећај, осећај несигурности. Само онај ко је осетио шта је сеоба, може у пуном смислу речи да схвати колико је та реч опора и горка." Или један други резиме узрока исељавања Срба под разним притисцима, који је дао свештеник из Косовске Витине Љубиша Миљковић, у свом извештају архијерејском намеснику у Гњилану: "Исељени Срби изјављују да нису имали слободу, да су угњетавани од стране Шиптара. Исељени из Врбовачке парохије изјављују да су им Шиптари много досађивали, насилно су улазили са стоком у њихова имања, њиве, ливаде и баште, изазивали их на свађу, улазили им у куће, код жена (= силовање). У гробљима су ломили крстове, и то у селима: Белекару, Дробешу, Грмову, Витини, Девају, Гушици, Трпези и другим. Било је и убијених, и пред судом слабо су заштићени. У манастиру Бинчу сестринство (монахиње) често је потресано и нападано од Шиптара: једна је сестра ударена дрветом по глави, а друга је нападнута ножем. Стално комшије Шиптари наваљују са стоком до самог манастира, бацају камење на манастирске њиве, и на сами манастир Св. Архангела Гаврила у Бузовику, и добацују сестрама: Идите одавде, ово није ваше, ово није Србија. Ваше је место у Србији, итд." Навешћемо укратко још врло карактеристичан мада непотпун извештај пароха из Подујева Живојина Трајковића (од 8. јуна 1969), за послератни период до 1968. године, за села око Подујева, где се прегледно види да је из тих села исељено 663 српска дома, а као прави разлози исељавања могу бити узети остали ту дати подаци, наиме: 350 физичких напада Арбанаса на Србе, 21 силовање Српкиња, 430 крађа причињених Србима, и 2 убијена Србина.[27] Тако исто речит је и извештај пароха из Бабиног Моста на самом пољу Косову (од 7. јуна 1969): "Парохија Бабиномошка, од 1945. године до данас, изгубила је своја три староседелачка села, и то: Бивољак са 9 кућа, Дреновац са 11 кућа и Амедију са 4 дома, док црногорско насељеничко село Брезница од 55 домова, остаће само у сећању код млађих православаца (Срба). Гробови су им зарасли, а споменици поломљени и уништени поред насељених шиптарских кућа. Брезнице дивног планинског села нема више. У свим осталим селима осећа се притисак Шиптара на српски живаљ. Услед тога притиска долази до помагања Срба у већим српским селима, махом иду у Србију на пресељавање. Животни стандард њих не весели (тј. није економско стање у питању - А. Ј.) у односу на шиптарску доминацију на сваком кораку. Српски народ је тужан и брижан у овој парохији. Српско братство сваким даном све је мање, а прекрива га шиптарско размножавање рапидно. Сваки Србин у овој парохији гледа како да се исели са Косова, или како да осигура миран гарантован живот. Србин живи у неизвесности данас за сутра." Од овог тужног исељавања српског живља са Косова и Метохије под разноразним арбанашким притисцима, има и још потреснијих и трагичнијих, и то из године у годину у овом периоду, нарочито после демонстрација, у ствари побуне 1968. године. Од тада па надаље удвостручени су и увишестручени напади на цркве и манастире, на гробља и споменике, на само српско национално, духовно и културно биће на Косову. Поједине од тих тзв. "ексцеса", а у ствари правих варварских зулума и злодела, које је забележила Рашко-призренска епархија, објавили смо у монографији Задужбине Косова, а овде ћемо само подсетити на неке од најгрубљих насртаја на Српску цркву, српски народ и његове светиње и споменике вековног присуства на Косову. Највише су страдавали манастири Девич, Гориоч, Света Тројица, Пећка патријаршија и Високи Дечани, а затим многобројне сеоске цркве и српска гробља, на којима су поједини Арбанаси варварски ломили крстове и рушили споменике, погађајући тако српског човека у најтананији нерв срца и најболнију нит душе. Не треба заобићи и не споменути многобројне шиптарске скоро животињске насртаје да силују жене Српкиње, а у последњим деценијама нападају посебно девојчице и старице, па чак и монахиње. Дана 3. априла 1968. писао је дечански игуман Макарије српском Патријарху г. Герману: "Шиптари опет показују своју исконску мржњу према Србима. Налазимо се у тежој ситуацији неголи за време окупације Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Појаве насиља, крађе усред бела дана, вређања и претње свакодневна су појава. Ви свакако и од других чујете шта се све ради на Космету са Србима. ... Пре месец дана Шиптари из Дечана тешко су претукли шумара Миливоја Ланићевића, само зато што је против неких поднео пријаве о крађи шуме. У исто време један Шиптар кондуктер избо је ножем на седам места једног Србина шофера, само зато што није хтео да вози препун аутобус по заповести Шиптара. Недавно је у Лабљанима на Косову у српском селу прослављен јубилеј о Скендербегу. Један Србин упитао је зашто се то прославља у српском селу, а сада исти Србин лежи у агонији у приштинској болници. Пре недељу дана Шиптар из Ратиша (Дечанска парохија) истерао је из куће и са имања Станицу Пешић. Она се жали свемогућим властима овде, и све је без успеха. Породицама из Дечана: Зарији Павловићу, Стевановић Мирку, Милораду Јоксимовићу, Никчевић Благоти, Милораду Башићу, Павлу Башићу и породици Аврамовића из Дреноца одузеше самовољно земљу и шуму. Тако ови људи немају коме да се жале, нити овде каква жалба помаже." Игуманија Параскева из манастира Девича писала је жалбу Патријарху, али и Извршном већу покрајине: "Дана 28. маја 1968. г. поднели смо пријаву и молбу Општинском комитету и Народној милицији у Србици против синова Османа и Азема Дељевића из Резала, који су напали старешину манастира Девича игуманију Параскеву, ударали је штапом по глави, затим упали у манастирске собе. ... Дана 13. јуна напао ме је исти син Османа и Азема Дељевића и зграбио ме за руку и заврнуо, скоро да ми је сломи... Дана 14. јуна 1968. г. око 9 сати ујутро дошао је један у сам Девич и скренуо ми пажњу да не идем доле (на манастирско имање), јер ме из Резала чекају да ме убију. Ја не знам шта да радим и коме да се жалим, јер је ово неиздржљиво. Ми саме женске не смемо да сиђемо на своје имање, јер нам они вечито прете, и кажу нам: Немате ви ту шта да тражите! Стоку пуштају слободно у наше кукурузе, у баште и ливаде. Шта ми да радимо, кад они дођу и за неколико сати сву нашу муку униште? Ми их лепо молимо, али молбе не вреде, они прете, и на сестре бацају камење... Жалимо се, па ништа, они све дрскији и слободнији." Као пример разноврсних арбанашких притисака и злодела чињених Србима, навешћемо само једну жалбу епископа призренског Павла упућену Верској комисији АП Косова: "Не једном смо се до сада обраћали Вама за заштиту законитости за Православну цркву и њене вернике и имовину... (затим наводи случајеве обијања цркава у селима Винарцу и Добрачину и у Призрену - А. Ј.) ... У гробљу села Шипоља код Косовске Митровице, током лета ове 1972. г. младићи албанске народности, певајући увредљиве песме против Срба, порушили су 15 надгробних споменика. Слично рушење споменика десило се недавно и у селу Србовцу код Кос. Митровице, где је порушено 8 споменика. Тако је и на гробљу у Ораховцу, где су поломљени не само дрвени надгробни крстови, него и 7 споменика од мермера, 2 од цемента и 14 камених крстова. У селу Оптеруши код Ораховца, поломљена су 3 надгробна камена крста и сви дрвени крстови сем три. У селу Ретимљу код Ораховца поломљени су на гробљу ови дрвени крстови и на гробовима је вршена велика нужда." Полупорушена (од Шиптара током рата) црква у Бистражину код Ђаковице Ако овоме додамо да су у овом периоду рушена и оскрнављена гробља и цинично повређивани српски гробови у селима Бузовик, Петрич, Велика Хоча, Жегра, Робовац, Смолуша, Страша, Кориша, као и то да су цркве српске проваљиване, пљачкане и скрнављене у: Горњем и Доњем Неродимљу, Бабљаку, Штимљу, Добрчану, Призрену (Св. Никола), Доњој Гуштерици, Врбовцу, Житињу, Церници, Косовској Каменици, Доњем Дреновцу, Стражи, Добротину, манастиру Соколици и другим српским насељима, онда постаје јасно како су се Срби тада осећали, после таквих варварских бестијања и иживљавања арбанашких силеџија и зулумћара над српским живљем и његовим светињама. Порушено и спаљено српско гробље (Бегов Лукавац код Истока) А шта је у то време доживљавала од арбанашких насилника једна обична српска породица, нека послужи као пример сведочење Крунослава Јошановића и његове мајке Даце из села Орлане код Подујева Непосредно иза рата у моме селу је било 100 српских кућа, данас их има само десетак. Зашто су отишли? Невоља их је прогнала са огњишта. Највећи број мојих сељана је отишао због директних притисака. Није се то могло издржати. Ми смо дуго година били без икакве заштите. Да ли је човек могао опстати на своме имању ако су га свакодневно поткрадали, убијали му стоку, физички насртали на чељад, на образ жена и девојака? Судбину мога села доживела су и сва суседна: Балабан, Турчица, Недрговац, Секирача, Брвеник... Све те невоље о којима причам нису заобишле ни моју кућу и фамилију. Насртали су ми ножевима на децу, тукли ми мајку. И да случајно нисам наишао, ко зна да ли би она и преживела. Оборили су је, па све ногама (газили), а она стара и беспомоћна. ... 'Такве батине нисам доживела ни за време окупације', вели мајка Даца. А верујте ми, хлебом сам их хранила, водом појила, свакојако помагала. ... " Оваквих и сличних потресних казивања о патњама појединачним и групним страдалним судбинама српског живља на Косову и Метохији има толико да би то изискивало читаве томове. Да потсетимо само на нека страдања Срба: И у тим годинама су многим српским породицама одузета имања, било смишљеном експропријацијом за нека државна добра (пољопривредне комбинате, као напр. Ереник код Ђаковице или онај код Пећи), било отмицом самих власти у корист албанских емиграната, као што је било напр. у Дечанима (1972. и 3. године), било пак узурпацијом или отмицом од стране појединих шиптарских породица, као што је било 1968. г. у селу Долац код Клине, кад су Шиптари (римокатолици) из породице Томај и Бунај убили Божидара Бацића на његовој њиви мотикама, а ранили му браћу Богосава и Богдана, и онда преотели њихову њиву. Оваквих шиптарских напада и чак убистава Срба на имањима било је у ово време више, јер правни органи и судови на Косову нису правилно функционисали. За овај период страдања Срба на Космету, када нису могли ни да се жале, или је жаљење било безуспешно, или чак са лошим последицама по жалиоце, можда најбоље одговара реч једне старе Српкиње из Пећи, која је на питање једног нашег свештеника из Београда: "Како живите?" - одговорила: "Горе високо, доле тврдо, па ћутимо и трпимо." Најновија страдања (1981-1988) Посвудно и посведневно страдање српског живља на Косову и у Метохији текло је тако четврт века, у глуши и ропцу, без права протеста и без одговора на судске жалбе, а последица тога била је непрекинута рска исељавања под притиском. Међутим, с пролећа 1981. године десио се наједном догађај који је многима на Косову и ван њега, нарочито у Србији, отворио очи. Истина, и о томе се првих месеци није смело ни причати јавно, а камоли писати, све је заташкавано и скривано као "државна тајна", мада је та тајна већ у читавом свету била јавна. Реч је о познатој арбанашкој сепаратистичкој агресији у марту и априлу 1981. године (која је замагљивана политичком терминологијом: "демонстрације", "контрареволуција" и слично). Од ове побуне 1981, која је новембра 1988. и фебруара марта 1989. имала своју репризу, над косовско- метохијским Србима почео је јавно да се спроводи геноцид биолошки, економски и културни. О томе је сасвим тачно недавно рекао проф. др Драгоје Жарковић: "Данас смо сведоци геноцида који се годинама спроводи над српским и црногорским народом на Косову, који Југословенска власт готово мирно посматра, очекујући да ће се тај проблем коначно решити кад Косово постане етнички чисто, тј. постане само албанско, без Срба." Први јавно учињени злочин арбанашке сепаратистичке агресије 1981. против свега српског на Косову и Метохији било је подметање пожара под велики конак манастира Пећке патријаршије, пред зору 16. марта, тј. у ноћи Недеље православља. У конаку је мирно спавало 30 монахиња, са још неколико гостију, и 3 свештеномонаха. Пожар је подметнут на три места у поткровљу, на растојању од по десетак метара (конак је дуг 60 метара) и срећом да га је приметио један старији Србин Косовац, који је био те ноћи гост у манастиру, а одмах за њим ватру је приметила и игуманија манастира Девича Параскева, такође гост те ноћи у Пећкој патријаршији. Сестре монахиње једва су успеле да спасу старог јеромонаха Дионисија и старе рукописне књиге и нешто икона, а све остало у конаку, са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацинима изгорело је потпуно, јер ватрогасне службе из Пећи скоро да су саботирале гашење пожара (долазиле су празне цистерне), те је пожар утихнуо тек увече кад је конак изгорео. После тога, почеле су "политичке изјаве": да је за пожар "крива електрична инсталација" (а струју су прекинули тек ватрогасци), па онда "димњак на конаку" итд, а у ствари скривало се свесно да је то било злодело, једно од првих у низу тада извршених саботажа, рушилачких напада и терористичких аката опште сепаратистичке побуне Арбанаса (почев од 11. марта 1981. у студентској мензи у Приштини, па даље 26. марта, и нарочито прва три дана априла, када су у скоро свим насељима и градовима на Косову букнуле сепаратистичке масе, у којима је било на десетине мртвих, а и неколико невиних Срба пало је као жртва разјарене руље). Циљ ове агресије био је одмах јасан: насилно отцепљење Косова од Србије и Југославије и припојење Албанији. Нешто касније, то је замењено вештом паролом "Косово република", наравно са истим циљем - да се та република затим отцепи и припоји Албанији. Једном речју, у догађајима на Косову с пролећа 1981. васкрсавала је идеја из доба окупације, о "Великој Албанији", коју је требало остварити "милом или силом", како су и узвикивали демонстранти у Приштини, Урошевцу, Ђаковици, Подујеву и другде. Спаљени конак Пећке Патријашије (16. марта 1981.) После војног угушења ове арбанашке агресије, Србима на Косову било је још теже. Теже им је било затим и следећих година, колико због притисака, сада све отвореније дрских и агресивнијих, толико и због јасног сагледавања нехтења и неефикасности политичке власти Југославије да на Косову успостави пре свега истину, слободу и једнако право за све, а пре свега за потлачене Србе и остали неалбански живаљ. Врло је карактеристично било да, осим групе углавном младих Арбанаса, нико из органа власти, а она је била сасвим у рукама Арбанаса, није тада одговарао због неуспеха вишегодишње комунистичке политике на Косову, због толиког кршења основних људских и уставних права Срба и Црногораца на Косову, због завера и у самим органима власти против уставног поретка у земљи, због укидања слободе и правне једнакости за Србе и остали словенски живаљ на Косову Партијски је само кажњено неколико лица, смењено је са радних места неколицина и - убрзо је излаз нађен у познатој југословенској "уравниловки": да Је опасан и албански национализам, али да је исто тако опасан и српски национализам (иако су Срби на Косову од 25% сада спали на једва 12%, дакле постали су мањина у својој сопственој отаџбини). Из овог периода, у којем је тек у овој (1989) години почело донекле мењање неких токова и збивања на Косову, толико је примера страдања српског живља и његових светиња да, када је најзад и штампа освојила себи право да слободно пише о правом стању на Косову и уопште у Југославији, заиста нема дана а да у штампи не осване вест о једном или чак десетини злодела, насиља, силовања, паљевина, физичких насртаја, малтретирања и разноврсних јавних и психолошких притисака на Србе широм Косова и чак преко његових граница. (Тако је књижевник из Приштине, Петар Сарић, у отвореном писму Азему Власију, 3. септембра 1987, само у једном дану набројао десет у штампи објављених арбанашких насиља над Србима на Косову). Оскрнављен гроб Симе Игуманова у манастиру Св. Марка у Кориши, а на зиду цркве исписане речи "Умри(те) попови". Наравно, опет су биле на удару прво српске цркве и манастири, свештеници и монахиње. У следећим годинама, после 1981, проваљиване су, пљачкане, скрнављене и нарушаване многе цркве и манастири, а посебно српска народноцрквена гробља Ако изоставимо манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, који није пропустио годину без арбанашких рушилачких напада, скрнављења и оштећења, и такође манастире Девич и Свету Тројицу, који такође нису ни једне године пролазили без физичких напада на монахиње, без зулума и пољских штета, па чак и паљевина (Девич је у 1982-1984. имао три велике подметнуте паљевине сточне хране око штале и винограда изнад цркве), онда бисмо могли набројати неколико десетина обијених, опљачканих и оштећених цркава по селима, до стотине оскрнављених гробаља са порушеним споменицима и поломљеним крстачама, и то понекад у читавим таласима, јер је очигледно реч о организованим и диригованим шиптарским притисцима на српски живаљ да се коначно исели са Косова. Нападнуте су безбројно и српске куће и имовина, као и људи, жене и деца. Поменућемо овде провалу, скрнављење и оштећење фресака у историјској српској цркви Самодрежи на Косову (1981), па затим исто злодело у цркви у Доњем Неродимљу (1982), па у Штимљу (1983), па у Долцу код Клине (1984), па у Ђаковици и Косовској Каменици (1985), па у селу Перковцу и Бољетину и у Митровици (1986), па у манастиру Соколици (1986), па загађивање и скрнављење људским изметом улазних врата Саборне цркве у Призрену (седиште епископа), па напад на свештеника и цркву у самој Приштини (1987. и 1988) и тако редом. Да то није само низ "ексцеса" чињених од "неодговорних" или "ненормалних" лица арбанашке народности, како се, на жалост, често изјављује у "званичним саопштењима" органа власти на Косову, или чак и у судским пресудама, него да је то део ширег добро смишљеног плана против Срба на Косову, с циљем њиховог искорењивања и ликвидирања сваког историјског трага, може се видети из једног на изглед куриозитета, али врло карактеристичног за положај Срба на Косову ових година. Реч је, наиме, о свесном, државном препамљивању српских цркава и манастира на Косову, о чему ћемо навести само један докуменат. У акту бр. 307, од 3. априла 1987. епископ призренски Павле пише Верској комисији САП Косова, и наводи да је у селу Мушутишту код Суве Реке, скоро случајно открио да је у катастарским књигама једна црква уписана као "џамија". Затим је исто то открио и за цркву у селу Дворане, па и за цркву у Сувој Реци, и даље редом: у селу Речане, селу Поповљане и још неким селима истога краја. Исто то је открио и за пећки крај, где су у катастру као "џамије" уписане цркве у селима: Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Као "џамија" уписана је чак и црква манастира Свете Тројице код Мушутишта, а касније је откривено, и онда брзо исправљено, да су као "џамије" уписивани и други већи косовско метохијски српски манастири. Неке, пак, цркве уписиване су у катастар само као "зграде", а црквена имања као "вакуф", тј. као својина муслиманске заједнице. Српска православна гробља за ово време рушена су, скрнављена и разарана, некад чак и паљена или преоравана, у селима: Шипоље и Мучиворце код Митровице, Дворане код Мушутишта, Топоница и Робовац и Рогачица код Кос. Каменице, Петровце код Гњилана, Смолуша код Липљана, а такође и у другим српским насељима. Често се дешавало да су повређивани свежи српски гробови, и то понекад баш уочи Задушница, да би Србима, који сутрадан дођу на гробове својих покојника, бол и жалост били већи и перспектива за опстанак на Косову безизлазнија. Најчешће се починиоци оваквих злодела не пронађу, или се дотуре малолетници као извршиоци, или особе "неурачунљиве" и "ненормалне", тј. прогласе их за такве сами арбанашки органи власти. Ипак, најјезивији пример наношења овакве врсте патње и страдања Србима на Косову свакако је онај који се недавно десио у селу Граце. Тамо су на Крстовдан, 27. септембра 1988, на дечијем сеоском гробљу, петорица младих Арбанаса суседа, раскопали дечји гроб недавно умрлих новорођенчади близанаца, синова Радојка и Драгице Петровић из села Граце код Прилужја, и једно детиње тело раскомадали и разбацали по околном џбуњу, а оно друго онако у ковчежићу полузакопали. Иако су починиоци ускоро откривени, и њихови родитељи кажњени, у српском народу овога краја, али и читавог Косова, остала је горчина и бол какав се не да изразити и описати. Истина, тада је, мада то бива врло ретко, проговорио људски и један Арбанас, новинар Максут Шеху из Приштине, написавши тим поводом да "велика кривица оставља неизбрисив траг у нама". Кућа породице убијеног Шарића у селу Меће код Ђаковице (3. 7. 1983) Међу злодела и злочине над српским живљем овога периода треба споменути и јавности већ познато мучко убиство младога Данила Милинчића пред његовом кућом у селу Самодрежи, 2. јуна 1982. године, када су четворица Арбанаса држала Данила, а албански емигрант Ферат Мујо пуцао му из пиштоља у срце, на очи мајке Данице која је својим телом покушала да заштити живот свог невиног сина. Место убиства Данила Миланчића у Самодрежи (2. јуна 1982.) Судбина убијеног Данила Милинчића и затим читаве његове породице само је симболичка појава за судбину читавог српског живља на Косову. Било је још и других убистава, за ових неколико последњих година, као што је убиство оца породице Шарића, у селу Меће код Ђаковице, убијеног од фамилије Краснићи (арбанашких католика, који му отимају имање), пред својом кућом, 3. јула 1983, после чега је настављено са прогоном његових синова и породице, с циљем да се иселе са свог имања и из Метохије. Године 1981, другог априла, по повратку са демонстрација у Приштини, арбанашка маса убила је једног Србина младића на излазу из Вучитрна, али је то убиство чувано као "државна тајна" и није досад објављивано. У Новом селу код Витине познати балиста Хисен Трпеза ранио је тешко једног српског младића (1986), који је једва остао жив, а један други српски младић, Милош Кошутић из села Сазлије код Урошевца, претучен је од 6 Арбанаса лопатама, тако да је после неколико дана умро од повреда (1983). Младићу Славиши Томићу, студенту из Призрена, насред улице зарио је нож у ребра Шукри Гаши и затим побегао (јуна 1988), а у српском селу Прекалу код Истока (од септембра 1988) жене и деца с пушкама чувају даноноћну стражу због насртаја арбанашких ага и бегова из дечанске општине, о чему је штампа опширно писала. Ноћне страже држе Срби, сељаци и у многим другим српским селима по Косову и Метохији, због шиптарских насиља и зулума. Ипак, изгледа да је од свих најкарактеристичнија за страдање косовских Срба у овим годинама нечувена у историји трагедија Ђорђа Мартиновића из Гњилана Њега су тројица непознатих нападача, маскираних и са морфијумом, напали на његовој њиви 1. маја 1985. и злочиначки га буквално набили на флашу (и то данцетом нагоре, јер су у грлић ставили дрво и угурали му у дебело црево) Ђорђе Мартиновић (снимак после страдања) Прво саопштење власти из Гњилана било је да је над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља, што су касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста Али, одмах затим је ступила у дејство политичка машинерија, у коју су умешани и виши функционери југословенских власти, те је она исконструисала друго саопштење, чак и "изјаву" самог Мартиновића и "лекарски" налаз "експерата" - да је реч о "самоповређивању". Тим поводом неколико српских интелектуалаца и новинара писали су нашој и светској јавности протест, насловљен "Истина набијена на колац". Мартиновићев случај само је показатељ како је страдање српског народа на Косову, у југословенским званичним круговима па тиме делом и у светској јавности, морално дискредитовано и искривљено приказано и тумачено. То је већ само по себи удвостручење тих страдања. Мића Поповић: "1. мај 1985." (слика страдања Ђорђа Мартиновића) Било би немогуће овде побројати све небројене случајеве бруталног и животињског силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Арбанаса Тих силовања је последњих десетак година бивало и бива све више и учесталије на трагичном Косову. О тим драстичним случајевима варварског понижавања српских мајки и девојака писала је у новије време све чешће и опширније штампа, као што су била силовања деветогодишње девојчице у селу Житиња код Витине (1983), па старице монахиње Ане (72 године) у манастиру Гориочу код Истока, па 12-годишње девојчице (августа 1984) у Љубенићу код Пећи, па опет старије жене (54 године) у Белом Пољу код Пећи, па једне посетитељке манастира Свете Тројице код Мушутишта, па опет старије жене (57 година) у Старом Селу код Урошевца (1984), па Београђанке Н. К., мајке једног детета, коју је силовало неколико Арбанаса у косовској Митровици (јула 1986) и многи други случајеви широм Косова Покушаји пак силовања још су бројнији, а међу њих спада и недавни насртај ради силовања на грачаничку игуманију Татијану (на Вел. госпојину, 28. августа 1988), и то је учинио један милицајац Арбанас. На општу жалост косовских Срба, у насиљима над недужним српским живљењем неретко учествују и саме власти и сами органи безбедности са Косова. Оштећена од Шиптара фреска (XIV век) једног Светитеља у Св. Петру Коришком код Призрена Због свих ових насиља, чињених им од Арбанаса на Косову, Српски народ се почео окупљати у 1988. години на протестне скупове, на Косову и по широј Србији, еда би јавно дигао глас очаја због сопствене обесправљености, неслободе и безнађа. То је донекле охрабрило Српски народ по Косову, поготову што су ти скупови праведног протеста и солидарности са невино прогањанима добили широку подршку у Србији и Црној Годи. Али, то је истовремено изазвало и већи антисрпски бес многих силеџија арбанашке националности на Косову који су, новембра 1988. и фебруара и марта 1989. године, кренули у масовне антисрпске агресивне покрете, па и оружане нападе. Због тога је на Косову било заведено ванредно стање, дакле нешто слично као одмах после завршетка II светског рата. Срби из Батуса, Клине и Косова Поља кренули на колективно исељавање због шиптарско-комунистичких насиља и неправди (20. јуна 1986). Није ли то само доказ, ако ничега другога, а оно краха једне политике, једног система и режима комунистичке идеологије, која је мислила и радила на томе да на антисрпској политици о Косову и Метохији гради будућност Југославије и њених народа. Ваљда ће ово најновије страдање Српског Косовског народа коначно отворити очи свима у овој земљи, ако нам је стало до заједничке будућности и нарочито до будућности наше деце. [НАПОМЕНА: У наставку ове књиге читалац ће наћи детаљнију, скоро свакодневну хронику страдања Косово-метохијских Срба, која обухвата период од 1988 до Видовдана 1990 године.] Опширнија хроника страдања Срба за последње две и по године (Јануар 1988. - Видовдан 1990) Црна хроника најновијих страдања Косовско-метохијских Срба од шиптарских зулума (1988-1990) Грачаница, Видовдан 1989. Крстовдан Срба на Косову Распеће Српског народа на Косову траје вековима. То је непрекидни Крстовдан читавог једног хришћанског народа. Историја Срба често је била везана за поједине хришћанске празнике, јер су се на њих и око њих збивали многи битни, судбински догађаји црквено народне историје, како оне борбене и страдалне тако и оне победне и васкрсне. Последње деценије историје Српског народа на Косову и Метохији у знаку су Великог Петка и Крстовдана, нарочито од 1981. године. Тако је те године у Недељу Православља запаљена Пећка Патријаршија, на Задушнице су порушени крстови и споменици и оскрнављени српски гробови у селу Дворане код Мушутишта. А ове године (1988), на Крстовдан, збило се невиђено и у историји човечанства нечувено злодело над гробовима и над телима двоје српске дечице у селу Граце код Вучитрна, учињено од групе албанских малолетника (старих од 11 до 15 година), уз својеврсну сарадњу и других њихових сународника. Наиме, двоје мушких близанаца, деце родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по порођају и погребени су 4. и 5. јула 1988. на дечјем гробљу села Граце код Прилужја на самом Косову. Њихов деда Станко пошао је на Крстовдан да обиће гробиће својих унука, и шта је видео? - Видео је да су дечји гробови раскопани и оскрнављени. "Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице", вели деда Станко. Отишао је одмах и пријавио овај вандализам у СУП у Прилужју. Сутрадан су дошли органи милиције и власти и довели и лекарску комисију да изврше ексхумацију дечјих тела и установе шта се стварно догодило. Закључак је био поражавајући: невиђени и нечувени вандализам извршен је над дечјим гробићима и телима. Група албанских младића, који су затим и откривени, њих петорица (од 11 до 15 година), раскопали су дечје гробове, извадили телешце једнога од близанаца и, разбивши му главицу и растргнувши удове тела, све су разбацали по околном шипражју. Затим су сандук напунили земљом и на брзину затрпали. Приликом ексхумације, у остацима сандука су пронађени делови пелена и папирне новчанице, док је телашце другог детета било у своме сандуку. По гробљу и околном шипражју нађени су разбацани делови дечјег тела, пеленице и новац. У саопштењу Комитета и истражног судије из Вучитрна каже се дословно: "Истражна екипа (у којој је била и Славица Добричанин, професор Медицинског факултета у Приштини) у отвореном гробу угледала је отворен празан мртвачки сандук у коме није било дечјег леша. Око отвореног гроба пронашли смо лобању и кости грудног коша и дечје кости екстремитета. Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац" ("Јединство", 30. септембра 1988). У трагању за починиоцима овог ни у Содому незапамћеног злочина органи безбедности из Вучитрна открили су петорицу Албанаца: Ш. К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13), сви из оближњег села Доње Становце, као и то да су двоје суседа албанске народности од првог дана знали (а можда и видели?) ово недело и његове извршиоце а нису никоме пријавили. То су Б. Б. (16) и Климаку Бедрија, домаћица, такође из села Доње Становце. Село Граце: бака Ана и људи над дечијим раскопаним гробићима. Већ док је истражни судија вршио увиђај на гробљу, на Крстовдан поподне окупило се на дечјем гробљу неколико стотина Срба, жена, деце и људи, да поделе жалост и несрећу уцвељених родитеља и деде Петровића, и сви су групно одали пошту овим малим посмртним мученицима, чија су тела и гробови унакажени и растргнути као од неких дивљих зверова. Народ се на гробовима окупио и сутрадан, а затим су у самом селу одржали протестни збор у дворишту Основне школе, где је дошло око 500 српских житеља. Народ је огорчено али заточнички говорио: "Косово је Србија", "Живот дамо, Косово не дамо", "Нећемо се селити", "Хоћемо слободу", "Дирају нам мртве", "Боље гроб него роб", "Емигранти напоље" и запевали су песму о војводи Синђелићу и "Ко то каже Србија је мала". У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић, која је изрекла решеност младих Срба да се не селе са Косова: "Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за што су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне". У међувремену, ухваћени су починиоци овог незапамћеног злодела и на саслушању су изјавили да "док су чували стоку у близини места где су сахрањена новорођенчад, дошли су на идеју да отворе гробницу да би у њој нашли новац или оружје, јер су, наводно, чули да Срби, по обичају, приликом сахрањивања стављају у ковчег новац или оружје" ("Политика експрес" 4. 10. 1988). Колика је лаж овог "правдања" самих починилаца или њихових суфлера и диригената из позадине видно је из чињенице да је приликом ексхумације нађен папирни новац и у ковчежићу и око раскопаног гроба, а да и не говоримо о инферналном акту разбијања главе и растрзавање удова детињег невиног телашца. Исто тако, срамно је и лажно саопштење Центра безбедности из Титове Митровице, дато новинарима 3. 10. 1988. и објављено сутрадан у штампи, у коме се каже да су "непозната лица извршила повреду гроба, јер су на лицу места, на површини земље, пронађени поједини предмети који су припадали сахрањеном новорођенчету" и да "у току ексхумације установљено је да је на неутврђен начин раскопавана гробница, што се видело по раскованом поклопцу сандука и по томе што у сандуку није било леша" ("Експрес" 4. 10. 1988). Видели смо претходно како су родитеља и деда ових невиних, посмртно растргнутих јагањаца Божијих, као и други људи и чак локални органи, затекли раскопан гроб и нашли разбијену лобању, покидане и разбацане делове тела по околном шипражју, као да су гробове отворили и тела растргли вуци и хијене! Зашто органи власти на Косову лажу и прикривају сву гнусобу овог злочина, невиђеног и незапамћеног у историји, који превазилази и усташке злочине над српском децом злогласној Ендехазији. Јесте да је ово содомско дело безумни акт малолетника, али је управо тиме оно страшније и језивије. Јер није ни та група дечака тако малолетна, нити су они тако несвесна невинашца, али су још већи злочинци они који су их томе учили и васпитавали. И то не само њихови родитељи, који ће бити позвани на одговорност, него и албански вођи и учитељи у читавој Покрајини. Чему ли то они уче свој народ? Какву му то будућност опремају, или очекују, ако им синови овакве адске злочине чине? Истина, поједини Албанци у Вучитрну и Приштини осуђују ово гнусно злодело својих сународника. Потребно је писање тим поводом новинара и књижевника Максута Шеху у листу "Рилинђа" (пренето у "Политици" од 8. 10. 1988. под насловом "Велика кривица оставља неизбрисив траг у нама"). Има сигурно и многих других честитих Албанаца, јер није ваљда такав сав албански народ. Али, на жалост, у овом историјском тренутку српског свенародног Крстовдана, не карактеришу такви добри људи албански народ на Косову и Метохији, него углавном овакви злочиниоци и њихови диригенти из позадине и јавни покровитељи. То је истина, и то треба јасно признати. Да је то тачно, изнећемо у наставку скраћено црни календар зулума и злочина албанских усташа и нациста над Српским народом на Косову и Метохији. И то само од почетка ове 1988. године. Напомињемо, да свакако нису сви Албанци на Космету злочиниоци, али исто тако предњи и задњи фронт ових није ни издалека тако малобројан. Пођимо редом по данима и месецима. Година 1988. Јануар - Уочи нове 1988. године у Приштини Шиптар Ибрахим Шаља је физички напао Србина новинара само зато што га је претекао аутом. И пред милицијом се насилнички понашао и претио Србину осветом. - Око нове 1988. године, у селу Букошу код Вучитрна, непознати је ноћу узнемиравао село пуцњима пред кућом Сава Живковића. У истом селу су 4 пута палили сточну храну на имањима српских породица Ивановић, Букић, Вардић и Челић. Шиптар тракториста јурио је трактором српску децу преко сеоске ливаде док су се враћала кући из школе. Нико од свих ових насилника није ухваћен ни кажњен. - Почетком јануара 1988. Нергиз Имери из Драгаша, радник у Бору, рекао је јавно у Приштини да "Србе и Црногорце не треба исељавати са Косова, него их треба побити". У две школе у Ђаковици већ конкурсом су онемогућили формирање одељења на српском језику. А Средњошколски центар у Клини постао је у наставном особљу једнонационалан, тј. шиптарски директори прогурали су искључиво своје наставнике. У културним институцијама Подујева сва руководећа места су попуњена Албанцима. - 3. 1. 1988. Ајет Мочила и његов син из Новог села код Витине физички су напали Трајану Марковић (35), домаћицу из истог села и вређали је зато што је упитала Мочилу зашто јој је убио ћерку. Ускоро затим, Хисен Хаљиљи у Витини ранио је ловачком пушком Станојка Михаиловића и то на чистом простору. Такође је у Витини Драгутину Ђокићу комшија Албанац посекао на њиви шљиве и преорао међу дуж 200 метара. У истој витинској општини је током протекле године било доста пожара по српским шумама и имовини. Пожаре су подметнули Шиптари. - Око 10. 1. 1988. Хашим Шаћири из села Депце код Прешева налетео је великом брзином аутом "голфом" директно на Драгана Ивковића из Пасјана код Гњилана и повредивши га побегао. После је ухваћен и осуђен. - 20. 1. 1988. Шаћир Шаћири је у радничком ресторану, у Косовској Витини тањиром погодио у главу Савку Дујић. Њено здравствено стање се од тада нагло погоршало и после неколико дана умрла је. Силеџија није одговарао. - 27. јануара 1988. у препуном аутобусу "Косовотранса", који саобраћа од Вучитрна до Гојбуље (српско село), на двојицу путника Срба, Ранка Лемпића и Милосава Гајића из Гојбуље, напали су ножевима двојица Шиптара, Муса Хисени и Сабри Брака. Овај напад на Србе десио се још док је аутобус био у Вучитрну, а повод је био што су овим Шиптарима наводно ометале дечје санке које су ови Срби путници били купили својој деци. Само благодарећи присутном Разиму Феки који је код себе имао пиштољ, спречено је да не дође до крвопролића. Тада су ове шиптарске силеџије побегле из аутобуса, бојећи се да не буду осуђени због угрожавања људских живота. Тек касније су ухваћени од органа власти и осуђени на 6 месеци односно годину дана. - 29. 1. 1988. одваљена су и украдена врата са средњовековне српске цркве Св. Петке у селу Бинач код Витине. Кривци нису откривени. Фебруар - 2. 2. 1988. у Чаглавици код Приштине жале се мештани Срби да су непознати "хулигани" насрнули на имовину Момчила Трајковића и демолирали му тек изграђену кућу и палили је. - Почетком фебруара 1988. води се препирка да ли је Иљаш Бериша претио пиштољем становницима села Аде приликом експропријације земљишта за "Електропривреду" Косова, како то српско становништво тврди. Слично у Призрену дивљају узурпатори општенародне имовине. Такође у Дечанској општини влада самовоља општинских моћника Албанаца, а надлежни загонетно ћуте док се Србима отима имање, или га Албанци плаћају државним новцем. Тек половином априла 1988. окружни суд у Пећи расправља о тим купопродајама у Дечанима, где је откривено да су Шиптари: председник Комитета Чекај и шеф СУП-а Вишај, вршили притисак на Србе за исељавање и давали друштвени новац за куповину имања од српских породица Буриплић и Пешић. - Шумар Богољуб Илић из Бањоке жали се, фебруара 1988. да шумокрадице Албанци недозвољено секу туђе шуме по селима око Бањоке и Звечана и физички насрћу на њега када их опомиње. Слична масовна сеча шума од Шиптара шумокрадица, али и других албанских силника, забележена је и у општини Витина. "Јединство" од 9. 2. 1988. јавља да је у Приштини откривено и ухапшено 17 препродаваца дроге, углавном Албанаца, међу којима има и крадљиваца и шверцера другом робом. Саслушавањем ових откривено је још 19 лица, опет већином Албанаца, који су такође учествовали у преносу и препродаји дроге. Из друге штампе, домаће и иностране, сазнаје се да су Албанци међу првим мафијашима на Западу у кријумчарењу и продавању дроге, што је један од главних извора огромних девизних сума којима Шиптари купују српска имања на Космету. - 14. 2. 1988. у Приштини је студент Мухамед Хасани насрнуо да силује Елвиру Мусић из Рожаја и она је искочила кроз прозор са 4. спрата и погинула, а силеџија је побегао. Многи случајеви силовања на Косову су прикривани због срамоте или из страха од Шиптара. - 16. 2. 1988. возач "Косовотранса" Суљ Кастрати из Захача код Пећи ишамарао је малолетницу В. О. Српкињу из Прекала код Истока, ученицу 3. разреда Основне школе у Ђураковцу, зато што је затражила да аутобус стане на постаји да би она сишла. - 18. 2. 1988. јављају да је у Витини откривено неколико купаца и препродаваца имања и кућа од угрожених српских породица, чиме је директно подстицано исељавање Срба. Такође вест истога дана у приштинском "Јединству" да у Урошевцу избегавају да приме Србе повратнике на Косово, а у међувремену и ту сеоба Срба под притиском траје и даље. - 22. 2. 1988. суд у Пећи осудио је Фатмира Јаху, Африма Краснићи и Бедруша Беришу из Брежаника код Пећи што су 24. 9. 1987. на свиреп начин силовали малолетницу Н. Н. (17) Српкињу из села Крушевца код Пећи. - 27. 2. 1988. на збору Срба у Косову Пољу један старији Србин је рекао да је ловац и да не може да издржи а да не каже оно што га тишти. Драму косовскометохијских Срба он је представио овим речима: "Као ловац знам да у ловачким књигама стоји да, кад се ловни фонд сведе на 7-8 %, онда та врста постаје аутоматски заштићена - мора се чувати неговати и одржавати. И наш број (тј. број Срба) на Косову већ се свео на толико. Зашто више не престану да нас прогоне?!" - Овакво осећање безизлаза код Срба на Косову један честити новинар је с правом окарактерисао као "трагично осећање дивљачи за одстрел" ("Књижевна реч" 10. 3. 1988). Са оваквим осећањем Срби на Космету живе већ пола века. - 28. 2. 1988. у селу Дечани напао је Селмон Укај (18) ножем на малолетницу Г. Д. (15) из Црнобрега и нанео јој тешке телесне повреде, а лакше је повредио њеног друга М. С. из Луке и затим побегао. Касније је ухваћен и суђен. Март - Почетком марта 1988. Изјах Бехљули и братанац му Безаир, из села Љубиште код Витине, посекли су 56 стабала топола и врба на имању Србина Светозара Стојановића. Човек је од жалости напрасно умро! - 4. марта 1988. непознати Шиптар напао је српске ученице М. Ј. и М. Б. из Коретишта, код Гњилана, на путу кад су се из школе враћале кући. Он их је вулгарно вређао и јурио их, али су их пролазници спасли од веће напасти. - "Јединство" од 7. 3. 1988. јавља да је у општини Призрен "ове више исељених" Срба: у току 1987. иселила се 31 породица са преко 100 чланова и још 171 појединац, што је у односу на прошлу годину више за 46 лица. Разлог је - све бројнија кривична дела против Срба и десетак тешких физичких напада од Шиптара. Органи покрајинских власти констатују да "исељавање Срба и Црногораца, као најтежа последица деловања албанских националиста и сепаратиста, и даље је најтежи проблем у Покрајини Косово". Оваква се констатација чешће понавља, и - ником ништа! Ој кукавно Српство угашено! - Ноћу 10/11. марта 1988. претучен је Угљеша Вујић из села Грнчара код Витине на путу за село, где су га непозната лица (= Шиптари) пресрели и нанели му тешке телесне повреде, па побегла. Мештани су га нашли у бесвести и пренели у болницу у Гњилане. Свима је јасно ко су силеџије. - 14. марта 1988. браћа Хајдар и Рама Планеја упали су ноћу насилно у хотелу "Турист" у Призрену, у собу Српкиње В. С. и ножем је присилили да целу ноћ остане са једним од њих. Сутрадан су јој претили да их не сме пријавити и онда побегли. - "Јединство" од 16. 3. 1988. преноси констатацију власти да исељавање српског живља у гњиланском крају и даље траје и да многим "селима прети етничка чистота". Слично је и у вучитрнском крају, где је установљено да су од преосталих Срба још 113 породица саградиле куће ван Косова. Исти лист још пише о томе како на седници Скупштине општине у Србици, када је на дневном реду било питање "остваривања мера и акција за заустављање исељавања Срба и Црно гораца" из ове општине, сви су Албанци буквално "оћутали седницу, тј. "прешли су ћутке преко овог питања". Истога дана пише "Јединство" да још увек није разјашњен узрок смрти Звонимира Станића (38) из Призрена, који је 20. 4. 1987. увече нађен у бесвести у реци Бистрици у Призрену, под каменим мостом, са тешким повредама главе и грудног коша, па је убрзо умро у болници. Такође доноси и вест да је Брахим Џамиљи (22) из Аранђеловца претукао Тихомира Воштића из Клине, а када је ухапшен, побегао је из станице милиције. Можда му је бекство и омогућено. - 17. 3. 1988. "Јединство" пише о тучи просветних радника у селу Пожарању код Витине, што показују међунационалне односе у тој школи, у којој је један ученик Албанац написао: "Не желимо Србе овде". Такође и вест да су у тој општини неки Албанци "унапређени иако су били кажњени због непријатељског деловања". Иначе, у Витинској општини већ је 5 села "етнички чисто", а ускоро ће то изгледа бити и још 8 насеља. - 20. марта 1988. око поноћи непознати (= Шиптари) су напали мајку Даницу Лутовац и њену ћерку Бранку у њиховој кући у Ђураковцу, покушавши да провале у кућу, при чему су оштетили врата и скинули умрлицу покојног оца породице. Такође су у истом месту пре 10 дана непознати узнемиривали кућу и породицу Томислава Шиљковића. Свима је јасно на Космету ко коме напада куће и чељад. - У селу Доња Дубница код Подујева, после досељавања породице Ђони, емиграната из Албаније, којима је шездесетих година СУП Косова купио имање у засеоку Горњи Личани, почело је исељавање српског становништва које и данас несмањено траје (дакле и пре и после 1981). Из села се иселило преко 100 српских породица са око 400 чланова. Разлози су: многи и разни притисци Шиптара емиграната. Радосава Вук Мировић више пута је тражила помоћ СУП-а Подујево због напада на њу и њену децу на властитом имању, али све узалуд. Српска имања се купују по нижим ценама, и онда препродају по већим, а неки Албанци за то добијају и државне кредите. У Подујевском крају је све већи број "етнички чистих" села. ("Јединство" 21. 3. 1988). - У Вучитрну су средњовековни културноисторијски споменици: кула Војиновића, камени мост, Самодрежа црква и друге српске знаменитости изложени пропадању - не само зубом времена него и људским немаром и скрнављењем. Река Ситница годинама се загаћује од термоелектране. Такође је и Газиместански споменик и његова околина у очајном стању. Тако шиптарске аутономне власти затиру на Косову Српске трагове живота и историје. - 21. марта 1988. у селу Б. Луковац код Истока пет српских породица Терзића одлучило је да се селе, а разлог је: "Осећај несигурности, страха, бесперспективности, немогућност запошљавања, нерешени комунални проблеми, директни и индиректни притисци", нарочито од шиптарских породица Бљакај, Горужде и Руговај. У селу су рушени споменици на српском гробљу, подметани пожари, сечена шума, чињена пољска штета Србима. - У селу Лоћане код Дечана, због претњи и честих насртаја на имовину од стране комшија Албанаца, српска породица Милана Поповића решила је 23. 3. 1988. да се исели, јер је више пута узалудно познавала власт да им пруже заштиту и обезбеде миран живот. Сетву су обавили уз стражарење милиције, али им засејане парцеле Шиптари опет затиру. Жетву су само делимично обавили, опет уз стражу милиције, али им страдају животиње од крадљиваца и насилника. Добијали су и писма од Шиптара са претњама: да ће им вадити очи, ломити руке и ноге и да ће их заклати. Нарочито је агресивна кућа Зенеља Химаја, који им је отео земљиште иако имају тапију на њега. Срби у Дечанској општини указују на очигледну лаж саопштења власти да се "за последњу годину нико није иселио из дечанске општине", јер добро знају да се иселило неколико српских породица. - 23. 3. 1988. суђено је у Призрену Бори Кујунџићу што је "клеветао" Ћамиља Сељу, заменика јавног тужиоца у Призрену, да је током рата био фашистички подофицир у СС дивизији "Скендербег" која је у Призрену и шире нанела велика зла Српском народу. Нешто касније је ово и доказано, па је Ћамиљ Сеља "поднео оставку" на положај. Само толико! - Истог дана објављена је и вест: да је суђено групи младића Срба, који су испраћајући свога друга у војску, на станици у Урошевцу певали песму о војводи Синђелићу, чиме су "вређали морална и патриотска осећања грађана" (тј. Шиптара). С друге стране из истога дана је и вест да је студент Ћазим Бериша из Мале Хоче, у Ораховцу, вређао Србе певаче у Дому културе и ометао присутне Србе да аплаудирају српским народним песмама, и за то није суђен. - Приштинско "Јединство" од 28. 3. 1988. доноси званичне податке да се са Косова иселило прошле године 3.000 Срба, а повратника је врло мали број. Тако у Липљанској општини констатовано је да "расељавање несметано траје" и да се у последње време иселило преко 10 породица Срба, око 60 лица, а такође и сличан број Хрвата (из Јањева). У општини Призрен такође је повећан број исељених Срба, око 270, а најчешћи разлог су физички насртаји Шиптара и друга насиља над српским живљем. - Истог дана стигла је у јавност и вест да је у Бањској, пре 2 дана, Албанац М. Б. (16) из Митровице усред дана покушао да силује Српкињу М. А. (21), мајку трогодишњег сина, али је она успела да се отргне и позове суседе у помоћ. Грађани Бањске се жале још на бесправно подизање викендица од стране Албанаца на српским имањима, као и на провокације и разна шиканирања, нарочито њихове деце: на улици, у кафани, у аутобусу, псовањем српских мајки и бацањем српске шајкаче са глава мирних људи. Такође истичу да је све већи број шумокрадица у рејону Мокре Горе, Рогозне и Бајгоре (око Митровице). Истог дана и вест да су непознати поломили ограду породици Ристић у Приштини (улица ЈНА), као и да је каменована кућа породице Ускоковић у Обилићу, чији је домаћин Радоје Ускоковић умро пре 2 месеца. Због тога се окупило на протестни скуп у Обилићу око 1.000 Срба, који су том приликом изнели и своје друге невоље од Шиптара. Сличних непријатељских иступа против Срба било је тих дана и у општини Дечане. - 30. марта 1988. објављен је извештај из Истока да је 12 нових ексцеса арбанских насилника узнемирило српски живаљ и да се из општине иселио већи број српских породица и појединаца, а најавило је сеобу још 16 породица из Белице и Б. Луковца, где је истакнута табла: "На продају имања свих Срба", зато што им зулумћари Шиптари насрћу на имовину, на лични интегритет и људско достојанство, руше им споменике и гробља, стално чине пољске штете. На протестни скуп у Истоку окупило се зато око 500 Срба, али од оваквих протеста мало је стварне користи Србима. Једино што се тако Срби међусобно изјадају и охрабре. Април - 1. априла 1988. осуђен је у Призрену Исак Тотај (20) из групе призренских дервиша за то што је телефоном вређао и претио Србима, говорећи да ће доћи црни дан за Србе и Југославију и да ће Косово бити "етнички чисто". Познато је такође и учешће ђаковачких дервиша у сакупљању новца за куповину српских кућа и имања, милам или силом. - "Јединство" од 1. 4. 1988. доноси вест из СУБНОР-а Витине: да се иселило преко 170 српских породица, са 911 чланова, и то преко 100 породица само од 1881. године, са преко 500 чланова. Главни разлози исељавања су: психолошки и физички притисци, мањински осећај Срба. Борци су прозвали поименце и неке Албанце који примају државне пензије мада су у рату били балисти и есесовци. Почеткам априла је у селу Племетини код Приштине протестовало око 150 Срба због осуде Ђорђа Трипковића на 60 дана затвора што је на збору грађана, окупљених у знак протеста и негодовања због силовања девојчице Српкиње од једног Албанца, наводно "вређао албанску народност" и говорио да "ове Албанце треба побити, јер су они змије звечарке с којима се не треба дружити". Житељи Племетине, који су били на том збору, и усмено и писмено негирају тачност те оптужбе и сматрају да је цео тај процес против Србина монтиран. - 2. 4. 1988. око 5 сати поподне нападнут је у Урошевцу пред својом кућом Јордан Живковић и син му Драган од тројице муслиманских студената из Рожаја, кад је утоварао свињу у своју приколицу. Они су му најпре рекли: Не смете да држите свиње, ово је Косово!" - а кад им је овај рекао да мирно продуже својим путем, они су му псовали српску мајку и гађали их каменицама. Ово није био први напад на ове Србе, као што није био ни задњи напад ових силеџија, јер су после тога успут нападали и друге Србе. - 5. 4. 1988. У Окружном суду у Пећи поништено је свега 4 од укупно 14 купопродајних уговора склопљених под притиском на штету Срба, а у корист Шиптара. - У центру Вучитрна пред робном кућом, по дану и пред више од 20 присутних Албанаца, 30. марта 1988. покушао је засад непознати нападач да задави два дечака од 10 година, Дениса Гргурија и Момчила Елезовића. Момчило је некако побегао, а Денису је нападач стезао врат гајтаном од јакне и дете је почело да губи свест. Нико од пролазника и присутних није пришао дечаку у помоћ. Дечак се ипак некако истргао из руку давитеља, а на врату су му остали крвави подливи. Денис је албанско дете и са другом Србином говорио је српски, јер му је мајка Српкиња и дружио се више са српском децом. Учитељица Стојковић, дознавши за насиље над њеним ђацима, пошла је да пријави милицији, а директор школе М. Мађуни покушао је да је у томе омете. - 7. априла по подне непозната лица, а касније је откривено да су то три малолетника Албанца (12-15 година), запалили су изнад урошевачког села Гатње забране српских породица Перића, Илића, Рајковића, Миленковића и Радића. Изгорело је око два и по хектара шуме. Обавештени у општини нису ништа предузели Касније је милиција на згаришту пронашла 11 флаша петролеја и малу фуруницу - 11. априла 1988. је у друштвеној кафани у селу Јунику код Дечана Незир Тофај (31) пришао Јордану Симићу из Лоћана и упитао га којим језиком говори Када му је овај рекао да се у Југославији може говорити на више језика, Тофај му је рекао да треба да зна да се налази "у Албанији" и да зато треба да говори само "албанским језиком", па га је ударио песницом по лицу. Кажњен је са 60 дана затвора. "Јединство" од 12. 4. 1988. пише да је 5. априла у Дому здравља у косовској Каменици Емин Јерлиу (34) насрнуо у ходнику на српску малолетницу С. 3. Кад је њен друг српски малолетник Д. Г. пошао да је заштити, насилник је пошао према њему са исуканим ножем, а кад је дечак побегао, силеџија је напустио Дом здравља Истога дана објављен је и податак о наглом порасту деликвенције малолетника Албанаца у титовомитровачкој општини. у прошлој години било је (регистровано) 234 кривична дела малолетника, што је за 62 % више него 1986. године. Њихова недела су углавном чињена Србима и српској деци - 13. априла 1988. дошла је група Срба из више места са Косова и Метохије у Београд да се жали на "агресију албанских националиста и сепаратиста, који уносе несигурност и неспокојство и нападају на имовину и личности српске и црногорске националности", због чега се "исељавање Срба и Црногораца под притиском наставља" Друга група је истог дана донела петицију Срба са Косова, у којој износе критичан положај злостављаног невиног српског становништва на Косову и Метохији. - Општи је закључак да се Срби, и поред смањеног општег броја народа, селе још интензивније, јер су и све бројнији напади и прекршаји и насиља Шиптара против њих. Највише забрињава тзв "тихо исељавање", тј оно непријављено и прикривено, тако да ни званични подаци о броју исељених Срба са Косова и Метохије нису тачни. - Приштинско "Јединство" од 18. 4. 1988. пише о "перфидном деловању непријатеља (Арбанаса) из илегале, што подстиче исељавање" (Срба), као и то да су "људи (тј Српски народ) сити папира и обећања" - разноразних одлука, платформи, програма. Запажено је појачано исељавање Срба из општине Урошевац, нарочито из Штимља. У општини Липљан "присутан је опортунизам" извесних Албанаца комуниста Из Гњиланске општине се исељавају чак и Турци, јер и они желе да сачувају национални идентитет од шиптарске агресивне асимилације. - Током априла 1988. у витинској општини било је 5 великих пожара, нарочито по шумама изнад српског села Бинча, где је уништено око 10 хектара храстове шуме. У селу Хртици код Подујева половином априла посечен је забран породице Николић, око 2 хектара или 1.000 церових стабала, дебелих и до 30 цм, и то на очиглед милиције и шумарских инспектора Тако исто су у селу Росуље код Пећи Назир и Бећир Хисенај из Забрђа код Клине посекли шуму и узурпирали њиву породице Мартиновић. Ови насилници су за то нешто мало осуђени, а оштећени Срби су "упућени на судску парницу" да траже своја права и надокнаду штете. - На заседању Скупштине Србије (26. 4. 1988) констатује се "Траје Косовска драма", а Србија нема ни једно уставно овлашћење да директно предузима мере на Косову, те "не може да битније утиче на промену стања". - "Јединство" од 29. 4. 1988. извештава из Качаника да је у тој општини већ 97,2% албанског становништва, а ионако малобројно српско становништво се и даље исељава, па ће та општина ускоро бити "етнички чиста" због нових притисака албанских нациста. У истом броју листа описују се "све Титове посете Косову" (1950, 1967, 1971, 1975 и 1979) па и посета Ђенерал Јанковићу и Качанику наводе се Титове познате демагошке речи од 4. 4. 1975. у Приштини да је једино КПЈ "понудила програм класног ослобођења" свих на Косову, "који су пођеднако прихватили и Албанци и Срби и Црногорци и Турци". "Тај програм је проверен", вели Броз, ми данас видимо резултате тог "програма" на Космету. - Истог дана исти лист "Јединство" описује протестни збор око 300 грађана Срба, у Истоку због учесталих ексцеса албанских шовиниста, услед чега у Источком крају "траје несмањено исељавање". У Истоку је претходне недеље нападнута немоћна старица Лепосава Бурџевић, и опет у селу Дубрава нападнута је на свом имању Велика Пумпаловић, а нападнут је такође и игуман Сава Кривокућа из оближњег манастира Гориоча код Истока Овај манастир је и раније више пута нападан од Шиптара и 1984. у њему је силована монахиња (стара 72 године) од стране Шиптара. Последњих дана априла (25-27. 1988) одржан је у Београду, у Удружењу књижевника Србије скуп писаца Срба и Албанаца на тему "Срби и Албанци у Југославији данас". Албански писци са Космета нису позвали ниједног српског писца из Друштва писаца Косова, што је већ карактеристичан случај за њихово понашање. Зато је Удружење српских књижевника из Београда укључило у своје редове и неколико српских писаца са Косова, који су са горчином говорили о односима уопште и посебно књижевничким на Косову и Метохији. Био је цео овај сусрет покушај српских писаца да добром вољом покушају да наведу албанске писце да објасне несхватљиви феномен ћутања албанске интелигенције на Космету о злочинима, насиљима, силовањима и свему другом нечовештву шиптарске народности према српском народу на матичној земљи Срба и српске културе. Запањујуће је било за све нас учеснике и слушаоце, неприкривено лицемерје водећих албанских писаца са Косова, који су исмевали и саме помене силовања и геноцида њихових сународника над недужним српским живљем и његовом културом и светињама на Косову. Врхунац хипокризије било је њихово причање о "угрожености Албанаца у Македонији", а при том без и једне речи о егзистенцијалном угрожавању Срба по Косову и Метохији од тих истих Албанаца. Српски писци говорили су о свему са разумљивом горчином, а међу њима су нарочито биле запажене речи Живорада Стојковића, препуне чињеница, које разобличавају читаву једну лажну, капитулантску политику Нове Југославије према Српском народу ("Трећи балкански рат за другу Албанску државу"), и горке али беспоштедно искрене речи песника Милана Комненића ("Завођење за Голеш планину") Мај - Пред 1. мај 1988. у Подујеву и околини на више места растурени су памфлети и исписиване антисрпске пароле албанских шовиниста и сепаратиста Штампа пише "Албански сепаратисти искористили су недовољну будност активиста СК, па су јутрос (28. 4) у Хртици, Светљу, Лапаштици, Крпимеју, доњој Дубници, Сурнишу и Баловцу и на више места у Подујеву освануле пароле и памфлети непријатељске садржине" ("Јединство" 30. 4. - 3. 5. 1988). - Питање се поставља како је то дремање "недовољно будних" комуниста, које траје већ деценијама[7], и какав је ово успављујући језик клишираних политикантских фраза и замајавања, док трагични егзодус косовских Срба траје деценијама, и пре и после 1981. године. - Слични пример политикантског "завођења за Голеш планину" по несрећном српском Косову јесте и вербалистичке оцене Комитета Истока о протесном збору око 300 Срба у Истоку због шиптарских насиља и зулума (28. 4. 1988) Властодршци и комунисти Истока оцењују да за "одржавање скупа није било правог повода"1. Неки су ипак признали "да је већина говорника (из окупљеног српског народа) износила реалне проблеме", јер "досадашња идејно-политичка активност на општој стабилизацији стања у овој комуни није дала жељене резултате", итд. Следе даље све саме фразе и замајавање страдалног српског народа, који више нема другог начина борбе за опстанак осим протестних скупова и безуспешних вапаја на њима. - Други један пример - "опет то само мало другачије" -јесте лагарија једног српског косовског улизице и издајице на власти: о "добрим међунационалним и међуљудским односима становника села Дворане" код Суве Реке, недалеко од Мушутишта, по имену Станислава Анђелковића, секретара Комитета у Сувој Реци. Наиме, у селу Дворане има 85 домаћинстава, од чега су 13 албанске народности, али они наводно лепо живе међусобно, јер штете које се Србима чине "причињавају Албанци из суседних села". Међутим, из села Дворане се иселило од 1981. седам српских породица, али према изјави поменутог српског издајице на власти то "није последица притиска, већ потреба припајања члановима породица које су се раније иселиле"! - Како стварно живе Срби у селу Дворанима и шта им раде шиптарски зулумћари, видели смо 1984. године када су уочи Задушница (ноћу између 9. и 10. јуна) на српском сеоском гробљу порушили 29 споменика и повредили неколико нових гробова. Ако је то било пре четири године, није много боље ни сада. Јер, у одговор на овакву тзв. "званичну информацију" о "добрим односима" у Дворанима, група Срба из Дворана упутила је писмо новинару Мирку Чупићу ("Јединство" од 10. маја 1988), у којем стоји дословно: "Ево шаљемо ти два примерка решења које смо добили од општинског суда у Сувој Реци, а које је потписао судија Бајрам Хамитага, а написана су на албанском језику. Више нас у селу (тј. Срба) добили смо таква решења (на албанском), иако овај судија (Албанац) зна српски да говори као и сви ми, јер је родом из села Мушутишта. Али ти можеш да схватиш зашто је то судија учинио, а није му то први пут". Ови Срби сељаци замолили су да им се имена не објаве, што је такође доказ "добрих међунационалних односа" у овом селу и општини. Новинар Чупић је то назвао "похара матерњег језика" српског, са чиме се српски сељаци теже мире него ли са похаром својих њива и имања. Новинар с правом закључује да на Косову постоји "систематско искључивање српског језика из службене употребе, а то се чини на Косову више од две деценије", и то баш од надлежних власти и правосудних органа. - Уочи 1. маја 1988. девојку Б. Б., Српкињу из Обилића, која је аутобусом "Косовотранса" пошла у Приштину, напали су у пуном аутобусу два младића Албанца, добацивали јој псовке и увреде, најпре на српском а онда и на албанском, и то је трајало све до улаза у Приштину. Нико од присутних Шиптара није на то реаговао, чак ни када су обесни младићи отели девојци ташну и на првој станици у Приштини изашли. Она је узалудно позивала у помоћ, и затим отишла да овај зулум пријави СУП-у, вероватно такође узалуд. - Другог маја 1988. у селу Беркову код Клине Срби су одржали протестни збор, њих око 500 житеља из села и околине, због безобзирног напада непознатих Шиптара на српску малолетницу из породице Живковић. Други разлог протеста био је тај што је шуму Србина Здравка Бањца из истог села самовољно секао Имер Јетиши из Дрења (26. 4. 1988). Десетак ојађених говорника Срба износили су тешке оптужбе на албанске силеџије, али и на руководиоце у Општини и Покрајини, као и на органе безбедности и правосуђа, који су добрим делом криви за овакво тешко стање". И претходне суботе, Срби из Беркова окупљали су се испред куће нападнуте малолетнице Живковић да би изразили свој јад и протест због безобзирног насртаја Шиптара на незаштићено српско дете. Срби су се у већем броју окупљали у Клини и следећих дана (већ 5. увече) у знак протеста због својих и општесрпских нерешених проблема на Косову. Навођено је многобројно исписивање парола по селима око Клине у Метохији, насртање на интегритет и достојанство српског женскиња, груби пропусти у запошљавању Срба, бројне штете, шиканирања, малтретирања, и други силеџијски испади Шиптара против Срба. А најпре и најпосле - река исељавања Срба под притиском која не јењава. - Око првомајских празника било је низ ексцеса у Гњилану и околини, што само већма отежава ионако тешко стање и убрзава исељавање Срба, па чак и Турака, нарочито из села Добрачане. Дечак Албанац Н. С. насрнуо је на млађег дечака Србина А. А. и то пред очима свог оца Ибрахима, а овај није заштитио српско дете и није прихватио жалбу оца Србина. Честа су узнемиравања Срба анонимним телефонским позивима (напр. у фабрици батерија у Гњилану), писање антисрпских парола, истицање само албанских застава и други психолошки и физички притисци. - Истог дана ("Јединство" 5. 5. 1988) објављена је и вест о провокацији Шиптара студената на студентским сусретима у Н. Винодолском, где је један студент из Приштине пуцао ваздушном пушком на групу студената из Београда, а други студент Албанац апаратом за гашење пожара оштетио је вид студенту Србину из Крагујевца. Срби сељаци из села Азубижде и Грнчаре код Призрена жале се Скупштини Југославије да им је још 1983. г. експроприсано земљиште за ново насеље, а њима дата земља 7 км. далеко од кућа, која им никако не одговара, па су тако оштећени. - Тако исто и Србима из села Бресје код Косова Поља одузета је земља за градњу железничког магацина и дела пруге, а ЖТО Приштина их је уз то још и оштетила накнадно јер је при градњи објекта, копањем дубоког канала, онемогућила даље наводњавање осталих српских имања крај пруге. Преузете обавезе ово предузеће није према Србима у Бресју испунило, нити је, према договору, запослило чланове српских породица чија су имања узета. Слична је и жалба Срба из Лапљег Села, такође остала без успеха ("Јединство" 5. 5. 1988). - Оваквих и сличних државних неправди према Србима на Косову и Метохији има толико, да ни једна велика књига не би била довољна да их само побележи. Позната је ствар на Космету да се експропришу земљишта "за потребе друштва" управо тамо где живе Срби, као нпр. у Белом Пољу крај Пећи, а тиме се Срби расељавају и коначно исељавају. (Види Додатак на крају књиге). У среду увече (4. 5. 1988) у селу Орловићу код Приштине нападнута је српска породица Радомира Марушића за време док су седели за вечером. Непознато лице је споља на прозорским окнима шакама претило и застрашивало мирну породицу, коју је, разумљиво, ухватила паника. Кад је домаћин са секиром у руци изашао напоље, приметио је на стотинак метара, поред сламе суседа Албанца Халиља, високу силуету мушкарца, која се удаљавала. Пријава властима остала је, наравно, без резултата. Оваквих и сличних физичких и психичких застрашивања српског живља на Косову и Метохији од стране Шиптара имало је и раније, али у последњој деценији их је све више. Постоји читава стратегија албанског психолошког рата против Срба на Косову. Зато Срби Косовци и говоре да нису слободни: "не знамо да ли смо на слободи или у затвору". - На Ђурђевдан, 6. маја 1988. пријављен је у СУП Исток напад на српског дечака М. Џ., ученика 5. разреда Основне школе у селу Мужевини код Истока. Њега је пре неки дан ишамарао студент Албанац Кадри (Али) Ахметај (27), док је дете чувало овце на сеоског утрини, а онда му припретио да ће га претући ако поново дотера овце на утрину. По причању очевидаца, Ахметај је дечака ударио ногом у леђа и опсовао га. Дечаков отац је Миливој Џоговић, милиционар у Ђураковцу, коме су Арбанаси дечаци и пре четири године, без икаквог разлога, претукли сина и с оделом га бацили у Гогин јаз. - Почетком маја 1988. у општинском суду у Урошевцу кажњен је са 30 дана затвора Албанац Кадри Авдија (37) правник у Скупштини општине Урошевац, зато што је физички напао и тукао по глави своју комшиницу Српкињу Трајанку Парлић (34), из Урошевца, улица Бошка Чупића 46. Она је сишла у подрум стамбене зграде по дрва, где је затекла комшију Авдију. Он је одмах изашао из подрума и резом затворио врата, тако да је Трајанка морала да их разваљује да би изашла. Кад га је потом срела на 2. спрату и упитала зашто ју је затворио, он је то порицао и њу напао и тукао. Исти Шиптар правник и раније је чинио више пута слична насиља Србима. - На збору Срба Лапљег Села и других села око Грачанице, 9. маја 1988. кад се расправљало о "нацрту амандмана на Устав СФРЈ", изражено је од стране угрожених Срба незадовољство предложеним уставним променама, које, по њима, не одговарају кризи и тешком стању Срба на Косову и Метохији Срби из тих села, а и других крајева Косова и Метохије, потписали су једну петицију у којој износе многе проблеме који их тиште и гоне на присилно исељавање, јер трагични егзодус "нису успели да пресеку ни закључци 9. седнице СКЈ", а "народ је сит прича и конференција". - "Делегатске новине" Скупштине Косова доносе (11. 5. 1988) званично излагање председника ИВ Косова Назми Мустафе, према којем за двогодишњи период (мај 1986. - април 1988) са Косова се иселило 466 српских породица и 4.698 појединаца: "укупно 6.119 лица српске и црногорске националности", нешто мање него претходне две године. За то време вратило се 30 породица и 1.492 појединца, свега: 1.584 лица; мање него претходне 2 године. Просек годишње исељених Срба је око 3.000 с тим што годишње има неколико стотина повратника. То су подаци званични "Комисије за спречавање исељавања Срба и Црногораца са Косова". Међутим, познаваоци косовских прилика и неприлика тврде да је број присилно исељених Срба са Космета далеко већи, јер многи и не пријављују своје бежање, а и они који се враћају најчешће не остају дуго, јер нису им обезбеђени стварни услови мира и рада на Космету Због тешког и безизлазног стања на Космету, Срби су почели да се окупљају на протестне скупове и иду на све чешће одржаване "митинге солидарности са страдалницима на Косову" у другим српским градовима. Један млади Србин Косовац рече ми са горчином: да су то "само часови колективног самозаваравања", и да су нам ти наши очајнички скупови "само још једно избежиште из сурове косовске збиље". - Једанаестог маја 1988. дошло је у скупштину Југославије у Београд 25 Срба железничара из Косова: да се жале на своје тешко стање и многе нерешене проблеме, своје и својих сународника, нарочито железничких и других радника Срба на Косову. Они су изнели примере шиптарских саботажа на железници Косова, угрожавање безбедности, каменовање возова, као и низ неправди и дискриминација према српским радницима. - Шиптар Сали Провалију из општине Качаник купио је кућу и имање у селу Гребно код Урошевца и одмах почео да ствара невоље тамошњим суседима староседеоцима Србима, којих је у селу Гребно ионако мало остало. Он је на купљеној њиви одмах посекао живу ограду крај сеоског пута и онда затрпао канал уз пут и преорао пут дуж 20 метара, чиме је Влади Станиловићу и осталим суседима Србима, који ту имају своје њиве, онемогућио да долазе до својих имања и обрађују их. - 12. 5. 1988. лист "Јединство" са Косова доноси један запис новинара М. Бука у ствари, горку исповест једне српске породице из села Орлана код Подујева, коју, због типичности косовске трагедије Срба изнете у њој, преносимо овде у целини: "Невоље их прогоне са огњишта" - "Може ли човек опстати на своме имању (на Космету) ако га свакодневно поткрадају, убијају стоку, физички насрћу на чељад?" - пита се Крунослав Јошановић Круша, из села Орлана у Подујевској општини "Исељавање Срба и Црногораца из Подујевске општине почело је непосредно иза рата Многа села у којима су претежно живели Срби и Црногорци су расељена Куће и имања продавана су по непримерено ниским ценама, или напуштана без икакве надокнаде. Оно мало Срба и Црногораца што је успело да се одржи у Подујевској општини, најчешће размишља о одласку Купују куће и плацеве изван Покрајине и, ако се не спречи њихово исељавање, неће проћи много времена и Подујевска општина биће потпуно "етнички чиста", што је у крајњем био и остао циљ албанских националиста и сепаратиста. "О исељавању Срба и Црногораца из бивше Орланске општине (касније припојена Подујевској), разговарали смо са Крунославом Јошановићем Крушо из села Орлана: "Непосредно иза рата у моме селу било је око стотину српских и црногорских домаћинстава; данас их има само десетак. Зашто су отишли? - Невоља их је прогнала са огњишта. Многи су отишли након изградње вештачког језера "Батлава", јер су им потопљена имања, нису имали од чега да живе. Међутим, највећи број мојих сељана отишао је због директних притисака (Арбанаса). Није се то могло издржати. Ми смо дуго година били, такорећи, без икакве заштите. Да ли је човек могао опстати на своме имању ако су га свакодневно поткрадали, убијали му стоку, физички насртали на чељад, на образ жена и девојака?" "Судбину мога села доживела су и сва суседна: Балабан, Турчица, Недрговац, Секирача, Брвеник. Млади су отишли, или одлазе, а у поменутим селима остали су, безмало, само стари и беспомоћни. Ускоро неће ни њих бити, а онда?. . . "Све те невоље о којима причам нису заобишле ни моју кућу, фамилију. Насртали су ми (Шиптари) ножевима на децу, тукли ми мајку. И да случајно нисам наишао, ко зна да ли би она и преживела... Оборили су је, па све ногама (газили и тукли)... а она стара и беспомоћна... "Такве батине нисам доживела ни за време окупације, вели Круносављева мајка Даца. А верујте ми, хлебом сам их хранила, водом појила, свакојако помагала... И данас, када прођу поред моје куће, уместо да ме поздраве, окрену се и пљују. Додуше, не раде то сви, али има их", каже осамдесетогодишња баба Даца. "Страдам и данас, вели даље Крунослав. Поткрадају ме свакодневно. Недавно су ми украли осам метара истестерисаних дрва, опремљених за зиму. Пре тога однели су ми сву постељину. Краду ове што се може понети: штипаљке, веш, чизме... И није то све, ко би се свега сетио. Недавно су ми поубијали и свиње. Опрасну крмачу су убили из ловачке пушке, вепра из пиштоља, ту непосредно иза моје куће. Поубијане свиње нашао сам тек после пет дана. Пријавио сам. У подујевском СУП-у и у Станици милиције рекли су ми да трагам и ако било што дознам да им одмах јавим. Купио сам друге свиње, то сам једино могао да учиним". "Након убијања свиња навалили су купци албанске народности, питају: хоћу ли да продам кућу и имање? Свакодневно су долазили. Мисле, ваљда, да сам се разочарао, обесхрабрио, па да ћу продати, или не знам шта су мислили. А ја нећу да продам, нећу нека убију и ово што сам накнадно купио. Нећу да се селим. Остаћу да живим на своме огњишту, па макар и сам остао. Остаћу ту да причам и од заборава сачувам све оно што сам ја и моји сусељани доживели и преживели у слободи. Остаћу због приче, јер ако и ја одем, ове ће то једног дана пасти у заборав, биће заборављена једна тужна истина о прогону Срба и Црногораца из Подујевске општине", каже Крунослав Јошановић Круша. Ето, то је забележио ових дана на Косову новинар М. Бук - ту тужну истину о прогону Косовских Срба, о геноциду над читавим једним народом, поткрај XX века, усред Србије, Југославије, Европе! Или можда Косовски Срби живе у Бијафри, Уганди, Јужној Африци, у преисторији? - Тек 14. 5. 1988. објављена је вест о нападу на Лепосаву Новковић (52), у Новом Селу код Витине, пред њеним двориштем од стране старијег малолетника Албанца Х. Х. из истог села. Он ју је напао кад је истерала своје овце и козе на пашу пред авлију, хватао је за груди и рукаве, псовао је најпогрднијим речима и малтретирао ову старију жену. Пре тога лежао је пред њеном капијом, а на њено питање зашто ту лежи, одговорио је: "Ја ћу данас да чувам твоју кућу", и онда је устао и напао је. О овоме нападу обавештена је милиција. - Приштинско "Јединство" (18. маја 1988) доноси жалбе српског живља из планинског села Врбештице код Урошевца, изнете пред радну групу ЦК Србије, која их је посетила. Сељаци се жале да им обећани пут до села није изграђен, а да су им незаконито експроприсана имања за викендице на Брезовици, а на њихове жалбе не одговара им уставни суд Косова. Многе викендице функционера већ су изграђене на њиховој земљи, и мада им је обећано да ће даља градња престати, оне се и даље граде. Забележен је случај да је засад непознато лице (Шиптар) изградило викендицу за свега две недеље на ливади Рајка Кузмановића. Мештани Врбештице и Брезовице су свим тим огорчени и помишљају на масовно исељавање из села јер је завера против њих вишеструка. - Шеснаестог маја 1988. Шиптар Бајрам (Хасана) Алилај (23), земљорадник из Белог Поља код Истока, физички је насрнуо и тукао комшиницу Б. Ж. Српкињу, ћерку Властимира Живковића, ученицу 7. разреда основне школе, зато што је она из своје ливаде истерала његове козе. Пре тога, заједно са осталим чобанима, били су на истој утрини и чак се сви заједно играли. - Шеснаестог маја 1988. ушао је у двориште православне цркве у Липљану, око 7 сата, Љума Веби (40), из Крајишта, и скинувши са себе одећу, онако наг звонио је у црквено звоно. СУП Липљана је затим установио "да се ради о неурачунљивој особи", а српски живаљ у Липљану сматра да је то смишљена провокација Шиптара. - Сутрадан, 17. маја 1988. усред Липљана, пред Основном школом "Браћа Аксић", Нусрет Хилмије Речица (28) насрнуо је на малолетницу Српкињу 3. Г. (17), а затим је даље ишао са њом и вређао је. Исти Шиптар је затим побегао, али је пронађен и приведен у Станицу милиције. Иначе, он је био већ осуђиван на три године затвора због непријатељске делатности. - На Спасовдан (19. маја 1988) група од преко 100 Срба из свих Косовских општина дошла је у Београд и предала петицију са 50.600 (педесет хиљада и шесто стотина) потписника - Скупштини Југославије и Србије, а упућену и Председништву ЦК СФРЈ и Србије. Петиција, на две куцане стране, почиње речима: "Принуђени смо да вам се, као најодговорнијим за судбину Косова и Метохије, Србије и Југославије, обратим и да вам још једном укажемо на неподношљивост стања у овој нашој покрајини. Одговорно тврдимо да се за ових седам година од избијања контрареволуције албанских шовиниста и сепаратиста није, на жалост, ништа битније променила безбедносна ситуација, већ се, напротив, вишеструко погоршала, па је у таквим околностима дошао у питање и даљи опстанак Срба и Црногораца на Косову, чије се исељавање под притиском наставља несмањеним темпом". Даље се у петицији, коју су потписали и извесни Албанци, Турци, Хрвати, Роми и Муслимани, окривљују органи и власти на Косову, јер подржавају сепаратистички покрет и злостављање српског и осталог неалбанског живља, а такође и појединци из југословенског руководства за опортунизам и слепило према трагедији српској: "Срби и Црногорци на Косову и Метохији осећају се напуштеним и усамљеним у одбрани своје слободе и интегритета, своје деце, своје части и поштења свога достојанства и имовине... Принуђени смо да сами тражимо излаз из овако ропског стања. Ако у томе не успемо, бићемо приморани, овако десетковани, да се колективно иселимо са наших вековних огњишта или да се на трагични начин изборимо за наш опстанак на овим просторима. Другог излаза немамо, јер смо стављени у процеп". На крају овог очајничког вапаја, као из турског доба, преко 16.000 српских породица (преко 50.000), људи, жена и деце ставили су своје потписе или крстове. - Десетог маја 1988. у селу Бресје код Косова Поља, ноћу у 2 сата, запаљена је велика камара сламе Србина Станоја Милошевића. По казивању сведока Даре и Боже Витковић, суседа породице Милошевић, "ватра је букнула по читавој површини камаре сламе дуге 18 метара", из чега се види да је камара претходно поливена неким запаљивим средством. Због великог пожара, који је претио и осталом домаћинству а и суседима, позвана је и дошла помоћ ватрогасаца из Приштине. Истога дана на месту паљевине окупило се око 100 узнемирених Срба из Бресја, Угљара и Косова Поља, који су протестовали због овог напада на угледну српску кућу Милошевића и назвали ово дело, које од 1981. г. није прво у овом крају, смишљеним непријатељским нападом. Срби су изразили свој протест пре свега зато што узрочници оваквих недела остају неоткривени, и од власти су тражили да буду енергичнији у разобличењу оваквих и сличних завера против Срба на Косову. Они су предложили да сами формирају своје патроле и ноћне страже које би дежурале ноћу, јер им званични органи, па ни специјалне јединице савезне милиције, не обезбеђују миран живот. Тако код Срба на Космету све више расте осећање и сазнање о потреби самозаштите, кад их већ надлежни и за то плаћени државни органи не штите и не бране од шиптарских зулума. - Тек после тродневног штрајка (4-7. 5. 1988) у текстилној индустрији "Емил Дураку" у Ђаковици, председништво општине је заседало (17. 5) и изнело, уз остале "субјективне слабости", и многе "ексцесе на међунационалној основи" у Ђаковици и околини, који оптерећују ионако тешко стање. Реч је, у ствари, о све чешћим шиптарским нападима на Србе. Тако, недавно су на српском гробљу у селу Метец посечена вишегодишња стабла дрвећа, а нико није ухваћен нити за то одговарао. Слични насилници оштетили су у великој мери и шуму Владе Вучековића. Такође, Шиптар Лака Шабани је напао ножем Миливоја Оташевића, у селу Кискоти, и нанео му лакше телесне повреде, за што је кажњен са 50 дана затвора. Иначе, у Ђаковици су у порасту испади са албанским заставама и исписивање парола "Косово република" ("Јединство", 18. 5. 1988). - Исти лист истога дана доноси званични извештај из општина Исток и Сува Река о "учесталим ексцесима" албанских шовиниста сепаратиста у овим општинама, нарочито у селима око Суве Реке: Добродељане, Речане, Будаковцу и Букошу, Мушутишту, Поповљану, Деловцу и Лешану. У Суворечкој општини је све више крађа шуме, наравно, српских шума прошле године било је 2.176 пријава. Посебно је велики број узурпирања друштвене имовине од стране Арбанаса. За годину дана евидентирано је 686 узурпатора, али се успело да друштву врате свега 104 хектара. Сличне узурпације општенародне имовине од стране Шиптара има и у Ораховачкој општини. - Уз ово наведено из Суворечке општине, додајемо и следеће лично сведочење. У српском засеоку Драгиће у Мушутишту, истих тих дана, око Ускрса 1988. неки суседи Шиптари поломили су Србима све три чесме за воду, којима се служе сви Срби у том засеоку. Један од Шиптара рекао је једном Србину (који нам је ово и посведочио, али му име из предострожности не наводимо): "Ово вам је овде задњи Ускрс!" - Изгледа да је Србима у овом крају и свуда на Косову стални Велики Петак и непрекидни Крстовдан, и они трају од једног Ускрса до другог, и тако вековима од Косова до Косова. - 23. маја 1988. увече око 7,30 у насељу Брежник код Пећи, у Радничкој улици, Албанац Б. Т. (14) напао је ножем свог комшију Јована Мијатовића (20) и нанео му тешке телесне повреде. Због тога је овај хитно пренет у пећку болницу и одмах оперисан. Директан мотив овог мучког напада на комшију Србина наизглед је непознат, али људи верују, а то су признали и званични органи, да је то недело плод мржње албанских шовиниста против Срба. - 24. маја 1988. два малолетника албанске народности, А. А. и Х. А., у селу Межевина код Истока, напали су своју сусетку Драгану Војиновић (20), домаћицу, у њеној башти. Иако их она није ничим изазивала, они су је вређали и псовали и разне погрдне речи јој говорили. Супруг нападнуте жене, Витомир Војиновић, каже да су ови малолетници синови Мухарема Ахметија и да они већ дуже времена малтретирају српску децу у селу, а својим стадима наносе пољске штете Србима суседима. Све је то пријављивано више пута властима, али без икаквог успеха, јер шиптарске власти на Косову игноришу штете нанесене Србима. За овај напад на невину Српкињу, суд за прекршаје казнио је сада њиховог оца само са 25 хиљада динара. То није умирило нападнуту српску породицу, која вели да је због узнемиравања принуђена да напусти своје прадедовско огњиште. Због овога и других шиптарских зулума у Истоку и околним селима одржан је у суботу 28. 5. 1988. протестни скуп Срба из Истока, Клине и околине. Народ је са огорчењем говорио о терору Арбанаса над Србима и, због потпуне небриге надлежних власти и одговорних комуниста, предложили су колективни одлазак Срба у тзв. ужу Србију, то јест групно исељавање са Косова. - 24. 5. 1988. Шиптар Крист (Пренк) Пјетрај, из Пољана код Истока, у припитом стању вређао је Србина Радомира Арсића из истог села. Пре тога је дошло до конфликта између Радомировог братанца и сина овог Албанца, па је овај то искористио да извређа недужног Србина. Оваквих и сличних горких увреда Косовски Срби свакодневно испијају као мутну воду, јер свака жалба било коме само им се још горе олупа о главу, као у турска времена. - "Јединство" из приштине (26. 5. 1988) доноси вест да су српски сељаци из села Дрен дошли у Општину Зубин Поток да траже од општинских органа да спрече Албанце из источке општине да им са својим стадима наносе пољске штете. Српски сељаци су немоћни против шиптарских насилника и штеточина, и то не само у овој општини, него и свуда по Косову и Метохији. Чак и ван Космета, напр. на Чакору, у Гусињу и Плаву - дошло је до сукоба између домаћина Срба и Црногораца са шиптарским чобанима, који своја стада самовољно напасају на српским имањима. - 26. маја 1988. увече око пола десет, нападнута је у својој кући Адила Омеровић (30), домаћица Муслиманка из Истока. Непознати је више пута снажно лупао на њена врата и, мада је она звала милицију, нису јој дошли у помоћ, док лупу није чуо сусед Србин Србислав Спиридоновић и дошао са својом женом у помоћ. Тек касније стигла су и два милиционера. Жена Муслиманка је том приликом рекла да је и пре неки дан неки непознати младић Шиптар покушао да силује девојку Б. 3., муслиманске народности, која се једва успела бекством да спасе од насиља. Иначе, Адила Омеровић је родом из Зенице у Босни и удата је за Албанца Мухамеда Арифија, који ради у Смедеревској Паланци, а тога дана је био на терену у Пожаревцу. Ово је један од примера да обесни Шиптари на Космету нападају не само на Србе, него и на Муслимане, Цигане, Турке и на све који нису Албанци. - Међу професорима и наставницима Србима и Албанцима у школи Средњеобразовног центра "Зејнел Хајдини" у Урошевцу одавно влада атмосфера неповерења и зазирања, јер су у тој средини Срби, и наставници и ђаци, стално изложени шиптарским притисцима и насиљима, како личним, тако и у школству, и по питању језика. Због тога су, крајем маја 1988. српски наставници потписали заједничку изјаву у којој истичу да, ако се не промени садржина написа на печату ове школе, јер је она формулисана антисрпски, они више неће издавати ни потписивати школске дипломе. Наиме, на печатима ове школе нема ни грба ни назива Србије, јер то не желе већински шиптарски наставници, мада их на то обавезује закон. Оваквим поступањем јавно се пориче српски језик и државност Србије на Косову и Метохији. Ово је само један од многобројних примера прогона и Срба и српског језика и српске културе и уопште српског идентитета на Косову од стране албанских неофашиста. - Пред тужну годишњицу крвничког убиства Данила Милинчића (+2. јун 1982), новинар Јеврем Дамњановић посетио је сироту мајку Даницу у Самодрежи и још једном изнео њене старе и нове муке и злопаћења на Косову. "Није моја мука једина овде", (на Косову), вели жалосна Даница Милинчић. "Прошле ноћи су пси бесно лајали и јурили двориштем. Никако да се смире као да лају на човека. Узмем овај мали пиштољ и опалим два пута у ваздух. Пси се смирише. Чудно је то. Кад шушне, скочим. Тера ме нешто, изнутра. Али не зато што се плашим за свој живот. Поготову откад ми сина убише. И кад идем кроз помрчину, не склањам се; идем право према њему. Ако ми је судњи дан, нека буде. Свашта сам претурила преко главе... Већ на почетку рата дошао је овде из Албаније Шабан Буња са браћом и стричевима. Стао горе изнад куће и наоружан машинком довикнуо мом будућем свекру Данилу: "Да се селиш одавде, ово је моје". ... Данило је одважно рекао: "Ми одавде не идемо. А свачија је сила прошла, па ће и твоја.". Ипак, и Милинчићи и моји Михаиловићи морали су да се селе. Чим је дошла слобода, вратили смо се у Самодрежу. Затекли смо демолиране куће, а из неких се још нису били иселили Шабанови рођаци. Затим је мукотрпни сељачки живот текао наизглед као свуда. Али, није било тако... Године 1960. убијен је мој муж Славољуб... доле крај потока, на нашем имању, убили су га мучки из пиштоља. Никада се није сазнало ко је то учинио". 2. јуна 1982. г. убили су и Даничиног сина Данила. Син, синовац и сестрић Ферата Мује (емигранта из Албаније) држали су беспомоћног младића Данила и тукли га, а затим је убица, Ферат, притрчао и клекао му на стомак и пиштољем хладнокрвно пуцао му у срце, пред очима мајке Данице, која је покушала да својим телом заштити сина. Данилова супруга Ратка са двоје дечице (једно је посмрче), живи сада у Косову Пољу, где се по убиству мужа једва некако запослила као учитељица. "Сви су се разишли, каже мајка Даница. Шта ћу овде сама? Тек само да будем на броју. Коме то користи? Ионако, кад умрем, ово ће опустети. Понудила сам кућу на продају, али купаца нема. Срби се селе, остало је свега неколико домаћинстава. Све сами старци. Школа има само 4 српска ђака. Одлазе и Срби из околине. И ја бих исто. Али, Шабанови потомци, оног балисте, поручили су: "Ми Даници нећемо да правимо никакве сметње, али њена земља је наша". И зато нико од Шиптара неће да је купи. А и зашто би, кад ће им ионако припасти једнога дана. Дође ми да све ово оставим како је, и одем" ("Илустрована политика", 31. 5. 1988). - На Духовски уторак (31. 5. 1988) у насељу Пауново поље - Урошевац, група ученика Албанаца физички је напала Србина Ненада Прицу, милиционара из Урошевца, док је на њиви своје таште окопавао кукуруз. Нападнути је изјавио да је у тучи учествовало 20 ученика Шиптара, али су власти затим повеле поступак само против седморице. На крају је кажњен само ученик Б. Б. (16) и то школским укором. Ташта нападнутог Ненада, Љубица Слијепчевић, изјавила је да то није први пут да Албанци нападају њену породицу и имовину, и да су ти исти ученици, враћајући се из школе, више пута и њу саму гађали камењем и псовали јој српску мајку. Јуни - Првог јуна 1988. угоститељску радницу, Српкињу Миланку Белић, из Урошевца, напала је и претукла комшиница Абида Раткоцери. Она ју је тукла каменицама по глави, само зато што јој је скренула пажњу да поведе рачуна о својој деци која њој (Српкињи) краду веш. Миланка вели: "Абида ми је претила и раније, али ја овде немам коме да се жалим". Иначе, Абида има 6 деце, а супруг јој Абдула, бивши милицајац, сада је у затвору због сличних националистичких испада против Срба. Суд је Абиду казнио са 20 дана затвора, али није упућена на издржавање казне због шесторо деце, пошто им је и отац у затвору. - На Конференцији СКЈ, одржаној у Београду крајем маја 1988. говорећи опширније о Косову, Миломир Минић је рекао да се "политика СКЈ на Косову ломи у парампарчад", јер "на Косову није обезбеђена сигурност људи (тј. Срба), није прекинуто непријатељско деловање (Албанаца), нису побољшани међунационални односи... Један број људи (тј. Срба) бори се за своја права зборовима, петицијама, доласцима у Београд. Многи се исељавају. Сви заједно бисмо морали радити много више на заустављању исељавања Срба и Црногораца са Косова". - Ускоро затим, извршно веће Србије разматрало је (2. 6. 1988) "Извештај о спровођењу Југословенског програма за заустављање исељавања Срба и Црногораца са Косова и повратак оних који су га напустили", и констатовало је: да је ситуација на Косову сасвим незадовољавајућа, јер: "Интензитет исељавања (под притиском) се повећао и због перфидних и отворених напада на српско и црногорско становништво у појединим срединама дошло је до потпуног међунационалног раздора... "Косовску свакодневицу и даље обележавају: исељавање (Срба), несигурност, међунационални конфликти. За прва четири месеца ове године на уже подручје Србије доселило се са Косова 830 Срба и Црногораца, што је за 85 људи више него у истом периоду лањске године. Кривичних дела на штету Срба и Црногораца било је 28, а на штету Албанаца само три. Од 128 напада на неалбанско становништво (читај: српско) и његову имовину, било је 50 физичких напада; 39 оштећења имовине и пољских штета; 35 увреда и претњи; 2 покушаја силовања; 9 случајева оштећења надгробних споменика и гробова, а у 4 случаја је нанета штета објектима Српске православне Цркве" ("Јединство" од 1. и 3. јуна 1988). - Исти лист од 2. јуна 1988. доноси податак о "деобама и на гробљу", тј. како се на Митровачком гробљу православнима и католицима наплаћују услуге за погреб са преко 78.000 динара, док се муслиманским породицама на суседном гробљу не наплаћује ништа за сахрану њихових покојника. И то је један од доказа "братства" и "једнакости" на Косову. На своме пак састанку комунисти Митровице (2. јуна 1988), говорећи о међунационалним односима, доносе сасвим "контрадикторне оцене", јер једни (Албанци) веле да су, међунационални односи добри", док други (Срби) се питају: "како се онда исељавање Срба и Црногораца не омањује"? И тако редом... - Другог јуна 1988. увече око 7 сати, тројица малолетних Шиптара, из породица Демаја и Хоџа из Душанова код Призрена, каменовали су путнички воз који је пролазио пругом Призрен - Метохија. Каменицама су разлупали стакла и воз је због тога заустављен на отвореној прузи. Родитељи ових малолетника кажњени су само симболично - са по 25 хиљада старих динара. - Ево шта пише један новинар са Космета (М. Чупић у "Јединству" 3. 6. 1988): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова, као најтежи проблем косовске стварности, само по себи је трагичан чин, па га никаква церемонија не може учинити веселим". Износећи затим случај исељавања Воје Бокића, економисте из урошевачке фабрике алата, вели да су га албански функционери "испратили здравицама похвала и захвалности". Иначе, вели се даље, "у граду Урошевцу, а и да не говоримо о његовој околини, на готово свакој трећој српској и црногорској кући истакнуте су табле са назнаком "на продају"! Поред добро познатих метода деловања албанских националиста и сепаратиста, свакако да се у миљеу психозе неизвесности од сутрашњице уклапа и Бокићева одлука да напусти Косово, али можда томе служи и сам овај чин оваквог његовог испраћаја. Обичан човек, онај који је затечен у дилеми - остати или отићи - налази у таквом чину нови подстицај за напуштање вековног огњишта правдајући превагу осећања несигурности бригом о усамљености. Камо среће кад бисмо повратнике (тј. раније прогнане Србе) дочекивали оваквим лепим речима и банкетима". - У новооснованој општини Зубин Поток, у Ибарском Колашину (основана је половином 1987), иако су многи Срби били одустали од исељавања, а порастао је био и број запослених повратника (за пола 1987. године вратило се 75 Срба, од којих је 68 добило посао), ситуација се сада брзо променила и исељавање Срба под притиском опет је на дневном реду у тој општини. За 4 месеца ове године 50 лица најавило је исељавање, а повратника има само 5. Нови, а уствари стари проблеми ове општине јесу тзв. "међунационални ексцеси", тј. арбанашка насиља и зулуми, конкретно: пољске штете и шумске крађе Шиптара из општина Исток и Србица на планини Мокра Гора. Тамо се Србима украде годишње шумске грађе у вредности од око 400 милијарди динара. - У селу Горњи Суви До код Митровице, услед шиптарских притисака иселило се 36 српских домаћинстава, а у суседном селу Винорце, од 15 су остале само још 4 српске породице. Српско село Суви До, иако уз град, нема пута, воде за пиће, амбуланте, телефона. "За нас је то, веле Срби сељаци, једна врста притисака (од Арбанаса). Поред тих прикривених, има и отворених шиптарских притисака. Неке комшије Албанци, поготову после 1981, стално нам причињавају пољске штете, ваде шљунак на нашем имању, а кроз село се понашају кабадахијски. Било је и физичких насртаја на нас. На свом имању претучени су: Цветко Јевтић, Бошко Живковић, Јово Петронијевић, Чедо Краговић... Надлежни органи нису ништа предузимали". Србима у Горњем Сувом Долу нарочито причињавају штете Арбанаси из суседног села Гушевца. Насупрот пак овоме, у селима Доњи Суви До и Винорце, где живе већином Арбанаси, друштво је улагало много више и изграђен им је пут и (водовод). - Шестог јуна 1988. испред кафане "Дерн" у Витомирици (раније се кафана звала "Морача"), двојица Шиптара, Аслан Садрија (31) из Јабланице код Пећи и Имер Истрефај (26) из Горњег Стреоца код Дечана, увече око 23 часа сачекали су Српкињу келнерицу Ј. Д. и онда је насилно увукли у своја кола и одвезли у правцу Истока. На срећу, зауставила их је саобраћајна милиција ради контроле, и тако је ова Српкиња спашена од насиља. Суд у Пећи казнио је ову двојицу силеџија са по 50 и 40 дана затвора. - "Јединство" од 9. јуна 1988. доноси вест из Месне заједнице Стари Качаник о "дрском насртају" старијег шиптарског малолетника Х. С. на Српкињу малолетницу Ј. Б., за који "ексцес" каже се да може оптеретити међунационалне односе". Силеџија је кажњен са 15 дана затвора. - Исти лист истога дана јавља из Општинског суда у Косовској Витини: да ни после 9. заказаног суђења оптуженом Авдуљу Ибиши из Витине, није донета пресуда. Наиме, оптужени Авдуљ, је још 4. марта 1985. у мотелу у Витини запретио певачици Српкињи Олги Ордић речима: "Нећу више да чујем да певаш српске песме; певај само албанске, иначе ћу те заклати". Затим је запретио и присутнима да морају да ћуте док он говори, па је Томислава Русимовића из Витине ошамарио што није заћутао после те изговорене претње. Милиција је тада Авдуља привела у станицу, и био је кажњен само са 4 хиљаде динара. Онда га је суд у Витини неочекивано ослободио оптужбе, наводно "због неутврђеног чињеничног стања". Тврди се, у доставници за суд, да је дотична певачица Српкиња "непознато лице" и тако се суд "воза". СУП у Витини тврди да је свој део посла око утврђивања чињеница о прекршају савесно обавио. Све у свему: један од многих примера злорада шиптарског судства на Космету. - У селу Братиловцу код Косовске Каменице, Шиптари браћа Бемаљ, Адем и Мухарем Маврићи на месту званом "Орлова падина", без икакве правне основе и дозволе, пробили су кроз шуму Србина Љубомира Денића пут у дужини 100 метара и ширини 3,5 метра, којим насиљем су угрозили његову и слободу и права, нанели му велику материјалну штету и изазвали још већу несигурност и неспокој код околних Срба. Један од ових насилника, Бемаљ Маврићи, такође је својим трактором самовољно узорао бразду дугу 70 т. кроз ливаду Јаворке Силић, наводно да би заштитио своју земљу од ерозије, чиме је опет нанео њој штету и изазвао неспокој код многих Срба. Суд у Гњилану покренуо је истрагу. - У суботу 11. јуна 1988. око 10 сати, окупило се стотину жена са Косова и из више градова Србије пред Скупштином Југославије да изразе своје незадовољство због "терора над српским и црногорским живљем на Косову". Жене су затим у скупштини СФРЈ и онда и у Скупштини Србије, уручиле петицију са 2.000 потписа жена Србије, коју је пред свима прочитала др. Олга Ранитовић, а у којој се поручује да: "жене и мајке Србије неће више да трпе агресивне насртаје албанских сепаратиста", и траже "да се најзад, и коначно, стане на пут и онемогући даљи терор над Српским живљем у Покрајини Косово". "Ово је последњи пут да се Српски народ окупља овде, јер следеће окупљање биће на Косову", рекле су жене. - У Митровачкој Месној заједници Звечан, где живи преко 6 хиљада житеља, а од тога је 90 % Срба, људи се жале како "већ две деценије није уложено ни динара у развој ове месне заједнице", јер је према њима примењиван "маћехински однос" Митровачке општине. Због притисака албанских националиста и сепаратиста и због оваквог запостављања, из Звечана се иселило, од 1971, преко 1.600 Срба, а исељавање траје и даље. У "Трепчи" је вршена права хајка на српске кадрове, и за такву политику "није позван на одговорност ниједан општински руководилац". У "Трепчи" је иначе, пре тога, откривена велика крађа огромних количина злата и сребра, у штанглама и плочама, коју су у многољудној завери извели албански руководиоци и радници у Трепчи. - "Јединство" од 13. 6. 1988. пише да "деловање непријатеља не престаје" у Урошевачкој општини. Примери: Породица Живка Чиновића изложена је бруталним притисцима. Ово српско домаћинство има 13 чланова, јер са оцем и мајком живе и синови и унучад. Сина Драгана, иначе бравара али незапосленог, скоро је преклао Бемаљ Пука (августа 1985), јер га је напао у кафани с леђа и ножем му секао врат, од чега је на врату до данас остао велики ожиљак. Ни остали чланови породице, синови и снаје, такође не могу да добију запослење. Читава породица је решила да се исели, јер веле: "Плашимо се за будућност своје деце, и зато морамо да одемо". - Даље, Српкиња Ђурђа Кошутић живи у селу Сазлија код Урошевца, има кућу и 3,5 хектара земље, али све то сада продаје, јер њену породицу стално нападају шиптарске породице Таћи и Рушити, иначе најближе комшије. Мужа јој Владу напали су на његовом имању (1981), а сина Милоша су 6 Шиптара лопатама напали и претукли (1983), од чега је овај и умро двадесет дана касније. Фебруара 1984. комшија Таћи посекао јој је 93 стабла младих шљива, а одштету никад није ни судски добила, 1985. запалили су јој шталу, гаражу и амбар, када је изгорело 1.150 бала сена и све комшинице са пчелама. Зато јој се цела породица одселила са Косова, а она вели: "Не видим овде никакву перспективу, јер на Косову се уопште не осећам безбедно". - Оваквих и сличних примера има не само у Урошевачкој општини, него је то Косовска црна свакодневица, истинита црна хроника српских страдања која трају већ вековима. - Новинар Јеврем Дамјановић посетио је пролетос манастир Девич, један од најстрадалнијих на Косову, и доноси сведочења игуманије. Параскеве о страдању овог манастира и монахиња од шиптарских зулума: "Нападају нас, саме смо овде, у дивљини. У близини нема српске душе. Иселили се. Свуда око нас су Шиптари. А ми смо им као кост у грлу. Манастир Девич је белег да је ово српско... После рата затекли смо овде рушевине манастира. Октобра 1941. Шиптари из суседних села донели су гранате и муницију у цркву и разорили је, као и конаке. Претходно су опљачкали све што је остало од Италијана. Иконостас и све иконе су спалили. Априла 1941. Арнаути су убили девичког јеромонаха Дамаскина Бошковића. Ми смо овде дошле 17. марта 1947. Осам месеци смо становале у селу Лудовици, док нисмо рашчистили подрум (за становање). А потом смо сувим каменом сазидали рушевине код гроба Светог Јоаникија, да би смо могли обављати службу Божију. Помагали су нам и Срби из околине. Све је однето из цркве и конака, врата, прозори, столице, ове до последње кашике. Одвели су и стоку. Сазнали смо у којим се домаћинствима (код Шиптара) све то налази, али шта нам вреди. Људи из ОЗНЕ су ми припретили: "Не дирај у братство и јединство" ... Народ (Српски) нас је помагао колико је могао и смео. Није ни њему било лако. Шиптари су чинили пољске штете, и нападали. Исељавање (Срба) је било све масовније... Шиптари нас нису остављали на миру. Нису штедели ни манастир. Поступали су према нама као и према свим Србима... Десет пута сам имала разбијену главу. И руку месец дана у гипсу. Нападали су и остале сестре. Стављали су им нож под грло. Осамдесет друге спалише нам шест стогова сена и две камаре сламе. Осамдесет треће спалише ограду око винограда. А осамдесет четврте девет стогова сена. Милиција је ухватила починиоце (ове последње), и шта? Ништа. Онај што је упалио ограду каже да је то намерно учинио. Пустише га. За њих (Шиптаре) ништа не представља светињу... Долазили су код нас и преставници полиције и власти из Приштине, и ја сам им отворено рекла: "То нам чине зато што сте ви криви. Јер, риба смрди од главе"... Све се завршавало на разговорима и обећањима. Срба је у околини било све мање, селили су се, а Шиптара све више, јер су се и досељавали. За три последње деценије у околини се угасило више од 500 српских домова. Сада бројимо оне који су остали. Има 30 домаћинстава (Срба) у Србици. Остала села у околини су се испразнила. У њима живе само Шиптари. У мени је све мање снаге, пожалила се игуманија Параскева. Док сам била млађа, борила сам се. Сада старост притиска цело сестринство. Свештенство и монаштво на Косову и Метохији заиста је стоички издржало што жив човек тешко може издржати.". ("Илустрована политика", 28. 3. 1988). Игуманија Параскева Девичка Исти лист у истом броју доноси и откриће да су "пипци великоалбанских националиста и сепаратиста стигли и до Новог Сада", јер су из магацина СУП-а Војводине читаву годину изношени и продавани за Косово пиштољи и метци, док није (јануара 1988) откривен тај ланац лопова, препродаваца и купаца (наиме, откривен је нестанак оружја приликом пописа). Према оптужници, нестало је 14 пиштоља и око 20.000 метака. Купци муниције су Шиптари из околине Истока на Косову а откривено их је 18 рекли су да те метке троше "на свадбама и другим весељима", али је очигледно да је то велика количина муниције за обична весеља. Као главни препродавци оружја и муниције у Истоку, откривени су Ахмет Мемић и Адем Мехмети стражари у КП дому код Истока, а било је и других. Један од оптужених је и Брахим Бербати, познат на Косову као препродавац оружја и муниције, који иначе живи у Загребу, одакле често долази на Косово. Иначе, пиштоље и муницију из магацина СУП-а у Новом Саду износио је и продавао Шиптарима магационер Миодраг Раказ. - Овог пролећа 1988. г. околни Шиптари немилосрдно су секли шуму манастира Дечана, а њихови чобани пуштали су читаве чопоре коза у манастирске воћњаке и усеве. Један дечански монах вели: "Ових дана више него других година навалили нам на шуму, хоће све да исеку. На оној страни преко Бистрице, пре неки дан одсекли су нам 15 стабала за грађу док смо ми позвали милицију. Током претходних дана на истом месту посекли су око 85 комада дрвета. Видели смо кад су отишла двоја кола, горе изнад хотела, сигурно ће и она у манастирску шуму". Пред манастиром Дечанима, такође ових дана, док су страни туристи били у цркви, Шиптари су им обили и опљачкали аутобус. - Ево једне потресне приче са Косова о једној српско-црногорској породици, у селу Ариљачи под Голешом. То село Шиптари већ почињу да називају Хаљиљац, јер је од 20 српских породица остала само још кућа Миливоја Радуловића. Миливоје (35) вели: "Ми смо овде црногорска и српска амбасада. У селу нема других породица сем наше, све остале су Албанци. Раније је било друкчије". На питање зашто су се остали Срби иселили, Миливој одговара: "Због истог ради чега одлазе и Срби и Црногорци из осталих села и градова Косова и Метохије. Једноставно, непожељни су овде. Поготову што су били насељеници (од 1920). Против њих су били не само Албанци староседеоци, већ и новодошли. А и власт". А исто вели и Миливојева мајка Цвета: "Криво је почело да се ради убрзо после рата. Зато ја још 1947. г. бацим партијску књижицу и нисам хтела да идем ни на партизанске прославе" (иначе је то кућа првобораца). Затим додаје да се ситуација у селу Ариљачи посебно погоршала после 1968. године, а најтежи притисак био је 1981. г. - Миливоје вели да има и добрих комшија Албанаца. Али додаје: "Ми се осећамо изоловани као да смо на пустом острву. Деца (има их петоро) немају с ким да се играју. Није лако живети овде где немам никог ближег осим породице. Али добровољно сам пристао да носим тај крст. Нећу напустити Ариљачу. Знам у њој сваки камен, сваки жбун. Знам добро албански, али, ни језик не помаже бољем споразумевању ако саговорници неће да те чују. Партијски састанци се ретко одржавају и не баве се правим проблемима. Зато сам пре две године вратио партијску књижицу и почео да славим Јовањдан. Овде ме још држи инат. Идем и на зборове Срба и Црногораца, у инат држави која је немоћна пред албанским сепаратистима. Остајем с породицом у Ариљачи, иако смо у изолацији, у инат онима који желе да се иселимо". ("Илустрована политика", 7. 6. 1988). - У Прешеву (јавља ТАЊУГ, 13. 6. 1988) Општински комитет констатовао да је, под утицајем догађаја на Косову, настављено исељавање Срба. Тако, у периоду од 1982. до краја 1987. из Прешева се иселило 764, а доселило (вратило) 154 лица српске националности. Истовремено, из Прешева се иселило 1221, а доселило 1.204 Арбанаса. Иначе, Арбанаси нуде баснословне суме новца за куповину српских кућа и имања, што такође доприноси исељавању Срба, тако да су многа села око Прешева постала "етнички чиста". - Такође је званично признато да се из општина Бујановац, Медвеђа и Прешево, које су на терену Србије изван Покрајине Косово, од 1981. иселило 3.122 лица српске националности, али је прича о тим сеобама годинама била "табу тема", јер су то функционери Србије намерно крили. Иначе, у Прешеву је сада само 8 % српског живља међу све бројнијом већином Арбанаса. - Исто тако, у оближњој општини Косовска Каменица констатовано је (јуна 1988) да се у протеклој 1987. г. иселило 189. Срба, а у току првих пет месеци 1988. г. иселило се 87 Срба, што значи да се исељавање не смањује. Било је само нешто мало повратника. - Приштинско "Јединство" 14. 6. 1988. доноси опис једног шиптарског злодела над једном Српкињом у Призрену, у којем је на свој начин учествовао и суд, па је тако било "све по закону"! Наиме, 30. јануара 1988. у Призрену, усред бела дана, један Шиптар по имену Абедин Гаши, без икаквог повода напао је на улици Српкињу Даницу Стефановић, радницу, док је сама журила да стигне фабрички аутобус. Он ју је ударао песницама и ногама по телу, без икаквог њеног повода, тако да је задобила више телесних повреда. Даницу је спасао милиционар позорник, који је нападача савладао и привео у станицу. Општински суд у Призрену заказао је суђење за 4. фебруар 1988. и завршио га "обустављањем прекршајног поступка"! Окривљени Гаши није се појавио на суду него само његови сродници, који су донели "извештај специјалисте за неуропсихијатрију Бељадина Идризија", издат истог 4. фебруара 1988. по којем је силеџија Абедин Гаши "напад извршио у неурачунљивом стању". Смешно и жалосно у свему томе је то што у овом неделу учествује и суд, јер се у решењу суда наводи да је Гаши истовремено напао и физички тукао, уз Српкињу Даницу, још и Мивдету Јакупи, Албанку, "јер су га обе заједно изазивале". Нападнута Даница Стефановић тврди и сведочи да је била нападнута сама и да не познаје никакву Мивдету Јакупи (која се такође није појавила на суђењу). Уз ово се додаје још и то: да је суд навео у решењу да се "може изјавити жалба у року од 8 дана", али да само решење није уручено оштећеној Даници, него је она накнадно поднела изричити захтев за уручење решења и добила га тек 26. 5. 1988. када је рок за жалбу био прошао. - У Косову Пољу је група грађана Срба тражила ванредни састанак Социјалистичког савеза, који је и одржан 14. 6. 1988. у присуству неколико важних другова из Комитета Приштине и ЦК Србије. Више часова су Срби Косовци тражили одговор на упућену петицију, коју је потписало преко 50.000 Срба Косова и Метохије, указујући на своје тешко стање и тражећи обезбеђење права и сигурности свима на Косову. Изнели су и податке да је за прва три месеца ове године са Косова се иселило преко 800 Срба и да је за то време било око 200 албанских напада на интегритет и имовину Срба. Упозорили су да се велики број Срба спрема за колективно исељавање. Тражили су да се одржи један протестни скуп који би југословенској јавности указао на озбиљност ситуације. - Сутрадан је Комисија Скупштине Југославије расправљала о овој Косовској петицији, и о другој које су поднеле жене са Косова и из Србије, и само је констатовано да постоје сасвим различите оцене руководећих људи у СФРЈ о тим петицијама, тако да српско незадовољство тешким стањем на Косову многи руководиоци изједначавају са албанским сепаратизмом и терором. Једноставно, Арбанаси и њихови подржавачи неће да признају трагедију Срба на Косову, зато што су они узрок те трагедије. - У месној заједници Љубижда код Призрена, признато је и званично, масовно исељавање Срба почело је још од 1963. г. када су Србима одузета 663 хектара најплодније земље за изградњу система "Призренско поље". У Љубижди сада живи преко 2.900 становника, од којих је Срба само 117 породица, тј. 548 лица. Од 1963. г. из села Љубижде иселиле су се 62 српске породице, са 329 чланова, а исељавају се и даље због разноразних шиптарских притисака. Иначе, у Љубижди, Скоробишу и другим местима око Призрена, шиптарски фашисти на власти почели су да многе муслимане, тј. поисламљене Србе, Горанце и друге, насилно арбанизују и од пописа 1971. уписују им албанску националност, намећући њиховој деци у школи албански језик, иако сви они говоре само српски. - У Општини Витина за четири месеца ове 1988. године поднело је захтев за исељавање 131 лице српске националности, а 22 се већ ођавило. Иначе, од 1981. одавде се иселило, 1.150 Срба и понеки Хрват. Такође је примећено да поједини Арбанаси, који су за недела осуђени на дужи затвор, виђају се ослобођени већ после неки месец. Тако, Идриз Емини, који је Србину Синиши Станковићу нанео тешке телесне повреде и за то осуђен на три године затвара, изишао је из затвора већ после 30 дана. Други један Арбанас, који је био осуђен на 40 дана, пуштен је из затвора после 25 дана. - Тек 16. јуна 1988. суд Општине Дечани окончао је суђење поводом сукоба око ношења југословенске заставе на једној шиптарској свадби у селу Дреновцу (14. 4. 1988), када су је из руку младића Башкима Нитаја сродника младенаца, дрско отели Хасан Краснићи и Шефћет Нитаја, ругајући се при том осталима да су постали "шкије", што је погрдан назив за Србе. Том приликом су и други бојкотовали југословенску заставу, а потом су многи суседи бојкотовали и Башкима Нитаја што је на свадби понео југословенску заставу. Насилници, који су заставу отели, кажњени су са по два месеца затвора. - У селу Ајвалији код Приштине, иа теренима села Грачанице, Лапљег Села и Сливове, и даље се узурпирају српска и друштвена имања и на њима се насељавају Арбанаси из Косовске Каменице, Витине и других места. Простор насеља проширен је за 500 % више од планираног и дозвољеног. Овако насилно насељавање Шиптара онемогућује развој и ширење српског села Грачанице и уноси узнемирење у суседна српска села. Све то бива пред очима надлежних власти, које ништа не предузимају, а све то подстиче исељавање Срба. Иначе, званична "Комисија ИВ Косова за заустављање исељавања Срба и Црногораца" угасила се сама и "усменим договором" прешла у новоформирану "Комисију за праћење спровођења Југословенског програма о Косову"', који се такође не остварује. - У Призрену је Шиптар Шукри Гаши (29) покушао ножем да убије Србина Славишу Томића (23) из Призрена, што је изазвало велико узнемирење Срба у том граду. Било је то 20. маја 1988. када је Славиша Томић, студент агрономије у Приштини, дошао у родни град са сестром Јасмином и увече шетао градом, са још два рођака. Сестру му је тада напао Шукри Гаши, ухвативши је за лице, а кад је Славиша покушао да је заштити, Шукри је извадио нож и зарио му га у ребра, па затим побегао. Вест о овом кривичном нападу објављена је тек 20. јуна 1988. када је Славиша изишао из болнице. - "Јединство" од 21. 6. 1988. доноси вест да су оскрнављене српске хумке. Наиме, Идриз Фазлију (42) из села Трпезе код Витине почупао је и поломио 10 крстова на српском православном гробљу у селу Клокот код Витине, а затим је крстове поређао преко трасе пута Гњилане - Урошевац. У витинском СУП-у кажу да је Фазлија психички поремећен и да је зато одмах упућен на лечење. Неколико стотина Срба окупило се у селу Клокот у знак протеста. Огорчени Срби изнели су и примере неколико шиптарских силовања над Српкињама у околини, чак и податак да је силована девојчица од 9 година и старица од 75 година, па су онда и такве силеџије проглашаване "психички поремећенима". Остаје свакако питање: Ко то учи и тутка ове "ненормалне" људе да чине тако гнусна недела силовања и скрнављења? Сигурно су то они исти учитељи који и друге Шиптаре лудаке наводе на слична недела, или који, уз помоћ власти, проглашавају "ненормалнима" обичне силеџије и зулумћаре, којима су често препуштени на вољу многи незаштићени Срби и Српкиње. Јер, над обезвлашћеним и обесправљеним Српским народом на Косову и Метохији, још од турских времена, могуће су све варијанте обести, насиља и цинизма. - Приликом своје посете Косову, Петар Грачанин, председник Србије (20-21. 6. 1988), био је и у Пећкој Патријаршији и том приликом "позвао је вернике свих конфесија да и они дају свој допринос побољшању косовске ситуације, јер то могу учинити неговањем толеранције и добре воље међу људима, развијањем односа доброг суседства, међусобне људске бриге и солидарности у невољама и заједничким радовањем у добру". Када је Грачанин затим посетио Гораждевац код Пећи, Милета Букумировић је тада, пред њим и другима, јавно поставио питање: "Ако родитељи (Срби) не смеју децу да пошаљу на ливаду да чувају стоку, ни жене да обављају пољске послове, ни децу да иду у школу ако људи не могу слободно ићи путем, јер их вреба опасност од физичких напада, покушаја силовања или самих силовања њихових кћери и жена, онда каква је то сигурност и безбедност за живот српског и црногорског живља на овом подручју?" ("Јединство", 21. и 22. 6. 1988). - Независно од овога што смо навели, али као врло значајно за православни карактер српског живља на косову наводимо да је 8. маја 1988. приликом освећења нове цркве у Клини, месни свештеник, отац Милован Киковић, рекао окупљеном народу и властима: "Све вас поздрављам и желим да истрајемо и останемо ту где јесмо, на Косову да останемо на нашим светим и часним огњиштима живећи са свима у слози и љубави. Зато смо и подизали овај свети храм... Благо нама док смо овде на Косову Благо свима нама ако будемо могли и умели да подносимо и трпимо непријатеље своје. А ваљда ће доћи време да се и они уразуме да ово што нам раде не води ничему". - Уз ово додајмо и следеће Директор основне школе у Горњој Стубици код Витине, Јован Балабан, написао је надлежним властима у Општини Витина писмени захтев да га разреше дужности, да би могао да посећује цркву, јер, вели он "Из ове ситуације једино Бог може да нас спасе и зато треба Њему да се молимо" ("Политика" 18. 2. 1988). - У селу Клобукору код Новог Брда, Шиптар Камер Малићи (52) и његов син Бејтуш (23) претукли су свог комшију Србина, старца, Војина Здравковића (74), и нанели му тешке телесне повреде. Било је то 19. јуна 1988. када је Војин на свом имању затекао снаху овог Шиптара да скупља покошено сено, и опоменуо је да то не чини, а она отишла и рекла то свом свекру. Овај је са сином дошао и претукао старца на његовом гумну. Случај је пријављен властима и Малићи је осуђен на 60 дана затвора, док му је син побегао, али је касније ухваћен и осуђен истом казном. - Тројица шиптарских силеџија, у селу Перану код Подујева, Неџми Кастрати, отац му Алија и брат Руждија, без икаквог повода напали су групу српских дечака и спречили их да играју фудбал у сеоском школском дворишту. За овај прекршај угрожавања слободе кретања, судски су кажњени Неџми са 30 дана затвора, а остали новчано. Казну овој тројици изрекао је судија Радован Јовановић, Србин. - У црквеном дворишту манастира Светих Архангела, у селу Бузовик код Витине, два малолетника Албанца, М. Б. (13) и Ш. Б. (15), синови Ђафтира Ђафтијарија, из села Бузовика, посекли су 13 стабала манастирске шуме. ("Рилиндија", 26. 6. 1988) - Недавно је на збору грађана 16 Месне заједнице Косова Поља, Стеван Маринковић с огорчењем рекао: "Већ 10 година Српски и Црногорски народ на Косову обраћа се југословенском руководству за помоћ и заштиту, пише петиције и представке, а правих решења и даље нема. Када су недавно ухапшени Јанез Јанша, Иван Пронспер и Давид Тасић, цело словеначко и југословенско руководство је затражило да се хитно испита цео случај. Сада се ми (Срби на Косову) питамо чији смо то ми грађани када већ толике године доживљавамо неправде, силовања, паљевине и отворени геноцид?! ("Илустрована политика", 21. 6. 1988). - Тек 28. јуна 1988. објављена је вест да је ноћу између 26. и 27. маја 1988. Шиптар Фљорим Хисени (23), из Жегре код Гњилана, силовао Српкињу С. Т. из Бинача, која ради у кафани "Карадачка клисура" у Жегри. Он ју је те ноћи присилно увукао у комби и одвезао на сеоско гробље и ту је силовао и мучио до 4 сата ујутру. Тукао ју је и нанео јој теже повреде. Против њега је затим поднета пријава и осуђен је на само 30 дана затвора. По његовом изласку из затвора тражено је покретање кривичног поступка. Иначе, овај азијатски силеџија био је председник Социјалистичке омладине у Жегри (и тек после осуде је смењен), па је то вероватно и био разлог необјављивања одмах овога злочина. - Лист "Борба" (крајем јуна 1988) доноси следеће податке: у 636 насеља на Косову, према попису становника из 1981, живе само Албанци Срби и Црногорци живе у 216 насеља, док у 600 насеља живе мешовито. Од 1981. до краја јуна 1988. са Косова се иселило око 30.000 Срба и Црногораца. Ако су у 1981. на Косову била најбројнија она насеља у којима живи мање од 50 становника Срба (према том попису), онда није тешко израчунати да је у протеклих седам година са Косова "испарило" око 600 српских и црногорских села и заселака, тј да су постала "етнички чиста". - И ове године, на Видовдан 1988. посетило је Косово и Газиместан неколико група Срба из Ваљева, Београда, Крушевца и других места Свештеници из Приштине, Ваљева и други служили су на Газиместану парастос Косовским жртвама. Иначе, на Видовдан је, по одлуци Св. Архијерејског Сабора Српске Цркве, тело Св. Великомученика Косовског Лазара кренуло из Београда у повратак Косову за прославу 600. годишњице Косовског боја. Испраћено је свечано из Београда у сремску Раваницу, а одатле ће преко Босне, Западне Србије, Шумадије и Жиче стићи у Грачаницу и на Газиместан за Видовдан 1989, где ће се одржати свечана прослава 600. годишњице Косовског боја, како је одлучио Св. Архијерејски Сабор, који је иначе, на свом овогодишњем заседању (25. 5. 1988), "са великом забринутошћу констатовао да невоље Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, не само да нису престале, него се из дана у дан све више погоршавају. Сабор се позабавио и питањем потпуно обесправљеног и самом себи препуштеног православног живља у Албанији, међу којима има доста православних Срба Јули - Првог јула 1988. у Истоку је Дема Демај из Душанова код Призрена насрнуо на две сестре Српкиње Г. Љ. (17) и С. Љ. (15) из Истока. Демај је само два дана пре тога дошао да ради код Емина Геголија у Истоку, власника приватне пекаре, и већ је почео да насрће на Српкиње. Људи у Истоку су огорчени овим нападом, и питају се да ли није тај напад организован. Иначе, из Истока се од 1981. иселило десетина српских породица и 155 појединаца (према званичним подацима, а можда их је и више). У самом Истоку има 150 младића и девојака Срба који чекају на запослење просечно 5-10 година. - Другог јула 1988. у српском селу Прилижју код Вучитрна, где живи око 400 Српских домаћинстава, са преко 2.000 српских житеља, одржан је збор мештана, на који је дошло неколико стотина Срба, који су јавно износили своје невоље и проблеме. Тако, изнет је податак да је Земљорадничка задруга у Вучитрну са истуреном радном јединицом у Прилужју, имала 632 хектара земље, а сада има само 290. хектара, јер су многобројни Арбанаси узурпирали поједине земљишне парцеле, а неки су их чак и препродавали. Откривено је до сада поименце 37 узурпатора, али су многи још непознати, или су свесно прикривани. Мишко Поповић и Живорад Станојевић из Прилужја описали су пред свима насиље албанске породице Сарачи, која је у селу Бивољку преорала српско православно гробље и на њему подигла шталу и засадила воћке. Они су навели и то да је од Арбанаса узурпирано земљиште око цркве Самодреже у истоименом селу и такође у селу Мијамићи. Учитељица Даница Продановић, која у основној школи у селу Стровце, учи само једног ђака (Србина), жалила се пред свима како је поједине колеге Албанци годинама шиканирају, а успех њеног јединог ученика Србина уписују на албанском језику, а не на матерњем, српском. - Само после неколико дана (6. јула 1988) одржан је у истом Прилужју поново велики окуп Срба, где су дошли и неки Срби из околине, и трајао је пуних шест сати, а били су присутни и неки представници власти и политичких структура са Косова и из СР Србије. Новица Столић из Прилужја изнео је тешку политичко-безбедносну ситуацију у селу и околини, истичући нарочито брутално понашање СУП-а из Вучитрна, тј. насиље које су над Србима чинили милиционери албанске народности, тукли их недужне на улици, у кафани и по сопственим кућама, а и хапсили их без разлога Светислав Поповић из Прилужја говорио је о личном малтретирању од шиптарске милиције следеће: "Бивши командир Станице милиције у Прилужју, Суљо Маљоку, претукао је многе недужне младиће Србе. Он је са својим милиционерима истомишљеницима испребијао и мене палицама и дршком пиштоља, баш испред моје куће. Испребијао је такође и моју жену. После тога су ми се извинули, али су ми убрзо наметнули другу лажну оптужбу, због које сам осуђен на три месеца затвора. Када сам се на то жалио вучитрнском СУП-у исти тај Маљоку ми је рекао да сам срећан што сам остао жив". Остали Срби из Прилужја износили су податке о томе како су милиционари албанске народности у селу претукли и затварали многе недужне Србе из села. Уместо да поменути Маљоку буде кажњен, он је премештен на нову дужност у Звечан. Такође су и поједини Арбанаси, житељи Прилужја, нападали српску децу ватреним и хладним оружјем. - Живорад Станојевић такође се жалио да се из његовог села Главотине иселило 20 српских породица због директног притиска албанских сепаратиста, а у селу су остале још само две српске старачке породице. Боко Станковић се жалио на свог директора Фемија Имерија као окорелог сепаратисту, а такође је изнео и то да је без икакве кривице одлежао 40 дана затвора по осуди донетој од Шиптара Сали Маљокуа. И остали Срби Прилужани су изјавили да су их у последње време поједини Албанци нападали чак и секирама и потезали пиштоље, а још чешће нападају нашу децу где год их сретну. На све то је Миломир Минић, из ЦК Србије, рекао: "Све ово што сам чуо овде вечерас, а нико то није демантовао, страшно је и невероватно". Затим је замолио присутне Србе да се не селе, ни колективно ни појединачно са Косова, јер то и очекују албански сепаратисти. - Приштинско "Јединство" од 9. јула 1988. пише да је група од петнаестак Срба, наставника на Универзитету у Приштини, посетила (8. јула 1988) председника Скупштине Косова и указала му на "сву озбиљност косовске ситуације и стања у коме се налази Српски и Црногорски народ". Као кључне проблеме они су изнели: "Перфидно и институционализовано деловање албанских националиста кроз примену националних кључева, мајоризацију, вођење кадровске политике по мери уских кругова руководећих људи" (Арбанаса), као и "избегавање одговорности оних који су довели до овако тешког стања". Срби наставници на Приштинском универзитету "доведени су до непримерног и крајње подређеног положаја... Због исељавања, прети опасност да се настава на српскохрватском језику сасвим угаси... И многи универзитетски професори (Срби) морали су да се иселе са Косова због тога што су отворено именовали националисте (Арбанасе) и што су износили друге примедбе на својим факултетима. Од 1981. г. иселило се преко 60 Срба професора, а ови који су остали доживљавају разна шиканирања, претње и уцене свакодневно". - На све то им је председник Скупштине Косова Вукашин Јокановић рекао са жаљењем: "У истину је жалосно да, после толико потрошених речи, толико материјала, ставова и оцена, за ових 7 година од контрареволуције, исељавање (Срба) и даље тече, а има тако пуно вербализма и отпора" мислећи при том на владајуће структуре где главну реч воде Албанци. - Изнет је и податак да се током 1987. иселило око 3.000 Срба, а вероватно и више, јер се стално селе и читава домаћинства, и стручњаци, радници и пољопривредници, од којих је већина отуђила имовину (тј. изнуђено продала). Тако је од 1981. г. са Косова под разним притисцима отишло преко 30.000 Срба, што значи око 5.000 годишње. - На протесном скупу Срба и Црногораца у Новом Саду (у суботу 9. јула 1988), где је дошло око 500 Косоваца а војвођанско руководство их одбило и покушало да спречи јавно изношење њихових мука, између осталих је рекао Србин Мићо Шпаравало, првоборац из Урошевца, и следеће: "Надамо се да је вама (у Војводини) познато, а можда и није, да на Косову већ 7 година бесни контрареволуција сепаратистичког покрета албанских шовиниста, чије су превасходне жртве припадници српског и црногорског народа... У грчевитом настојању да остваре "етнички чисто" Косово и Метохију, с циљем отцепљења и припојења Албанији, албански шовинисти и сепаратисти већ деценијама врше геноцид, систематски и континуирано, над српским и црногорским живљем на Косову и Метохији. Они бескрупулозно, већ више деценија, користе различите методе терора - од обичних пољских штета, уништавања усева и стоке, спаљивања летине, штала и кућа, рушења и скрнављења гробова, цркава и манастира, претњи и пребијања, силовања старица и малолетница, па до убиства из националне и верске мржње". - Тако је исто и Миодраг Пумпаловић из Истока рекао у Новом Саду: "Није нам било лако да пређемо 500 километара и да вам саопштимо истину о нама који живимо на Косову. Многе наше куће су под катанцем. Гробља су нам оскрнављена, жене обешчашћене, а притисци албанских сепаратиста и националиста, као и исељавање Срба под притиском, никако да престану". - У општини Ораховац у Метохији од око 4.500 Срба већ се иселило око 500, а прошле године отишло је још 3 породице са 15 чланова и неколико појединаца. Али, стварни број исељених Срба услед шиптарских притисака сигурно је и већи. А главни разлог присилног исељавања Срба лежи "у укупној психози створеној након експанзије албанског национализма и сепаратизма". Највише проблема у општини имају Срби у Великој Хочи, где 99 % становника још од времена Немањића чине православни Срби. Највише невоља задаје им шиптарска породица Орлати. Неколико малолетника ове фамилије су (јуна 1988) са својом стоком починили велику штету на имању Станка Наштајића, а након тога су и физички напали недужног старца од 70 година. - Недавно (почетком јула 1988), у селу Сашице код Истока, Шиптар Маљ Селимај забранио је комшијама Србима да пролазе сеоским сокаком званим "Дробеж" тако да су ови морали да иду кроз њиву Милорада Бојића, засејану кукурузом. Срби из села жалили су се власти па је овај насилник кажњен са 15 дана затвора. - У суседном селу Преказе, Недељку Отовићу је, јуна 1988. непознати зулумћар почупао 200 струка засађене паприке. Откривени су само трагови обуће, а не и починилац, али су Срби у селу сигурни да је то неки Шиптар, јер такве зулуме само они чине. - Такође, ноћу између 7 и 8. јула 1988. опет је неки непознати зулумџија поломио 10 стабала ораха и два стабла трешања у воћњаку муслимана Реџепа Растодера (поисламљеног Словена) из села Добруше код Истока. - Срби села Белице код Истока на свом скупу (20. јула 1988) захтевали су да се заустави присилно исељавање Срба и Црногораца, да се убрза процес повратка раније исељених, онемогуће насртаји Шиптара на имовину и личност и достојанство људи, и да се за њих (а Срби су у Источкој општини око 28 %) створи перспектива живљења на овим просторима. Сељани Беличани износе своје конкретне проблеме: крађе, незакониту купопродају, притиске албанских Шовиниста из Србичке општине (где је њихова велика већина), споро или никакво откривање виновника ексцеса и благо кажњавање за учињена недела. Срби истичу да они не могу да набаве семе, ђубриво, нафту и остале потребе за свој рад на њивама, док за грађане албанске националности из околине нема готово сличних проблема. ("Јединство", 22. јул 1988). - Дванаестог јула 1988. из села Лоћана код Дечана избегла је петнаесточлана српска породица Милана Поповић, оставивши сву своју имовину и две куће. Поповићи су већ више година узалудно позивали власти, од Општине до Федерације, тражећи и молећи да им се пружи неопходна заштита и обезбеди миран и спокојан живот, јер више не могу да издрже шиптарске зулуме сваке врсте. Милан Поповић каже: "Четири сина сам послао у иностранство да би их сачувао од провокација појединих комшија Албанаца и спречио да не дође до крвопролића. Две куће и 8,5 хектара земље остављам непродато. Важно је сачувати породицу. Планирали смо били да сви синови саграде куће у Лоћанима, јер земље имамо довољно. Сањали смо да ће се по нашим пространом дворишту у Лоћанима играти многобројна унучад. Ето, пошто ми одлазимо, нека се уместо наше деце шире они што су нас истерали. Тешко нам је, теже не може бити. Овде смо оставили младост и толике године узалудног рада. Нисмо ми једини који одлазе. Пре месец дана одселио се наш комшија Радоје Јовановић са 5 чланова породице. До јесени ће се из Лоћана иселити још две породице. Не можемо више трпети терор који се систематски врши над нама. Нама се прети да ће нам уништити целу породицу, поломити руке и ноге, повадити очи. Поједине комшије Албанци већ својатају наше имање". ("Јединство", 13. јул 1988). Ових дана је поново преорано православно гробље у селу Прилепу код Дечана и по њему је засејана зоб. Није још откривен починилац тог насиља, али је скоро сигурно да су то урадила браћа Љокај, јер су још 1978. г. Имер и Идризу Љокај били узурпирали то гробље у површини од скоро хектара, када су и преорали 6 гробова српске породице Радовић и других. За тај зулум и непочинство они су тек маја ове 1988. године осуђени на по годину дана затвора. После тога, ево, исто гробље је опет преорано! Људи се с правом питају: Како јадни Српски народ у својој очинској земљи нема мира, ни правде, ни слободе? Зато, јер мира немају ни српска гробља и светиње. - Иначе, у дечанској општини ових истих дана учињени су и следећи зулуми од Шиптара Србима: нападнут је Јордан Симић из села Јуник прекопан је млад кромпир породице Вуканић у Калавају нападнут је Радун Дабетић у Дашановцу неки насилник Шиптар намерно је прегазио преко непокошене ливаде Шаљића у селу Пожару запаљен је плот Вука Даниловића у Лоћанима; нападнута је породица Кнежевић у Еречу; покидане су телефонске жице у Дечанима, и тако редом, без краја... - "Јединство" од 19. јула 1988. доноси званичне податке да је само из Општине Приштина исељавање Срба и Црногораца настављено несмањеним темпом. За првих 6 месеци 1988. године иселило се 229 Срба и Црногораца, под притиском деловања албанског национализма и сепаратизма. У евиденцији општинске комисије у Приштини налази се 67 Срба повратника на Косово који ипак нису добили запослење. Ако је тако у општини главног града Косова, где је ова власт и партија на видику, како је тек у мањим градовима и по сеоским забитима? - Петнаестог јула 1988. у селу Черкез Садовине код Витине, по подне око 6 сати, нападнут је на својој ливади 70-годишњи Радивоје Момчиловић. Напао га је Ахмет Муслија (45) из истог села који је недозвољено напасао своју стоку на Радивојевој ливади. Када га је овај опоменуо да истера стоку, он је насрнуо на њега, позвао га и ударао штапом. Од тежих повреда Радивоја је спасао Ахметов брат Муса, који је спречио свог брата насилника да не бије даље недужног старца Србина. Нападач је затим кажњен са 40 дана затвора, али је то насиље изазвало огорчење Срба у селу, којих данас ту има око 15 домаћинстава, а раније их је било 84 куће. - У исто то време, на другој страни Космета, у Клини, Док Кћирај (21) из Беркава претукао је свог комшију Србина Горана Вучковића (18), после једне безазлене препирке на сеоској плажи Белог Дрима у истом селу. Силеџија је затим кажњен. - Љубиша Николић из Косовске Митровице, ожењен, са двоје деце, доживео је на Косову своју повратничку драму. Наиме, он је 1980. г. под притиском напустио своје родно Косово и настанио се у Рашкој. Пре немог времена покушао је да се врати, али ни он ни жена нису могли добити посао, а уз то још избачен је из најмљеног стана једног одсељеног радника Хемијске индустрије у Митровици, која је фабрика сада код суда добила "право" да Николића избаци из стана. Зато је приморан са женом и децом да се опет сели с Косова, одакле су се већ иселила и његова рођена браћа. - "Јединство", 22. 7. 1988. пише да се исељавање Срба и Црногораца из општине Урошевац наставља и даље, јер све жалбе српског народа на бројне неправде остају без одговора. Највише исељавања због невоља и насиља има у Урошевцу из насеља Пауново поље, из улица Ганимат Тербеши и 17. новембар. Радован Биркавић из улице Г. Тербеши прича опште српске муке: "Жалимо се већ 7 година. Сви садашњи и бивши руководиоци ове општине добро знају да од њих тражимо да нам обезбеде нормалне услове за живљење какве имају наше комшије Албанци у истој улици. Видимо да од наших жалби и молби нема ништа, па нас је све то приморало да истакнемо табле "Куће на продају" и колективно се иселимо. У овој улици су сви Срби и Црногорци изградили куће уз уредно добијене грађевинске дозволе и плаћене комуналије, али ипак немамо асфалтирану улицу, водовод и канализацију, телефоне, а напон струје је лош па нам често страдају електрични уређаји и бела техника. Ове проблеме немају наше комшије Албанци. Педесетак метара даље, у истој улици, асфалтиран је пут, изграђени водовод и канализација, уведени телефони, мада су многи власници (Албанци) изградили своје куће без дозволе". - У деловима града Урошевца где живе Срби све су учесталији напади албанских шовиниста и насилника, а нарочито у насељу Пауново поље. Проваљена је и похарана кућа Ненада Алексића, а починиоци још нису откривени; каменована је кућа Нећа Станковића. Пребијена је Милунка Бјелић; пре десетак дана на породицу Симић насрнуо је комшија Арбанас и чак потегао пиштољ, па Симићева деца не смеју да изађу ни на улицу, итд. Има ли краја оваквим и сличним зулумима над косовским Србима, чињеним им од Арнаута још од турских времена? - Двадесетог јула 1988. на путу Трпеза - Клокот код Витине, усред бела дана, око пола три, непознати Шиптар напао је и покушао да силује Српкињу Н. С. (21 годину), иначе медицинску сестру из Витине. Она се враћала с посла из села Трпезе где ради и на њу је изненада из кукурузишта, са ножем у руци, насрнуо непознати силеџија. Иако повређена ножем нападача, она је некако успела да се отргне и побегне у Клокот (српско насеље). - Сутрадан увече (22. јула) окупило се у центру Витине око 2.000 Срба из тог места и околине на протестни збор, на који нико од позваних општинских функционера није дошао. Најстарији грађанин Косовске Витине, чика Живко Денић, говорио је то вече и навео многобројне случајеве силовања и напада на Српкиње и Србе у том крају, нарочито од 1982. године. Као најдрастичнији случај поменуо је силовање 9-годишње девојчице из села Житиња (октобра 1983), па старице од 75 година из села Трпезе, чија се породица одмах затим иселила; па рањавање српског младића из Новог Села од стране унука познатог балисте Хисена Трпезе, и тако редом даље. Затим је Радосав Вукашиновић из Кабаша рекао: "И мене је задесила тешка несрећа. На моју ћерку су, пре 2 године, насрнули наставници албанске народности и покушали да је силују. Земља ми је одузета надгробни споменици предака поломљени. Шта још треба да ми се деси па да се каже да је у питању притисак албанских националиста и сепаратиста. Једни ми нападају ћерку, други жену, а трећи ме питају хоћу ли да продам имање. Од 140 српских домаћинстава у Кабашу остало је свега двадесетак домова. И ми, који смо остали, служимо као таоци". - Борац Савета Стојменовић рекла је: "Слободу смо платили крвљу и великим бројем жртава (српских), чије кости труну, а њихови потомци и родбина још стрепе за своје животе. Неправда ме убија и душу ми потреса. Девојка коју су покушали да силују путовала је по 10 км. дневно да лечи људе, а ево како јој се узвраћа. Натчовечанским мукама, сва изгребана и у крви, она је успела да сачува своју част и побегне од напасника". - На све то додао је Драган Попчевић и ово: "Када власти и открију виновника, онда га прогласе лудим! Али, и поред свега тога, ми ипак нећемо оставити Косово, јер је ово наша постојбина". ("Јединство", 22. и 23. јула 1988). Силована српска девојчица (9 година) из Житиње код Витине на рукама оца Стојана Перића (1983. г.) - У селу Бивољик код Вучитрна је Шеремет Сарачи, просветни радник, узурпирао више од половине српског православног гробља и на површини од 14 ари засадио воћњак! То село је, иначе, "етнички чисто", тј. сви Срби су протерани па сада прогоне и искорењују и српско гробље. Отац овога Шеремета је пре неколико година једноставно присвојио српско сеоско гробље. Шерамет Сарачи сада каже: "Никад нисам позван на одговорност због узурпирања земљишта на православном гробљу у мом селу, али сам 1982. позван у станицу милиције, јер ме је неко неосновано оптужио да сам поломио српске надгробне споменике. Тачно је да сам обрађивао ову земљу, али нисам знао да је то српско гробље" (?!). - На ово Бранко Столић одговара: "На овом гробљу видљива су 4 српска гроба, па ме чуди да Шеремет Сарачи није знао да је узурпирао земљу на српском гробљу. Исламско и православно гробље, укупно 80 ари, налази се на истој локацији, али нико није узурпирао ни један сантиметар земље на исламском гробљу. Поред ове узурпације гробља, неке породице (шиптарске) из братства Сарачи узурпирале су у истом селу и 14 хектара друштвене земље". -Рамуш Даутај (61) и син му Сејдија (25) из Ђураковца спровели су из свога дворишта отпадне загађене воде и излили у авлију и повртњак комшинице Српкиње Драгомирке Бајрушковић (52) и њене ћерке Миланке Зуликић (31). Када су оне упозориле Даутаје да то не чине, ови су им претили и рекли да је боље да ћуте, јер "нама нико ништа не може"! Запретили су им да ће им исећи и електрични довод за кућу. Насилници су затим пријављени суду. - Двадесет трећег јула 1988. Недељко Милошевић (61) из села Ракоша код Истока пријавио је милицији да су му у њиви крај куће непознати (= Шиптари) исекли кукуруз. Органи безбедности су изашли на њиву и констатовали да је оштрим ножем или косиром посечено тачно 210 стабљика кукуруза, али зулумћар није откривен, а месне власти данима мучки ћуте. Иначе, овој истој породици Милошевић у два маха су ломљене и сечене шљиве у воћњаку, а прошле јесени су им из штале украдене две краве. И ником ништа! У селу Ракошу код Истока има још свега десетак српских кућа. - У селу Прекалу код Истока на већем скупу народа, угрожених Срба, 26. јула 1988. Зоран Ђорђевић изнео је податак да је у току само задњих годину дана забележено у Прекалу и локалним насељима 67 ексцеса против Срба пет покушаја силовања, десетак увреда и злостављања, више пољских штета, неколико туча и претњи, три сече српских воћњака. "То што се пред очима 2.500 источних комуниста догодило толико много ексцеса треба да се стиде и сви остали (комуниста), као и због тога што нам Срби и Црногорци и даље одводе и доводе за руку децу из школа. Народ који живи у оваквим условима, да сам чува своје сено, сламу, жито, децу, не може да верује у своју будућност, нити онима који треба да га чувају и обезбеђују слободу и равноправност". - Иначе, то исто вече су 22 српске породице из Прекала (које имају 197 укућана), разговарале пет сати са руководиоцима Општине, Покрајине и Републике, јер су чврсто решили да се групно иселе остављајући своја прадедовска огњишта. Они су то поткрепили доказима о готово свакодневним притисцима суседних Шиптара, учесталим нападима на личност и достојанство, пољским штетама и разним малтретирањима Срба од стране арнаутских зулумћара. Тако је само минуле суботе забележено 26 конфликата. Овде се под притисцима иселило већ 18 српских породица са 200 чланова. Срби су се нарочито жалили да их иритира и повређује понашање ага и бегова из породице Тишукај и Пајазитај, из Дечанске општине, који "земљу од Прекала до Бање сматрају својином, а садашње власнике (Србе) само привременим корисницима". Они су недавно, у 3 сата по поноћи, покосили једну српску ливаду, али сено нису стигли да однесу, јер су пристигли од Срба позвани надлежни органи. Зато су у селу Прекале људи и жене почели да чувају село и своја имања ноћном стражом, јер им власти не обезбеђују сигурност и домаћи и лични мир. Август - И даље страдају Срби у селу Прекале код Ђураковца. Они су зато 1. августа 1988. истакли на улазу у село таблу са натписом "На продају куће и имања свих Срба", али им је неко увече ту таблу скинуо, због чега су њих око 20 одмах протестовали пред Станицом милиције. Иначе 22 српска домаћинства са 107 чланова у селу Прекале већ неколико година трпе разноразне зулуме од шиптарских ага и бегова, нарочито од породица Тишукај и Пајазитај из Дечанске општине. За непуну годину дана забележено је 13 шиптарских насртаја на Србе, како је то и ранијих година чињено, због чега се из Прекала већ иселило 18 српских породица са 200 чланова. Сада Срби из Прекала најављују колективно исељавање у знак протеста што власти ништа не чине да их заштите, а они сами су већ пар месеци завели сеоску ноћну стражу па чувају село и своја имања и усеве. О стању у Прекалама почетком августа 1988. рекао је житељ села Слободан Максимовић: "У селу нашем је било прекршаја, силовања, насртаја на личност и идентитет, туча, пољских штета, малтретирања, претњи, чега све не. Од 1981. године одузета нам је вода за наводњавање, немамо чак ни воду за пиће, немамо пут, продавницу децу нам нападају по повратку из школе. Силеџије нам косе и носе летину са наших имања. Сали Нуши (члан ПК ССРН) назвао нас је четницима и националистима а члан Председништва САП Косова Небих Гаши индиректно је подстрекавао албанске националисте са тортуром и нападима на Србе. За наше бројне невоље Азем Власи (доскоро председник ПК Косова) није показао никакво интересовање". ("Јединство" 2. и 18. августа 1988). - У селу Горње Неродимље где има око 300 српских домова и где је за време рата убијено од шиптарских балиста 18 Срба, наш народ се још некако одупире исељавању. Иселио се само понеки млађи, не могући добити посао на Косову. Међутим, чине им многа насиља поједини Арбанаси из суседног села Језерца, који им секу столетну шуму и напасају своју стоку на црквеним ливадама. У селу пак Доње Неродимље, где има преко 100 домаћинстава, већином Арбанаса, који су иначе ту досељени тек после овог рата из суседних села, они и даље наваљују на Неродимље као "српску оазу" и Србима у том селу чине разна насиља и отимачине. - Тек 3. августа 1988. откривено је да је српско православно гробље у селу Дреновцу код Дечана преорао Шиптар Имер Бокај из Истог села. Он је још маја 1988. преорао то српско гробље у атару тзв. дреновачких шума, у површини 90 ари, и на њему засејао детелину и зоб. Овај насилник је и раније преоравао и засејавао ово гробље, говорећи да је то "његова бабовина и за то је осуђиван на годину дана затвора, а сада је то опет учинио. - Комисија састављена од представника Савезног, Републичког и Покрајинског секретаријата за унутрашње послове, боравећи на Косову од 27. јуна до 20. јула 1988. нашла је да је од почетка 1986. до половине 1988. г. званично евидентирано на Космету 300 кривичних дела учињених против Срба од стране Албанаца. То су: два покушаја убиства, 130 физичких напада, 89 кривичних дела насиља и насртаја на слободу и грађанска права, 10 кривичних дела насиља из непријатељских побуда, 29 случајева изазивања националне, расне и верске мржње; четири силовања и девет покушаја силовања, као и 27 насртаја кривичних на полну слободу (што ће све рећи да је силовања било око 40, само што се различито карактеришу). У истом периоду на Косову је вођено 1.119. прекршајних поступака због угрожавања личних (и имовинских права и слобода грађана Срба и Црногораца Комисија такође констатује: прикривене и перфидне притиске (Шиптара) кроз омаловажавања и шиканирања Срба на радном месту, у трговинама, на јавним местима, као и скрнављење и рушење Српских гробаља и споменика, и каменовање кућа, и још стална узнемиравања и претње. Комисија је при том констатовала да званична статистика не одражава стварно стање у Покрајини Косово, јер је број напада, угрожавања, претњи и малтретирања Срба од Албанаца далеко већи, само што многи то не пријављују из страха од освете и могућих тежих последица, нарочито за децу. (Јединство, 8. 8. 1988) - Деветог августа 1988. у Клини, сакупило се у Дому културе око 500 Срба на збор који је трајао пуних осам часова, где су изнете многе невоље и проблеми Срба овога краја и уопште Косова и Метохије. Основна чињеница је да није заустављено присилно исељавање Косовско-метохијских Срба. Марко Вулић је опширно говорио о шиптарском шиканирању, малтретирању и злостављању њега и његове породице од 1981. г. до данас. - Драгољуб Микић је рекао "Тужно је да после 40 година живимо у миру, а немамо слободу. Имамо само тортуре које не престају, реку Срба исељеника која тече". Микић је недавно испљуван од Шиптара у аутобусу само зато што је носио српску шајкачу Драгомир Степић је говорио како га је пре две године претукао један Албанац, који је затим формално осуђен, али никада није упућен на издржавање казне - Богосав Бацић је рекао да је малтретиран од милицајаца Шиптара. - У понедељак 8. августа 1988. око три сата по подне, у близини села Црквена Водица близу Приштине, Шиптар Насер Сагојева (25), из села Мала Слатина, покушао је да силује Српкињу Љ. Б. (20) из Косова Поља. Она је летњи распуст проводила код деде у селу Помазатину, па је тог дана пошла у Косово Поље да обиће родитеље. Док је у Великом Белаћевцу чекала аутобус, крај ње се зауставио ауто "голф" из којег ју је поменути Насер Сагојева понудио да је повезе до Косова Поља. Она је на то с устезањем пристала, али кад је ушла у ауто овај ју је повезао не пут Косова Поља, него према Обилићу и Приштини. Код села Црквена Водица скренуо је на споредни пут у шуму и тада покушао да Љ. Б. загрли и пољуби, на што је она нагло отворила врата и искочила из кола, задобивши при том и лакше телесне повреде. Силеџија је одмах зауставио кола и изишавши покушао да је поново увуче у ауто, али је она ипак успела да побегне до аутобуса ГИК "Рамиз Садику", који се био у близини зауставио возећи раднике са градилишта из Малишева Она је затим тим аутобусом отишла до Косова Поља и пријавила случај милицији. Мештани села Белаћевца помогли су у откривању виновника, који је касније кажњен са 60 дана затвора због покушаја насиља и зато што је возио нерегистровано возило, без положеног испита (што је иначе честа појава на Космету) - Монахиње Пећке Патријаршије жале се да у последње време (током лета 1988) непознати Арбанаси довозе разне отпатке и смеће и бацају га испред самих врата манастира. То чине и Шиптари месари из Пећи, који доносе кости и отпатке закланих животиња и бацају у корито Пећке Бистрице испред манастира, а како је ниво воде врло опао, на летњој врућини ту се шири смрад и окупљају чопори паса. Такође на обалу Бистрице пред манастиром наки Шиптари довозе и истоварају гомиле земље, крша од бетона и друге грађевинске отпатке. Монахиње су се обраћале властима и Скупштини општине Пећ, али узалуд, јер се органи СУП-а задовољавају голим обећањима да ће "предузети мере". Слично бацање смећа виђено је и пред црквом Богородице Љевишке у Призрену. - Албанац Хасан Руденица насрнуо је недавно (августа 1988) на свога комшију Србина Тихомира Ивића из села Софалије код Приштине, само зато што га је овај упозорио да истера стоку са његове њиве, јер му причињава штету - Иначе, Срби у овом селу, после овог шиптарског насртаја, окупили су се (половином августа) и већа група њих отишла је у Приштину да изнесе своје вишегодишње проблеме Село Софалија било је до пред крај 60-тих година насељено само Србима, а данас је у њему само 19 српских кућа, а шиптарских је 30. Срби су се под дугогодишњим притисцима иселили, да би се на њихова имања населили Арбанаси. Тако се ова шиптарска породица Руденица доселила тек 1981, и од тада стално чини зулуме Србима суседима. У задњих шест година нападнути су на својим имањима Чедомир Томић, Новица Јанковић, Златко Тонић, Живојин Ивић и недавно Тихомир Ивић. - Осим тих притисака, Срби овде имају и државне зулуме власти су им неколико пута експроприсали земљу, задњи пут 40 хектара "за уређење излетишта" у Грмији. Сада власти најављују нову "отимачину". - Још 30 хектара на све српске жалбе, власти не одговарају, а Србима је посебно тешко што ни комшије Арбанаси неће ни да разговарају о невољама Срба. - У општини Пећ истакнуто је тек недавно (10. августа 1988) да се од стране општинских органа званично користе нетачни подаци о броју исељених Срба - породица и појединаца Тако званични податци веле да се задњих седам година иселило 127 српских породица и 1.300 појединаца, а уствари је број исељених преко 3.000 Срба и Црногораца По многим заједницама пећке општине исељавање стоји овако из Сибе 32 породице са 111 чланова и 23 појединца, из Белог Поља 42 породице са 196 чланова и 28 појединаца, из Крушевца 19 породица са 87 појединаца, из Витомирице 207 породица Срба и Муслимана, са преко 1.000 чланова и око 200 појединаца, итд. Из самог града Пећи иселио се такође велики број Срба и Црногораца само борачких 56 породица са 245 чланова, па 336 пензионера, 16 лекара и много других висококвалификованих стручњака Срба ("Јединство" 12. 8. 1988) - Бајрам Бичметија (21) и његов малолетни брат А. Б. из села Пониша код Гњилана, 7. августа 1988. исекли су, на месту "Слане воде", у шуми Миливоја и Трајка Трајковић и Србољуба Антонијевића, из истог села, око 90 храстових и церових стабала себи за огрев Поднет је предлог у Гњилану да се поведе истражни поступак против ових отимача туђе имовине Иначе, деценијама већ Шиптари пљачкају српске манастирске, приватне и државне шуме. - Дванаестог 8. 1988. у селу Танкосић код Урошевца Градимир и Радмила Биберчић принуђени су били да поруше своју кућу и иселе се са Косова, због притисака првог комшије Шиптара, Нухи Исмаиљија, који им је још пре девет година за кућу и окућницу (63 ари) понудио 30 старих милиона, рекавши им при том да ће му по тој цени они морати кад тад продати своју кућу Исмаиљи је иначе већ окружио кућу Биберчића својим поседима и не престаје да им понавља да ће кућу купити и да је одавно већ ставио на књижицу ту суму новца Градимир Биберчић је у међувремену, не могући добити посао на Косову, ишао у Немачку и зарадио новца да кућу обнови, јер је био решен да на Косову остане трајно. Сада је решио да се одсели, јер га комшија стално притиска, а све жалбе властима и разним комисијама од Покрајине до Федерације биле су узалуд Отишао је у Смедерево и запослио се, али кућу није могао никоме другом да прода, јер је Исмаиљи купце разгонио. Када га је Биберчић најзад тужио суду због насиља и нетрпељивости, Шиптар је добио шест месеци затвора, али казна није правоснажна и он и даље прети и на поседу се понаша као да је његов. На пример, ноћу се врзма око куће по авлији, свима говори да је кућа његова, и слично Биберчић је зато одлучио да сада кућу сруши и материјал одвезе у Смедерево за нову кућу. О томе је изјавио "Данас сам био код судије за прекршаје и инсистирао да комшију (Исмаиљија) казни што блаже (јер га је суд сада притворио). Ја сам свој посао обавио, а Исмаиљи живи са сином и психофизички заосталом ћерком, па јој је отац зато неопходан. Немам снаге да кућу до темеља срушим, зидови ће остати. Нека то буде траг Биберчића, којих у овом селу више нема". - Иначе, у селу Танкосићу, раније насељеном само српским живљењем, сада има само 27 српских домова, јер људи одлазе по сваку цену услед притисака Шиптара. Прошле је године један Србин напустио своје огњиште и имање од 24 хектара продавши све буд зашто, за само шест и по милиона! - У општини Урошевац током прошле године званично је забележено да је било: седам пута исписивање непријатељских парола, пет пута растурање антисрпских памфлета, три случаја скрнављења српских гробаља и споменика, неколико покушаја силовања, а од 19 кривичних дела, 18 је било против Срба. Такође од 86 прекршајних, 60 је дела било против Срба. Из општине се прошле године иселило 14 српских породица са 32 чланства и 65 појединаца, а само за шест месеци ове године: девет породица српских са 21 чланом и 56 појединаца. Што се тиче рада органа државне и јавне безбедности, борац Владо Стојановић је приметио: "Кад се неки ексцес догоди, органи открију само понеког "малолетника" или неког "малоумника", али се при том не упуштају у мотиве, нити истражују ко их то мобилише на непријатељску делатност (против Срба)". - Иначе, у истој урошевачкој општини, у селу Српски Бабуш, ноћу између 12. и 13. августа 1988. запаљена је кућа и штала Александра Прљинчевића и обе су у пожару изгореле, само су успели да спасу две краве и теле. Штета је огромна. Домаћинова снаха Зорица је приметила да се пожар појавио ођедном на две супротне стране куће. Срби у селу су уверени да је то непријатељско дело Шиптара, јер и пре годину дана је запаљена српска кућа код суседа Сарафина Дејановића. - У недељу 14. августа 1988. Срби села Трн, надомак Урошевца, приликом посете гробљу видели су да је њихово православно гробље оскврњено. Надгробни споменици су оштећени и поломљена је ограда око њих и око гробља, што су, како је установљено, учинили шиптарски чобани да би на гробљу несметано напасали своју стоку... То су малолетници С. К. (17) и А. М. (16). - Иначе, у селу Трн живи још само девет српских породица, а пре девет година било их је око стотину. Биберчићи у селу Танкосић руше своју кућу због зулума комшије Шиптара. - Шеснаестог 8. 1988. у селу Словињу код Липљана избио је пожар на српском православном гробљу. У пожару је изгорело неколико крстача на гробовима, више венаца и борово дрвеће. Каже се да је "узрок пожара непознат", али је пре тога горело стрниште у близини гробља. - Иначе је ових дана августа и у Вучитрнској општини било 14 пожара, од којих осам на српским имањима, а шест на шиптарским. За неке од ових пожара утврђено је да су их изазвала двојица пиромана користећи топло време без кише. Уништено је све на њивама српских породица Ристића из Прилужја, Ђорђевића и Арсића из Граца, Марковића из Невољана, Ивановића из Гојбуље а код Павловића из Прилужја пожар је уништио и већи део винограда. Велику штету од пожара претрпела је и породица слепог Албанца Исмаиља Исмаиљи из села Ошљане код Вучитрна. - У подне 17. 8. 1988. избио је пожар на старом православном гробљу у Истоку, у непосредној близини Општинске зграде. Изгорела је сува трава и ниско растиње на гробљу. Речено је од надлежних да "узроци пожара нису познати", али је у околини Истока ових топлих дана било више пожара, као и у србичкој и митровачкој општини. Истина, поједини пољопривредници сами пале своја стрништа после жетве, да би тако очистили њиве, па и то често бива узрок проширења пожара, али поједини шиптарски злобници то користе да би напакостили Србима. - Тако је избио пожар на српском православном гробљу у махали Кушљанце села Одановце код Косовске Каменице (25. 8. 1988), јер је Љуљзим Шерифа Морина, чувајући козе, запалио цигарету и палидрвце бацио у стрниште, од чега је дошло до пожара који се проширио и на гробље удаљено од стрништа око 200 метара. Сматра се да то није намерно изазван пожар, али је на гробљу изгорела дрвена ограда, четири надгробна споменика, три стуба ограде око споменика и више крстача. - Албански малолетници В. Ј. и Б. Г. и Р. Х. из Основне школе у Приштини 18. 8. 1988. покушали су да запале девојчицу И. С. ромске народности (Циганчицу). Наиме, они су баш пред зградом Покрајинског комитета у Приштини на девојчицу сасули бензин из неколико капсула за упаљаче, кад је она ишла улицом са мајком и сестром. Један од њих је тада запалио шибицу и бацио на девојчицу, тако да јој се запалила хаљина и коса. Мајка и сестра притекле су детету у помоћ и угасиле пламен на престрашеном детету. Ови обесни малолетници притворени су. - Осамнаестог августа 1988. увече окупило се преко хиљаду Срба села Прилужја код Вучитрна, да би на протестном скупу изнели своје невоље. Том приликом Милован Поповић из истог села је рекао: "Због тога што смо на прошлом састанку села Прилужја говорили о исељавању Срба из Велике Реке и још неких села општине Вучитрн, општинско руководство (Шиптари) назвало нас је "душебрижницима" и "заштитницима" Срба у овој општини. Зато сад питам: да ли овом збору присуствује неко из Језерца, Шалца, Тараџе и још многих других села Вучитрнске општине? Не, јер у њима нема више Срба и Црногораца, а ако их има, то су два до три старачка домаћинства". Додао је још да је за последњих 15 година из ове општине отишло око 10.000 Срба, да је неколико десетина села унаоколо постало "етнички чисто", а да општинске власти због тога "глава не боли". - Своје жалбе на шиптарске зулуме износили су још: Славица Ивановић (нападнута 6. јула 1988. на радном месту), Петар Аритоновић (чију је унуку од 10 година јурило ножем шиптарско дете усред Прилужја), Томислав Недељковић (коме су пре 4 дана Шиптари на имању напали оца и стављали му нож под грло, па је под притиском власти морао да се са нападачима помири из страха за своју децу), као и многи други Срби. Тине Аритоновић је рекао да је породици Аритоновића незаконито експроприсана земља, а затим дељена ненаменски, па је цела породица решила да се исели. У ствари, већ их се иселило осам породица, а преостало је још шеснаест. ("Јединство", 22. 8. 1988). - Двадесетог августа 1988. увече, Авни Бајрами из Урошевца напао је Милоша Миленковића у његовој приватној кафани и вређао га и псовао, рекавши му на крају да га ипак неће тући "само зато што је Србин, па ће се жалити у Београд". - Истога дана Фатмир Раткоцери физички је напао Бошка Петровића, такође у Урошевцу. Оваквих и сличних напада на Србе од стране обесних Шиптара има свакодневно по Косову и Метохији, али Срби често то "прогутају", као и у турска времена. Јер, и кад се жале - слаба вајда. - У Пећи су 20. 8. 1988. у поподневним часовима непозната шиптарска лица каменовала породичну кућу угледног Стевана Самарџића, при чему су каменицама разбили стакла на два прозора куће, која се налази у месној заједници "Солитер". Напад је оцењен као "смишљени непријатељски акт" са намером да се узнемири ова и остале српске и црногорске породице и потстакну на исељење, јер се из ове Месне заједнице током прошле године иселило 10 породица са 35 чланова, као и 22 појединца Србина. - У недељу 21. 8. 1988. у приштинском насељу "Дарданија", на једној албанској свадби, Неџет Бериша, један од директора "Електропривреде Косова", извадио је пиштољ и почео неконтролисано да пуца увис између вишеспратних зграда, на чијим су се балконима налазили личности становници, нарочито жене и деца. Он је тада погодио на оближњој тераси Српкињу девојку Данијелу Перовић (15) у колено и кук, од чега је она пала обливена крвљу. Други метци праштали су по осталим терасама и чудо је да није било више рањених и погођених. Кад су родитељи рањене девојке са балкона закукали "убисте нам дете", нико од албанских сватова није реаговао, него су затим отишли као да ништа није било. Данијела је брзо пребачена у болницу, гђе јој је из кука извађен метак и тако спашен живот. Неџеп Бериша је касније ухваћен и одведен у притвор. У селу Дворане код Суве Реке све су чешћи насртаји на српске жене од стране Шиптара из суседних села Саврова, Матићева, и Мушутишта. (Иначе, у Дворанима живи 60 српских и 13 арбанашких домаћинстава). Тако су 21. 8. 1988. "малолетници" Шиптари из Саврова, око 17 сати, насрнули на Марију Андрејевић (51) и Дивну Лазић (34), малтретирајући их, псујући и вређајући без икаквог повода. Насртљиваца је било четири, али је иза оближњег жбуна било сакривено двојица старијих младића који су то посматрали, што су приметиле и саме нападнуте жене. Председник села, Станислав Димић, каже да ово није први такав случај организованог напада на српске жене у Дворанима, и пита: "Каква је то слобода, кад се не сме обићи ни сопствена њива"? - После овог насртаја на жене, Срби у Дворанима одржали су протестни збор. - Тахир Ахметај (18) из села Дубовика код Дечана покушао је 21. 8. 1988. да силује Р. М. (12), девојчицу муслиманске народности из Сарајева, у селу Дубочак где је она била дошла аутобусом у посету своме стрицу. Он ју је на путу напао и насилно увукао у шуму, али су вриску девојчице чуле Српкиње Славица и Зорка Јокић, које су својим аутом пролазиле путем, и сиреном су уплашиле нападача те је побегао. Касније је откривен и притворен. - Учитељица Српкиња Даница Продановић, из Прилужја код Вучитрна, и даље је малтретирана у школи у Стровцу од шиптарских колега и школске управе. Иако се школа зове "Лирија", тј. слобода, за њу и њеног једног ђака Србина, Ненада Ристића, нема ни слободе, ни правде, ни мира. Своје и детиње невоље Даница је недавно изнела у опширној жалби надлежнима (о чему пише приштинско "Јединство" од 26. 8. 1988). - Двадесетчетвртог 8. 1988. у Благају код Пећи, породица Петра Вујовића доживела је од Шиптара велике непријатности. Тога дана око 11 сати увече пред њихову кућу је дошао Башким Бевукај са још једним лицем и грубо, са претњама и псовкама, узнемиравао ову угледну српску кућу. Вујовић, борац из рата, узео је тада своју пушку и са терасе опалио метак у ваздух, а онда потрчао низ степенице, па је силеџија шиптарски од страха побегао. Касније је овај Шиптар насилник за овакве "ноћне посете" и провокације осуђен на 45 дана затвора. - Двадесет петог 8. 1988. грађани села Ранилуга и Глоговца код Косовске Каменице одржали су увече протестни скуп, са око 300 Срба присутних, поводом најновије пољске штете коју су Србима починили Арбанаси из Доброчина (22. 8. 1988), пустивши око 60 грла крупне стоке на имања Срба у Глоговцу. Иначе, сличне пољске штете Србима чине Шиптари из Доброчана и Петровца, нарочито српским домаћинствима из Ранилуга и Глоговца. Срби истичу да штету не чине "само деца", како се обично каже, него и одрасли Шиптари. Оштећени Јовица Петровић каже: "Ово више не може да се трпи, макар до било чега дошло. Не желим да ми се штета надокнади, јер слободу нећу да купујем новцем". ("Јединство", 27. 8. 1988). - Исти лист тек данас објављује вест да је у селу Качикову код Приштине малолетни Шиптар М. К. (17) из тог села покушао, 20. 7. 1988. по подне, да силује дечака Д. В. (14) Србина, отеравши га с претњом пиштољем у шуму. При том нападу је дечака и опљачкао, а од већег насиља силеџију је омела аутомобилска сирена у том моменту, од које се он уплашио и побегао. Касније је ухваћен и притворен. У јавности је ово недело скривано више од месец дана. - Бујар Емини из Приштине такорећи је на препад, преко ноћи, покушао да изгради себи кућу на атару Лапљег Села, без знања и одобрења власти и мештана Срба. Око 300 Срба из Лапљег Села окупили су се на протестни збор 26. августа 1988. и тражили да надлежни органи у року од 15 дана сруше започету кућу, јер је незаконито грађена у српском селу као "смишљена политичка провокација" и шиптарска окупаторска агресија. - На Велику Госпојину, 28. августа 1988. у улици Ђуре Јакшића у Приштини два непозната шиптарска младића напали су 61-годишњу Катарину Трајковић у њеној кући, око два сата изјутра. Наиме, она је ноћу чула цвиљење пса и изишла из куће, када су је иза ћошка куће у авлији шчепали двојица за руке и ударили по врату нечим тврдим. Приликом гушања са њом, они су јој поцепали хаљину и спаваћицу и изгребали је. Кад је она покушала да одреши везаног пса, они су тада побегли преко ограде. Њој је иначе муж умро пре годину дана и од тада је била више пута узнемиравана. Одмах сутрадан се пред њеном кућом окупило око 5.000 Срба из Приштине и околине у знак протеста због овог насиља. Окупљени Срби су узвикивали властима: "Хоћемо слободу! Доле фашисти! Косово је Србија! Живот дамо - Косово не дамо! Боље гроб него роб" као и речи: "Продали сте Косово! Нећемо се селити!" - Књижевник Петар Сарић из Приштине рекао је том приликом на скупу: "Косово је постало страшно и срамно море испуњено нашим гневом". Додао је да је само јуче било вести о пет покушаја силовања над Српкињама у разним местима Покрајине Косово. "Косово је постало црно и мутно море, али чврсто верујем да ћемо његове воде избистрити". - На исти празник Велике Госпојине (28. 8. 1988), после великог традиционалног народног сабора око манастира Грачанице, нападнута је око 11 сати ноћу игуманија Татијана у дворишту свог манастира. Милиционер Шиптар, који је у току народног сабора био ту "на дужности", по разлазу народа напао је Игуманију са покушајем силовања, док је она обилазила цркву и двориште да види да ли је све у реду. "Било је близу поноћи, прича мати Татијана (55), када сам између цркве и конака у мрачном пролазу сусретнута од непознатог ми милиционера. Он ми је пружио руку да се поздрави, и кад сам му пружила руку, шчепао ме је чврсто и повукао према себи. Успела сам да се отргнем и покушала да се вратим у цркву, али се он испречио испред мене, позивајући ме највулгарнијим речима да пођем с њим у мрак. Рекла сам му да ми се склони с пута, а он се попут зверке устремио на мене. Једва сам успела да се истргнем из његових канџи и утрчала сам у цркву, где су још биле сестре монахиње и неки моји рођаци моји су били дошли за празник". Монахиње су приметиле бледило и узнемиреност мати Татјане, а она им је затим испричала шта се десило. Сутрадан је отишла у Станицу милиције у Грачаници и испричала све, али ју је шеф замолио да о свему засад ћути. После пар дана откривено је да је нападач био милицајац Шиптар, Ахмет Љатиф, из Приштине, ожењен, са троје деце, који је тог дана био "на дужности" у Грачаници. Осуђен је на више дана затвора. О свему овоме извештен је и Епископ Рашко-призренски Павле, а и Свети Синод у Београду, као и више власти. Светска јавност је показала интересовање за ово насиље и долазила је немачка, француска и шпанска телевизија да интервјуише игуманију Татјану. - Непуну годину касније, игуманија Татијана је од психичког стреса почела да телесно побољева, и ускоро се показало да је настао рак, од којег је кроз годину и по и умрла. Иначе је била здрава и крепка особа. Игуманија Татјана Грачаничка (усред протеста српског народа у Косову Пољу, у ноћи 24/25. априла 1987. г.) - У селу Добрићу код Ђаковице Србин Дамјан Гарић истакао је таблу на кући "земља на продају". Решио је да се исели због претњи, увреда и напада на његову породицу од стране неких суседа Шиптара, док са другим суседима Арбанасима живи у миру. Он каже да су се због сличних притисака већ иселили Срби: Драговићи, Лекићи, Милошевићи, Губеринићи, Шошкићи, Мијовићи, Даниловићи, Кораћи, Вукановићи, Лабовићи, Дедовићи, Бојовићи и Фолићи. Новембра прошле године, Шиптар Шабан Кракај, из иначе бројне породице, али силеџијске, донео је Гарићу исписану поруку и окачио му на спољна врата. Порука је на албанском гласила: "Милиционару брате, стави пушку на раме, и убиј Мују Шкину (погрдни назив за Србина), заједно са сином и његовим братом". За ову претњу Шабан Кракај кажњен је са само 3.000 динара. Он је иначе боравио у Албанији месец дана, а брат му је одавде из затвора побегао у Албанију и превео читаву породицу. - И прошле године је Србин Грујић нападан: група шиптарских младића напала му је сина Зорана и, да није имао пиштољ, тешко да би дошао жив кући. Нападачима ни данас "не фали длака са главе". - Иначе, шиптарски силеџијски и скоро патолошки напади на српске жене, девојчице, па чак и децу и дечаке, све су учесталији на Косову и Метохији - у Приштини, Грачаници, у Пећи, код Дечана, и тако редом. Стари Косовци кажу да "ни за време окупације није било таквих силовања као сада". И питају се "Зашто се данас (од Шиптара) кукавички готово искључиво нападају жене и деца"? У томе, свакако, има неке демонске стратегије, да се Срби прво понизе, а онда протерају. Тешко јадном Српском народу који тако страда, али још теже оном народу који таква недела и злодела чини. - У суботу 20. августа 1988. одржан је у Титограду (Подгорици) велики народни скуп солидарности са страдалим Србијанцима и Црногорцима на Косову и Метохији, где се скупило неколико десетина хиљада људи. Над њиховим главама исписане су биле речи: "Не дамо Косово, сунце српског неба", "Тирјанству стати ногом за врат", "Хоћемо неподељену Србију" и слично. Срби Косовци дочекани су братски у Црној Гори са пуним разумевањем за њихове патње. У међувремену, Председништво Соц. савеза на Косову оптужује Србе Косовопољце што су оформили један одбор за организовање својих одлазака на протестне скупове у земљи, чиме шиптарске власти хоће да Србе на Космету обесправе да не могу ни гласа праведног протеста да подигну пред осталом браћом Србима и југословенском јавношћу. Др. Зоран Грујић, из Косова Поља, каже о томе: да је по среди српско "обезбеђивање да све не прокључа и не одлети у ваздух, јер народ српски и црногорски овде (на Косову) је на граници стрпљења". - У већ спомињаном селу Прекалама код Истока и даље српски сељаци сами држе ноћне страже због шиптарских зулума. Слободан Максимовић, човек са мртве страже, вели: "Срамота је за целу Југославију да ми данас, четрдесет година после ослобођења, морамо децу да чувамо пушкама и секирама". Из Прекала се, иначе, већ иселило 40 српских домаћинстава чланова, а остало је свега још 107 Срба: људи, жена и деце. Од 1981. г. до данас у селу се догодило преко 30 шиптарских напада на Србе. Напади су се удвостручили 27. септембра - на Крстовдан - прошле 1987. године, па су зато од 15. маја 1988. у селу сами Срби увели ноћну стражу. Јеврем Петровић из Прекала каже: "Са селом је прекинута свака веза. Бојкотује нас и месна заједница (тј. Шиптарско-комунистичка власт). Од прошле године, кад је овде био протестни збор Срба, милиција нам је обећала да ће они да пазе и чувају село. А ја кажем: Тешко тој деци коју милиција мора да чува. То ни у Палестини не раде" ("Илустрована политика", 30. 8. 1988). - "Екуменски прес сервис" из Женеве (бр. 27. од 22. 7. 1988) доноси вест: "Црква извештава да српско православље на Косову, једном делу Југославије, трпи "нападе шовинизма подстицаног споља", од стране Албанаца који тамо живе. Према извештају, забележени су многи случајеви свирепости и насиља над невиним народом (српским) и његовим светињама. Каже се да се више од 200.000 Срба и Црногораца присилно иселило за време последњих 20 година. Али се додаје да су власти на путу да предузму ефикасније мере". Српска мајка с пушком брани своју децу и имовину у селу Прекале код Истока. (снимио Миољуб Јелесијевић) Септембар - Негде у септембру 1988. на узвишици Ношка изнад Врања, код истоименог излетишта, у суседству села Зарбвице, које је иначе насељено већином Шиптарима, једнога јутра осванула је албанска застава на високој тополи, на којој су ниже гране биле сасечене тако да се нико не би могао попети. Иако је то територија Србије, ван Покрајине Косово, фашистички освајачи Шиптари су ваљда тиме хтели да покажу да се дотле протеже Албанија ("Ал не рече Туре акобогда"). Кад је то примећено, морале су врањанске власти секиром да посеку тополу. Вест о томе нигде није објављивана. Зашто и Србија скрива овакве арнаутске нацистичке испаде? - У "Политици" од 22. 9. 1988. Драган Жигић из Београда пише, под насловом "Ствар савести": Грк Јанис Јанулис са Крфа већ 72 године не оре њиву (наравно своју) на којој су били сахрањени српски ратници. А српска и црногорска гробља на Косову и Метохији? Пале их, руше, скрнаве на разне начине, па чак и штале на њима подижу". - Првог септембра 1988. Срби ученици Основне школе "Братство и јединство" у селу Љубижди код Призрена бојкотовали су први дан наставе у школи, због неподношљивих услова живота и школовања за њих. Ове тешкоће изнело је и 50 ђачких родитеља Срба у својој петицији и изјавило да деца неће похађати наставу док се не реше постојећи проблеми. То су, пре свега, иступања и понашања појединих наставника Албанаца у овој школи, туча српског ученика од једног Албанца, исписивање антисрпских парола по школи, присилно напуштање школе 12 наставника Срба и недавно отпуштање из школе наставнице Јорданке Станојевић, која је (на посао чекала 15 година. Директор те школе Шиптар Даут Незери, рекао је на трепнувши: да су сви наводи у петицији измишљени! А комунисти ове школе, већином Албанци, али и неке српске издајице, "оградили су се од петиције". Неки дан после тога власти су "убедиле" српску децу да ће проблеми бити решени и деца су пошла на наставу. - Исто тако, српски ђаци основне школе у Горњем Добреву код Косова Поља одбили су 1. и 2 септембра 1988. да иду на наставу, јер и они и родитељи траже да се уместо наметнутог новог, шиптарског имена школи "Браћа Фрашери", врати старо име "Аца Марковић", које је школа носила и раније док је била у саставу Основне школе у Косову Пољу. Албански назив ове школе, у којој деца уче на српском језику, наметнут је тек 1979. Тада су била предложена још два назива: "Лирија" и "Скендербег", дакле сва три албанска назива за српску школу!? То је само један од примера албанизације српског Косова. - Такође протествује и око 40 наставника Срба у средњим школама у Гњилану, који су групно дошли у Комитет Гњилана да изнесу своје и српске деце проблеме Наиме, у Гњилану је укинуто 8 одељења наставе на српском језику, што је проузроковало исељавање 10 професора Срба и прелазак још 5 професора у друге радне организације. Због тога су српска деца морала да упишу струке које нису желела. У Средњошколском центру у Гњилану влада позната мајоризација, тј. сви руководећи и одлучујући увек су Арбанаси. У многим школама печат школски је без српског натписа и без грба Србије. Радмила Шарац каже да су Срби и Црногорци професори подвргнути разним албанским притисцима и шиканирањима у својим школским колективима. - Првог септембра 1988. у главној улици Ђаковице нађена су 4 памфлета антисрпске и антијугословенске садржине, којима се позивају Албанци на Косову на оружани устанак за коначно отцепљење од Југославије "на основу одлуке Бујанске конференције". Изгледа, дакле, да шиптарски фашисто-комунисти стално призивају коминтерновске, енверхоџовске, титовске и ко зна још чије "планове" и "обећања" о Српском Косову. Али, ако им је неко нешто обећао, што им није обећао нешто своје? Зато Срби Косова и Метохије на то кажу: "Ал не рече Туре акобогда". - У Општини Исток најзад су (2. 9. 1988) размотрене жалбе Срба из општине Зубин Поток због зулума и пољских штета чињених им од шиптарских кабадахија Источке општине. Против 11 починилаца зулума, од којих је 10 Арбанаса и 1 Муслиман, покренут је прекршајни поступак, јер су своју стоку напасали на пашњацима Срба из села Гече и Брњак на Мокрој Гори у општини Зубин Поток. Предложено је да власти идуће године "не издају дозволу за испашу стоке на Мокрој Гори чобанима (Арбанасима) који су ове године правили проблеме и причињавали штете" Србима. Хоће ли предлог бити усвојен и одлука поштована? - На саветовању у Комитету Приштине са секретарима локалних комуниста (2. 9. 1988) видело се јасно да се већина секретара комуниста Албанаца "праве Енглези" Они углавном изједначују "српске националисте са "албанским националистима и сепаратистима", чак сматрају да су ови кривљи за стање на Косову! Један од шиптарских комуниста у Гњилану, Халит Реџепи, на тамошњем скупу комуниста, истога дана, предлагао је "да се формира неки одбор за заштиту Албанаца". Скоро сваки Албанац комуниста мирне душе тврди да се "политизују поједини случајеви и ексцеси" (читај: напади на Србе) и да се "претерује са приказивањем стања" на Косову! Нарочито Шиптари комунисти нападају протестне скупове Срба и Црногораца. Србин Момчило Трајковић из Приштине одговорио је: да се укупна активност албанских националиста и сепаратиста не може посматрати само кроз неколико последњих ексцеса, већ да она траје годинама. Он је потсетио да се само из Приштине за последње време иселило око 10.000 Срба и Црногораца, да су учестали памфлети и пароле којима се позивају Албанци на оружани устанак против Срба. Један од присутних радника Срба, Раде Крповић из Обилића, рекао је разлог зашто се Срби окупљају: да су партијски и други руководиоци у "Електропривреди Косова" реаговали на напад силовања на Српкињу радницу, не би се Срби из Прилужја ни окупили на протестни збор. - Из оваквих и сличних случајева јасно је сваком поштеном човеку да шиптарски комунисти на Косову јавно подржавају терор над Србима, оспоравају обесправљеном Српском народу чак и право да диже глас праведног протеста речима противу злодела. Јасно је такође да албански сепаратизам и фашизам није ни у каквој "илегали", него је унутар самог система и институција власти. То само слепи не виде, а косовски Срби то знају и зато протествују. - Трећег септембра 1988. у месту Дечанима, Шиптар С. Г. (17) покушао је да силује српску девојчицу В. Л. од 13 година, ученицу ВИИ разреда осмољетке, из села Папраћана надомак Дечана. Овај силеџија, родом из суседног села Крушевца, пресрео ју је надомак куће кад се враћала из школе, и покушао да је силује. "Враћала сам се из школе са другарицама. У селу Крушевац растала сам се од њих, пошто оне иду у другом правцу, и пошла сам сама кући. На месту где сам се растала од другарица приметила сам три младића Албанца како нешто разговарају. Нисам дуго пешачила кад ме је бициклом сустигао најстарији из те групе младића, застао је и погледао ме. Наставио је пут не проговоривши ни реч. На изласку из села Крушевца, недалеко од наше куће, исти младић ми је препречио пут бициклом, зграбио ме за обе руке и почео да ме вуче преко плота у оближњи кукуруз. Ја сам се чврсто ухватила за ограду и почела да вриштим, звала сам маму у помоћ. Он је тада попустио, па сам успела да га ударим ташном по глави. Тада ме је пустио, и ја сам побегла кући". Мајка је приметила да ћерка трчи и пошла јој је у сусрет. Дете јој је плачући пало у наручје и испричало шта се десило. Мајка је са уплаканом ћерчицом одмах отишла у СУП Дечана и све испричала. Ћерка је затим на улици препознала једнога од младића који су били са нападачем и тако је милиција открила силеџију. Отац девојчице каже: "Одавно смо изгубили сваки спокој у нашем селу. Имање нам својатају (Арбанаси), пуца ће ноћу испред наше куће, каменују нам куће, струју нам намерно кидају, забрањују нашој српској деци да певају путем. Данашњи напад на нашу ћерку превршио је сваку меру, и уколико се у најскорије време нешто не измени и ми ћемо, попут Поповића (из Дечана), све напустити и одселити се са Косова". - Одмах сутрадан у центру Дечана окупило се око 250 Срба и протестовало против овог најновијег шиптарског насиља. Многи су на овом скупу износили своје старе и нове невоље причињаване им од суседа Шиптара. Љубица Стојановић је рекла да јој је 20 свиња и преко 400 кокошака у више наврата отровано, као и причињене многе друге штете. Роси Стијовић је посечена шума и отрешени ораси. Оскрнављена су многа српска гробља, подметнути пожари, уништени засади, преорани српски гробови. - 3. 9. 1988. у селу Осојане код Истока одржан је скуп око 500 Срба, који су протестовали против учесталих и све дрскијих шиптарских напада и зулума против српског живља. Вукомир Бурић је рекао: "Косовска драма се наставља. Напади на Србе и Црногорце све су израженији, чине нам се велике пољске штете, крађа шума, исељавање под притиском се наставља. Ниједно наше домаћинство из овог села није подигло ни нову шталу, а камоли породичну кућу. За многобројне невоље ових житеља (Срба) криво је и садашње руководство. Тражимо да се спроведе закон, да се 27-ци Срба из села Тучепа врати 108 хектара њихове дедовине. Хоћемо да нам се омогући несметано коришћење наших имања. Хоћемо запослење наших 150 младића који дуго чекају на посао, да нам се врати 300 исељених (Срба) који би са собом довели и своје 200 деце". ("Јединство" 5. 9. 1988). - У суботу и недељу (3. и 4. 9. 1988) одржани су велики народни скупови солидарности са страдалним српским живљем на Косову и Метохији - у Црвенки, Смедереву, Ковину и Сомбору. Било је око 70.000 у Смедереву, и по 20.000-30.000 у осталим местима. Са њима су биле и колоне косовско-метохијских Срба, који на овај начин разоткривају широј јавности дуго скривану истину, која се тек сада с муком пробија на видело, а то је: невиђено у XX веку страдање српског живља на Косову и Метохији од шиптарског терора и прогона. Срби су тражили, усмено и писмено: "Хоћемо да сва деца иду у школе без страха", "Нема више ћутања, "Сви смо ми са Косова", "Главу дајемо Косово не дајемо", итд. Један од њих, професор из Приштине, Миодраг Милошевић је рекао у Ковину: "Данас љубав Срба и Црногораца за своје поднебље (на Косову) многи игноришу и чак замерају што се окупљамо. Али, народ који страда има право да проговори о својој патњи". Смедеревци су Косовце дочекали хлебом и сољу, окупили су се сви око столетног дуда где је својевремено Карађорђе примио кључеве града Смедерева од Турака, кад их је истерао, па су неки том приликом узвикивали: "Овде је пала Турска" с надом да ће пасти и ова новотурска-шиптарска тиранија над Косовом и Метохијом. Многи су се ту заклињали: "Нећемо дозволити да се на Косову и Метохији угасе вековна огњишта наших прадедова". - Присилно исељавање Српског живља из општине Косовска Витина није заустављено. У прошлој години се иселило 201 лице а у првих 6 месеци ове 1988. године иселило се 107 лица, а има још доста оних који услед притисака морају да се селе. На подручју ове општине већ је 5 насеља "етнички чисто", а сви су изгледи да ће ускоро то постати и још 8 насеља. Повратника на Косово за сада нема ("Јединство" 5. 9. 1988). - Првих дана септембра 1988. пронађено је више памфлета и летака антисрпске, непријатељске садржине по улицама и на излозима у Призрену, Урошевцу и другим местима Косова и Метохије. У Урошевцу су то растурали усред бела дана (3. 9. 1988), лепећи памфлете и прогласе против Срба и Југославије на згради Општинског суда, на продавницама у главној улици, на адвокатској канцеларији Србина Леонида Николића, и све то на очиглед већег броја пролазника Албанаца, од којих нико није реаговао. - Ноћу између четвртка и петка (1-2. 9. 1988) у близини села Косин код Урошевца четири непозната Шиптара претукла су Србина Јордана Стошића (29) из овог села. Нападнути каже: "Враћао сам се кући из Урошевца, као и безброј пута до сада. Таксијем сам се довезао до села Лојзе, а одатле пешице кренуо кући. Ођедном су из кукуруза истрчали четири младића и без икаквог разлога и повода и упозорења напали ме. Тукли су ме ногама и рукама, а један од њих на албанском језику рекао (Стошић иначе зна албански): "Доста му је сад нек иде кући". Повређени Стошић је најпре морао код куће да одлежи скоро цео дан, па је тек онда отишао да напад пријави Центру безбедности у Урошевцу. По телу су му видне модрице од удараца. - Негде иза поноћи између 2. и 3. септембра 1988. у Вучитрну су четворица Албанаца: Максут Кутловци (24), Љатиф Музаћи (21) и двојица од 17 година, Г. К. и С. П., сви из Вучитрна, напали без икаквог повода и разлога кућу Српкиње Јевросиме Кошановић, у Партизанској улици број 5, у строгом центру града. Насилници су прво лупали јако на дрвену капију, затим су је ишчупали и бацили. Кад је жена са својом ћерком, која се тек недавно као повратник вратила на Косово, почела да виче и пошла из куће, силеџије су отишле. Напад је пријављен милицији и нападачи су брзо откривени. Старији нападачи осуђени су по 30, а млађи по 15 дана затвора. Иначе, два сина ове Српкиње већ су се иселили са Косова услед неподношљивих притисака Шиптара. - Првог септембра 1988. после поноћи, у улици Миладина Поповића у Приштини, тројица Шиптара: Дардан Гаши (19), који ради у Бечу, Томор Берботиј (19) и Томор Биновци (20 из Приштине, узнемиравали су народ ноћу тиме што су викали, певали, пели се на аутомобиле, и лупали на врата кућа, нарочито српских, позивајући грађане да изађу на улицу. Посебно су се задржали пред кућом свештеника Милорада Цветковића, лупајући на његову капију и позивајући га да изађе пред њих. Кажњени су са 30 дана затвора. Почетком септембра 1988. у многим местима по Косову и Метохији растурани су антисрпски летци у којима се позивају Албанци на оружани устанак да би се створило "етнички чисто" Косово и затим припојило Албанији. Албанцима се у тим летцима поручује да "више нема времена за чекања", а Србима да "одмах морају отићи са Косова". То је саопштио председник Србије Петар Грачанин на седници два Председништва Србије (5. 9. 1988), додајући и следеће: "Велики је број примера који уверљиво сведоче о томе да се на Косову одиграва драма српског и црногорског народа, који је постао мањински на овом простору и коме органи власти евидентно не пружају потребну заштиту. На Косову смо стигли дотле да ни девојчица из обданишта, ни жена, ни старица српске и црногорске националности не оме без заштите и пратње да прође кроз албанско село. Житељи (Срби) села Велика Хоча, у општини Ораховац, на пример, организовано прате децу кад пролазе кроз суседно арбанашко село, или дочекују раднице кад се враћају с посла. Ово нису појединачне ситуације на Косову него као да постају начин живота (Срба)". - Мештани српског села Доњи Јасеновик у општини Зубин Поток код Митровице жале се да већ дуже времена у њиховом селу стоји бара са загађеном водом која је проузроковала и загађење десетак околних бунара, па је сада оболело десеторо српске деце од жутице. Бара је последица запуштеног водопуста, за који је надлежно предузеће "Пут" из Митровице, као и покрајински органи за путеве из Приштине. На све жалбе Срба мештана нико од њих нити одговара, нити ишта предузима. - Иначе, са терена општине Зубин Поток за неколико задњих година присилно се иселило око 10.000 Срба. Исељавање је, осим шиптарских притисака и насиља, убрзала и државна експропријација имања од српских домаћинстава са подручја око језера Газиводе. - Од недеље, 4. септембра 1988. Срби у селима Бабљак и Српски Бабуш код Урошевца сами су организовали ноћне страже због све учесталијих шиптарских узнемиравања и напада током ноћи Тако је ових дана у Српском Бабушу ноћу узнемиравана Дивна Борисављевић, а у последњих 10 дана непозната лица (Арбанаси) лупају у глуво доба ноћи на дворишне капије и прозоре Срба, а онда гађају каменицама куће и ломе цреп по кућама. У Српском Бабушу је недавно изгорела до темеља кућа Александра Прљинчевића, а Подметачи пожара још нису ухваћени, мада Српски народ зна ко коме пали куће. То су, ето, разлози ноћне страже Срба у Бабушу. - Тек 4. септембра 1988. изречена је казна од 60 дана затвора Џаферу Дервишију (44), раднику основне школе "Петар Прља" у Рзнићу код Дечана, који је 17. августа 1988. у 11 сати увече пуцао из школског дворишта више пута ловачком пушком на школску стамбену зграду у којој станују наставници Симо Радуловић и Хасан Бериша. Он је том приликом разбио прозор на стану Сима Радуловића. Овај случај је затим заташкаван више од 15 дана, јер је насилник рођени брат директора школе Мухарема Дервишија, који је иначе шеф у више партијских и друштвених организација у Дечанима. - Четвртог 9. 1988. увече око 8-9 сати, за сада непознати нападачи (Шиптари) каменовали су српске куће породица Добросављевић и Недељковић у селу Деловце код Суве Реке. Биле су то каменице величине песнице, бацана са оближње литице скоро цео сат, баш у време кад се у средини села окупља српска омладина. Док су мештани схватили шта се збива и организовали потеру, нападачи су нестали у мраку. Органи безбедности, по свом обичају, "раде на расветљавању случаја". Ово је, иначе, трећи напад у последњих неколико дана на Србе на подручју општине Сува Река. На скупу који је затим одржан у селу, Срби сељаци указали су на вишегодишње шиптарске зулуме, безбројне пољске штете, као и на то да су око 300 хектара ливаду у селу узурпирали поједини Арбанаси из Мушутишта и чак из Ђаковице. Србин Богољуб Јефтић је поставио питање свима надлежнима: Зашто ни до данас органи безбедности нису открили силеџије Албанце који су пре 2 године напали његову малолетну ћерку на ливади? Девојчица је тада била ишамарана и тучена штапом по леђима. Дете каже оцу да је једног нападача касније сретала у Мушутишту, али неко, додаје отац, очигледно спречава да тај силеџија одговара за своје недело. Таква је, ето, државна комунистичка и шиптарска "правда" на Космету! - Увече 5. септембра 1988. избио је пожар у шуми приштинског излетишта Грмија. Ватра је захватила око 2 хектара шуме, али је затим брзо угашена. Већ сутрадан по подне на истом месту је опет избио пожар и захватио исту шуму. - Такође 7. септембра 1988. дошло је до пожара у термоелектранама "Косово Б" у Обилићу, због чега су престали да раде оба блока. "Узроци пожара се испитују". - Петог септембра 1988. усред Приштине, у улици Косовских јунака бр. 2, поново је каменована кућа Милосава Павловића док су укућани и сродници прослављали рођендан Милосављевог детета. Ово је већ неколико опута поновљени напад на кућу овог Србина, коме је недавно отрован и четврти пас који чува кућу. - У истој Приштини само у улици Београдској бр. 24, Српкиња Милица Недељковић је, вративши се с посла, чула жубор воде у купатилу. Кад је отворила врата, затекла је човека са чашом воде у руци. Пошто га је истерала из куће, пријавила је то СУП-у, а они су нашли да се ради о Шиптару Љатифу Круезију из Млечана код Малишева, који је "оболела особа", па је "лутајући по Приштини ушао у стан да би пио воде". - Тек 6. септембра званично је саопштено да је 20. августа 1988. око поноћи у Приштини нападнута Српкиња С. М. (28) док је спавала у својој породичној кући у Дебарској улици у Приштини. На њу је насрнуо непознати мушкарац (= Шиптар) и покушао да је силује. Она је позвала у помоћ млађу сестру из друге собе, па се силеџија "повукао испред врата, где је извршио перверзне радње, а затим је мирно отишао". Пошто је сутрадан ово насиље пријавила СУП-у, милиција је установила да је непознати (Шиптар) ушао кроз прозор који је отворио кроз поломљено стакло. И пре годину дана ова кућа је нападнута и тада је такође поломљено прозорско стакло на њој. - Група Срба из Прекала, Ђураковца и Дубраве код Истока упозорила је (6. 9. 1988) Комитет у Истоку да 49 основаца Срба из тих села већ пет дана не похађа наставу и да њихови родитељи неће даље да уписују своју децу у школе на Косову. Разлог је: несигурност живота и неспокојство деце, стални страх и бесперспективност. Родитељи су затражили да им се до четвртка (8. 9. 1988) обезбеди аутобус да би своју децу одвезли до Београда у Скупштину Југославије и оставили их тамо да она брине о даљем школовању те угрожене деце! Слободан Максимовић из Прекала рекао је: "Немамо више снаге да наоружани свакодневно пратимо своју децу до школе и натраг. Синоћ и прексиноћ (7. и 6. септембра) из шуме је каменована наша сеоска стража". И Милисав Рашић, из Прекала каже: "Не пада ми на памет да шаљем своју децу у школу у Ђураковац у којој предаје (као учитељ) Џеват Ељшани, који ме је ударио песницом зато што сам на телевизији говорио о терору албанских сепаратиста (над нама Србима). Због тога му је изречена само условна казна, мада се добро зна да је он (учитељ) крвнички почупао бркове Милији Чађеновићу (Србину), који се накан тога иселио са Косова." - На велико инсистирање власти, Срби из Прекала су одложили вођење своје деце за Београд до 12. септембра 1988. - Шестог септембра 1988. увече у Звечану се окупило око 10.000 Срба на протестни збор због нерешавања косовске драме Српског народа. Окупљени Срби из Звечана и Митровице узвикивали су: "Дајте нам слободе", "Косово и Метохија су Србија". Десимир Петковић из Звечана рекао је окупљеном народу: "Ударили су нам на Отаџбину, силују нам децу и мајке, настоје да униште све што смо с муком стекли". - Милан Ивановић је рекао: "Исељавање Срба се несмањено наставља, албанизација Косова добила је огромне размере, индоктринација младих се продубљује, расте утицај ислама, а о превеликом наталитету (Албанаца) и даље се ћути. То је овде (на Косову) табу тема". - Истог дана (6. 9. 1988) у селу Коврагама код Истока нападнути су српски ђаци из Основне школе из Берића када су се враћали из школе кућама. Њих су напали ножевима три младића Шиптара из породице Османај из Ђураковца. Одмах сутрадан, у истом селу, опет је нападнута група српских и муслиманских ученика од стране три малолетна Шиптара, који су ове ђаке узнемиравали, псовали им српску мајку и девојчице вукли за косе, а на ове то су их подстицали старији младићи Арбанаси. - Седмог септембра 1988. одселила се једанаесточлана српска породица Огњеновић из родног села Дашинавца код Дечана, из којег се, иначе, од 1961. г. од 80 српских породица са 400 душа иселило већ 70, а остало још само 10 старачких породица са свега 20 чланова. Разлог овог присилног исељавања Огњеновића су: вишеструки физички насртаји Шиптара, сеча и крађа шуме и безбројне пољске штете, а да при том комунистичко-шиптарске власти нису никад заштитиле угрожену породицу. - Седмог септембра 1988. увече око 10 сати каменован је стан Митра Балевића на И спрату зграде СУ-4 у насељу "Дарданија" у Приштини. Каменице су погодиле ролетне на прозорима и остале на балкону. - Тих дана каменоване су правом кишом каменица и српске куће породица Карића и Лабани у Пећи а каменовања српских кућа било је и по другим местима Космета. - Истих ових дана (8. 9. 1988) у Ђаковици, усред бела дана, на многим јавним зградама појавило се 17 излепљених албанских памфлета, који позивају Албанце на устанак и на отцепљење Косова од Србије и припојење Албанији. - Шестог септембра 1988. по подне, арбанашки ученик Неђат Емрулаху из Рамљана код Витине напао је на српске ученице И разреда Б. Т. и Весну Васић из села Партеша, и то у њиховој школи "Зејнел Хајдини" у Гњилану. Није се радило о обичном конфликту, већ о смишљеном и дрском атаку на српску децу. Силеџија Шиптар не само да је двема девојчицама у школи подметао ногу кад су силазиле низ степенице, због чега су пале на бетон, него их је и вређао, а то исто је учинио и трећој ученици Српкињи С. Ц. за време одмора. Исти је потом напао ове две ученице и ван школе, код оближње посластичарнице, којом приликом је ногом ударио Весну Васић. Ове две девојчице биле су и пре тога нападнуте у школи, од једног неидентификованог ученика Шиптара, кад су излазиле из клозета, па је тај непознати нагло насрнуо на њих и онда побегао. После овог догађаја, Срби из села Партеша, Доње Будриге и других српских села одржали су протестни збор у Партешу (10. 9. 1988), где је било око 4.000 људи. Они су изнели податке да је од 1981. до сада у овом селу било преко 70 шиптарских напада на Србе, због чега се, као и због опште несигурности, иселило око 50 српских породица. Милорад Трајковић је запитао: "Ми знамо ко су носиоци албанског сепаратизма. То су појединци који нису у народу већ у општинским, покрајинским и савезним руководствима. Где је Синан Хасани, наш комшија (иначе донедавно председник СФРЈ)? Шта је учинио на заустављању исељавања Срба и Црногораца из његовог села Пожарања? Ништа, јер је то село постало скоро "етнички чисто". Или шта је урадио Азем Власи, такође наш земљак? Место да нас подржи у борби против албанских сепаратиста, он изјављује да смо кукавице. Ми то нисмо... али ћемо ускоро скинути са нас ту наметнуту хипотеку... Ми не заговарамо крвопролиће, нити тражимо нешто више него што имају други грађани у овој земљи... Тражимо само равноправност и сигурност тражимо да наша деца иду слободно и мирно у школу, на њиву, да се играју слободно као и сва остала деца". - Ове речи, заиста, јасно показују став и карактер Косовских Срба, и данас као и раније. - У селу Ковргама код Истока, арбанашки малолетници из породица Авдуља Азема и Хаљиља Османија, који су чланови Савеза комуниста и Социјалистичког савеза, напали су српске и црногорске девојчици и дечаке из братства Немаровића и Батиловића из тог села, као што је споменуто напред. Син Авдуља Османија ножем је претио српској деци из села Верића да ће их заклати. Због тога је његов отац кажњен са 25.000 старих динара. - Седмог септембра 1988. увече око 8 сати, шесторица ученика Шиптара напали су српског ђака 3 Д. из Горњег Кусца, ученика школе у Гњилану На путу из школе кући они су га напали без повода, али је успео да им побегне благодарећи томе што је у том моменту путем наишао аутомобил, па им је он успео да измакне, мада су га јурили пуна 2 километра. Његова породица је због тога узнемирена и дечаку није дозволила неколико дана да иде у школу. Ускоро потом (12. 9. 1988) у селу се окупило на протестни збор 5.000 Срба из Косовског Поморавља. Кад је окуп завршен, Срби из села Пасјана, враћајући се у тракторској приколици кроз село Великанац, ту су били каменовани од арбанашког живља тог села Том приликом су повређена два ученика Срђан Живић и Милан Јанцић и сељак Слободан Станковић. По њиховом доласку у Пасјане, окупило се читаво село и хтели су да се сви врате и пронађу шиптарске нападаче, али су ипак одустали од тога да не би дошло до већег зла - После неколико дана (19. 9. 1988) у Пасјану се окупило поново око 6.000 Срба из села Гњиланске општине да изразе свој протест због општег тешког положаја Срба у том крају и на Косову. Ту су изнети и нови, многима у јавности непознати случајеви насиља, као што је недавни кад је младић Арбанас претукао Србина из Пасјана, па како Шиптари села Великанца не дозвољавају слободан пролаз кроз село Србима који носе шајкаче; затим да је на њиви обешчашћена једна жена Српкиња кад је пошла да своме мужу понесе ручак, и још случај силовања жене из Пасјана док је била у Гњиланској болници на лечењу Срби су на овом скупу изнели тешке оптужбе на водеће шиптарске и неке српске руководиоце на Косову Синана Хасанија, Кољ Широку, Азема Власија, Светислава Долашевића, Илију Вакића, Бајрама Сељанија и друге. "Синан Хасани је потписао изјаву одметнику и балисти Рамадану Агушију и он скрива истину да му је рођени брат био у редовима злогласне СС дивизије, а други његов брат откупио је две српске куће у Пожарању иако је био председник Комисије за спречавање исељавања Срба" ("Јединство", 21. 9. 1988). - 9. септембра 1988. органи Скупштине општине Вучитрн, најзад, одлучили су да се "удаљи с посла" судија за прекршаје, Арбанас Камбер Цакај, зато што је "преблаго судио" Максута Кутлавција (24), Љатифа Музаћија (27) и Г. К. и С. П. седамнаестогодишњаке Арбанасе, који су ноћу између 3. и 4. септембра 1988. напали на кућу старе удовице Јевросиме Јевре Кошановић, која живи са ћерком Благицом, која се недавно вратила на Косово као повратник. Такође је суспендован са посла у Основној школи у селу Стровце, исте Вучитрнске општине, учитељ Шеремет Сарачи, због дугогодишњег шиканирања и коначног протеривања из школе учитељице Српкиње Душанке Продановић, као и зато што је узурпирао 20 ари земље на православном гробљу у селу Бивољак - У Вучитрну су такође, тих дана, двојица Арбанаса напала две девојке Српкиње: Весну Мићуновић, повратника на Косово, и Јагоду Лекић из села Букоша. Због тога је око 160 српских ђака из тог села бојкотовало наставу 13. и 14. септембра 1988. - Шумски инспектор у општини Зубин Поток, Василије Антоновић, који иначе обилази шуме обавезно уз пратњу милиције, јер хвата многобројне и опасне шумокрадице Шиптаре по Мокрој Гори, жали се ових дана да му ти албански лопови свакодневно прете. Они јавно говоре да ће му се осветити, а обећавају награду од 2.000 немачких марака ономе ко га претуче. Све његове пријаве тих шиптарских шумокрадица властима, углавном остају или нерешене, или су казне сасвим благе - Уочи 9 септембра 1988. у Призрену су поново растурани антисрпски памфлети и леци. Тим поводом, као и обично, власти "одрже састанак, донесу оцене и закључке", итд. Истих дана растурани су и у Подујеву и околини антисрпски памфлети и леци, који позивају на оружје, а потписивала их је "организација Марксиста-лењиниста Косова", дакле ултракомунисти. Тако исто, између 13. и 14. септембра, растурани су слични леци и у Липљану, Урошевцу и околини Два дана касније појавили су се слични памфлети и у Приштини и то лепљени на Универзитетској библиотеци! - У Ораховцу је (9. 9. 1988) кажњено неколико Шиптара насилника са по 40 и 60 дана затвора због физичких и других насртаја на Србе. Тако, Сељадин Мулавдија (27), радник фабрике у Ораховцу, упао је 26. августа 1988. рано ујутро насилно у стан Бисерке Јовић, где се дуже задржао иако му је она наређивала да одмах напусти стан Затим, Масар Лесва (57), секретар Основне школе и Среза, 15. августа 1988. рекао је у дворишту школе Божидарки Триповић из Зрза: "Теби, Божидарка, овде нема места и шта тражиш на Косову". Чувар исте школе Ариф Таћи ишчупао је истој Божидарки ограду око њеног дворишта. Кажњени су новчано и родитељи шиптарских малолетника В. К. и С. К. јер су ови напасали своју стоку у винограду комшије Србина Николе Петровића из Зочишта - Оваквих и сличних шиптарских зулума и насиља има свуда по Космету, али су многи непознати јавности Новинар М. Бошковић у приштинском "Јединству" од 12. 9. 1988. пише да је "само за минулих 10 дана овог септембра извршено 4 напада (Шиптара) на српску децу, 5 напада на жене, Један на одраслог човека, било је 7 каменовања домова (српских), па аутобуса "Нишекспреса" и народне страже у Прекалу" Међутим, из наше досадашње црне хронике српских страдања на Косову видимо да је број шиптарских напада на Србе за првих десет дана септембра бар двапут већи, а ни нама нису, ни издалека, познати сви случајеви тзв. "ексцеса", како их благо зове косовска функционерија. - Почетком септембра 1988. археолошка екипа САНУ из Београда, на челу са проф. Војиславом Јовановићем, боравила је на Косову. Установила је жалосну чињеницу, тачније вандализам учињен на старом српском средњевековном граду Брвенику, источно од Подујева. Знаменито археолошко место, једно од средишта српске средњевековне културе, данас у арбанашком селу, имало је до недавно видне остатке старог града, темеље неколико зграда и у средини правоугаоне темеље цркве 12 x 8 метара. У селу постоје трагови још једне разрушене цркве из средњег века и то место је познато мештанима као Црквиште. Недавно (око 10. 9. 1988) преко тог археолошког места прошао је булдожер и начињен је пут! Уништена је црква, преорани древни гробови, поломљени преостали делови обраћеног мермера, расуте људске кости по путу! За ово место знали су мештани Арбанаси, али никога нису упозорили, нити су надлежни за трасирање пута ишта предузели. Тако је овим вандалским актом онемогућено свако даље археолошко истраживање и конзервирање. Такође су уништени и остаци друге српске средњевековне цркве изнад оближњег села Велико Брајане, јер су околни Шиптари рушили остатке црквених зидова и вадили камен и одвлачили га за своје куће и штале. Тако се затире сваки траг српског вековног присуства и културе на Косову, и то поткрај XX века! - У зору 9. септембра 1988. Хашим Дурмиши (55) из села Невољане код Вучитрна насрнуо је коцем на Даницу Милићковић и њеног мужа. Нападач је око 5 сати ујутро залупао на њихова врата и, када је жена устала и пришла вратима, видела је нападача где стоји с коцем у рукама. На њено питање шта хоће и што лупа, дрско јој је одговорио "Где су вам сада београдски генерали, где је твој муж што онако оштро дискутује на синоћном састанку" Утом је устао и муж Даничин и после краћег рвања са нападачем успео је да му отме колац и да га најури са кућног прага Даница је напад пријавила СУП-у Вучитрн, а они су потом изјавили да је нападач ухваћен и упућен у Скопље "на неуропсихијатријско посматрање"! У знак протеста због овог напада, одмах су се окупили Срби у селу Невољане, јер верују да иза оваквог напада стоји шиптарска сепаратистичка фашистичка организација. - Једанаестог септембра 1988. је Рифат Салова (65) из Вучитрна, у препуној приватној чајџиници "Теферич" у Вучитрну, увече око пола осам, рекао пред свима гласно: "Како скидам филтере са цигарете, тако ћу окидати и српске главе". Излазећи затим напоље опсовао је гласно српску мајку. Кажњен је са 60 дана затвора. - "Јединство" из Приштине (12. 9. 1988) пише да ни после 2 месеца није дат никакав одговор надлежних власти на преставку Србина Милана Мирковића, ратног војног инвалида из Ђаковице. Он је, наиме, 11. јула 1988. послао своја два сина Вељка и Жељка, на сточну пијацу да продају краву. Они краву нису продали и кад су се враћали с пијаце, напао их је секиром Шиптар Мартин Зубеши, док је његов млађи брат засуо њих и краву каменицама, због чега се крава отргла и побегла, а нападач са секиром и још два три Шиптара спречили су браћу Мирковиће да краву ухвате. Српска браћа једва су избегла да не буду повређени. Крава је очигледно украдена и до данас није пронађена. Све пријаве и жалбе милицији и властима у Ђаковици и Приштини остале су без стварног одговора (осим понеког голог обећања). Ово је само један од примера опште шиптарске завере на Космету против Срба и против правде. - На састанку комуниста у Витомирици код Пећи (13. 9. 1988) констатовано је да се од 1981. под притиском албанских националиста и сепаратиста из тог места иселило 146 домаћинстава и 80 појединаца Муслимана и 61 домаћинство и 30 појединаца Срба. Сада је у Витомирици истакнуто 137 табли за продају кућа и имања. Тако шиптарска агресија прогони и муслимане неалбанце, јер има патолошку мржњу према свему словенском. - Половином септембра 1988. откривено је да је убијен лугар Шефћет Шабани (34), Муслиман, из Скоробишта код Призрена, и то на мучки начин од непознатог шумокрадице (Шиптара). Убиство је извршено пре три недеље, а убица још није пронађен, што у народу околних села ствара климу неспокојства и несигурности. - Дванаестог септембра 1988. у селу Дреновац код Клине шесторица ученика Албанаца, међу којима је било и омладинаца, напали су групу српских ђака, од И до ИВ разреда основне школе, из села Дугањева, кад су се из школе враћали кући, око 3 сата поподне. О овоме се није знало пуних 8 дана, али нападнута деца и други српски ђаци из тог села нису више хтели ићи у школу. Кад се то дознало, тада се окупио већи број Срба на протестни збор у Дренавцу, где су дошли и сељаци из Дугањева, Петрича и Дрсника код Клине. Тражили су од власти да се у Дреновцу стационира део одреда савезног СУП-а, да би штитили српску децу и народ од шиптарских насиља. - Кад је у село Прилужје код Вучитрна дошла делегација ЦК Југославије и ЈНА (13. 9. 1988) окупили су се Срби тог села и изнели своје невоље чињене им од суседа Шиптара и њихових власти на Косову. Божо Ристић, једини српски житељ села Главотина, рекао је: "У слободној земљи ја нисам слободан, јер моју унучад даноноћно пратимо (тј. чувамо), док се деца Албанаца слободно крећу и играју. Моје двоје унучади зато не иду у школу, јер не смем да их пустим саме". ("Јединство", 14. 9. 1988). - Тог истог дана у самом центру Истока на очиглед многобројних присутних и пролазника, Шиптар Емо С. Феризај (70), из села Кодралије код Дечана, узвикивао је из свег гласа пароле: "Доле Срби", "Косово није без деце", "Живела велика Албанија" и друге. Осуђен је зато на 60 дана затвора, али њему ово није први, нити вероватно последњи пут да иступа против Срба. - Поподне 13. септембра 1988. у Пећи, преко 5.000 Срба и нешто Цигана и Муслимана окупило се пред Основном школом "Душан Мугоша" у знак протеста због недавног напада 6 шиптарских младића и једне девојке на српску породицу Бока Сенића. Напад је био 9. септембра увече, кад је ова група обесних младића напала домаћицу Зору Сенић у Пећи. На овај скуп Срба дошла је и неколицина Албанаца, па је говорио један од њих, Прен Бериша. Он је посебно истакао зулуме албанских националиста и сепаратиста, који, како је рекао, поодавно загорчавају живот и њему и његовој породици. Њега лично протерали су из Ђаковице још пре 8 година, те сада живи у Белом Пољу код Пећи. Рекао је да се "велика Албанија" кроји од пре 120 година, од "Призренске лиге", а њу су недавно прослављали они који су сада функционери на власти. Народ српски аплаудирао је срдачно овом поштеном Албанцу. Бериша је рекао и ово: "Кажу да је у Ђаковичкој општини ситуација добра, а како је добра када прођеш 15 села а ни у једном нема Срба и Црногораца, осим што се путем може срести Перо Татара који је, на несрећу, глув". - На састанку у Ђураковцу (половином септембра 1988), где су били у посети неки функционери ЦК Југославије и други, Срби су мештани изнели жалбе да се "исељавање Срба и Црногораца из ове средине наставља несмањеним интензитетом", због учесталих "тешких ексцеса", то јест зулума и бруталних напада Шиптара на српски живаљ. Због тих притисака из Ђураковца и још два села од 1981. иселило се 67 српских породица са 260 чланова и још 106 појединаца. Иселиле су се и 4 породице Муслимана са 27 чланова. Арбанаси мештани не хају ни за какве законе, а још мање њихови функционери на власти. Нападани су српски ђаци у Основној школи "Василије Буровић" у Ђураковцу, због чега су 33 српска ученика одбила да иду 10 дана у школу. - Кад је пред окупљене Србе изашао да говори председник комуниста Рам Алијахдари, сви Срби мештани напустили су салу. Тек на молбу виших функционера вратили су се, али састанак се завршио, као и обично, само обећањима. - Десетак дана касније (23. 9. 1988) одржан је састанак комуниста у Ђураковцу, где је опет расправљано о све учесталијим нападима Албанаца на српске жене, децу и имовину. Речено је, уз остало, да је шиптарска породица Бајрамај узурпирала сеоску утрину у Ђураковцу и на њој подигла неколико зграда, а да је затворила пут према сеоском православном гробљу. Исељавање Срба под притиском и даље се наставља, па се исељавају чак и запослени Срби, као и Срби сељаци са својих имања. - На породицу Миливоја Коцића из села Бољевца код Косовске Каменице сталне притиске врше чланови шиптарске породице Садика Садикуа, члана ЦК комуниста Србије. Исти Садику је летос на пленуму тог ЦК говорио да је "стање на Косову и у његовој општини повољно", мада баш његова породица напада на кућу и имање Коцића још од 1985. од када се ова српска кућа стално жали властима на насиља Шиптара комшија, а нарочито на то да деца Садикова причињавају пољске штете утерујући стално овце и козе у њихово имање, уништавајући тако летину и чак претећи им кад год их опомињу да то не чине. Садику је, иначе, још 1983. године откупио извор на имању Љубе Миладиновића и направио резервоар, тако да је суседна српска кућа Тодора Менковића остала без воде иако су они тај резервоар користили вековима. Из села Љештора, одакле је Садик Садику, иселило се од 1981. године 12 српских породица, а из суседног Стрезовца око 20 кућа. То није сметало том шиптарском комунисти Садику да недавно (22. 8. 1988) јавно каже како је "у Стрезовцу све више присутан српски национализам који утиче на исељавање Срба"! - Ових дана (половином септембра 1988) из Ђенерал Јанковића код Качаника иселиле су се још 2 српске породице: Радмиле Крстић и Милана Ђорђевића. Отишли су без икакве најаве, и нису поднели "захтев за исељавање". Иначе, у општини Качаник ових дана учињена су три "ексцеса" против Срба: 6. септембра 1988. у месту званом Каменице десет ученика Арбанаса из Основне школе села Дубраве проузроковало је пожар који је захватио имање Милутина Огњеновића и уништио му део ограде. Деца су ухваћена, али је општински Комитет партије оценио да је "пожар изазван непажњом малолетника". Увече 13. септембра у засеоку Чардак код Старог Качаника непознато лице (Шиптар) каменовао је кров куће Радета Дамјановића. Истога дана у писму посланом из Дортмунда у ово место појавили су се антисрпски памфлети и леци. - У овим септембарским данима поједини Срби на Косову добијају претећа писма. Тако је Катарина Трајковић из Приштине, која је недавно нападнута у својој кући од шиптарских силеџија, добила претеће писмо послано из Дортмунда у Немачкој, у којем је била нацртана секира и исписана претња Слободану Милошевићу и Мићи Шпаравалу из Косова Поља, а потпис на писму је "Иредента". И други Срби на трагичном Косову добијали су претећа писма од шиптарских зликоваца (па и летописац ове црне Косовске хронике, коме су из Загреба упутили претеће писмо усташко-шиптарски фашисти, претећи ми као Ђорђу Мартиновићу). - Четрнаестог септембра 1988. у три сата по поноћи два милицајца Арбанаса, Хаљиљи Бахри и Краснићи Даут, ушли су у стан професора Мирољуба Васића у Приштини, улица М. Тита 59, и тукли га без стварног разлога, наводно "због јаке музике која се чула из његовог стана". Милицајац Хаљири је Васића ударио руком по врату и испод браде, наневши му повреде у устима које су и касније биле видљиве. У истој патроли милиције био је и Србин Митић Симо, али је он остао у возилу на улици и није учествовао у овом насиљу. Два дана потом, Срби наставници на Универзитету у Приштини, њих око 200, огорчени због батинања свог колеге, одржали су протестан збор на којем су замерили и држави и комунистичкој партији и Универзитету због "свевлашћа непријатеља, безвлашћа и нереда", у ствари због шиптарског терора, "који не бира средства у свом рушилачком походу" против Српског народа и читаве земље. Неки дан касније и у Васићевом родном селу Прековцу код Новог Брда окупило се око 5.000 Срба и нешто Цигана и Арбанаса, који су протестовали због насиља над професором Васићем у Приштини. Мирољуб Максимовић из Прековца навео је том приликом и још неколико Срба поименице који су, без икаквог разлога и повода, били претучени од шиптарске милиције, што још више доприноси да Српски народ губи свако поверење у власт на Косову и Метохији. - Петнаестог септембра 1988. око подне, на раскрсници путева Дечани - Г. Јуник - Ђаковица, у селу Растовице, нападнуте су српске девојке Сенка и Данијела Шћепановић, Василија Пејовић, Ервина П. Пуповић, Биљана и Соња Гојковић, све из Растовице. Док су оне чекале аутобус, три младића Шиптара пришла су им запрежним возилом захтевајући најпре од Данијеле и Ервине да се попну на њихово возило. Кад су оне то одбиле, они су их вређали и псовали, а онда су колима пошли на Сенку и Василију с намером да их прегазе. Кад у томе нису успели, нападачи су се устремили према Биљани и Соњи Гојковић и Соњу су снажно ударила дрветом па отишли даље колима према Ђаковици. - У селу Црквеној Водици код Обилића недавно су се догодила два "ексцеса": 12. септембра 1988. запаљено је српско православно гробље, а 14. септембра пресретнута је и вређана старица Српкиња Рада Спасић (65), коју је рано ујутро тог дана непознати Шиптар напао и претио јој, псујући јој српску мајку. Срби из Обилића окупили су се (16. 9. 1988) на протестни збор тражећи да се открију починиоци ових недела. Милиција је била ухватила и привела на саслушање малолетног Циганина Алију Куртића, тражећи од њега да призна да је подметнуо пожар у српско гробље. Дечко је рекао да је он заиста изручио колица са ђубретом, у којем је било и пепела, али је то учинио на оном истом месту где је увек бацао смеће. По његовим речима, њега је милиција присиљавала да каже да је жар из шпорета одвезао на гробље и тамо га бацио, а такође су милицајци нагонили и његову сестру да то призна. Међутим, Срби који су учествовали у гашењу пожара на гробљу сведоче да се ватра на гробљу није ширила са једног места, већ дуж читаве линије гробља, а да је ветар тога дана дувао у супротном правцу од гробља, па ни евентуално бачени жар не би доспео на гробље. Окупљени Срби жалили су се још и на очајно лош рад органа СУП-а и уопште на власт на Косову, која им је приликом експропријације земљишта у Црквеној Водици, за "Електропривреду" Косова, обећала да ће имати приоритет при запошљавању, а уствари запошљава друге раднике (Шиптаре) са стране и чак досељава Албанце, док многи млади Срби из села морају да траже посао ван Покрајине. - Седамнаестог септембра 1988. око 11 сати увече у Подујеву у приватној кафани "Круг", после краће препирке, двојица младића Шиптара, Сафет Мућоли (21) и Мисим Ибрахими (20), оба из Подујева, напали су Србина младића Горана Нешовића (21) из Подујева. Повод за напад био је што се овај српски младић за суседним столом са друштвом у моменту њихове свађе смејао, па му је Ибрахим пришао и зграбио га за ревер капута и почео да му прети. Нешовић се отргао и пошао у другу одају да телефонира милицији, али га је други Шиптар спречио и ударио га стакленом пикслом по глави. Нешовић је обливен крвљу потражио лекарску помоћ у Дому здравља. После је судија у Подујеву, Шиптар Сулејмани, казнио Мућолија са 50 дана затвора, а Ибрахимија са 15.000 динара, што је изазвало незадовољство чак и органа СУП-а, јер су казне исувише благе за овакво насиље. - Током септембра 1988. у Вучитрну се догодио и трећи физички напад иа српске ученице. Због недавног физичког напада на две српске средњошколке: Славицу Мићуновић, коју је нападач Шиптар покушао да задави рукама наочиглед 20 присутних лица, и Јагоду Лукић, која је такође нападнута од једног Шиптара, у Вучитрну је око 160 српских ђака, већином из села Гојбуље и Прилужја, данима одбијало да похађа наставу. Када се тај страх и незадовољство мало стишало опет се десио један нови напад: у Средњошколском центру "Мухарем Бектеши" у Вучитрну засад непознати Шиптар насрнуо је ножем на ученицу Славицу Аџинић из Бабиног Моста. Зато су наставници Срби у тој школи тражили од СУП-а у Вучитрну да један милиционер штити српске ученице из Бабиног Моста док долазе и враћају се у школу и кући бојкот наставе од стране српских ђака продужио се и следећих дана, јер је деци већ сам почетак школске године загорчан насиљима обесних Шиптара. - У петак поподне, 17. септембра 1988. у Прилужју код Вучитрна, Шиптар Насер Игриша (18), из села Доње Становце, претукао је српског ученика Бранка Ракића из Прилужја. Отац претученог дечака Јован Ракић прича: "Док се мој син играо у школском дворишту, из чиста мира му је пришао Насер Игришта и почео дивљачки да га туче. Испребијао га је толико да је једва дошао кући. У том тренутку директор школе Миле Ракић није био у школи, али је зато био његов заменик Рахман Суља (Шиптар), који није ни покушао да одбрани мог сина од силеџије Насера". - После два дана у селу Прилужју окупило се око 500 Срба у знак протеста због овог насиља. У тој сеоској школи има око 600 српских ђака и 140 шиптарских. Међутим, само шиптарска деца нападају српску, као што и одрасли Шиптари нападају Србе. Власти само обећавају а стварно ништа не чине да заштите невину српску децу у Прилужју, Вучитрну и на читавом Космету. Само у последњих 20 дана у Вучитрнској општини забележена су још 4 физичка напада на Србе. Пошто је овај силеџијски напад осамнаестогодишњег Арбанаса на дванаестогодишњег дечака Србина имао велики ођек код српског становништва, власти су нападача осудиле на 60 дана затвора. - Осамнаестог септембра 1988. око 9 сати увече, нападнута је у Приштини девојка Српкиња Мирјана Недељковић, студенткиња из Приштине. Њу је најпре у улици М. Тита пратио непознати мушкарац, а кад је она убрзала корак, он ју је сустигао код улаза у зграду Ц-7 у насељу "Улпијана" и зграбио је за рамена. Она је почела да се отима и пала је на улазу у зграду вичући наглас упомоћ. Нападач је тада побегао. Два дана касније пред истом зградом у насељу "Улпијана" окупило се десетак хиљада Срба у знак протеста због овог новог шиптарског насиља. Окупљени народ узвикивао је гласно: "Догорело је до ноката", "Хоћемо слободу", "Косово је Србија", "Нећемо се селити", "Сломићемо орлове" и певали су српске песме. - Ноћу између 18. и 19. септембра 1988. у српском селу Горња Стубла код Витине, непознати (највероватније Шиптар) починио је злодело против православне вере и народа српског, јер је тестером и секиром посекао крст који се одувек налазио у центру села испред Основне школе. У том селу живе и Арбанаси муслимани и једна породица Хрвата католика. Православни Срби из тог села кажу: "Због овог крста Стубљани су прогањани у време Турске империје у Малу Азију, али им крст није диран. Зар сада да неко дира у наше светиње? То је атак на нашу веру и морал". - У Пећи је ових дана (око 20. 9. 1988) констатовано да присилно исељавање Срба, па и Муслимана, не само да не јењава, већ се стално из дана у дан повећава. У првих 8 месеци 1988. године испоставило се да 166 Срба, а 383 лица траже исељење. У Пећи је иначе откривено много незаконитих поступака око запошљавања, све на штету Срба. Откривено је такође да десетак Арбанаса, међу њима и два службена лица СУП-а, набављају скупе аутомобиле из иностранства, а при том не плаћају ни царине, ни таксе, ни порезе. Регистрацију или избегну или папире добију бесплатно. Ова појава није усамљена на Космету, јер је одавно познато да многи Арбанаси не плаћају своје друштвене обавезе - станарину, комуналије, осигурање, разне друштвене доприносе. Зато није нетачан податак да Србија и Југославија свакодневно даје Косову на поклон милион и по долара, од чега сама Србија даје две трећине. - Двадесетог септембра 1988. у Призрену је поново каменована кућа Александра Томића, у улици Бошка Бухе 62. У кући станује и Благица Тодоровић са супругом. Она је изјавила да ово ново каменовање неће ни да пријављује милицији, "јер нема никакве сврхе, јер и први пут (кућа је каменована претходно 10. 9. 1988) милиција је само долазила и снимила, а они који су починили то недело, мирно се шетају улицом". Иначе, супрузи су то вече били изашли у град и вративши се кући, нешто после осам увече, нашли су на тераси у дворишту пуно каменица, а стакла на прозорима сва полупана. Суседи су им рекли да су чули ломљаву у кући и кад су изишли на улицу видели су 3 непозната младића где беже кроз мрак. Благица и супруг кажу: "Неко очито врши притисак на нас како бисмо продали кућу и отишли из Призрена и са Косова". Тих истих дана нападнута је и узнемирена српска породица Радета Николића у Малој Круши код Призрена, на чију су кућу насрнули засад непознати Шиптари силеџије. - Исто тако, 20. септембра 1988. у селу Осојане код Истока, у кафани "Кујавча", тројица засад непознатих младића Шиптара, око 9 сати увече, насилно су упали у затворен локал, разбили стакло на прозору и покушали да силују Српкињу О. А. (31) из Горње Дренове код Житорађа. Власник кафане Мурат Муратовић, Муслиман, који је ову Српкињу довео дан пре напада, то вече је изишао из кафане оставивши њу закључану у кафани. После обавештења о овом нападу, дежурни Службе безбедности дошли су и пред кафаном нашли Српкињу О. А. у бесвесном стању. Када је дошла себи, рекла је да су јој нападачи претили чак и ножем. Органи СУП-а трагају за починиоцима овог насиља. - Током читавог месеца септембра 1988. одржано је више протестних скупова - митинга на Косову и Метохији, широм Србије и Црне Горе, у знак солидарности и подршке обесправљеном Српском народу на својим вековним огњиштима историјске Старе Србије. Скупови су одржани у Нишу, Никшићу, Цетињу, Мајданпеку, Медвеђи, Лебану, Бањској, Лепосавићу, Краљеву, Чачку, Параћину, Ужицу, Вршцу, Апатину, Призрену, Новом Саду и многим другим местима и на њима је било укупно око милион људи. На свим овим скуповима изношени су увек основни захтеви косовскометохијских Срба за слободу и правду. Оштро је приговорено власти Покрајине и Југославије да је издала Српски народ на Косову. Пароле су биле најчешће: "Продали су Косово", "Косово је Србија", "Нећемо се селити", "Лопови фотељаши", "Југославијо, отаџбино, зар ми нисмо твоји", итд. О тим митинзима ("Устала је Србија", "Нећемо само уставну, него и усправну Србију") писала је и домаћа и страна штампа, мада није сва писала објективно, ни у земљи, ни у иностранству. Томе је крива највише уобичајена лукава и дволична политика Југославије и антисрпска пропаганда у Западној Југославији и из ње пропаганда у свету. Најмеродавнији су, ипак, сами прогоњени правде ради косовско метохијски Срби. Ево шта су неки од њих рекли на тим скуповима. У Гњилану, где се (21. 9. 1988) окупило око 20.000 Срба и нешто мало других националности, један од Срба Косовског Поморавља рекао је ово о зулумима Шиптара над Србима у гњиланском крају, где су сви Срби староседеоци: "Окупили смо се данас због обесправљености Срба и Црногораца на Косову. Српски народ никад није трпео насиље. Данас у слободи, за коју смо дали доста жртава, албански сепаратисти нам наносе највећу срамоту, силују нам сестре и мајке, туку нашу малолетну децу. Зар да све то трпи народ који је срушио Отоманску империју, растурио Аустроугарску монархију, ујединио Јужне Словене?" Други Србин, Косовац, Слободан Костић, рекао је: "Албански шовинисти су кренули да од словенског живља на косовскометохијском тлу не остане ни трага од минулог времена. Њиховим идеолозима и вођама јасно је да расељавању једног народа треба да претходи рушење његове културе и поноса. Руше нам светилишта, ниште културу и газе панос". Остали Срби износили су многе у јавности непознате зулуме и насиља чињена им од шиптарских фашиста и терориста. Највише Србе боли силовање малолетних девојчица и старица, али и сваке српске поштене жене; затим насртаји на личну и имовинску сигурност, напади на света места - цркве и манастире, свештенике и монахиње, уништавање српских гробаља и споменика вековне културе српског Косова и Метохије. - Свим овим скуповима скоро сви Шиптари руководиоци потсмевали су се и клеветали су њихове учеснике. А и многи Албанци суседи изругивали су се Србима, вређали их и на свој познати подмукли начин светили се Србима. Приликом таквог скупа Срба у Бањској (22. 9. 1988) Шиптар Беџет Османи (48), из Вучитрна, са прозора хотелске собе провоцирао је и вређао Србе који су ишли на митинг у Бањску. Тек када су увређени Срби протестовали због тога, судија у Митровици казнио га је са 60 дана затвора. Али, ако је кажњен овај узгредни несретник, нису кажњени ни чак опоменути многобројни шиптарски властодршци на Космету који се јавно, са позиција власти и силе, смеју несрећи читавог једног недужног народа какав је српски на трагичном Косову. На жалост, трагичним Србима са Косова безочно се потсмева и не мали број Хрвата и Словенаца. - Двадесет првог септембра 1988. око 9 сати увече, у селу Црнцу код Истока, нападнут је и претучен Србин радник, Радомир Радивојевић (32) из Љубижде, који ради у Истоку. Он је изјавио да је те вечери на аутобуском стајалишту у Црнцу њему пришло 5 непознатих особа и на српском језику тражило му цигаре. Двојица од њих ухватили су га за руке, а један га претресао, док су му друга двојица прислонили ножеве уз врат. Не нашавши код њега цигаре, они су га ударали песницама по лицу и онда отишли. Када је, по пријави, милицијска патрола дошла на то место на увиђај, нашла је Радивојевића крвавог, али "није нашла трагове да је нападнут"! СУП Истока, као обично, "ради на расветљавању овог случаја". - Двадесет другог септембра 1988. око 8 сати увече у Приштини, непознати младић (Шиптар) најпре је пратио, а затим и насрнуо на жену Н. 3. турске националности док се враћала својој кући у насељу Таслиџе ИИ у Приштини. Нападнута жена је вриснула и повикала упомоћ, па ју је силеџија пустио и побегао. - Двадесет другог и 23. септембра 1988. и још следећих дана, неколико хиљада српских ученика средњих школа на Косову и Метохији протестовало је, најпре у Приштини, а онда и српски ученици средњошколци у скоро свим већим местима Косова и Метохије. У Приштини је ђака било око 7.000. Ђаци су набројали све учесталије шиптарске нападе на српску децу, покушаје силовања, каменовања и друга насиља. Иако су наставници Албанци покушали да у неким школама спрече српску децу да се придруже овом протесту, као нпр у школи "Иво Лола Рибар" и "9. мај" у Приштини, а то су чинили и поједини ученици Шиптари, који су своје другове Србе пљували и вређали гађали каменчићима и ситним новцем, српска деца су ипак масовно изишла на улице са паролама: "Хоћемо слободу", "Не смемо у школу", "Доста нам је лажи", "Догорело је до ноката", "Живот дамо, Косово не дамо", и друге. Приштинским ђацима Србима придруживали су се током следећих дана и српски ђаци из околних места, мада су неки возачи Шиптари из "Косовотранса" одбили да их возе својим аутобусима, као нпр, око 200 ђака из Обилића кад су пошли за Приштину. Са ђацима у Приштини убрзо су се солидарисали и српски ђаци у Урошевцу, који су на улицама тог града протестовали уз речи "Хоћемо да престану тешка насиља", "Хоћемо слободу", "Не дамо Косово" Такође су се солидарисали и протестовали не идући на наставу и српски средњошколци у Призрену, Витини, Ле бану, Клини и другим местима Космета. Са ђацима у Приштини солидарисали су се у протесту (27. 9. 1988) и око 200 универзитетских професора, сарадника и студената Срба на Приштинском Универзитету Из Клине и Пећи у Приштину је дошло око 3.000 српских ђака да и они изразе своје невоље и незадовољство општим стањем за српску децу и за српски народ на Косову и Метохији - Тако исто у Подујеву (29. 9. 1988) протестовали су српски ђаци и нису ишли на наставу На затим организованом родитељском састанку у Подујеву многа деца и родитељи Срби говорили су овога пута отворено и без страха, о својим невољама, о честим нападима на њих шиптарских насилника, који су учинили, како је речено, да у Подујевском крају Српски живаљ спадне на једва 2 % укупног становништва. Зоран Пауновић је изнео "случај напада на његово дете", а Љубица Шћепановић је рекла да она мора свакодневно да своје дете прати од куће до школе и натраг Ратко Вучелић је говорио да је то "трагедија, кад после пола века живљења у слободи, милиција мора да обезбеђује српској деци похађање школе" Гвозден Грујић каже да су "наша (српска) деца у неравноправном положају у односу на албанску децу у Југославији. Албанска деца су ми тукла сина, а њима су се у томе придружили и њихови родитељи". Беба Вукадиновић је рекла "Један старији Албанац покушао је да ми баци ћерку са моста у реку. То сам пријавила надлежним властима, али ништа није предузето". - Истога дана био је родитељски састанак у селу Грачаница, где су родитељи српских ђака протестовали што су недавно Емина Маколи и њен син из Ајвалије напали српску девојчицу из Ајвалије, ученицу Основне школе у Грачаници. На овом скупу Срђан Васић је рекао: "Наша је будућност црна и бременита Црна, јер нам одузимају сунце и протерују нас са наших вековних огњишта. А сунце, ово наше косовско, најтоплије је, и нигде нема таквог, јер нам је само оно завичајно". И у Липљану истог дана окупило се на протестни скуп 2.000 српских ђака са наставницима и родитељима. Ученица Ана Радовић је том приликом рекла да ђаци српског и црногорског народа на Косову не могу певати песму "Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба" зато што им није обезбеђен миран и слободан ђачки живот". - Заиста, потресан су бол и туга који избијају из ових детињих речи, из осетљивих детињих срдаца којима је детињство ускраћено. Живимо ли то ми у турској, хитлеровској или усташкој држави? - И у Истоку се (29. 9. 1988) на протестни збор пред Домом културе окупило око 3.000 Срба, међу којима је било и неколико стотина ученика, који су затражили да се одлучно стане на пут геноциду над српским живљем на Космету. Ученица Александра Отовић рекла "На овом часу историје подижемо свој поштени глас и позивамо све оне који су нас обмањивали да престану са неистинитим причама. Наша стварност је - трагедија Домовино наша зар мислиш да и ми немамо руке да загрлимо цео свет. Не тражимо да нам се пружа братска рука, јер онај ко зна наше невоље и боли пружиће нам је сам". Док је колона Срба у Клини ишла улицом, са балкона једне зграде, и знам салона намештаја, једна старица Шиптарка ругала се маси тиме што је на клицање Срба "Косово је Србија", одмеравала лактом и по казивала како их све (тј. Србе) треба пушком побити. - Можда ће нам сви ови протести српске деце широм Косова бити схватљивији ако се присетимо да је управо тих дана - на Крстовдан, 27. септембра 1988. - група албанских дечака и младића у селу Граце код Вучитрна раскопала дечије гробове и растргла тело једнога од браће српских близанаца Петровића (о чему смо писали на почетку ове Крстовданске хронике Косовских Срба). - Трагична хроника српског Крстовдана (тј. распећа) на Косову и Метохији се наставља. - 25. септембра 1988. арбанашки малолетник И. Д., син Авди Дестанија из села Беловце код Суве Реке, каменом је гађао и повредио српску старицу Каранфилку Михаиловић (72) из села Деловце кад је ишла у госте својим рођацима у суседно Мушутиште. Отац овог малолетника кажњен је зато са 25.000 динара. - Септембра 28. (1988. године) увече око 7 сати у Урошевцу, у близини основне школе "25. мај", засад непознати Шиптар ишамарао је без икаквог разлога и повода Данила Ковачевића, ученика 4. разреда ове школе. Данило се тада враћао кући са вршњацима из школе, па га је у улици поред школе пресрео непознати човек и запитао га како се зове. Чим је од детета чуо српско име, почео је да га лудачки шамара. Учитељица овог ђака, Вида Јовановић, обавестила је о овом нападу управу школе, али се Шиптар управитељ школе правио да ништа не зна за такав напад на српског ученика. - Истог дана ујутру, око 7 сати, нападнут је у Приштини српски ђак Б. П., ученик Средњошколског центра "Миладин Поповић". На путу до школе њега су код "Таук баште" пресрели малолетници Шиптари С. Р., А. Ф. и Р. Ј., ученици школе "Бранислав Нушић", и претњом ножем тражили да им да новац и ручни сат. Дечко је ипак некако успео да им побегне, а онда је пријавио овај насртај тројице Шиптара. - На дан 28. септембра 1988. одржан је у Бујановцу протестни скуп у знак солидарности са обесправљеним Србима и Црногорцима на Косову. На збору је било више од 30.000 Срба и међу њима је било и нешто Арбанаса, Рома и других. Десетина Арбанаса хтели су да и они говоре на овом скупу, јер су они из општина Прешево и Бујановац, које су изван Косова. Неки су од њих и говорили, али је најпотресније говорила млада Албанка Макфире Морина, ученица Образовног центра у Бујановцу. Она је на српском језику рекла: "Омогућите нашим друговима и другарицама Србима и Црногорцима да безбедно иду у школу, да безбедно живе и воле. Не дирајте у братство и јединство, не дирајте у светињу. Не дајте да се историја понови то јест братоубилачки рат". Касније су овој младој Албанки претили силеџије њене националности да ће је силовати, па је била посебно чувана од органа безбедности. - Извршно веће Косова на свом заседању (29. 9. 1988) разматрало је казнену политику на Косову и констатовано је да је за последњих 6 година број осуђених пунолетних лица на Косову веома повећан. Само прошле године осуђено је 4.636 лица, јер су кривична дела у порасту (за 55 % више него 1982). Није речено ко су ти починиоци недела на Косову, али је познато да су то, 90 % и више, Шиптари. - Претходног дана је у Приштини издато званично саопштење о томе да је заједничком акцијом СУП-а Косова, Србије и Југославије на Косову откривено и ухапшено 42 лица албанских насилника и сепаратиста, који су исписивали и ширили пароле и памфлете против Срба, којима се позива на оружје и агресију. Они су имали и недозвољено оружје и чинили су разна насиља по Космету. Међу њима су 22 шиптарска студента, 3 професора, 2 радника, 1 инжењер, 12 незапослених лица и неколико наставника и ученика. Највише их је из Урошевца (17), па из Ораховца и Подујева (по 5), из Приштине (3) итд. Скоро половина ухапшених, каже се, била је и раније осуђивана за иста недела. Они су били формирали неколико илегалних група и полагали завереничке заклетве. Новинар "Јединства" Г. Радовановић с правом пита: зашто су у затвор послани исписивачи и растурачи парола а на слободи остављени недодирљиви главни режисери? То су многи од оних на положајима у Покрајини и Федерацији, лидери "јединоспасавајуће идеологије". Такви су, вероватно, учитељи и оним завереницима, четворици војника (Скендер Исмаиља, Гани Шаћирија, Беџет Рамаданија и Зим Хаџимусе, сви родом са Косова), који су ухваћени у Тузли као чланови илегалне сепаратистичке шиптарске организације "Марксисти-лењинисти Косова". Они су припремали крвави препад на војни магацин са оружјем да би оружје пребацили за "устанак на Косову", ради стварања "велике Албаније". Ухваћени су и осуђени у Војном суду у Сарајеву на 5-9 година робије. ("Илустрована политика", 4. 10. 1988). Али, и овде остаје питање: нису ли и они, као и њихов сународник Азиз Кељменди, починилац познатог злочина у параћинској касарни, само испружена рука или злочиначке марионете на јавној бини иза које диригују невидљиви режисери, нови Хитлери и Артуковићи? Врата Саборне цркве у Призрену: крстови намазани људским изметом од обесних Шиптара-муслимана. - Тек крајем септембра 1988. (пише "Јединство", од 30. 9. 1988) разјашњена је смрт Србина Миодрага Спасића, радника ТЕ "Косово А" у Обилићу. Његов леш је пре 10 месеци нађен на путу Лазарево-Обилић, па се тада различито говорило о узроку смрти: или је убијен и бачен на пут, или је погинуо у саобраћајној несрећи. Органи СУП-а сада су тек саопштили да је "смрт наступила од последица ударца моторним возилом". Дугим трагањем откривен је починилац тог кривичног дела, то је Шиптар Исмет Мрљаку, из села Крушевца код Приштине, радник у "Косово-шпеду". Он је ухапшен и приведен у Окружни суд у Приштину. - Крајем септембра 1988. нападнута је српска црква Св. Николе у центру Приштине. Овај напад је само један у низу вишегодишњих сличних насртаја албанских исламских шовиниста. Наиме, црква је и раније више пута каменована и све жалбе органима безбедности (које је упорно подносио свештеник Мирослав Попадић) биле су узалудне. Нити су кривци откривени, нити је цркви пружена заштита. Задњих дана септембра, црква је поново каменована од комшијске шиптарске деце. Како је црква ограђена зидом, старији дечаци су се попели на зид, а други су им са земље додавали каменице којима су гађали цркву и тако разбили десетине црепова на крову, а на прозорима цркве ниједно стакло није остало читаво. Све су то мирно посматрали неки старији Шиптари, али нико децу није ни опоменуо, а камоли спречио. Исто тако, црквено двориште постало је депонија, комшијског (шиптарског) смећа, јер су деца, и ко зна ко још, скоро свакодневно убацивали у авлију храма веће количине ђубрета и чак цркнуте животиње. Овоме насиљу се може додати и узурпирање 12,5 ари црквене имовине у центру Приштине, коју је црква била привремено дала на коришћење приштинској пошти да се ту сместе поштанске бараке док се не изгради главна пошта, па после тога да се бараке уклоне и земља врати цркви. Међутим, у бараке су се незаконито уселили неки поштански и други службеници, Шиптари, са својим породицама и тамо су црквени плац практично узурпирали. Све молбе и жалбе цркве надлежним властима остале су безуспешне. Поводом свега овога, новинар А. Спремо (у "Јединству" од 1-2. 10. 1988) пише: "На косовском простору сусрећемо заиста феномен какав не постоји нигде у свету. На једној страни верници муслиманске вероисповести (= Шиптари) последњих година, поготову после контрареволуције (1981), подигли су велики број нових џамија, а на другој страни у овом периоду учестали су напади на православне (српске) цркве и манастире... Све је ово добро познато и албанским националистима (на власти), али они, не случајно, све чешће каменују српске цркве, узурпирају црквена земљишта, нападају српске свештенике и монахиње, преоравају српска гробља и настоје да униште још оно што је на овом тлу подигнуто пре толико векова, а није албанско". Октобар - Поводом последњих збивања на Косову, западноевропска штампа ових дана пише иронично и антисрпски превиђајући арбанске зулуме над Србима и изврћући смисао српских протеста на Косову. У Западној Немачкој у антисрпској пропаганди предњачи римокатоличка штампа. Једино је, донекле, други програм немачке телевизије (почетком октобра 1988) нешто објективније приказао прогон косово метохијских Срба од стране Шиптара. Извештај Ј. Јауера и снимци Ј. Флајшера наводе неке случајеве прогона Срба и силовања. Наведено је сведочење Србина Градимира Биберчића (48) са Косова који је говорио о својим невољама од Шиптара и присилном исељавању са очевине на Косову у Смедерево, где је већ избегло неколико хиљада прогоњених косовских Срба. Биберчић је немачкој телевизији изјавио: "Дошло је до протеривања нас Срба са Косова. Деца наша више се не усуђују да иду у школу, а жене нам нерадо излазе на улицу. Све због страха од напада или силовања (шиптарских). Неки муслимани Албанци певали су једну погрдну песму против хришћана Срба: "Од Косова до Ирана све ће бити земља ислама". (Види "Православље" 1. 10. 1988). - Ноћу између 2. и 3. октобра 1988. око 0:30 часова, у селу Прилужју код Вучитрна, избио је изненада пожар у дворишту Мирослава Мишића. У пожару је изгорела сва летина: 13 кола сена, 7 кола сламе и 5.000 кгр. кукуруза. Умало да пожар захвати и кућу Мишића и других Срба у селу, али суседи и ватрогасци су то спречили. За породицу Мишић и друге Србе у Прилужју проблем није толико материјална штета, него изазивачи овог пожара. Ионако неспокојан, народ се још више узнемирио. Мирослав Мишић рече: "Знојем и радом подижем четворо деце. Никоме и никада нисмо учинили нажао. Али, шта то вреди! Непријатељу (= Шиптарима) смета све што је српско у овом крају и не бира средства да нас одавде (са Косова) протера". Сусетка Јелица Митровић вели: "Није ово први пут да нас нападају. У више наврата су нам разбијали дворишну капију, а украли су нам јунца. Страх који смо доживели (овим пожаром), а деца су била посебно уплашена, нико не може да нам надокнади. Хоће да нас сатру на кућном огњишту и у томе, на жалост, успевају. Међутим, ми се и поред ових несрећа нећемо предати и своје домове нећемо напустити". ("Политика експрес", 4. 10. 1988). - У селу Лепина код Липљана одржан је, крајем септембра 1988. протестни окуп неколико хиљада Срба, међу којима је било и нешто Арбанаса и Рома, где је изнет народни захтев да се спречи геноцид над Србима на Косову, дају овима једнака права и слободе и заустави исељавање прогоњених косовско-метохијских Срба. У име Месне заједнице говорио је Владо Димић и рекао: "Има ли веће бруке и срамоте у свету од ове наше, да се деца (српска) прате и сачекују из школе због страха да не буду премлаћена, силована, малтретирана? Сити смо закључка, платформи, обећања". - Истога дана одржан је и протестни скуп неколико хиљада Срба у Великој Хочи код Ораховца, на којем је Душко Чукарић рекао: "Мајке Српкиње, Црногорке, Албанке и друге, не рађају синове и кћери за мржњу, страх и смрт, не одгајају их да им се дели оружје у руке, већ радост и љубав. Браћо поштени Албанци, дигните главе против албанских сепаратиста и националиста". Девојчица Јасмина Павловић говорила је у име деце и ђака: "Ја и моји вршњаци тражимо безбедан живот свој деци широм Југославије. Молим све поштене људе да нам обезбеде миран и безбедан пут до школе и у сваком месту наше лепе домовине. Молим у име свих да престану сви зулуми и злодела, да престану силовања и свака насиља". - Тако исто су одржани протестни скупови српских ђака основних и средњих школа у Урошевцу, Гњилану, Вучитрну, Приштини и другим местима Косова и Метохије, где су деца и родитељи тражили заштиту и безбедно похађање школе. Деца су извикивала потресне речи: "Хоћемо мирно школовање", "Доста нам је једна крвава бајка", "Отаџбино, нађи места и за нас". ("Јединство", 1-2. 10. 1988). - У емисији ТВ Београд "Теме и дилеме" (уторак 27. 9. 1988), председник Покрајинске комисије Скупштине Косова за информисање и Комисије за спровођење југословенског програма о Косову, Шиптар Рабит Реџепи, изнео је нетачно податке о наводно строжијој казненој политици према Албанцима на Косову наводећи да је "један Србин из Подујева за силовање Албанке добио само 3 године затвора, а један Албанац из Племетине за покушај силовања Српкиње осуђен је на 14 година, али му је Врховни суд Косова смањио казну на 10 година затвора". Лист "Јединство" из Приштине (1-2. 10. 1988) доноси, из судских списа Окружног суда у Приштини, следеће тачне податке о ова два случаја: 1) Србин Милан Станковић из Подујева на територији урошевачке општине, починио је "кривично дело блудне радње" над девојком албанске народности, па је пресудом Окружног суда у Урошевцу К. бр. 438/86 оглашен кривим и по чл. 79. КЗ Косова осуђен на казну затвора од 1 године. На жалбу Станковића, окружни суд у Приштини, пресудом К.. бр. 16/87, повећао му је казну на 2 године затвора "због блудне радње", која "није силовање ни покушај силовања", а за коју блудну радњу КЗ Косова предвиђа максималну казну до 3 године затвора. 2) Малолетни Албанац Р. Ф. из Племетине код Приштине није само извршио "покушај силовања", него је брутално "силовао своју малолетну комшиницу српске националности", пошто је "уз употребу силе" извршио кривично дело силовања из чл. 77, став 2. КЗ Косова над лицем које није навршило 14 година". За такво кривично дело законом је предвиђена казна од 15 година затвора, а он је кажњен са 10 година, па му је Врховни суд Косова, пресудом К. Ж. бр. 38/86, смањио казну, на 8 година малолетничког затвора. То су прави и тачни подаци из судских аката. - Ако овако погрешно, и злонамерно обавештавају, тачније речено обмањују јавност званични шефови шиптарске власти на Косову, а против српског народа, онда можемо мислити какве све дезинформације шире други албански пропагатори у земљи и иностранству! - У недељу 2. октобра 1988. одржан је у Урошевцу протестни скуп, преко 25.000 Срба и других родољуба, "због свега оног срамног и мучног што се дуже времена дешава на Косову" против српског и другог неалбанског живља. "Изражавамо протест због прогона многих Срба и Црногораца, који су се у великом броју под притиском албанских сепаратиста, па чак и органа власти, иселили са Косова и Метохије", рекао је професор из Урошевца Драган Рајковић, и додао: "Протествујемо и у име свих оних преосталих обесправљених Срба и Црногораца, и осталих југословенски оријентисаних људи, који доживљавају понижења и злостављања од непријатеља, од органа власти, општинских моћника и каријериста. Посебно смо погођени и увређени што наши ђаци ових дана нису мирни у ђачким клупама". - На скупу је говорио и студент Ранко Дангубић и рекао "Ми млади хоћемо слободу, правду, једнакост, миран сан, безбедан пут у школу и од школе Нећемо да нас деле и раздвајају, да нас понижавају, а нарочито нашу децу, мајке, жене и сестре" За време овог српског скупа општински органи Урошевца нису народу дали ни воду за пиће, ни струју за озвучење - Исте ове недеље одржани су протестни скупови и митинзи солидарности са прогоњеним Србима на Косову и у многим другим местима и градовима Србије у Српском Бабушу код Урошевца (око 15.000 људи), у Гораждевцу код Пећи, у Сурдулици (20.000) Пироту, Прокупљу (100.000), Врању (150.000), Смедеревској Паланци (50.000), у Путинцима у Срему, Банатском Карловцу, Бачкој Паланци (30.000) и другим местима - У Српском Бабушу на Косову испред народа говорио је Новица Јовановић и рекао: "На Косову геноцид над Србима траје већ више деценија. У овој месно) заједници живе углавном старци, нема омладине и деце српске, школа има патуљаста одељења, а већ годинама доживљавамо да нам албански националисти и сепаратисти неометано нападају имовину, пале куће и штале, прете, туку и малтретирају нас Организовали смо ноћне страже све до доласка Савезног одреда милиције, али и поред тога нисмо још сигурни и безбедни, нити мирно спавамо" У Гораждевцу пак код Пећи, пред окупљених око 5.000 Срба, у дворишту православне цркве, речено је "Док се у Србији (ужој) граде џамије, у Метохији се цркве претварају у џамије Такву судбину имала је недавно и ова Гораждевачка црква" На скуп је дошло и око 500 српских ђака из Пећи за које је Слободан Војиновић рекао "Деца су наша савест, а та савест је сада проговорила јасно Доста је чекање Омладина тражи мир, који је тако близу, а тако далеко". ("Јединство" 3. 10. 1988). - 3. октобра 1988. Општински суд у Урошевцу осудио је Агрона Хоџу, Албанца, на 3 године затвора зато што је 13. 3. 1988. на путу Приштина - Скопље, код талиновачке раскрснице, својим возилом натерао Стојана Димовског, официра, са супругом, из Скопља, да са својим возилом скрене с пута у канал, да не би дошло до намерног судара, а онда је овај обесни Шиптар пришао Стојану и лажно се преставивши легитимисао га, псујући му мајку српску и ногама ударајући његова кола Нападачу је помогао и његов отац, Јакуп Хоџа, који је у међувремену пристигао и представио се као суповац. - 3. октобра 1988. у селу Врбовац код Косовске Витине одржан је протестни збор око 2.000 Срба из околних села, који су на тај начин изразили своје огорчење због најновијег шиптарског напада на српску ученицу В. Ј. из суседног села Грнчара, ђака 4 разреда основне школе Напад на ову малолетну Српкињу догодио се још 26. септембра 1988. али су органи супа у Витини ћутали о томе пуна 4 дана Наиме, када је ученица В. Ј. кренула тога дана у школу, на путу од Грнчара до Врбовца непознато лице сустигло ју је колима и покушало да је увуче у кола Девојчица је почела гласно да запомаже, па су јој приспели путници притекли у помоћ, а нападач је побегао. На окупљеном протестном скупу српског живља у Врбовцу говорило је више Срба, док се председник Општине Витина, Шиптар Исак Ахмети, иако позван, није одазвао тражењу народа да дође и лично чује српске жалбе и протесте Срби мештани су на овом скупу поновили и своје раније жалбе и протесте органима власти што функционер Шиптар Екрем Арифи још није одговарао што је у саобраћају усмртио седамнаестогодишњег дечака Србина М. А. из Врбовца. - 5. октобра 1988. у Липљану на Косову одржан је нови протестни скуп око 30.000 Срба, уз присуство и нешто Хрвата и Арбанаса те општине, да би се јав но изразио протест против прогона Срба и осталог неалбанског живља са Косова Директор Основне школе у Липљану Миодраг Микарић рекао је окупљеном народу: "Липљанска општина је типичан пример где се геноцид не спроводи само над Србима и Црногорцима, већ и над Хрватима" (из оближњег села Јањева) У име грађана Липљана Миодраг Милетић је рекао "Обраћамо се Југославији потсећајући је на овај наш драматичан начин живота, јер овде (на Косову) нема сигурног живота и равноправности. Цивилизована Европа нам се смеје зар још увек има неслободних (људи), којима је физички и духовни интегритет угрожен! - У Термоелектрани "Косово Б" код Обилића, радници српске националности жале се на сталне злоупотребе, самовољу и мајоризацију Шиптара усмерене против српских радника и стручњака у колективу. Руководилац Бљерим Пуљ и други шиптарски моћници прогоне српске кадрове, и Србима стручњацима који се жале да су таквом кадровском политиком принуђени да се селе са Косова, рекао је отворено: "Идите (селите се), и сви треба да одете". Мајстор специјалиста Милорад Трифуновић каже: "На поједина радна места у Термоелектрани долазе људи (Арбанаси) који никада нису видели постројења на којима треба да раде". - У српском селу Бадовцу, близу Грачанице, на око 300 метара од насеља, подигнута је 1985. год. брана за депонију јаловинске масе из оближњих рудника Кишница и Ново Брдо, чиме су српске куће тога места опасно угрожене. Било је дато обећање да ће цело село бити пресељено, али је то стално одлагано. - Дана 5. октобра 1988. у освит дана село Бадовац је задесила тешка несрећа управо од ове нагомилане кашасте масе, јаловине. Око 5 сати ујутро житка маса пробила је зид депоније и, носећи све пред собом, сјурила се на домове овог маленог српског села. Заглушујућа грмљавина и јека пробудила је сељане и унела велику панику, јер је порушила на десетине српских кућа и преплавила дворишта, баште и путеве Само неком срећом и присебношћу мештана није дошло до људских жртава. Јаловинска маса, помешана са камењем и дрвећем, преиспунила је сеоске атаре и дворишта, а муљ је бивао висок и преко 1 метар. Пресечен је и асфалтни пут Приштина -Гњилане Преплашени мештани једва су успели да избуде децу и побегну куд који, а неки су се испели и на дрвеће, јер је ограда по авлијама донекле задржавала кашасту масу бујице. Материјална штета од ове несреће је огромна, а најмање 15 домаћинстава остало је сасвим без домова, па су многе породице потпуно евакуисане из села. После ове несреће Срби сељаци из Бадовца нису хтели да разговарају ни у село да пусте представнике рудника, Општине и Покрајине, него су тражили само представнике из Србије и стручњаке из Београда. Огорчени, створили су да су већ месецима раније, а нарочито пре 15 дана, упозоравали на опасност која селу прети од депоније, али да су им надлежни речима "гарантовали безбедност". Испоставило се затим да је пре 10 дана и из београдских института дошло упозорење руднику Кишњица и Ново Брдо да обуставе даље одлагање јаловине на овој локацији, али се ни то упозорење није од надлежних поштовало. Када је истога дана око подне хеликоптером стигао председник владе Србије Десимир Јевтић, рекао је окупљеном народу: "Несрећа у Бадовцу је и доказ недостатка осећаја према раду и према овом (Српском) народу, и то староседелачком, баш у време кад је то најпотребније. (Напомена: Ни после годину дана проблем села Бадовца није решен. И зато је 5. септембра 1989. група од око 40 Срба Бадовчана дошла је у Београд, у Скупштину Србије, да се жали на нову опасност од изливања депоније јаловине из рудника, јер нити је брана депоније утврђена, нити је село пресељено, како су власти биле обећале. Уствари, изграђено је само 11 нових кућа, а треба да се изгради још 66 да би село било пресељено Житељи Бадовца, а и многи стручњаци, тврде да је од ове бране са јаловином угрожено и Лапље Село и друга српска насеља, а поготову је угрожен манастир Грачаница, те зато траже да се сасвим укине та депонија и за њу потражи друга локација. Очигледно је да се власти поигравају судбином Српског народа на Косову и његовим највећим духовним и културним светињама). - "Јединство" из Приштине (5. 10. 1988) дословно пише следеће: "Нагло насељавање Албанаца у селу Ајвалија (код Приштине) унело је последњих година велики немир у суседна српска села Чаглавица, Лапље Село и Грачаница. Албанци су се у ово село углавном насељавали заузимајући друштвено земљиште, што је касније угрозило пашњаке, ливаде и пољопривредне културе на имањима мештана (Срба) ових села. Насељеници Албанци из Ајвалије су од 1981. год. заузели сву шуму рудника Ајвалије, део пашњака на атару села Грачанице, добар део утрине и пашњака села Чаглавице, а само на тзв. месту Лојзе заузели су 14 хектара друштвеног земљишта. То је било пресудно да вредни виноградари (Срби) из Чаглавице престану да обрађују виноград који се простирао на површини од 10 хектара. Мештани Чаглавице данас на тим површинама, где је некад био виноград, углавном не обрађују своју земљу, јер им комшије Албанци сваке године наносе велике пољске штете. Све се ово чини већ годинама пред очима надлежних органа власти. Надлежни органи и даље ћуте". - Све се ово збива на само неколико километара од престонице Косова Приштине, а какво ли је тек насиље и безакоње у мањим местима? - Српски писци Косова и Метохије, њих 27, упутили су ових дана писмо - протест Председништву Друштва књижевника Косова - да иступају из ове књижевне организације. Копије писма доставили су и Савезу књижевника Југославије и другим организацијама књижевника у земљи, као и ССРН. Од свих писаца који пишу на српском језику у ДКК је остало још само 3 писца, од којих су 2 Муслимани. У поменутом протестном писму, између осталог, пише: "Док на Косову, а то значи у једном кутку Европе, најнељудскијим и најкукавичкијим средствима, албански националисти врше геноцид над словенским народима, дотле ви, албански писци, наше колеге, ћутите... Нисте у стању да се одредите према том општем злу, истом за било ког човека, и тако учините своју дужну и историјску услугу у првом реду своме народу... Тамо где је велика мука, нема места великим речима. Тренутак драме речитије исказује шутња од мноштва речи. Отуда је овај текст испред наших потписа кратак". ("Јединство" 5. 10. 1988). - У међувремену је у Ђевђелији завршена (4. 10. 1988) Скупштина Савеза књижевника Југославије, на којој су, на предлог српских косовских песника и писаца Даринке Јеврић и Миленка Јевтовића, сви писци Југославије, изузев писаца Албанаца са Косова, осудили "вандалски чин скрнављења дечјих гробова на Косову". Албански писци са Косова дошли су "етнички чисти", тј нису позвали ниједног Србина писца са Косова, а на гласању о осуди злодела скрнављења српских дечјих гробова кукавички и нељудски су се понели. Тим поводом писац Георги Сарделов с правом је рекао: "После овога (шиптарског негласања) најрадије бих заћутао. Ужасна је индиферентност људи, а поготову писаца, пред таквим стварима. Зар је могуће да се један албански интелектуалац пред собом не запита: како и зашто деца раде такве ствари? Ко су њихови учитељи, да ли су свесни да чине злочин и према својој деци?" - Ускоро затим српски косовски писци, њих 11, били су позвани као гости у Ваљево, одржали су протестно књижевно вече под називом "Против патње за промене" и "Песма нас је одржала". Са ове протестне књижевне вечери упућен је проглас песницима Европе. У њему се наводи: "На протестном песничком скупу одржаном у срцу Србије, у Ваљеву, ми, песници Косова и Метохије, Срби, Црногорци и Муслимани, још једанпут дижемо глас против духовног, културног и физичког геноцида који албански националисти са Косова и Метохије врше над словенским народом, као и над честитим албанским живљем настањеним на овом простору. Они прете да униште све што је вековима стварао човеков дух, што је градила рука уметника, све што на овом простору представља Људску цивилизацију. Косово и Метохија је колевка српске културе, историје, уметности, колевка српске душе. Обраћамо се свим песницима чија су срца спремна да нам се придруже како би се престало са паљењем храмова, уништавањем ћириличног писма, затварањем школа, понижавањем старица, силовањем деце и искушеница. Наше мртве убијају по други пут, преоравају гробља, а кости наших прадедова су разбацане по пољу Косову. Нека се ваша племенита, песничка реч зачује широм Европе, преко свих политичких и државних граница, како бисмо знали да нас чујете да нисмо сами. Нека племенита песничка реч угаси фитиљ који су према бурету барута запалили албански националисти на Косову и Метохији, у Србији, нека и овај део Европе обасја светлост хуманизма, културе, људске цивилизације Јавите се Ми вас слушамо". ("Јединство", 7. 10. 1988) - У селу Могили код Косовске Витине, 3. октобра 1988. увече око осам сати, нападнута је од наоружаних мештана Шиптара група Срба, који су се враћали са протестног скупа у Врбовцу, одржаног тога дана због још нерасветљеног покушаја силовања и киднаповања српске девојчице Ј. В. ђака 4 разреда Основне школе у Грнчару у нападу на Србе најдрскији је био Шиптар Рафиз Мисини из Могиле, који је имао напуњену пушку и Србима забранио да певају. Настала гужва ипак се завршила без тешких последица, али су Срби остали огорчени и увређени намером органа СУП-а, који су чак лагали да Шиптари нападачи нису били наоружани Срби се жале на ограничавање и ускраћивање њихових права и слобода - У уторак, 4. октобра 1988. око 3 сата по подне у дворишту Основне школе "Емин Дураку" у Ђаковици нападнута је српска ученица 8 разреда од стране једног Шиптара, али у школи и у СУП-у Ђаковице нису хтели да дају податке о овом нападу јер "још расветљавају овај случај". - Четвртог октобра 1988. у Липљану, по подне око пола шест, Шиптар Хатима Хусари из Лугаџија код Липљана напао је и вређао Стојадина Лакића и остале Србе који су кроз Липљан носили српску заставу враћајући се са протестног скупа Осуђен је на 30 дана затвора - Четвртог октобра 1988. увече, одржан је протестни скуп Срба, њих око 300, у селу Прилужје код Вучитрна. Разлог овог скупа је недавно скрнављење српског дечјег гробља у селу Граце код Прилужја (на Крстовдан 1988), затим недавна паљевина сточне хране и кукуруза Мирославу Мишићу из Прилужја, као и неиспуњена обећања дата Србима од радне групе ЦК комуниста Југославије и Србије и органа косовских и вучитрнских власти, који су сви скупа не по први пут обманули српски народ. Окупљени Срби нарочито су се жалили на зулуме и насиља Шиптара шовиниста, посебно оних из суседног села Доње Становце. Због тих насиља српска деца, око 400 ђака, већ 15 дана не иду у школу Мишко Поповић из Прилужја рекао је на овом скупу: "Ако Албанци желе заједништво и миран живот са нама Србима, нека упозоре своју децу да се окану напада на српску децу и скрнављења српских гробова". - Арбанас Рахман Дедај, члан Председништва ССРН Косова исте вечери је рекао на скупу активиста у албанском селу Доње Становце: "Неопростиво је то што су ваша деца учинила (са дечјим гробовима) и неопростиво је то што је Насер Игришта испребијао дечака српске националности из Прилужја, као и сви насртаји Албанаца из овог села на српски живаљ у Прилужју" - На све ово неко је од Срба у Прилужју рекао "Докле ћемо се узалуд јадати" - Овакве и сличне протесте косово метохијских Срба тих дана је овако окарактерисао Петар Грачанин, председник Србије, на седници Одбора за прославу 6 векова Косовске битке: "Игром судбине, на овом истом Косову ево и данас српски народ брани своју слободу, овога пута од албанских националиста Не мири се српски народ са понижењима, као што нису ни његови преци у протеклих шест векова". - Ускоро потом, 6 октобра, у Прилужју се поново окупило око 10.000 Срба из вучитрнске општине и околине, а на скуп је стигла и група студената из Београда и Никшића. Разлог скупа је био продужени народни револт због вандалског скрнављења гробова и тела српске деце Зоран Митровић из Прилужја рекао је на овом скупу: "Косово је нова српска Голгота, која ето траје пуних осам година. Питам се у којој се то земљи врши зверски прогон људи и терор над мртвима". - Петог октобра 1988. рано ујутру око пола седам, претучен је на свом имању Србин Ђорђе Радаковић, пензионер (68), у селу Девет Југовића на самом Косову Напао га је младић Шиптар Скендер Рустеми (19) и тукао по глави и рамену дрвеним коцем Исти Скендер био је пустио своје стадо од 40 оваца на ливаду Ђорђа Радаковића, а овај је дошао да стадо отера са своје ливаде. Рустеми се томе успротивио и у препирци га је Радаковић ударио својим штапом, а на то је силеџија Шиптар ишчупао колац и претукао немоћног старца. - Петог октобра 1988. око 7 сати увече непознати Шиптари су у Митровици каменовали стан Србина Боривоја Спасојевића, електроинжењера у "Трепчи", који станује у улици М. Тита, бр. 99/17. Нападачи су каменицама полупали прозорска стакла и побегли, а надлежни органи, као и обично, "раде на расветљавању случаја". - Током 4, 5. и 6. (октобра 1988. у центру Приштине (на 5 места), у Качанику (на 4 места) и у Ђаковици (на више места) поново су се појавили летци и памфлети албанских марксо-фашистичких пропагандиста. Летци и памфлети бацани су и лепљени негде ноћу (Приштина), негде дању (Качаник и Урошевац), и у њима албански сепаратисти и терористи позивају своје саплеменике на оружани устанак против Срба и читаве земље. Исто тако, у самом центру Приштине, у Дому штампе, примећено је да су непозната лица намерно почупала и покидала телефонске и телекс везе на дописништвима српских редакција "Борбе" и "Тањуга". Ово је други пут у истој години да се Србима кидају теле-везе. - У српским селима Бабљаку и Српском Бабушу код Урошевца Срби сељаци су поново увели ноћне страже у селу, зато што су (4. 10. 1988) увече Шиптари каменовали две српске куће: Ранка Денића и Живорада Потића, што је изазвало велико огорчење Срба у овим селима. Срби су нарочито огорчени на општинске власти, а и на државу уопште, што не решава њихове невоље. Срби сељаци сумњају у спремност власти уопште, на Косову и у земљи, да Србима обезбеде слободу, равноправност и миран живот. - На митингу солидарности са прогоњеним косовско-метохијским Србима, који је 6. октобра 1988. одржан у Зајечару, окупило се око 100.000 Срба из Тимочке Крајине, а дошла је и група Срба из Лепосавића и Косовске Витине. Присутни су били и Арбанаси радници из Тимочке Крајине. Испред њих је говорио на скупу Џафер Еминај, који је рекао: "Ја сам Албанац, рођен у Истоку на Косову, а радим и живим више од 10 година у Салашу у Тимочкој Крајини. Ниједног тренутка за ових 10 година нисам осетио да сам другачији од осталих и ништа ми није ускраћено зато што сам Албанац. Радим, имам стан који ми је дала радна организација. Моје дете слободно иде у школу". - Ученица зајечарске гимназије Лидија Стојановић рекла је у прекор политичком руководству ове земље: "Шта је вама оправдање за грешке које сте учинили, а које ће наша и наредне генерације морати да исправљају? Сада нам ни будућност није извесна. Скратили сте нам детињство својом неодговорношћу". - Истога дана и сутрадан, најпре неколико стотина, а онда и преко хиљаду српских ђака средњошколаца протестовало је улицама Косовске Митровице због свога тешког стања и прогона Срба на Космету. Они су узвикивали: "Хоћемо слободу" и "Живот дамо, Косово не дамо". - Због подршке страдалном српско-црногорском народу на Косову и Метохији, власти су у Црној Гори, дана 8. октобра 1988. тукле раднике из Никшића када су пошли за Подгорицу на митинг солидарности. Милиција је, по наређењу комунистичког руководства Црне Горе, сусрела раднике на Жутој Греди, блокирала пут и бацила на њих сузавац, а онда их тукла пендрецима. Радници су се у паници сурвали у провалију, и право је чудо како је избегнута катастрофа. На жалост, политичко руководство ЦК Словеније и Хрватске телеграмима и честиткама поздравили су овај терор црногорских моћника над сопственим народом и радницима, само зато што је тај народ устао у одбрану злостављаних мученика из Србије и Црне Горе на Косову и Метохији. - Ових дана, октобра 1988. новинар Јован Антонијевић пише са Косова о страдању једне поштене арбанашке породице од суседа Шиптара, фашиста и сепаратиста, зато што је та породица пријатељ, Срба и југословенски опредељена. Наиме, Сали Краснићи, из села Брезнице (од Приштине према Вучитрну) - једнога од 760 сада "етнички чистих" села на Косову, где живе искључиво Арбанаси - сам је испричао новинару о своме страдању од силеџија Шиптара, који му, како вели, "ни Србима таква зла не чине, као мени". Сали Краснићи има 10-оро деце, сиромашан је и болешљив, али куму је са Србином и поштен је према Србима. Ту скоро двојица Шиптара из Милошева засула су му и срушила бунар, да би га из села отерали, тако да му деца морају ићи 9 км по воду у Бабин Мост. Неки најамљени Шиптар из Качаника покушао је недавно да му силује једну од три кћери, а милиција је силеџију пустила, јер, веле "нема деликта". У селу га Шиптари зову "српски шпијун", а слично му вређају и децу. Насиља над њим почела су још 1979. када су му пребацивали што му жена иде у српске куће, којих је тада у селу било још неколико (последњи Србин који се под притиском иселио је Миливоје Шћепановић): "Шта ће ти жена код Срба, они нам овде не требају" - тако су му говорили Шиптари Од тада су га нападали равно 23 пута тровали му породицу брашном у које су убацивали мишомор запалили му сено за једину краву, па је морао да је прода кудили му кћери и захтевали од других Арбанаса да их нико не узме ("Удај их преко Срба") Бојкотовали му синовљеву свадбу, јер се оженио девојком из Србије. Старију му кћер тукли пред кућом, а сина пред школом тукла су тројица Шиптара учитеља, једног сина је тукао Шиптар милицајац пиштољем по глави, па му је вид од тога на једно око ослабио, истог дечака му обесни шиптарски младићи бацили зими у набујали поток псују га што носи "српску капу" тј. качкет, а не шиптарско кече. Сали Краснићи на све то каже "Страдам што подржавам Југославију. Али, нећу да бежим, макар погинуо. Отићи ћу тек када видим да су заиста отишли сви Срби и Црногорци са Косова Било куд, свеједно где" ("Илустрована политика", 18. 10. 1988). - Шестог октобра 1988. ујутро стигло је из Пећи у Београд око 500 српских ђака из Пећи, који су дошли у Скупштину Србије и Југославије да се жале на за њих неподношљиве услове живота и школовања на Косову, због сталне тираније албанских шовиниста и силеџија. Са њима су дошли и свега два ученика Албанца. Деца су тражила од највиших органа власти ове земље слободу и равноправност са својим вршњацима из осталих крајева земље. Пред Скупштином у Београду придружила им се група београдских средњошколаца. Пред Скупштином, и затим у њој, деца су узвикивала "Живела слобода", "Нећемо да се селимо са Косова". Имали су само једну исписану паролу "Тата, шта је то слобода?" - У Скупштини СФРЈ примио их је председник Скупштине. Србије Борислав Јовић, пред којим су деца говорила тако потресно, да су сви у Скупштини плакали, јер таквих говора никада нису чули са говорнице ове Скупштине Српски ђаци, између осталога, рекли су: "Не смемо слободно у школу, не смемо слободно из школе, не смемо слободно да се крећемо по Косову и Метохији. Чудно је да нема ђака Албанаца да нас узму у заштиту" Један од двојице са њима дошлих ђака Албанаца, Роберт Бериша, рекао је тада пред свима у Скупштини" "Мени као Албанцу није свеједно када гледам шта се догађа. Мени су, кад смо јутрос пошли из Пећи, другови (Албанци) рекли: Врати се, будало, остаћеш без главе. Али, ја сам са вама, и ако треба даћу главу за вас" - Борислав Јовић је тада рекао деци "О слободи смо требали разговарати још пре 40 година Али, знајте, ми ћемо преузети одговорност за вашу слободу и морамо вам је створити. Или ће слободе бити за све, или нас неће бити". - Неколико дана касније (11. 10.) младог Роберта Беришу напали су шиптарски ђаци у Пећи зато што је са Србима ђацима ишао у Београд. На путу до школе физички га је напао Хаџи Љајићи (16 год.) из исте школе, на што су сви српски ђаци одмах напустили наставу у знак протеста Сутрадан је око 1.000 српских ђака у Пећи протестовало због напада на Беришу. Ето, то је само једна бледа слика живота и школовања јадних српских косово метохијских ђака и њихових малобројних пријатеља. - Седмог октобра 1988. одржан је у Шапцу митинг солидарности и подршке обесправљеним Србима на Косову и Метохији, где је било око сто хиљада људи. Дошло је и око 400 Срба са Косова, који су најпре дошли у Саборну цркву у Шапцу и са шабачким свештенством помолили се Богу и онда млађи од њих узели српску црквену заставу и пошли са њом на скуп. Тамо их је шабачки СУП прогањао, одузео им заставу и није хтео да је врати све док група Срба Косоваца није дошла пред СУП и рекла да је то срамота да усред Србије то доживе и да они неће отићи док се српска црквена застава не врати, што је затим и учињено. Иначе, познато је многима од нас лично: да суповци по Србији такође малтретирају Србе са Косова, који долазе да се жале и на скуповима по Србији протествују, и називају их погрдним именима: "митингаши" "националисти" и слично. - Истога дана били су велики скупови Срба за подршку прогањаним Косовометохијским Србима у градовима: Аранђеловцу (30.000), Владичином Хану (20.000), Ораховцу код Призрена (10.000), Доњој Гуштерици код Липљана (5.000), а сутрадан и у Крагујевцу (200.000), Зрењанину (30.000), Кикинди (15,000), Прешеву (15.000), Косовској Митровици (30.000), Суботици (10.000) и Косовској Витомирици (30.000). Свугде је окупљени народ тражио слободу, правду и миран живот за Србе и све који живе на Космету. - Писали смо 4. 10. 1988. да је у Основној школи "Емин Дураку" у Ђаковици нападнута српска ученица 8. разреда "од стране једног Шиптара" и да надлежни "нису хтели да дају податке" о овом нападу. "Јединство" из Приштине пише (8. 10) да је нападач откривен и да је то "старији малолетник А. П. (16 год.), ромске народности" из Ђаковице, муслиман, као и да је против њега и његовог оца касније покренут судски поступак. - Осмог октобра 1988. у Новом Селу код Витине нападнута је Српкиња Деса Николић, само зато што је хтела да отера малолетног Албанца Б. Д. сина Сабрије Добријаци из истог села, када је крао јабуке у воћњаку њеног свекра. Дечак ју је вређао, псовао и покушао да је бије мотком. - Деветог октобра 1988. увече у селу Букошу код Вучитрна окупили су се Срби из тог села на протестни скуп у основну школу: "да јавно укажемо на своје невоље и патње које годинама доживљавамо од албанских шовиниста и сепаратиста". Богдан Милић је све присутне подсетио: да су "албански сепаратисти палили српска добра, скрнавили гробља, и ломили надгробне споменике, нападали наше ученице, децу, жене и старице, извршили 16 провалних крађа, изазвали 6 пожара, оскрнавили дечје гробове (у селу Граце) и даље чине разна злодела Српском живљу овог краја". Иначе, у селу Букошу било је донедавно 70 српских домова, а сада је свега 22 породице. - Владо Лекић, борац, рекао је да су му Шиптари до сада 6 пута нападали три кћери, и да су недавно опет напали ћерку Јагоду. "Зар сам се борио за слободу, да је мени и мојој породици ускраћују албански шовинисти?" - Деветог октобра 1988. у селу Дреновцу код Дечана нападнут је псовкама, увредама и батинама Арбанас Хајдар Нитај, онај на чијој је свадби ношена југословенска застава, због које су многи Шиптари сватови напустили сватове. Нитаја је напао Мусрекај Нитај, секретар Партије комуниста у Дреновцу, називајући га "српским шпијуном" и обасипајући га другим погрдним називима, а затим ударајући га мотком, нашта му је и овај извратио штапом. - Тек сада (12. 10. 1988. у "Јединству") објављено је отворено писмо бораца (Срба) Сиринићке жупе упућено Каћуши Јашари, шефу Партије Косова, са збора одржаног у Штрпцу још 24. септембра 1988. Борци Срби пишу: "Експропријација приватног власништва (читај: српских плацева) на Брезовици извршена је намерно, у циљу инфилтрације албанског становништва на овом подручју" (које је, иначе, било чисто српско, али су одузимањем плацева и давањем истих Албанцима за викендице, Срби сада озбиљно угрожени у целој Сиринићкој жупи под Шаром). "То је, по нашем мишљењу, веле даље борци, највећа политичка диверзија извршена на овом терену. Иницијатори овако злочиначки смишљене акције били су Џавид Нимани, Синан Сахити и Идриз Аслани. Ову тврдњу поткрепљујемо податком да је од 115 плацева, Албанцима додељено ни мање ни више него 112, а Србима свега три". "Шиптарски сепаратисти су успели да само за последњих 20 година принудно са Косова иселе 200.000 Срба и Црногораца, и зато сматрамо да је неопходно да се пронађу средства и путеви да се са узурпираног (=српског) земљишта исели стотинак викендаша (= Шиптара), међу којима је и ваш супруг Мејди Јашари, што значи да сте и ви злоупотребили ову експропријацију". "Ви и остали прозвани (Шиптари узурпатори) остајали сте глуви на све наше оправдане апеле и протесте". - Тринаестог октобра 1988. нападнута су 4 српска ученика из 1. и 4. разреда Основне школе "Радош Томић" из Осојана код Истока. Напали су их старији малолетници Шиптари из породице Фрокај. Они су песницама претукли четворо српских ђачића, псовали их и претили им да ће их идући пут ножевима заклати. Због овог напада је Божидар Миловановић, радник, пријавио СУП-у у Истоку ове нападаче на његовог сина и кћер и других двоје њихових роћака, наводећи да су и пре овог напада у неколико наврата шиптарски ученици из породице Фрокај дрско насртали на српске ђаке. Зато сам, вели овај Србин, јутрос морао да своју децу трактором одвезем до школе, јер ће иначе сасвим престати да иду у школу. - Четрнаестог октобра 1988. непозната лица (Шиптари) обрали су кукуруз на њиви Србина Бранка Парлића из Горњег Неродимља код Урошевца, што је унело велико узнемирење међу Српско становништво овог краја ионако већ престрашено и унесрећено сталним шиптарским зулумима. - Ноћу између 14. и 15. октобра 1988. на Шапраначком гробљу у Врању порушено је 12 српских православних споменика, обијена су улазна црквена врата, прозори на звонику разбијени и тако исто на црквеној кући. Претпоставља се да је и ово дело Шиптара, који све чешће насрћу и на околину Врања и само Врање, као што то раде већ одавно и у три општине уже Србије - у Медвеђи, Прешеву, и Бујановцу. - У општини Косовска Витина, половином октобра 1988. констатовано је да је задњих година, а нарочито задњих месеци, све више бруталних шиптарских напада и притисака на Србе, што је довело до повећаног исељавања Срба под притиском. Од 1981. из Косовске Витине иселило се око хиљаду Срба, а само у првих 6 месеци ове године присилно се иселило 15 српских породица са 50 чланова и још толико појединаца. У овој општини већ је 5 насеља постало "етнички чисто", тј. протерани су сви Срби из села: Смира, Бузовик, Ђерекаре, Рибник и Радивојце. У блиској опасности су и насеља: Деваје, Пожарање, Ново Село, Гушице, Дробеш, Черкез Село, Равниште и Слатина. На пример, у селу Радивојце живело је 1981. године 24 Србина, а данас нема ниједног. У селу Слатина од 11 Срба остао је само још један. Село Гушице је после рата имало 80 српских кућа, а сада има само 8 српских породица. Недавно је село напустило 11 српских породица, оставивши своје куће, воћњаке и земљу, и све је то сада полусрушено, запустело и необрађено. У селу тврде да, иако је село Сушице још пре 15 година добило струју, српска домаћинства у селу ни до данас је нису добила. "Све је то режирала породица Бајрамија", вели Срби у селу, јер су из те шиптарске породице сви властодршци у општини. - У међувремену, комунисти СФРЈ и Косова само "заседају, већају, дискутују", и тиме залагују себе и јавност, а све нас "заводе за Голеш планину". - У недељу 16. 10. 1988. у насељу "Брженик" крај Пећи запаљено је возило Милорада Рајковића, радника у Пећи. Он се спремао на пут за Београд и приметио да му возило гори, те једва, уз помоћ других, спречио већи пожар, али ауто му је сасвим изгорео. Он сматра да је то дело шиптарских шовиниста, који му се тако свете што иде на протестне митинге Срба. Пожар је очигледно подметнут споља, а зна се добро на Космету ко коме чини такве зулуме. - Представници "српског и црногорског народа са Косова", почев од Косова Поља, незадовољни свим махинацијама на недавно одржаној заједничкој седници ЦК комуниста СФРЈ и ЦК комуниста Косова, у Приштини, упутили су, половином октобра 1988. протестни телеграм СКЈ у којем траже смену свих кадрова на Косову који су као комунисти и властодршци "најодговорнији за континуитет страдања српског и црногорског народа на Косову", а то су најпре: Кољ Широка, Светислав Долашевић и Азем Власи. Кољ Широка и Власи су посебно провоцирали Србе, иронично упоређујући "српски национализам" и албански национализам, а таква симетрија је и нетачна и неприхватљива. ("Јединство", 18. 10. 1988). - У четвртак 20. 10. 1988. у подне у Косову Пољу је зато одржан велики протест Срба, незадовољних током и исходом 17. седнице СКЈ. Окупљени су одбили да слушају говоре посланих "изасланика" Каћуше Јашари и Марка Орландића, јер им је било доста лажи и замајавања. Било је преко 40.000 српских грађана и огорчење је било велико, јер комунисти су и до сада и сада главни кривци за опште стање Срба на Косову. - У општини Приштина констатовано је (у октобру 1988) да се исељавање Срба из ове општине наставља. За првих 9 месеци 1988. године иселило се 368 Срба, што је 40 више него у истом периоду прошле године. Такође је констатовано да је за ово исто време у Приштинској општини било 2.253 кривична дела, што је за 440 више него лане. Ту има велики број кривичних дела са елементима насиља. Између осталих наведено је 30 кривичних дела, од којих су 22 директно против Срба, и још слична 3 кривична дела којима се Србима угрожавају слободе и права грађана. Било је и доста кривичних дела против достојанства и морала, напр. 6 кривичних дела силовања, 3 случаја покушаја силовања и 1 дело блудне радње - све на штету Српског становништва. ("Јединство", 22-23. 10. 1988) - Двадесет првог октобра 1988. око подне у селу Севцу код Штрпца подметнут је пожар у српску кућу браће Стаменковић. Кућа је дуга око 20 метара и изгорела је до пола. Под кућом се налазио подрум и око куће пољопривредне машине и 15 тона садевеног сена и све је то врло брзо изгорело, иако се зна да сено споро гори. Гашење пожара било је отежано тиме што је неко у насељу у то време искључио водовод за ову српску кућу. Све то указује да је пожар смишљено подметнут, јер у селу има око 300 српских домова, чији житељи се до сада нису селили, па непријатељи Срба (Шиптари) желе да их натерају на присилно исељење. - У ноћи 22. октобра 1988. у селу Прекале код Истока, где живе староседеоци Срби (22 породице са 107 чланова), двојица Шиптара, Муфтар Муља (19) и Сефедин Јанузај (18) из Истинића код Дечана ноћу су узнемиравали миран српски народ пуцајући на сеоском путу у Прекалама из ватреног оружја. Када су потом од органа СУП-а ухваћени, установљено је да немају дозволу за ношење оружја, па су зато кажњени. - Двадесет четвртог октобра 1988. око 3 сата поподне у Липљану, у кафани "Мицки", Мухарем Међедовић, муслиман из Новог Пазара, вређао је присутне госте Србе и претио им пиштољем говорећи: "За сваког од вас имам по три метка". Потом је пришао столу за којим је седео Обрад Алексић и чашом га ударио по лицу и нанео му лакше телесне повреде. Потом је настала гужва у кафани, али су гости (Срби) успели да смире духове и насртљивца избаце из кафане. Милиција, која је затим дошла, одвела је у станицу нападача Међедовића и нападнутог Алексића, а увече их обојицу пустила, упркос сведочењу очевидаца да је Међедовић учинио такав прекршај за који му следује казна затвора до 60 дана, и то одмах. Српски народ у Липљану остао је запањен и огорчен оваквим радом органа безбедности и власти. - Двадесет петог октобра 1988. око подне четворица Шиптарских младића из Подујева: Неђмедин Хисени (19), Хаки Хисени (18) и малолетни С. Х. (16) и Љ. Х. (14), напали су у аутобусу "Косоватранс", који саобраћа између Подујева и Батлаве, српске ученице Мирјану Петковић и Славицу Ђорђевић, из школе "Ђуро Ђаковић" у Подујеву, када су ишле кући. Они су девојчице у аутобусу дрско вређали и хулигански малтретирали, и све то уз присуство већег броја путника Шиптара, који нису ни покушали да заштите српске девојчице. Тројица од ових насртљиваца и сутрадан су у истом аутобусу, на путу за школу, нападали ове две српске ученице и с њима још Гордану Петковић. Девојчице су ове нападе пријавиле милицији у Подујеву, рекавши да су их ови исти Шиптари и раније малтретирали. Судија за прекршаје у Подујеву казнио је двојицу старијих силеџија краћим затвором, а двојицу млађих само "мером појачаног надзора од стране родитеља". - Двадесет петог октобра 1988. у Скупштину Косова дошло је више од 90 радника Срба и неколико Рома и Хрвата, из фабрике "Винекс" из Витине, да још једном протествују против понашања главног директора Рамадана Хисанија, Шиптара, и његове клике, који Србе раднике шиканира а запошљава и протежира само Шиптаре, и то пре свега оне који су 1981. године били међу првима у антисрпским демонстрацијама и насиљима. Овај директор је управо 1981. године и дошао на тај положај и баш од тада су почеле невоље Срба радника, којима велика већина Албанских радника и властодржаца чине многе неправде. Радници Срби су и после овог протеста у Приштини, где су им властодршци одговорили само "обећањима", одбили да иду на рад следећих неколико дана, тражећи смену директора Хисанија. Није ово једини случај тзв. мајоризације у косовским фабрикама и предузећима. Скоро исто стање је напр. и у земљорадничкој задрузи "Бујку" у Магури код Липљана, где самовоља директора Мухамета Бабанија већ одавно прогони Србе раднике и запошљава само Шиптаре. - Двадесет шестог октобра 1988. увече у центру Вучитрна Шиптар Хајриз Идризи (43), из села Бечић, који иначе живи у Вучитрну, напао је Србина Небојшу Анђелковића, ученика 4. разреда Средње школе у Вучитрну. Док је овај шетао са две девојке Српкиње, Шиптар му је пришао изненада и ухвативши га за руку опсовао му Слободана Милошевића, а онда га снажно ударио у лице и расекао му усну, па побегао. - Двадесет седмог октобра 1988. око пола девет увече унутар ограде фабрике "Браћа Карић" у Пећи непознато лице испалило је неколико хитаца из ватреног оружја. После тога неко непознат телефонирао је портиру ове фабрике и провоцирао га и вређао. Опште је мишљење у Пећи да је ово смишљен напад на српску фабрику, којим шиптарски шовинисти и сепаратисти желе да унесу страх и узнемирење међу српски живаљ. Познато је иначе да радне организације Браће Карић из Пећи доста помажу незапослени српски живаљ и зато су често на мети шиптарских фашиста на Космету. Новембар - Ноћу између 31. октобра и 1. новембра 1988. у Косову Пољу непознати лопови провалили су у помоћну зграду српске породице Милана Нешовића и уништили му део сабране летине. Провалници су ноћу поломили прозоре на тој згради, ушли унутра и украли 3 пара ципела и нешто посуђа. Затим су нечим оштрим исекли завесе и расекли десетак џакова пшенице, коју су затим просули по блату. Такође су исекли и сложене џакове са кукурузом у клипу и исти бацали по дворишту. Милиција, речено је, по обичају "интензивно ради на расветљавању овог случаја". У Косову Пољу је свима јасно ко су починиоци овог зулума. - У извештају Комисије Савезног СУП-а Косова наводи се (почетком новембра 1988) да у органима СУП-а Косова три четвртине људства чине Албанци, који често не подносе никакве извештаје о неким, често врло бруталним прекршајима и кривичним делима које су Албанци учинили на штету Срба. Тек једну четвртину органа СУП-а чине Срби и они подносе знатно више оперативних информација, посебно у области напада и угрожавања права и безбедности Срба од стране Албанаца. Интересантни су подаци да је од 1986. до половине 1988. СУП Косова користио принудна средства (физичка снага и гумена палица) у 264 случаја, од тога у 201 случају против Албанаца, а према Србима у 63 случаја, при чему је установљено да у 11 случајева нису постојали стварни разлози и услови за примену принуде против Срба. Такође је констатовано да у истом периоду, од 1986. до краја маја 1988. на Косову је евидентирано 2.876 кривичних дела која угрожавају личну и имовинску сигурност. Од тога је 303 случаја међунационалних кривичних дела, а од тих су 254 кривична дела учињена од стране Албанаца против Срба, а само 19 кривичних дела учињено је од стране Срба и Црногораца на штету Албанаца. Такође је констатовано да је само у првих 5 месеци ове 1988. године број напада на Србе на Косову повећан за 90 % ("Јединство" 3. и 4. 11. 1988) - Првог новембра 1988. увече око 7 сати група шиптарских насилника каменовала је кућу Србина Веселина Гигића у селу Кориши код Призрена. Нападачи су му камењем полупали сва стакла на прозорима спаваће собе. Милиција из Призрена ујутру је извршила увиђај, али председник Месне заједнице Базиљ Кабаши, Шиптар, и после неколико дана ишчуђавао се питању новинара о овом каменовању српске куће, јер, наводно, није ни чуо за тако нешто Нападнути Веселин Гигић вели да је он и његов дом већ одавно на мети шиптарских шовиниста и сепаратиста. Њему су још 1971. године Шиптари изболи сина Жарка, а нико тада није кажњен, јер су то наводно били "малолетници" Због зулумћара Шиптара Гагић већ одавно не обрађује свој виноград, јер му комшије Шиптари пре времена оберу све грожђе. Исти је случај и са воћњаком овог Србина, коме зулумћари стално прете и на разне начине га шиканирају. Он лично сматра да је ово последње каменовање његове куће освета зато што је недавно, на састанку Месне заједнице, једини он од 400 присутних, гласао за Устав Србије, тј за промену оног Устава из 1974. Староседелац Гагић, старац од 67 година, каже "Албански сепаратисти и шовинисти хоће да ме отерају са прадедовског огњишта, али у томе неће успети. Нека секу, нека ломе, нека пале, али се ја иселити нећу". - Ноћу између 3. и 4. новембра 1988. у самом центру Приштине разбијен је излог златарске радње "Филигран" Србина Сретка Тешића и покраден је сребрни накит у вредности од 70 милиона старих динара. "Истрага је у току". - У скоро свим насељима око Призрена, где живе Горанци, муслимани српског порекла, који се под комунистичким режимом пишу као посебна нација "муслимани", али шиптарски властодршци од 1971. ни то им не признају, него их насилно пишу као "Албанце", још од 1971. присилно је уведен у њихове школе албански језик. Међутим, после догађаја од 1981. неки Горанци траже за своју децу матерњи, српски језик у школи. То је тек ових дана (новембра 1988) у селу Скоробишту код Призрена успео да добије, на лични захтев родитеља, мали Ервин Алија (7 год.), који је иначе од почетка ове школске године па до 17. октобра 1988. морао да похађа наставу на нематерњем албанском језику. Њему је у основној школи "Нефит Јусуфи" у Скоробишту, на изричиту жалбу родитеља, коначно нађен учитељ за матерњи српски језик. Иначе, у овом селу и другим насељима Горанаца, шиптарски фашисти покушали су да многим муслиманским породицама албанизују чак и презимена (напр. Алија је постајао Аљију) и да им наметну нематерњи албански језик. Све ово много личи на усташки фашизам и нацизам. - 28. октобра 1988. (а сазнало се тек почетком новембра) малолетни Шиптар Б. Х. (14), син једног Арбанаса из Ораховца код Призрена, напао је у близини продавнице "Нишпромет" у Ораховцу двоје српске деце, ђачића првог и трећег разреда Основне школе у Ораховцу из породице Илије Бокића у Ораховцу. Он их је напао зарђалим шприцом и избо по телу! Овај шиптарски дечак и раније је правио сличне изгреде у Ораховцу. Али, питање које се и овом и у другим приликама намеће јесте: чему то шиптарски родитељи и учитељи уче своју децу и омладину кад чине оваква и слична злодела - да туђу децу нападају и боду зарђалом иглом!? Какав је то народ кад су му деца тако злочеста да се садистички иживљавају над суседном децом? Наравно, криви су пре свега родитељи и учитељи, јер дете је као восак: што му утиснеш у младо биће, то углавном и прихвата. Али, како да шиптарска деца на Космету буду другачија у понашању према Србима кад су им и родитељи и учитељи још злобнији и тиранскији у понашању према својим суседима Србима, староседеоцима Косова. - Почетком новембра 1988. у Општини Пећ констатовано је, по ко зна који пут, да се врши похара друштвених шума (тј. незаконита сеча и уништавање) на подручју ове општине, нарочито у Ругови, где су познате најбоље и најпознатије четинарске шуме. Годинама приватници Арбанаси узурпирају делове државне шуме. Многи од њих имају своје приватне пилане и циркуларе и тргују грађевинским и другим дрвним материјалом. Инспекцијске службе не предузимају скоро никакве мере, а и како би, кад на Космету одавно влада правило да "врана врани очи не вади". - Два шумара Шиптара, Мустафа Јашари и Хајрудин Краснићи су 30. октобра 1988. пуцали у запрежна кола двојице Срба, Бранислава Марковића и Момчила Недељковића, који су возили на колима 7 комада храстових стабала од по 4 метра, дебљине 10 цм. Њих је код откопа рудника "Ајвалије", код Бадовца, затекао шумар Хајрулах Краснићи, зато што је био обавештен да су наводно исекли шуму тог рудника, али када је Краснићи ту оптужбу пренео свом командиру Божидару Здравковићу, овај је извршио проверу у шуми и није нашао да је рудничка шума сечена шиптарски шумари и поред тога су пресрели ове Србе и терали их са упереним пушкама на саслушање, а када Бранислав Марковић није пристајао да пође, јер се осећао невиним, шумари су им пуцали у кола и избушили гуме, а затим пуцали још двапут у земљу пред њих и изнад њих. Из овога се види какав је однос шиптарских власти према својим Шиптарима и "туђим" Србима на Косову и Метохији. ("Јединство" 1. 11. 1988). - Тек 9. новембра 1988. објављено је да је Шиптар Исуф Ука, из липљанског села Велике Добрње, иначе председник Месног удружења СУБНОР-а, дана 24. октобра 1988. пустио своје биволице у њиву Србина Божидара Максимовића, из села Лепине, у којој је био зрео купус, који су биволице потпуно уништиле. - 9. новембра 1988. у СУП-у Косовске Витине поднета је прекршајна пријава суду против Шиптара Сабрија Исмаиљија (38), земљорадника из села Черкез Садовина, зато што је допустио да његова 4 пса нападну на улици испред куће, Српкињу трудницу Гордану Момчиловић (29) из истог села. Она је носећа у деветом месецу трудноће и ишла је мирно путем, а када су пси овог Шиптара насрнули на њу и јурили је путем, синови овог Сабрија, Пекир и Барија, мирно су то посматрали и смејали се. Трудница Гордана је бежећи пала и уганула ногу и задобила лакше телесне повреде, због чега је било потребно да затражи лекарску помоћ. (Иначе, познато је да је породица Момчиловић, као српска и богата, стална мета албанских шовиниста, па је јула ове године Радивоја Момчиловића, старца од 70 година, напао на његовој ливади Шиптар Ахмет Муслију). - И овај пример злобног и злочиначког понашања овог Шиптара и његових синова према Српкињи трудници више је него карактеристичан за менталитет Шиптарског народа. - П. новембра 1988. у Средњошколском центру "Милета Вуковић" у Пећи, старији малолетник муслиман М. А. из Витомирице, физички је напао српску ученицу Ј. П. из Прекала, док се налазила у свлачионици за физичко васпитање, при чему ју је и псовао и вређао. Ово је само један од низа смишљено организованих напада на породицу Јеврема Петровића из Прекала, јер је од прошле године до сада било неколико напада и покушаја силовања, на дечаке и девојчице ове српске фамилије од стране Шиптара, углавном старијих малолетника. Зато је отац фамилије Јеврем био принуђен да своју децу одведе у Титоград на школовање, али је ипак, на убеђивање власти, пристао да их врати у школу у Пећ. - Тек 14. новембра 1988. у Окружном суду у Пећи изречена је пресуда Шиптару Имеру Љокају (48), из села Прилипа код Дечана, зато што је маја 1988. године изорао српско православно гробље у атару Дреновачке шуме и ту посејао своју детелину и зоб. Он се правдао да тобоже није видео гробове, а Срби су сељаци одавно протестовали, Јер је исти Шиптар и раније чинио слична недела. Сада је кажњен на 3 године затвора због отимачине и скрнављења гробља. - У совјетској новини "Литературнаја газета" од 16. новембра 1988. написао је њихов дописник Сергеј Гризунов чланак под насловом "Трагедија Косова", у којем говори о трагедији пониженог Српског народа на својој матичној земљи Косову: "Косово је било центар Српске нације и Косово је остало симбол снаге српског духа". Руски новинар затим укратко износи садашње проблеме на Косову и наводе изјаве појединих званичника о проблему Косова. Ово је једна од иначе ретких подршки страдалном Српском живљу на Косову која долази из иностранства. Иначе, већина стране штампе у Европи слепа је да види српску трагедију на Косову и Метохији и подржава албанску шовинистичку политику. У томе чак предњаче римокатолици Западне Европе, као уосталом и наших западних крајева. - Половином новембра 1988. у Клини, Метохија, око 500 Српских ђака тражило је да се промени име Средњошколског центра у Клини, који се од пре неколико година зове по шиптарски "Луић Гуракући", и да му се да име хероја из ослободилачког рата Боре и Рамиза (први је Србин, други Албанац) На то су реаговали родитељи око 200 шиптарских ђака и претили да, ако се име сада промени, неће своју децу слати у школу. Шиптарски духовни тероризам и овде је видан, јер је свима познато колико су до сада по Космету насилно и једнострано променили назива школа и других културних установа, са циљем да затиру све што је српско и изворно косовско. На Косову се воде већ неко време разговори и дискусије о променама Устава СР Србије, тј. о амандманима, да би се Србији повратила одузета јој права која јој припадају. Све то наилази на велики отпор Шиптарског руководства, које организује протесте и бојкоте било каквих промена, јер су узурпирали сву власт на Космету нарочито од 1974. године Тако су 18. новембра 1988. организоване велике демонстрације у Приштини и још неким местима Космета, којима Шиптари хоће да покажу да неће никакве промене и да бране по сваку цену шиптарско руководство на Косову, оличено у лицима Азема Власија и Каћуше Јашари, који већ годинама подржавају терор арбанашке већине над српском мањином, иако је Српски народ на Косову и Метохији у својој вековној отаџбини. Ове демонстрације још једном су показале да Шиптарима Косова помажу и комунистички руководиоци из западних крајева Југославије, као Стипе Шувар, Јанез Становник и други Хрвати и Словенци. На овим скуповима испољена је хаотична мржња Шиптара према Српском народу и извикиване су свакојаке пароле против свега што је српско Српски народ на Косову и Метохији опет је у великом страху, јер овакви нереди шиптарске масе увек завршавају терористичким нападима и шиканирањима недужног Српског живља по Косову. - 19. новембра 1988. одржан је у Београду, на Ушћу, милионски митинг солидарности са Србима на Косову и Метохији. Дошли су углавном Срби из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије и из Београда На митингу је говорио Слободан Милошевић, који је јасно рекао да Србија и Српски народ неће више да трпе понижења и неправде. "Ако Партија, рекао је он, не реши питање Косова, Српски народ, са или без Партије, решиће га и неће дати своје вековно Косово". Говорило је и неколико представника са Косова и из Београда. Митинг на коме је било преко милион људи, протекао је сасвим мирно, без вређања било кога. Имао је велики ођек у земљи и свету, али је било и злобника, у земљи и свету, који су га "тумачили" по себи и своме менталитету, превиђајући главни разлог његовог одржавања - трагедију Српског народа на Косову Париски лист "Л'Пуен" писао је (28. 11. 1988) да је митинг био знак "кад се Србин буди". Упоредио га је са 27. мартом 1941. године - Тога дана, у неким местима на Косову, спречавани су они који су хтели да дођу у Београд на митинг солидарности. - У међувремену, по Косову су настављена масовна скупљања Шиптара, где је само у Приштини било неколико хиљада демонстраната, а у другим местима по неколико стотина Демонстраната подржавају, своје "вође" Азема Власија, Стипу Шувара и сличне Насртали су и на поједине Србе јер Шиптари, кад год, су у маси, увек су агресивни. - У петодневним демонстрацијама (завршеним 22. 11. 1988) у Приштини и другим местима Космета, шиптарски организатори, који манипулишу радницима и омладином арбанашке народности, увукли су у ту антисрпску игру и неке рударе Старог трга у Трепчи, који су "штрајковали" у дубини рударских јама, уцењујући тако своја руководства и власти, све у корист Азема Власија и осталих вођа шиптарске антисрпске агресије на Косову. У организовању демонстрација учествовала је понегде и шиптарска милиција, која је напр. у Сувој Реци изгонила путнике из аутобуса да би исти превозили шиптарске демонстранте за Приштину и друге градове. Сви ти нереди били су уствари само нова и опаснија врста при тиска на Србе на Косову и Метохији, којима су и последњи остаци безбедности угрожени Шиптарски демонстранти су узвикивали "Чувајмо кадрове" бранећи тиме своје властодршце под чијим окриљем неометано тероришу Србе на Косову, док јадни Срби на то узвраћају: "Не рушите нам домове и гробове". - 22. новембра 1988. у селу Горњем Неродимљу код Урошевца нападнуте су две српске ученице, О. К. и Р. Ж. из села Стојковића, када су се негде око подне враћале из школе. Напао их је Шиптар Миљаим Нухија (18) из Горњег Неродимља. Он их је јурио путем док су се враћале из школе и спречавао да туда прођу и оду својим кућама. Није потребно посебно наглашавати колико је узнемирење управо у ове дане изазвало ово насртање на слободу и част српској недужној деци од стране обесних младих Шиптара, које њихови учитељи и вођи томе уче и подстичу на насиље и терор. - Поодавно се жале Срби са Косова и Метохије, али и други грађани неалбанске народности, као напр. Горанци, да им ТВ Приштина и "Електропривреда" Косова ускраћују могућност да виде неке београдске ТВ емисије. Тако је било у Грачаници, селу крај Приштине, немогуће пратити београдски пренос митинга на Ушћу, а у Драгашу је Горанцима било ускраћено гледање београдске ТВ емисије о Горанцима. То је уствари ускраћивање и људске слободе и националне културе Али, зар је Шиптарима стало до таквих "ситница". - 23. новембра 1988. Шиптар Бајруш Ахмета, радник рудника "Кишница" код Приштине, напао је у основној школи у Кишници српске наставнике, а такође је и чистачицу Стојанку Виденић ухватио за грло и псовао радницу Валентину Батлову Кажњен је са 60 дана затвора и 20 хиљада динара Децембар - 7. децембра 1988. око хиљаду грађана Српског села Пасјане код Гњилана протестовало је због намерног запостављања овог претежно српског насеља, које има око 500 српских домова, јер село нема још ни водовод, а због лоше воде повећан је број разних бубрежних обољења, нарочито код деце. Исто тако проблем је и незапошљавање српских радника из овог села, због чега су неки присиљени да се исељавају, јер немају од чега да живе. Сељаци Срби такође су протестовали и због физичког насртаја делегата Реџепа Хамитија, Шиптара, на Србина Александра Васића недавно у Гњилану. - Шиптарски ученик, Насер Арифи стар 18 година, из села Љештар, напао је на аутобуској станици у Косовској Каменици Србина Миодрага Стевића и без икаквог разлога и повода ударио песницом. Због тога је кажњен са 15 дана затвора од судије за прекршаје у Косовској Каменици. - У суботу 10. децембра 1988. увече у српском селу Бабљаку код Урошевца, нападнут је Србин Рајко Денић од непознатог Шиптара. На ову српску кућу Шиптари су и раније нападали: украли му краву и теле из штале пре 3 године, затим му изболи свињу, а прошлог лета му запалили стрњику око куће. Сада га је напао непознати Шиптар и ножем му избо пса, па побегао. Милиција није хтела да пође у потрагу за нападачем иако су трагови у снегу још били свежи. Због овог напада Српски народ из села Бабљака и оближњег Српског Бабуша окупио се 12. децембра 1988. у Основној школи у Бабљаку да би тиме изразио свој протест против све чешћих насртаја Арбанаса на Србе у овом крају. Сам нападнути Денић решио је због свих ових насиља да се са породицом исели са Косова, јер га власти не штите, а нема коме да се жали. - Тако исто је решила да се исели са Косова Српкиња Достана Шмигић, социјална радница у Србици, коју стално шиканира секретар Селман Механија и правник Хасан Јашари у Србици. Све жалбе њене нису помогле, јер већ две године не може да нађе заштиту код органа Општине у Србици. Иначе, сва акта Шиптари воде само на албанском језику, па је њој и то отежавало посао тражења правде и заштите. - Почетком децембра 1988. у селу Невољане код Вучитрна нападнуте су српске куће Мише Милуновића и Тозе и Здравка Панића. Претпоставља се, с разлогом, да су нападачи Арбанаси, али још нису откривени, јер по обичају шиптарски СУП такве нападе не истражује ажурно. Због тих напада сељаци села Невољане окупили су се на протест и затражили да се у заштити Срба ангажује посебни Здружени одред савезног СУП-а који борави на Косову. - Срби Дечанске општине протествују што се албанским емигрантима, који немају југословенско држављанство (а таквих, сматра се, има пар стотина хиљада на Космету), дају привилегије, имања, станови (без кирије) и покућство, док Срби староседеоци не могу да добију ништа од тога, чак ни запослења. Исто тако протествују и Срби у Душанову код Призрена, што Шиптари незаконито присвајају друштвена имања индустријског комбината "Прогресекспорт". Шиптари себи присвајају читаве њиве и винограде, а власт о томе ћути. Србин претучен од милиције, која кордоном спречава масовну сеобу Срба из Батуса, Клине и Косова Поља (20. јуна 1986). Снимио Д. Јовановић - Шиптар Јакуп Сефедини из Урошевца покушао је 12. децембра 1988. да силује Српкињу В. В. (24 године) из Урошевца. За тај насилни чин, који је кривично дело, судија Шиптар Исуф Хакија казнио га је са само 30 дана затвора, и то са правом жалбе. Ово је изазвало велико огорчење увређених и понижених Срба, кад су чули за такав однос судова на Косову према тако осетљивом питању, због којег су Срби највише до сада и патили и селили се са Косова. - 22. децембра 1988. дошао је у Општину Зубин Поток да се жали Србин Радоња Илић, син Ђорђа Илића, из села Горњег Јасеновика, зато што им је Шиптар Агим Бектеши узурпирао један део имања и посекао неколико стабала. Тај Агим Бектеши је узурпирао и део друштвеног имања, а иначе је раније био члан штаба за исељавање Срба са подручја језера Газиводе, а сада је члан у председништву Соц. Савеза у Приштини. Исти Шиптар је изградио своју викендицу на обалама језера Газиводе, одакле је исељено 55 српских породица. Србину Ђорђу Илићу тада је експроприсано два и по хектара земљишта, а исплаћено му је тада само за 70 ари и то у вредности од једва три % праве цене. Ево само једног примера како ради и коме служи комунистичка власт на Космету и како јадни Срби на Косову живе већ више од 40 година. - У скупштини Југославије, крајем децембра 1988. констатовано је да је у првих седам месеци 1988. године повећан за око 20 % број напада на Србе на Косову у односу на прошлу годину. За овај период забележен је 401 случај напада на Србе, затим 87 кривичних пријава због штете српским лицима, као и 376 прекршаја против лица друге националности, од чега 240 случајева су прекршаји на штету Срба. Исто тако је констатовано да је велики број судских спорова на штету Срба, тј. на њихове жалбе и молбе, "застарео", јер ни СУП ни судски органи по Косову не раде како треба свој посао, те су оштећени Срби без стварне правне заштите и правичности на суду. - У селу Прекале код Истока десио се крајем децембра 1988. овакав случај: Србин Никола Димић је отишао код комшије Авдуља Хасанија да се извини и да надокнади штету што су његове свиње причиниле овом суседу Арбанасу. На то је Шиптар сусед физички напао комшију Србина и претио му, говорећи да "ни милиција ни власт ништа ми не могу". Пре нешто више од годину дана унуци овога Хисенаја напали су ћерку Николе Димића Л. Д., ученицу основне школе. За то се Шиптар Хисена никада није извинуо пониженом суседу Србину. - Широм Косова и Метохије, крајем 1988. године, Срби радници и остали Срби чланови комунистичке партије, враћају партијске књижице, јер су огорчени свим оним што комунистичка партија ради на њихову штету. Јер, док партијски органи "држе седнице и воде дискусије", дотле јадни Српски народ, десеткован на својој матичној земљи Косову и Метохији, не може да дође ни до елементарних људских права, до слободе и сигурности, па се, и поред све веће проређености Српског живља, још увек све више Срба сели, бежећи испред терора и зулума шиптарских измећара, комуниста и фашиста. - Црна је хроника косовског страданија српског народа, ево већ више од пет векова. Једина је светла тачка - очекивање прославе 600. годишњице Косовског боја и мученичког спомена Св. Великомученика Лазара и осталих Косовских мученика која се припрема за Видовдан 1989. године у манастиру Грачаница и на Газиместану на великомученичком Косову. Година 1989. Јануар Током новогодишњих празника 1989. године у сандуче поште у Истоку убачени су од стране шиптарских фашиста и сепаратиста леци, у којима се Албанци позивају на оружани устанак, а Србима на Космету прети се да што пре беже са Косова. Ово је поново узнемирило ионако неспокојне косовометохијске Србе. Органи безбедности, по обичају, кажу да "интензивно раде" на откривању - и никоме ништа! - 30. децембра 1988. Шиптар, комунистички омладинац, Наим Нишори напао је српског ђака Ђуру Јовичића у Призрену и том приликом га ударио и псовао му српску мајку. Иначе, у овој и другим школама Призрена чести су случајеви насртаја на српску децу од стране ђака Шиптара. О томе сведоче наставници школе "Гани Чавдарбаши", који тврде да су српски ученици у сталној опасности од насртаја ученика Албанаца. Ђак Мићо Кулић при једном таквом шиптарском нападу умало да није изгубио око, јер је гађан већом иглом право у око. Изгледа да шиптарски учитељи и вођи добро "васпитавају" себи наследнике у продужавању зулума и терора над Српским хришћанским живљем на Косову и Метохији. - 2. јануара 1989. године у селу Рогачици код Косовске Каменице непознати шиптарски шовинисти и нацисти поцепали су 5 застава, тј. све осим албанске: 2 југословенске, 1 српску, 1 турску и 1 партијску. Тако су радиле некад и усташе. - 3. јануара 1989. око 15:30 сати, на прузи наспрам Вучитрна каменован је пословни воз који је ишао из правца Скопља за Београд. Воз су каменовали засад непознати (засигурно млађи Арбанаси, јер они то годинама раде), и више лица у возу је било повређено. Шеф СУП-а у Вучитрну Енвер Маћуни је изјавио да "не располажемо тачним подацима о броју воза нити о штети, нити о броју повређених. Кад будемо имали податке о овом ексцесу, благовремено ћемо обавестити јавност"! ("Јединство", 5.1. 1989). - 5. јануара 1989. медицинска сестра из Витине на Косову, Српкиња Наташа Стојменовић, коју је јула 1988. године на путу Трпеза-Клокот код Витине покушао да силује непознати Шиптар, иселила се са Косова. А ево зашто, како сама пише: "И поред осећаја страха и несигурности после напада на мене, и то на отвореном путу дању, желела сам ипак да останем у Витини уверена да ће органи СУП-а брзо пронаћи дрске нападаче и да ће они бити адекватно кажњени. Међутим, уместо да ја будем заштићена и да примам речи утехе и охрабрења, ја сам постала жртва насиља и од стране самих органа безбедности (у Витини), који су ме често позивали у СУП, и провоцирали да кажем чак и то да је нападач био Србин, уместо да се потруде да пронађу правог кривца. Најпре су привели неко психички поремећено лице из Трпезе, а затим су све учинили да истрагу усмере у другом, погрешном правцу, па није ни чудо што ни после 6 месеци мој случај није расветљен". Ето како функционише комунистичка и шиптарска власт на Косову, која је у антисрпској спрези већ пола века! - У општини Митровица констатовано је да се од јануара до новембра 1988. године иселило под притиском 206 Срба, а вратило се само 41 лице. Како и не би јадни Срби бежали са Косова кад су скоро свакодневно угрожени: притисцима усменим и писменим, физичким и психичким нападима, злоделима и зулумима какве само арнаутска нарав може да смисли и учини. Тако је констатовано да је против Срба учињено, за то време, пет кривичних дела, у којима је оштећено 7 Срба од стране Шиптара затим је од 11 прекршаја било 9 на штету Срба, а починиоци прекршаја су Албанци. У месној заједници Звечан, где је преко 90 % становништва Срба, најучесталији су напади на српски живаљ, зато да их присиле да се исељавањем смање и постану слабији и још незаштићенији. Многе српске жалбе властима и судовима на овакве шиптарске зулуме, углавном остају нерешене. - 6. јануара 1989. увече, после 5 сати, нападнута је Српкиња Слободанка Вујовић (40), продавачица у Ђураковцу, од непознатог Шиптара. Нападач јој је с лећа затворио очи, оборио је на земљу и задао јој неколико удараца ногом по телу и глави, а затим је са њеном ташном побегао. У ташни су били кључеви од "Супермаркета" где ради, нешто новца и личан документа. Одељење јавне безбедности у Истоку "интензивно трага за нападачем", а сам нападач је сутрадан телефоном звао нападнуту Слободанку и претио јој говорећи: "Ништа ти синоћ нисам урадио, што ћу ти урадити данас". Њен супруг и остале 4 породице Вујовића у Ђураковцу сматрају да је овај напад дело шиптарских силеџија, српских непријатеља који тиме хоће да их натерају на исељавање са Космета. - Савез адвокатских комора Југославије упутио је Влади и Скупштини СФРЈ протест зато што "на Косову не постоји и не функционише правни систем". Београдски адвокат Вељко Губерина тим поводом изјављује: "Не могу да се помирим с тим да 40 година после ослобођења, у другој половини XX века, у Покрајини Косово не постоји правни систем... Ево, само једног од драстичних примера: Породица Брновић у селу Доњи Ратић код Дечана: "Син обавештен од своје мајке да је дошао Албанац, ушао у кућу и иселио стару мајку, уз речи: "Ово је моје". Син долетео, налази мајку да седи на пању, а Албанац у кући. И уместо да милиција одмах реши то питање, син се две године суди, и када добије пресуду долази са извршитељем да исели Албанца, а овај иза цеви митраљеза прети: "Ко приђе, биће покошен". Тај случај ни до данас није решен. Каква је то земља у којој је тако нешто могуће?! ... Као правник сам 1981. године сматрао да је на Косову најважнији задатак реституција повређених добара и личности. Ни слутио нисам да ће доћи до оваквих нових повреда", каже Губерина. - 12. јануара 1989. увече у селу Коретишту код Гњилана, где живе већином Срби, одржан је скуп грађана у знак протеста због насиља Шиптара, и због горког искуства сељака Срба са општином, којом владају шиптарски узурпатори. Срби су на том скупу изнели неправде учињене им приликом експропријације њихових плацева. Затим су власти том селу одузеле стару зграду школе и плац од 24 ара и дале их Текстилном комбинату. Орби се нарочито жале због малтретирања њихове деце када пролазе кроз новостворено насеље Гавран, где децу српску изругују и излажу разним непријатностима. Отежан је и рад Србима на околним њивама крај тог насеља, а посебно им се причињавају велике пољске штете. Најтеже ипак Србима падају покушаји силовања малолетних српских девојчица и жена овога села, као и то да органи безбедности споро или никако не реагују на сва ова насиља. - 14. јануара 1989. око 6 сати увече у Косовској Каменици обијена је кућа Србина Петра Новковића, из које су непознати однели техничку робу, накит и новац. У кући је разваљен регал и оштећен други део намештаја. Све се то догодило на стотинак метара од станице милиције у Косовској Каменици. Срби сматрају да ово није обична пљачка, него напад на ову српску породицу коју желе застрашити, јер се иста бори за српска права и слободе на Косову. - Тек половином јануара 1989. поднета је кривична пријава против малолетника Албанца А. Р. (11) из школе "Аца Маровић" у Приштини због основане сумње да је 11. септембра 1988. бацио стару ручну бомбу испред сервиса "Ободин" у Приштини. Бомба је претходно била припремљена за активирање (што му је вероватно неки старији Шиптар удесио и наговорио га. Бомба срећом није одмах експлодирала, а овај малолетник је ухваћен тек после дужег трагања. - Половином јануара 1989. Станојку Михајловићу, раднику из Новог Села код Косовске Витине, кога је недавно ранио ловачком пушком Албанац Хисена Хаљиљи, па је од тога он постао инвалид, а уз то је и социјално угрожен, коначно је додељена помоћ сакупљена од месног самодоприноса, да би могао да уведе струју у своју кућу. Ово је један од ређих случајева општинске помоћи угроженим, оштећеним и рањеним Србима на Косову и Метохији. - 19. јануара 1989. на седници Председништва у Пећи изнет је следећи податак: Пре два дана супруга Благоја Петровића, директора фабрике обуће у Пећи, нашла је на вратима стана претеће писмо написано ћирилицом, у ком пише: "Прети опасност по живот теби и целој породици уколико се не одселите из Пећи и са Косова, можда и Србије и земље, зато што си националиста и шовиниста за све друге нације осим за Србе. Рок 1. фебруар 1989. године". У потпису: "Породица из Преоца и Истинића - две етнички чисте средине". И додаје се: "Предај оно оружје што имаш, за два дана. Уколико не предаш, биће ти претрес у стану". Оваква дрска претња, у којој су очигледно умешани шиптарски властодршци, узнемирила је многе српске породице у Пећи. На овој седници је било речи и о писму српске породице Гарић из села Бреженика крај Пећи која наводи да је након рањавања Зорке Гарић 1982. године њена породица непрестано узнемиравана од Шиптара. - Новинар С. Столић пише у приштинском "Јединству" (23. 1. 1989) о зулуму једног Шиптара, уз подршку општинских власти. Такви су зулуми познати само из турског доба у неком од пашалука. Наиме, у селу Радовојце код Витине српски живаљ нема више воде за пиће, јер је једини бунар у селу, који се налази на сеоској утрини, себи лично присвојио Шиптар Исуф Шаћири и око бунара оградио још 15 ари високим зидом Бунар постоји у селу више од сто година и био је својина свих мештана, јер другог са пијаћом водом у том селу нема. Већ годину дана узурпирао га је овај Арнаут паша и кабадахија. Срби мештани пуних 7 месеци упорно траже од општинских власти да се узурпирани бунар ослободи, но општина, у којој владају Шиптари, потпуно се оглушује о њихове молбе и жалбе. - 21. јануара 1989. увече у самом центру Вучитрна нападнут је српски дечак Владимир Петровић и тучен од једног пунолетног Шиптара. Пре тога је ту била и група српских дечака и разговарала са две албанске девојчице, од којих је једна из Вучитрна, а друга је њена гошћа из Прилепа. Њима су тада пришла два пунолетна младића Албанца и провоцирала их и желели да их одвоје од девојчица. Девојчице су замолиле српске дечаке да их отпрате кући, што су ови и учинили, а при повратку је једнога од њих, Владимира Петровића, напао одрасли Шиптар и вређао га, а онда га и ударио песницом у лећа и тако ошамарио јако да је дечак пао на земљу. Бежећи са лица места, нападач је довикивао: "Не плашим се твога оца, иако ради у СУП-у". Нико од пролазника у осветљеној улици није пришао да заштити српског дечака, нити да нападача идентификује или га ухвати. - У Ђураковцу код Истока за последње две недеље (средином јануара 1989) било је 4 шиптарска напада на Србе. Већ смо споменули напад на Слободанку Вујовић (6. јануара); Затим је нападнут и вређан директор школе у Ђураковцу Бабовић од професора Шиптара Вазима Хесенија, а ноћу 22. јануара 1989. на тераси истог Бабовића остављена је писмена порука исписана латиницом са фломастером црвене боје: "Готов си до 25. јануара" У ноћи 23. јануара, негде око поноћи, непознати нападач разбио је каменом, величине песнице, стакло на прозору стана Миуића Краснића у Ђураковцу. Све је ово веома узнемирило српски живаљ у Ђураковцу и Истоку. - Часопис "Обележје", који на српском језику излази у Приштини, организовао је научни скуп на тему "Зашто косовска криза траје толико дуго" (26-27. 1. 1989). На скупу је учествовало око 50 научних и јавних радника Др Драгомир Драшковић је на скупу рекао следеће речи о употреби појма геноцид: "Деведесет % индикатора из резолуције ОУН, којима се дефинише појам геноцида, може се применити на стање на Косову. Говорећи, дакле, о геноциду над Србима и Црногорцима на Косову ми то говоримо с потпуним правом". - Мештани новобрдског села Прековце одржали су 29. јануара 1989. године збор протеста против општинских власти Приштине, којој припадају, зато што се српски крај, Ново Брдо, у којем је око 80 % српског становништва, као и њихово село Извор, нарочито запостављају, а на Србе тога краја се врши перфидни притисак ради расељавања. У оближњем руднику "Ново Брдо" и другим околним рудницима запослено је само до 25 % радника Срба а то је крај као што наведосмо, са око 80 % српског живља, а при том је и јако сиромашан и заостао. - Већ пуне две године Србину Радославу Јевтићу из села Љутоглава код Призрена стижу анонимне писане претње да би га присилили на исељавање из свог родног краја. Непознати анонимни застрашивач потсећа Јевтића на 1941. годину како су тада српске куће пљачкане и паљене, и прети му да ће сада бити много страшније, па му саветује да што пре прода имање и оде са Косова. Јевтић је ова анонимна писма предао надлежним органима, али од тога највероватније нема ништа, Јер у сличним хајкама на Србе по Космету често учествују баш Шиптари на положајима и у власти. - 18. јануара 1989. године у Урошевцу је дошло до безазлене дечје препирке између синова Шиптара Авни Љатифија и шестогодишњег сина Србина Момчила Николића, у улици Лењинградској бр. 9, око пола један у подне Тада је деци пришао Авни Љатифи и брутално ишамарао српско дете. Када је тај напад отац Николића пријавио милицији, после сат времена на њега је насрнуо брат Авнијев - Агим Љатифи и покушао да га бије, али је то спречио милиционар Ајваз Демија. Оба нападача Шиптара потом су кажњени са једномесечним затвором од судије за прекршаје Фебруар - 3. фебруара 1989. око поноћи у хотелу "Косово" у Косову Пољу Шиптар Агрон Адеми је с упереним пиштољем пришао столу за којим је седео Милан Јовановић са својим сестрама Снежаном и Мирославом, родом из села Орлане. Уз ове је седео и Јусуф Камбери, милиционар, обучен у цивилно одело, па је он спречио крвопролиће и припитом Адемију одузео пиштољ, за који иначе није ни имао дозволу, због чега је после и кажњен. - Крајем јануара 1989. Рахим Мустафа (39) из села Клобукаре код Приштине претукао је малолетника Србина 3. Б. из истог села и зато је кажњен од судије за прекршаје у Приштини. Разлог напада, тј. туче овог малолетника од стране одраслог Шиптара био је, вели милиција што је ово српско дете претходно било напало сина Рахима Мустафе, па је то шиптарско дете одмах јавило оцу који је изишао и претукао српско дете. Разумљиво је да између српске и шиптарске деце има међусобних дечјих чарки и туча, али није било случаја да родитељ Србин због тога претуче шиптарско дете, док оваквих насртаја и силеџијства, као што је ово наведено, има врло много са стране Албанаца према српској деци на Косову. - Средином фебруара 1989. српска породица Уроша Лазића из Новог Села код Вучитрна решила је да се исели са Косова због велике неправде коју им је учинила власт Шиптара на Космету. Наиме, приликом комасације земљишта њима је, од 10 хектара земље од које је живела многочлана породица, одузето 7 хектара, а онда су власти од те њихове земље доделиле Албанцима 2,5 хектара? Узалуд се Лазић жалио свима властима, "од Општине до Федерације", само је џаба трошио време и паре на жалбе. "Оваквим и другим разним психолошким притисцима, некоме (тј. Шиптарима) је стало да се ми иселимо са Косова", вели Урошев син Мирољуб Лазић. И други Срби из овог села кажу да, ако се исели најбројнија и најјача породица Лазић, онда ћемо и ми малобројни преостали Срби морати да напустимо наше село и наше Косово. То каже и Србин Јанаћко Јанаћковић, коме је у том програму комасације шиптарска власт доделила 20 ари на српском православном гробљу! - Ето како незаконито и подмукло делује власт на Космету, ове против Срба, на један или други начин. - Према извештају Комисије Општине Приштина, током прошле 1988. године из Приштинске општине се иселило званично 489. Срба, тј. 24 породице са 78 чланова и 411 појединаца, што је за 30 лица више него претходне 1987. године. Међу присилно исељенима има 75 лица са високом и вишом спремом и 149 лица која су била у сталном радном односу. Према томе, јасно је да разлози исељавања нису неки "економски узроци", него брутални притисци Шиптарске већине и безвлашће. Као разлози исељавања Срба наводе се: угрожавање личне и имовинске сигурности, физички напади, покушаји силовања, скрнављење српских гробова и споменика, а посебно претње Србима од илегалних шиптарских организација. Иначе, према званичним подацима Комисије за тзв. Југословенски програм о Косову, током протекле 1987. године са читавог Косова се иселило 2.828 Срба, а претходне 1986. године 3.291 српско лице. Има нешто мало повратника на Косово, али је њихов број врло мали. - Половином фебруара 1989. такође извештавају из Призренске општине: да су "констатовали" да су велики делови шума и ораница и чак путева на друштвеном земљишту, тј. државном, једноставно узурпирали, комад по комад, многи Шиптари отимачи, који су на истима подигли своје приватне куће, винограде и воћњаке. Највише је, нпр. узурпирао Бинак Таћи, чувар споменика Боре и Рамиза у Приштини, који је себи присвојио 2,5 хектара државне имовине. Иначе, узурпација има у селима: Жур, Кориша, Душаново, Ландовица и Доња Србица. Укупно је до сада узурпирано 375 хектара, а званични органи су узурпаторима "одузели" 219 хектара, али су сва та имања и даље остала у рукама узурпатора, од којих неки држе узурпирану земљу и 20 година, не плаћајући никоме порез ни остале дажбине. - 17. 2. 1989. у селу Опрашкама код Истока, око 14 сати, нападнута је Српкиња Дара Вучковић (56), домаћица из Коша. Док је чувала своје козе у шуми, њој је пришао непознати Шиптар и запитао је за пут до Коша и за неког Идриза Незирија, што је њој било сумњиво па је ћутала. Онда ју је непознати Шиптар изненада напао, ухватио је за лице и оборио на земљу. Она је стала да запомаже, па је дотрчала Николета Миловановић, а нападач је побегао. Напад је пријављен милицији у Истоку, и за нападачем се, као и обично, "интензивно трага". Сама Дара Вучковић је рекла да: "Све што имам од имовине, то су ми ове козе, и мало посне земље. Нас четворо укућана углавном се хранимо млеком и хлебом. После овог понижења које ми се догодило, принуђена сам да продам козе". На протестном скупу Срба села Коша речено је да су овде били и многи други напади на Србе у последње време. Тако је Раци Гашићу украден во из штале, а Радославу Обрадовићу свиња. Радоје Поповић је принуђен да своју земљу обрађује тек уз присуство милиције. Сви Срби у селу говорили су о изгубљеном поверењу у "легалне органе власти", јер су то углавном Шиптари, а из турских времена је познато да "кадија те тужи, кадија ти суди". Посебно су уплашене жене Српкиње, које не смеју слободно ни да се крећу. Јован Поповић је рекао да га стално малтретира Шиптар Мартин Фокај и да му често прети. - Приштинско "Јединство" од 20. 2. 1989. пише да се у Подујевској општини исељавање Срба и даље наставља, мада општински функционери (Шиптари) тврде да је "исељавање мањег интензитета у односу на прошлу годину", али то је само зато што је у Подујеву и околини ионако Срба све мање и мање. Недавно су исељавање, због разноразних притисака, најавиле још неколико Српских породица из самог Подујева и околних села. Иначе, познато је да су Шиптари у Подујеву најзагриженији против Срба. - 23. 2. 1989. око три сата поподне у Приштини, код Зелене пијаце и ТВ Приштине, физички је нападнут Србин Јован Витковић (46), пензионер из Приштине. Напао га је непознати Шиптар и чврстим предметом му нанео тешке телесне повреде по глави и телу. Нападач је побегао у непознатом правцу, а Витковић је пренет у Неуролошку клинику у Приштини у врло лошем здравственом стању. Власница кафане "Спорт", пред којом је овај Србин нападнут, каже да га је напао гост ове кафане по имену Фатмир, али да није било никаквог разлога за тај напад на недужног човека. Она још каже да је овај нападач и раније узнемиравао и претио особљу њене кафане и другима. - Око 25. 2. 1989. Србин др Драгољуб Живковић, професор на Философском факултету у Приштини, добио је претеће писмо од илегалне Шиптарске организације, после свог претходног наступа као гост Радио Приштине ("Јутарњи магазин" ИИ програма, 14. 2. 1989). Професор је на радију одговарао на питања слушалаца, међу којима је било и Албанаца, који су га питали о проблемима на Универзитету, о запошљавању, о национализму на Косову итд. У претећем писму вређан је он и сав Српски народ, коме је проречен "скори сигурни крај", што ће и "дочекати Албанци (уцењивачи) за још неких 5-6 година"! Од писма се професор Живковић није уплашио, али вели: "Као човек, као философ и хуманиста после овога остајем у дилеми да ли постоји шанса да као такав учествујем у мењању стања на Косову". Иначе, претећа писма Србима већ деценијама спроводе као метод насиља Шиптари окупатори на Косову и Метохији, не само у градовима, него и по селима. И долепотписани хроничар добио је прошле године једно шиптарско-усташко претеће писмо. - 25. 2. 1989. око један сат поподне у Дечанима, у Фабрици масивног намештаја, избио је пожар у котларници, док су радници били на састанку. Пожар је брзо угашен, али је остало доста нејасних питања: Како је уопште дошло до пожара кад се у овој фабрици већ данима не ради због "обуставе рада" у знак подршке Шиптарским штрајкачима у руднику Стари Трг код Трепче. Затим, како је и ко угасио пожар, кад су радници у то време били на састанку са политичарима? Оваквих и сличних саботажа, али и манипулација са њима и око њих, има врло често по Космету, а цела Југославија дневно даје око милион и по долара за помоћ Косову! Највише даје, наравно, сама Србија. - Управо тих дана (средина фебруара 1988), у страху за своју слободу и сигурност, због већих немира у Дечанима око шиптарских "обустава рада" и масовних окупљања у знак подршке рударима у Трепчи, из дечанског села Љумбарде иселиле су се две Српске породице: Шишко Перовић, радник у "Ђеравици" у Дечанима, са 5 чланова породице, и Младен Лабовић, радник у фабрици у Дечанима, такође са 5 чланова породице. Они су "отишли у Србију да потраже слободу". Мишков отац Батрић Перовић, тешко болестан, остао је у селу, али каже: "Не желим да мој најмлађи син и његова деца доживе оно што је породица Перовић доживљавала 1941. године на овим просторима". - Ето, таква је судбина Срба на Космету, да се Шиптарске силеџије шире и шепуре, изигравајући умишљеним "штрајковима" неке "жртве", а уствари грубо уцењујући ионако угрожено Српско становништво Косова и целу Србију, па и целу Југославију. - Наиме, слично догађајима у новембру 1988. и сада у фебруару 1989. (почев чак, као неку врсту "пробе", од 3. и 4. фебруара па наставивши од 21. до 27. фебруара 1989), Шиптари су започели масовне "штрајкове" и побуне у рудницима Трепча и Стари Трг, затим у Голешу и "Кишници" код Грачанице, па онда у низ фабрика и радних колектива: Урошевца, Качаника, Ђаковице, Дечана и по другим местима Космета. Епицентар је био у руднику Стари Трг, где је од 21. 2. 1989. сишло у рударске Јаме наводно око 2.000 рудара (уствари само пар стотина, који су се смењивали, али тајно, јер приступ нису дали никоме осим својих поверљивих Албанаца) и нису хтели да изађу док им се не испуне постављени "политички захтеви". Њима у подршку придружили су се и многи други Шиптари, радници и студенти, из других крајева Косова, а добили су подршку и од многих Хрвата и Словенаца (чак и од Римокатоличке цркве Хрватске и Словеније, која се иначе никад није сетила да протествује против шиптарског геноцида над Србима, спровођеног већ деценијама на Космету). Рударима у Старом Тргу покушали су да помогну и да разговарају са њима многи државни и партијски функционери из Србије и Југославије, али су они остајали упорни. Цело Косово и Метохија били су тих дана под опсадним стањем, а нарочито су били узнемирени Срби, јер се иза тих нереда њима спремало само веће зло. Најзад, Југословенска власт је наредила завођење "ванредног стања на Косову", излазак војних јединица на путеве Косова, а рудари су изашли из јама 27. 2. 1989. увече. Новинари, којима, осим шиптарских и словеначких, није било дозвољено ни приближавање Старом Тргу, већ су током тих дана "самозаточења" трепчиних рудара Шиптара (којима су одговорили Срби рудари у Лепосавићу, сишавши у јаме и радећи без хране и без прекида, да покажу да је то само камуфлажа, Јер су Шиптари рудари тражили и "лекарску помоћ"), - открили су да је по среди неко манипулисање рударима и нека "велика глума", и фарса, што је, после изласка рудара и силаска специјалне комисије у јаме, заиста и потврђено. - У ноћи између 27. и 28. фебруара 1989. пред Скупштином Југославије у Београду, почели су се окупљати најпре београдски студенти, а затим и радници и све већи број грађана - на протестни скуп против шиптарских подвала у Старом Тргу и на Космету и против подмукле подршке Словеније шиптарским фашистима против страдајућег Српског народа на Косову и Метохији. Наиме, 27. 2. 1989. увече, док су шиптарски "рудари-глумци" излазили из рударских јама Старога Трга (при чему су скривене камере неких Немаца и једног београдског новинара, Плевника, који је иначе родом из Словеније, па је као такав био пуштен у рудник Стари Трг, показале су да је све то била монтирана фарса, јер су рудари у јамама лешкарили, јели банане и јужно воће и смењивали се у тој престави преко тајних излаза из рудника), у Љубљани су, у Цанкарјевом дому, Словеначки руководиоци и други јавни радници одржали скуп "за подршку Шиптарима", а против Срба и Србије. На овом скупу изречено је много ружних клевета против Србије и Српског народа, што је затим, приликом преноса на ТВ Београд, изазвало општи револт и огорчење читавог Српског народа, па је још током ноћи почело протестно окупљање пред Скупштином СФРЈ, тако да је сутрадан (28. 2. 1989) све до увече било пред Скупштином око милион људи. У исто време у Скупштини је заседало државно и партијско руководство, које је тек увече донело одлуку о "завођењу ванредног стања" на Косову и о изласку војске из касарни на путеве Косова. Том приликом је народу пред Скупштином говорио и Слободан Милошевић, рекавши да је "сам Српски народ највећа сила и гаранција за Косово" и да ће "Српски народ, са или без Партије (комунистичке), бранити и одбранити Косово". Овај свенародни српски скуп упоређен је од српских књижевника, који су такође упутили протест Југославији и Словенији због вређања и понижавања Српског народа, са 27. мартом 1941. године. Истовремено су почела и протестна окупљања Косовометохијских Срба широм Космета, као и протести Срба у Подгорици, Новом Саду, Книну, Нишу, Сарајеву и другим местима Међу многим пред Скупштину у Београд стигло је пар хиљада Срба са Косова. Било је више протестних парола, а међу паролама пред Скупштином у Београду ("Не дамо Косово", "Доле лажно братство и јединство", "Идемо на Косово", "Клетва Српске мајке нека стане све оне који подржавају терор на Косову"), можда је најкарактеристичнија ова: "Све је јасно"! - На протестном скупу Срба у Урошевцу, 28. фебруара 1989. где се окупило неколико хиљада огорчених Срба радника и народа, и где шиптарски функционери нису хтели дати ни озвучење, Србин Драган Живић, који ради у Општинском суду као судија за прекршаје, рекао је следеће сведочење о нефункционисању судства на Космету, где Шиптари имају главну реч: "Председник Општинског суда за прекршаје у Урошевцу, Исљам Муса, строго води рачуна ко ће судити Србима и Црногорцима. Он је око себе окупио неколико судија албанске народности и са њима практично суди у већу, јер се ниједна пресуда ни казна не изриче без његовог знања. У Општинском суду председник Рифат Абдулаху такође има сличне аршине, а зна се да је он завршио медресу и да је пролетос протеран са дужности председника у Штрпцу, баш због грешака које је починио народу Сиринићке жупе (Србима) као судија и председник суда". - Ето само једног примера о судству на Космету, како оно функционише, када уопште функционише. Масовни протест Срба (један од многих) против насиља Шиптара на Косову. - Због организовања оних познатих манипулација са рударима у Старом Тргу код Трепче, које су њихови шиптарски руководиоци лагали и обмањивали, уследило је затим хапшење неких од руководиоца рудника Трепче и још неких, а такође и шиптарског шефа Комунистичке партије на Косову Азема Власија, за кога се открило да је тајно посећивао рударе у јами Стари Трг и манипулисао читавим тадашњим покретом Шиптара на Косову чији је циљ био отцепљење Косова од Србије и Југославије. Ова хапшења нису смирила ситуацију, а Србима су само донела многе нове невоље, као што су: познате шиптарске освете и нови арнаутски зулуми, појединачни и колективни. - За време ових трагикомичних поступака Шиптара рудара и њихових вођа и диригената из позадине, током фебруара 1989. шиптарски руководиоци су у многим местима терали раднике и народ, па чак и ђаке, да окупљају "помоћ за угрожене рударе" (што су лицемерно чинили и римокатолици из Хрватске и Словеније, који се иначе никада раније нису сетили угрожених и прогоњених српских породица на Космету). При овоме је чак било присиљавања на "давање помоћи" и самих Срба и српских ђака. Тако је у Земљорадничкој задрузи у Дечанима, 25. 2. 1989. Шиптар Идриз Цакај терао радницу Српкињу Станку Стијовић да да "новчану помоћ" рударима Старог Трга, а када је она то одбила, Шиптар је њу и Мишка Благојевића и Бошка Бирића брутално напао и вређао најпогрднијим речима и њих и цео Српски народ. После разобличења читаве ове фарсе, Идриз Цакај је кажњен са 60 дана затвора. - Услед општег узнемирења на Косову и Метохији у ове фебруарске дане 1989. године, многа српска насеља у Урошевцу, Пећи и другим местима, а такође и многа села око Пећи и Истока, опет су увела ноћне страже, због страха од шиптарског терора из освете што им фарса са рударима није успела како су очекивали. Али, под притиском тих шиптарских бруталних демонстрација и директних претњи Србима на Космету, ових дана (крајем фебруара и почетком марта 1989) са Косова и Метохије под притиском се иселило неколико српских породица, као: породица Ајданић са снахом и два унука из Великог Истока (отишла је у Аранђеловац) и тако исто Велизар Паџанин, наставник из Ђураковца (у Иванград) и Горан Бурић, агроном из Истока (у Светозарево). Појединачне и групне сеобе са Косова и Метохије најавили су и други Срби из села Коша, Осојана, Ђураковца, Истока и Прекала а још неких места, јер немају мира ни сигурности од својих разјарених суседа Шиптара, нарочито када изађу масовно на улице и међу њима завлада дух руље и чопора или, да кажемо, психологије инфантилизма, који се код Шиптара појављује у маси. - 28. фебруара 1989. увече око 6 сати у Призрену нападнута је Српкиња Слађана Костић (23). Напад је био у самом центру града, код хотела "Турист". Пре тога њу су пратила 3 младића Шиптара и међусобно разговарала шиптарски. Онда су јој двојица стала са стране а трећи је пришао спреда, ухватио је за грло, покидао јој огрлицу и почео је шутирати ногама. Рекли су јој гласно: "Ти си ћерка оног новинара и теби нема места на Косову". Слађана је иначе кћи новинара српског листа "Јединство" из Приштине, а сама ради у Призрену. Она се некако истргла и побегла у зграду "ЗОИЛ Косово" где ради и о нападу испричала свом колеги Саши Васиљевићу, који је обавестио милицију, те је ова дошла и нападнуту Српкињу саслушала. Милиција, по обичају "трага за нападачима". А Слађанина мајка Љубица каже: "Дубоко сам забринута што нам се све догађа од шиптарских националиста и сепаратиста. Синоћ су ми ћерку физички напали и малтретирали, а сутра нам се може десити нешто још теже". Март - У Призрену су, током масовних шиптарских немира и штрајкова (крај фебруара - почетак марта 1989) многи Срби малтретирани од шиптарске руље, нарочито ђаци и радници, јер су Срби радници редовно радили, а српски ђаци редовно ишли у школу, па су их у томе спречавали и лично малтретирали далеко бројнији шиптарски насилници. Слично малтретирање Срба било је и по другим местима на Космету", јер агресивни Шиптари хоће да Србе натерају да и они служе њиховом сепаратизму, рушећи сада ону исту власт помоћу које су они, Шиптари, до сада малтретирали и прогањали Српски живаљ са својих вековних огњишта. Док им је комунизам користио, Шиптари су били први комунисти, а сада су и против те комунистичке власти на Косову, у Србији и Југославији, мада ни речи протеста не упућују против комунистичко-стаљинистичке тираније у својој матичној земљи Албанији! - У току последњих немира на Косову, Срби села Зупче код Зубиног Потока код Митровице увели су сопствене ноћне страже, јер су их стално узнемиравали обесни Арбанаси из суседног села Чабра, који су пуцали из ватреног оружја у овом српском селу, такође су Србима обили и опљачкали две радње, а Томиславу Перовићу из Зупча украли су 2 краве. Слично је било и у другим местима по Космету, где су Срби такође уводили своје ноћне страже, као напр. у селу Новаке код Призрена, јер су и тамо Шиптари нападали и шиканирали недужне Србе. - Тек почетком марта 1989. већински шиптарски руководиоци у Радио Приштини пристали су да прихвате захтев Срба да се у Радио Приштини уведе целодневни програм на српском језику. ("Јединство" 4-5. марта 1989). - Срби у општини Косовска Каменица на више својих протестних скупова траже "оставке свих челних људи" своје општине, јер је у њој стање неподношљиво за српски живаљ. Општина има 16 месних заједница а у већини њих је даљи опстанак Срба све више угрожен шиптарском агресијом. Да је то тачно казује и податак да се само за 2 месеца ове 1989. године из Косовокаменичке општине иселило под притиском 29 Срба. У селу Титанос ове општине, од 80 српских породица остало је још само 26. Србима су у овом шумовитом брдском селу Шиптари још од 1963. године узурпирали шуме, а на све жалбе властима нема правог одговора до данас, јер до марта 1989. ниједно решење није донето у корист оштећених Срба. - Спасић Милорад из села Сибовца код Обилића пише недавно (писмо објављено у приштинском "Јединству" 4-5. 3. 1989) и жали се на тешко стање Срба у овом селу, у којем је међу 400 шиптарских кућа остало још само 7 српских, јер су се остала српска домаћинства иселила услед разних арбанашких притисака. Срби села Сибовац немају проходан пут за Обилић, а и мост на Ситници није проходан ни за пешаке, јер је склон паду и необезбеђен, па мештани морају да обилазе по 30 км да би прешли реку Ситницу. Шиптари бацају своје смеће на српски сеоски пут и саде багреме покрај пута заузимајући га тако и сужавајући. Млади Срби у селу немају запослење и не могу да га добију на Космету, па је и то разлог исељавања. Власти, по обичају, само састанче и издају "саопштења", и то је све. - Крајем фебруара и почетком марта 1989. Шиптар Сејди Краснићи, земљорадник из Горње Брњице код Приштине, три пута је прекинуо војне телеграфско-телефонске везе на линији Приштина-Ниш (покидао је око 600 м жице ТТ мреже), чиме је сам хтео, или је подметнут, да прекине војне везе Приштине са центром војне области у Нишу, Због ове саботаже је притворен. - У Штимљу на Косову, почетком марта 1989. у Основној школи "Емин Дураку" и у Специјалном заводу, Срби су у већем броју поднели оставке на све функције у управи и вратили партијске књижице, због опште саботаже ових Шиптара, и функционера на власти и осталих, свега онога што се од стране Србије предузима на Косову и Метохији ради побољшања стања и завођење мира, слободе и правде за све пођеднако. Слично су учинили и многи Срби у Вучитрну и другим местима на Космету. - 10. марта 1989. у приватној угоститељској радњи "Турист" у Ораховцу, Шиптар Хидајет Реџа (24) ножем је насрнуо на Србина Миодрага Ђоновића (28). Већу несрећу је спречио власник радње, одузевши нож нападачу, на што је силеџија Шиптар наставио да речима врећа нападнутог Србина. У истом месту, у улици Дрварској, тих дана је други један Шиптар, Мехмет Хоџа (33), напао малолетног Србина М. С., ђака В разреда Основне школе. Оба нападача су позвана на одговорност. - 11. марта 1989. у селу Бресаљцу код Гњилана освануле су шиптарске пароле на згради Здравствене амбуланте и згради продавнице. Било је исписано десетак већих парола, по неколико метара дужине, којима се Шиптари позивају на оружану побуну против Срба и Србије. Интересантно је да су пароле исписане на зградама непосредно код станице милиције. - Сличне антисрпске пароле ових дана исписивали су Арбанаси и у Урошевцу, Ђаковици и другим местима Космета, увек са нацифашистичким порукама против Срба. - Истога дана, око пола десет увече, у Урошевцу, у улици "Емин Дураку" бр. 3, непознати Шиптар покушао је да подметне пожар у кући Србина Слободана Јанковића. Наиме, са још неким је непознати паликућа Арнаут донео већу количину картонских кутија и запалио их пред вратима овог Србина. Пожар је срећом спречен наиласком милицијске патроле, а иначе је претио да захвати и куће Срба Златка и Милоша Стефановића, које су под истим кровом. - Истога дана у селу Јунику код Дечана, око 11 сати увече, у кафани "16. новембар", Шиптар Ибиша Краснићи (29) вређао је Србе госте и физички напао на Вукмира Мирџића из службе безбедности у Дечанима. Због насртаја је кажњен са 60 дана затвора. - У Урошевцу је тек 11. марта 1989. кажњен Шиптар Шефћет Рекај, шеф радничког ресторана, који је још 23. фебруара, за време доручка радника у Фабрици алата у Урошевцу, Србе раднике спречио да доручкују, јер им је из руку побацао хлеб и остало, а шоље и тањире превртао и бацао, а затим физички насрнуо на радницу Јованку Зеленовић. Пошто су Срби радници потом протестовали и тражили да се силеџија Шиптар казни, шиптарски руководиоци у фабрици су овога унапредили, преместивши га у службу плана и анализе! Следећих дана су Срби радници одбијали да приме топли оброк у том ресторану, па је најзад уследила казна силеџији Шефћету са 30 дана затвора. - 12. марта 1989. после поноћи у околини Вучитрна, "непознати насилници" напали су на куће Срба: Младена и Спасоја Милковића у селу Пантина, па на кућу стараца Ђуре и Андрије Јокановића у село Херцегово, и такође на кућу Мирољуба и Љубинке Премасунац у самом Вучитрну, где су била и мала деца ове српске породице, која су се преплашила када су насилници (Шиптари) лупали прозоре на кући. Приликом напада на кућу старца Јокановића, истовремено је порушено у селу Херцегово и српско гробље, тј. потпуно је сравњено са земљом. Вучитрнски СУП, чији је шеф Шиптар Енвер Маћуни, саопштио је да "органи безбедности трагају за нападачима" - то је све. Овакав је живот Срба на Косову био и у време турског ропства, када су такође арнаутски зулумћари злостављали Српски народ "у присуству власти", као и данас, то од 1941. г. до данас, под комунистичком окупацијом. - 14. марта 1989. у Приштини, испред стана бр. 9 у згради "Кичма", нестало је, негде око подне, српско дете Никола - Александар Бишевац. Родитељи су одмах обавестили милицију и дете је пронађено после 2 и по сата, чак код Градског стадиона у Приштини, доста удаљеног од насеља "Кичма". Тешко је претпоставити да је само двогодишње дете могло отићи тако далеко. При томе, дете је при нестанку имало на себи џемпер, панталонице и патофне, а када је пронађено било је босо и без џемпера и панталона, а имало је и лакше телесне повреде тупим предметом по лицу и крвне подливе изнад горње усне, што је установљено прегледом на Институту за судску медицину у Приштини. ("Јединство", 16. 3. 1989). Неколико дана касније органи безбедности су саопштили да је српско дете одвео неки "малолетни Ром", који га је и опљачкао... Узнемирење родитеља и других суседа Срба било је велико, с обзиром на општу климу несигурности за Српски живаљ на Косову. - 14. марта 1989. око 10 сати увече у Вучитрну, у самом центру града, у приватној пекари Алије Чибукчије, Шиптар Скендер Хасан Бушинца (23) претио је Србину Тихомиру Кривокапићу (26) из Вучитрна, кад је овај ушао у пекару да купи хлеб, и рекао му: "Кад дође моје време, прво ћу пуцати у тебе". После тужбе, силеџија је кажњен због претње. - 17. марта 1989. на прузи Косово Поље-Пећ, између Дренице и Доброшевца, непознати Шиптари су на пругу набацали крупно камење, због чега је, око 15 часова, са колосека искочила моторна дресина, која је наишла нешто пре пословног воза Приштина- Пећ, којем је и била намењена камена препрека на прузи! Истога дана је непознати саботер (Шиптар) код железничке станице у Метохији прекинуо и телефонске линије ове пруге, па је прекид веза трајао цео дан. - 17. марта 1989. Шиптар Реџеп Кријештарац из Пећи, на градској пијаци у Пећи, јавно је претио Српкињи Боси Станишић, говорећи јој да иде у Србију! - Оваквим арнаутским претњама Србима и Српкињама испуњена је на Космету наша свакодневица ево већ пола века. - 18. марта 1989. око 16 часова на периферији Вучитрна, на висећем мосту на Ситници, Шиптар Џевдет Ахмети (18) напао је Србина Драга Божовића, старца од 80 година, из села Коло код Вучитрна, оборио га на земљу, бацио му штап и наочари и онда га опљачкао и побегао. После је нападач ухваћен и одређен му је тродневни притвор. - Српска породица Мартиновић из села Клинчине код Пећи већ читаву деценију тлачена је и злостављана од суседа силеџија Шиптара из породице Незира и Бећира Хисенај. Они су Мартиновићима још 1981. г. бесправно и насилно посекли шуму и отворили пут преко поседа браће Томислава и Драгољуба Мартиновића. Кад је, по тужби оштећених Срба, дошло до суда, отмичари и насилници су формално кажњени, али се стварно стање за Мартиновиће није изменило, јер шиптарске власти и даље штите узурпаторе на рачун оштећених Срба. Ових дана, половином марта 1989. по незнано који пут, опет су чињени разни притисци од истих Шиптара Хисенај на Мартиновиће: лупано им је ноћу по прозорима куће, чињена им је опет пољска штета и други зулуми. Драгољубовој супрузи Милијани Шиптар Рамиз Зећирај је 23. марта 1989. одбио да у Основној школи, где обоје раде већ 20 година, овери документа за потрошаче, што је иначе био дужан као службеник да уради. Судећи по свему овоме, и ова српска породица је присиљена на скоро исељавање из Метохије, јер правде ни мира за њу нема. - Током 24. марта 1989. г. и неколико следећих дана у многим местима на Космету, у Урошевцу, Ђаковици, Сувој Реци, Гњилану, Подујеву, Приштини, Журу код Призрена и другде, Шиптарски сепаратисти изишли су на масовне агресивне демонстрације против Срба и Србије, јер је тада изгласаван јединствени Устав за целу Србију, који је затим и изгласан и усвојен на целој територији Републике, чиме је Србија поново стекла интегритет и суверенитет на целој својој државној територији. Отпор шиптарских агресора имао је за циљ отцепљење Косова од Србије и припајање "Великој Албанији", без питања самих Косовометохијских Срба и матичне Србије. Приликом ових нереда, наоружани шиптарски терористи су пуцали на ову (тј. шиптарске побуне), била и сама физички нападнута на свом радном месту, од више особа. Од тада је у сталном страху и стресу који ће имати тешких последица по ову младу девојку". - Родитељи њени Цвеја и Нада Витошевић очајни су и кажу да је Гордана остала трајни инвалид, неспособна ни да се сама облачи и храни. - Овај напад обесних Арнауткиња радница, међу којима је била и једна Македонка удата за Шиптара, био је са циљем да и Српкињу радницу натерају да сарађује са побуњеним Шиптарима, с којим циљем су је нападали и неколико дана раније. Отац тешко повређене девојке каже да у фабрици нико од Шиптара није хтео да потврди оно што се са Горданом десило. Додаје: "Пре 2 године мој шурак Јован Матић, из Браготине, морао је да се одсели са Косова. Добро је урадио, мада га ја тада нисам подржавао. Сада, након демонстрација Шиптара и пуцања у центру Ораховца и уништавање имовине од стране демонстраната, и након трагедије која се догодила мојој Гоци - решио сам и ја да одем", каже са сузама пензионер Цвејо Витошевић, који је за ово кратко време више остарио него за последњих 20 година. - На жалост, овој су судбини сличне судбине и многих Српкиња по Косову и Метохији за време ове полувековне комунистичко-шиптарске окупације. - 2. априла 1989. у поподневним часовима, близу села Репе, Попове и Туручице код Подујева, избили су готово истовремено пожари, иако су ова села међусобно удаљена скоро 30 км. Сва три пожара избила су скоро истог часа. Житељи тих села успели су да пожаре угасе благодарећи и киши која је почела падати. Свима је јасно било да су ови шумски пожари подметнути од шиптарских терориста. - И претходног дана дошло је до великог пожара у шуми код Клине у Метохији, у атару села Сврке на месту званом Чуке. У пожару је изгорело око 400 кубика огревног дрвета и део парцеле са младом шумом. - Уопште, за последњих неколико дана дошло је до више пожара на Космету у Урошевачкој општини забележена су три пожара, и то у селу Гребно и такође у селима Плешина и Заскок. Изгорело је око 10 хектара шуме. Исто тако, 3. априла 1989. подметнут је пожар и у шуми у селу Летнице код Витине, у коме је изгорело око 5 хектара друштвене шуме. Такође, 5. априла појавио се велики шумски пожар на Мокрој Гори, у Брњаку и Зубином Потоку, у којем је изгорело око 50 хектара шуме. Из овога је свакоме јасно да Шиптари агресори не презају ниотчега само да преостале Србе протерају са Косова и Метохије. - 2. априла 1989. увече око 22 часа у селу Божевцу код Косовске Каменице Шиптар Даут Малићи запалио је плеву за сточну храну Србину Трифуну Арсићу из истог села. Пожар је могао изазвати далеко веће последице, али је срећом спречено његово ширење. Паликућа Арнаут откривен је и ухапшен тек после месец дана. - 3. априла 1989. у селу Рудник код Србице, по подне око пола шест, непознати Шиптари терористи подметнули су пожар у амбар српске породице Милоја и Милосаве Васиљевић. Пожар је уништио 1.000 кгр. пшенице и 600 кгр. кукуруза, тј. сву годишњу храну. Потом је пожар захватио и 40 ари суседне шуме једног Албанца, па су у гашењу пожара узели учешће и суседи Арбанаси. Ово је већ други подметнути пожар у овом крају у току последњих 48 сати. Наиме, пре 2 дана, у селу Бање су опет непознати Шиптари подметнули пожар у складишту сточне хране српске породице Милоша и Милосаве Ковачевић. Јасно је свим Србима овога краја да је то већ уобичајени терор обесних Арнаута, којима је изгледа на Космету све дозвољено у организованој агресији против Срба и свега што је српско косовско. - 4. априла 1989. увече, непознати (Шиптари) су у селу Ђураковцу код Истока узнемиравали Србе Милића Красића и суседа му Драгана Радојевића тиме што су им јако лупали на улазним вратима куће. На ово насилно и провокативно лупање Радојевић је одговорио тиме што је кроз прозор испалио у ваздух два метка из пушке, нашто су нападачи побегли. Нападнути Срби су напад пријавили милицији, али шта вреди, кад је и 23. јануара 1989. око поноћи каменован стан Милића Красића, па од тада до данас нападачи нису откривени. На овог Србина и његове укућане, за мање од годину дана, ово је већ трећи напад шиптарских силеџија у Метохији, а да власти ништа нису предузели да ове и друге прогоњене Србе заштите. - Лист "Јединство" од 6. априла 1989. доноси опис једне судске неправде, учињене Србину Тодору Денићу из села Прилепнице у Новобрдском крају (родном месту Св. кнеза Лазара, Косовског Мученика). Овог Србина је на пољском путу у Прилепници вређао комшија Шиптар Ибрахим Реџепи и претио му: "Теби нема места у Прилепници. Да знаш да сам ја за Велику Албанију и Косово републику", на што му је Денић одговорио да, ако је за Енвер Хоџу, нека иде код њега! - Да би се ипак заштитио од евентуалног даљег узнемиравања, Денић је ово пријавио органима безбедности у Гњилану, али уместо заштите, судија за прекршаје у Гњилану, Шиптар Рамуш Адеми (раније смењен са другог јавног положаја због свог неправилног рада), казнио је обојицу истом казном - по 50 дана затвора! Оваква пресуда је само охрабрила нападача Шиптара, а обесхрабрила нападнутог Србина. И не само њега. Иначе, породица Денића је једина преостала српска породица у Прилепници, а све остало су "етнички чисти" Арнаути. - 6. априла 1989. у Ђаковици ухваћен је Арбанас Хасан Демај (21), из суседног села Омољице, који је у шуми Србина Слободана Вуксановића посекао и однео 82 стабла. Исти је пре тога из шуме Србина Рајка Пиндовића из села Вранића украо више стабала храстове шуме. - Оваквих и сличних шумских зулума и пљачки, које Шиптари чине Србима, има скоро свакодневно на Косову и Метохији већ деценијама. Нарочито страдају манастирске шуме у Дечанима, Девичу, Гориочу, Светој Тројици и у другим српским манастирима. - У ноћи између 7. и 8. априла 1989. на српској кући Велимира и Јелисавке Кнежевић (старих око 60 година) у селу Еречу код Ђаковице. Шиптари су ноћу, и то у време кад је због ванредног стања кретање забрањено, исписали велику претећу паролу: "Селите се, или ћемо вас побити" (при чему су слова л била исписана као љ). - Иначе, у овом метохијском селу раније је било 50 српских домова, а сада је остала само кућа Кнежевића. Јер су комунистичке власти на Космету, када су још пре 1968. године стварале на овом терену Пољопривредни комбинат "Ереник", одузеле само земљу од Срба и тиме их протерали са Космета. После шиптарске агресије, испољене 1968. године, учестали су појединачни шиптарски притисци на Србе овога краја, као уосталом и свуда по Космету, као што су: физичке туче, претње, силовања, разне отимачине и насиља. - Ово двоје преосталих Срба Кнежевића причају да памте како су се најпре иселиле српске породице Вукадиновића и Вуковића, па онда и све остале осим њих. "Кад бих вам причала шта сам све доживела, каже Јелисавка Кнежевић, не бих до сутра завршила. Пре годину дана усред ноћи упали су (Шиптари) у нашу шуму поред куће. Чули смо ударце секире, изашли и видели: сече човек нашу шуму као да му је од баба остала. Нападали су ме и неки младићи (Арбанаси) из Баболића. Свакакве притиске врше на нас. Колико су ме само малтретирали, вређали, покушали да ме силују. Наше комшије (Срби) продавали су имање будзашто и бежали. Ми нећемо. Остаћемо на дедовини. Ту сам три сина родила, одгајила их и школовала. Одавде сам их у војску послала и после отпратила у свет. Имамо и шесторо унучади... Синови би се вратили кад би се стање овде побољшало". - Половином априла 1989. пред Војним судом у Београду оптужено је 9 војника Шиптара са Косова, који су чланови илегалне албанске сепаратистичке групе, део шире албанске организације "Марксиста-лењиниста Косова". Слична група "Марксиста-лењиниста Косова" ухваћена је и у Призрену. Већ сам наслов ових завереничких терористичких група Шиптара говори јасно и довољно за себе. Ако овоме додамо да се ових истих дана по Космету исписују шиптарске антисрпске пароле, међу којима су врло честе: "Тито је рекао да се устав не мења" (онај из 1974. којим су Шиптари повлашћени против Срба и Србије) и "Титов пут нећемо напустити", као и то да су шиптарски демонстранти носили испред себе велике Титове слике - онда постаје јасно да није салто прича да је Тито обећао српско Косово Албанији. Сва послератна Титова комунистичка политика на Космету била је у том смеру, дакле антисрпска, и она је и довела до данашње Косовске Голготе Српског народа. - Половином априла 1989. у селима Лауши и Бајчини код Подујева шиптарски терористи су подметнули експлозив под два метална стуба високонапонског далековода електричне струје, који су експлозијом оштећени. Сличне диверзије чинили су Шиптари овде и раније. - Ноћу између 22. и 23. априла 1989. негде између 1 и 3 сата по поноћи, непознати Шиптари узнемиравали су Српкињу Стојанку Перовић (64), која живи у самом центру вароши Ђаковице. Нападачи су јој толико јако лупали на врата, да је Стојанка те сате и остатак ноћи до зоре провела у великом страху, са кухињским ножем у руци. Ову Српкињу су Шиптари више пута до сада узнемиравали, нарочито од последњих мартовских демонстрација. Она каже: "Од марта месеца не смем ни да заспим. Сада ми је теже него за време најсуровијих дана рата. Оно што ми се последњих дана догађа, теже је од ових недаћа које је живот на Космету могао да ми нанесе. Готово сваке ноћи неко ми лупа на врата да их избије из зида. Нико од комшија (Шиптара) да чује ту лупу и да ми притекне у помоћ". (Јединство" 27. 4. 1989). - 26. априла 1989. у селу Баловцу код Подујева подметнут је пожар на гумну близу куће Србина Пауна Милачића. У пожару су изгорели стогови сламе и сена, а лако је могла да му изгори и стаја и кућа. Иначе, ово је једина српска кућа у том селу, па су зато сви уверени да су Шиптари тако агресивни према Милачићу да би и последњег Србина протерали. - 27. априла 1989. у Београду, у Кнез Даниловој улици, Шиптар Хесад Сељај (25), из села Зјум у Драгашу, који је запослен у Градској чистоћи, убио је на монструозан начин Српкињу Живку Мијатовић - длетом јој је више пута распорио стомак и растргао утробу, па онда побегао. Ухваћен је скоро случајно и изведен пред суд, на којем је признао убиство. - 29. априла 1989. група Срба из села Белице код Истока дошла је у Општински комитет Истока да протествује због зулума које им чине Шиптари и због потпуне небриге власти према овом српском селу. Из села Белице већ се иселило 10 српских породица зато што на њих физички насрћу Арбанаси, отимају им имовину, краду им шуму, чине многе пољске штете и на разне начине их малтретирају. Власти ништа не чине да прогањане Србе заштите, а у селу нема ни пута, док им електрична струја нередовно долази итд., што све траје већ деценијама. Ко је био на Косову и Метохији, зна да случај овога српског села није неки изузетак, већ скоро редовно правило за српска насеља. Мај - У Основној школи"Јединство" у Милошеву, на самом Косову, шиптарски учитељ Бесник Истрефи (који је пре тога истеран из школе у Струги у Македонији као неподобан, а у Милошеву је одмах добио посао захваљујући шиптарском управнику школе) претукао је српског ђака Ивана Поповића (13), и то пред свим ђацима. овог српског ђачића, иначе сироче без оца, прогоне и малтретирају и други арбанашки учитељи у тој школи. ("Јединство" 3. 5. 1989). - Овакви случајеви прогањања и шиканирања српске деце на Космету нису ретка појава, што и лично знамо и из штампе. - За првомајски празник у Косовској Витини Шиптари су пописали пароле испред куће Србина Божидара Михаиловића, у којим му прете: "Ако се што пре не иселиш, убићемо ти три сина"! У селу Кабашу код Витине, тих истих дана, Шиптар Хаљиљ Мисина напао је Србина Радослава Вукашиновића испред његове куће и претио му да се "што пре исели са Косова". Србима у суседном селу Пожарању такође су претили непознати Арнаути. Није онда чудо што се из Општине Витина за само 3 месеца ове године иселило под шиптарским притиском 46 Срба, од чега 7 породица са 23 члана, и то углавном пољопривредника. - Током првомајских празника 1989. године шиптарски рушиоци по Косову извршили су низ диверзија: оборили су стуб далековода код села Добротана испод Липљана; покидали телефонске жице код Малишева, као и на линији Вучитрн-Прилужје; минирали су и срушили стуб далековода код Подујева, разбили су Ветеринарску станицу у Истоку, у Ђаковици су запалили новински киоск београдске "Борбе", а исто то неки дан касније су урадили у Приштини, у Гњилану је у Комбинату "Интеђ" неки шиптарски зликовац прикључио струју за радни метални орман једног Србина радника, кога је због тога погодио струјни удар и замало да није погинуо! - Оваквих и сличних саботажа препуна је косовометохијска свакодневица, и то већ више деценија, а Србија Косову свакодневно шаље милион и по долара! - 3. маја 1989. у Ђаковици Шиптар милицајац Ибрахим Кући зауставио је кола "Застава 750" студента из Београда Звонка Антића и Драгослава Шћекића и најпре им скинуо таблице са београдском регистрацијом, а затим их је и физички напао. После тужбе, Шиптар милицајац је суспендован. - 4. маја 1989. у Основној школи села Брзнице код Дечана нападнут је у учионици за време наставе српски наставник Слободан Влаховић. Њему је за време часа неко јако лупао каменом у врата и онда је пред вратима ођекнуо јак пуцањ од петарде или пиштоља. На овог Србина наставника познато је да Шиптари врше притисак да га отерају, тј. да се исели са Косова. Школске и остале власти су потпуно равнодушне за његову судбину, као и осталих Срба. - У недељу 7. маја 1989. око 11 сати, у центру Витине, троје Шиптара је киднаповало српску девојчицу од 9 година, ђака, Сливу Новичевић. Она се враћала из продавнице када су јој изненада пришли отмичари и насилно је убацили у црвени комби па побегли у непознатом правцу. Родитељи су отмицу одмах пријавили органима безбедности, а дете је нађено тога дана поподне скоро случајно, захваљујући оцу њене другарице Албанке, Ђемаиљу Демирију, који ју је случајно приметио саму на улици чак у Пећкој Бањи! Он је брзо пријавио СУП-у и тако је девојчица спасена. Дете је затим рекло да су је отели 2 мушкарца и 1 женска, који су међу собом разговарали шиптарски и српски, а њој су при хватању опалили јак шамар. "Истражни органи трагају за починиоцима". Није потребно наглашавати колики је страх обузео Србе родитеље и друге Србе из суседства, кад су чули за овакву врсту шиптарског насиља над Српским живљем, које потсећа на турска времена или на мафије криминалаца на Западу. - 13. маја 1989. у Новом Селу код Пећи Србину Миловану Јокићу су шиптарски зулумћари посекли читав ред младих шљива, које је био засадио у марту ове године. Ово је већ трећи пут, у току неколико месеци, како арбанашки окупатори уништавају стабла воћака овој српској породици у Метохији. - 15. маја 1989. у Фабрици алата у Урошевцу Исуф Џема, шеф монтаже, напао је и вређао српску радницу Мирјану Џудовић, а погрдним речима и нетрпељивим поступцима малтретирао је и друге Србе раднике. Овај иначе познати коловођа у мартовским нередима, на тужбу нападнуте раднице, буде прво оправдан од судије Шиптара и ослобођен кривице, али је по накнадној тужби и других најзад осуђен на 50 дана затвора, вероватно више зато што је био вођа демонстраната неголи што је вређао Србе раднике и раднице. Јер овом комунистичком систему изгледа, више је стало до "одбране државе" него до стварне заштите обесправљеног остатка Српског народа, који је, због разноразних физичких и психичких прогона и тиранисања од шиптарске већине на Космету, морао, ево већ деценијама, да бежи са Косова и Метохије. Недавно је и званично објављено да су Шиптари само од 1981. године протерали око 40.000 Срба са својих огњишта на Космету. - 16. маја 1989. у селу Бабин Мост на Косову, ујутро рано, нападнут је Србин Војислав Петровић (25). Напао га је подебљом мотком Шиптар Рахман Бериша (49) из истог села и нанео му тешке повреде по глави. Рахман је то јутро са двоје своје деце истерао стоку на пашу на ливаду Петровића, са које је при том узимао и готове свежњеве траве. Петровић је тог јутра потерао своју стоку на пашу и, приметивши шта Бериша ради, пошао му је у сусрет да га опомене, а Шиптар га је, уз псовање српске мајке, напао мотком по глави, од чега је Петровић пао обливен крвљу онесвешћен. Када је дошао себи, прича он, видео је Беришу како га хладнокрвно посматра. Петровићу је потом указана прва лекарска помоћ у амбуланти у Обилићу, а онда је морао ићи на зашивање рана у Хируршку клинику у Приштину. Општински суд у Приштини казнио је Шиптара нападача са 60 дана затвора. - 24. маја 1989. шеснаест Срба, присилно исељених раније са Космета, из села Прекале и Клине у Метохији, дошли су у Скупштину Југославије тражећи да им се омогући повратак у свој родни крај из којег су притисцима Шиптара и њихових власти протерани. Божидар Козић из Прекала рекао је у Скупштини СФРЈ: "У Прекалу су нас нападали, нарочито нашу децу, а ђаке су (српске) родитељи морали да прате до школе и сачекују их из школе... У мом селу, од рата до данас, немамо ни народног сабора, а ни другог слободног културног живота. На Косову и Метохији стање за Србе ни данас није добро". Горан Николић из Прекала рекао је: "Мотив нашег повратка на Косово није материјални, већ жеља за родним крајем. Хоћу да се вратим на Косово, јер сам тамо рођен и волим га". - У Скупштини општине Пећ констатовано је (23. 5. 1989) да је у тој општини узурпирано преко 600 хектара друштвене земље, а крајем прошле године и почетком ове незаконито је присвојено још 50 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта. Узурпатори су углавном Арбанаси, који су самовољним проширивањем и запоседањем заузимали њиве, утрине, делове путева и чак улице и саобраћајнице! Највише земље узурпирали су Шиптари из власништва Пољопривредног комбината "Душан Мугоша" из Пећи, а та земља је била највише српска, одузета од српских породица кад је Комбинат стваран, те су власници Срби због тога морали да се селе са Космета. - У суботу 27. маја 1989. предвече неки је Шиптар откинуо таблу са натписом на српском (ћирилицом) са Природноматематичког факултета, Одсека за биологију, у Приштини. Шиптари агресори и окупатори већ деценијама не трпе ништа што је српско по Косову. - Крајем маја 1989. ухваћен је и притворен Шиптар Бајрам Алија (36), из села Стровце код Вучитрна, који је само у првим месецима ове године извршио десетину провала и пљачки по продавницама, приватним становима, приватним возилима, и у предузећу у Обилићу где ради. Опљачкане ствари Алија је превозио чак својим трактором и слагао их у тајном скровишту. Ово је само један од многих случаја појединачних шиптарских лопова и отимача по Космету, а постоје и читаве провалничке и пљачкашке групе и мреже сличне мафијама на Сицилији и у Чикагу. Јуни - 2. јуна 1989. око 13 часова у центру Призрена, испред Скупштине општине, група Шиптара демолирала је каменицама аутобус из Врања који је у Призрен довезао ђаке (Србе) на екскурзију. Органи безбедности "трагају за починиоцима", а за страх који су претрпела српска деца - ником ништа! Да ли је ова земља Јужна Африка, или можда Турска?! - 7. јуна 1989. у Призрену неки Шиптар је комадом сломљеног бетона разбио прозор на спаваћој соби Српкиње Савете Гатић. Срећом, она није повређена. - Истога дана једна група млађих Шиптара покушала је, у Гњилану, да од стражара предузећа "Напред" одузме пушку и све метке, али у томе нису успели. - 12. јуна 1989. у селу Љубижди код Призрена дрски арбанашки окупатори обесили су црвено-црну албанску заставу са двоглавим орлом на главну капију Срба сељака Божидара и Добривоја Мојсића! Ова провокација срачуната је на застрашивање ових честитих Срба да би они, и још преостали Срби, побегли са свога прадедовског огњишта. - У Пећи је током првих 10 дана јуна 1989. забележено 6 физичких напада Арнаута на Србе, као и неколико напада на личну и државну имовину. Иначе, у Пећи је недавно откривена тајна продаја ватреног оружја међу Шиптарима, као и исписивање бројних парола са претњама Србима. - Пошто се на Косову припрема свесрпска прослава 600-годишњице Косовског боја, неки избезумљени Арбанаси прете Србима неким својим "устанком"! - 13. јуна 1989. ноћу око два сата непознати Шиптар напао је немоћног старца Србина Милована Јокановића (83), у његовој кући у селу Браовић код Пећи. Нападач је ушао кроз незакључана спољна врата, у другој соби је нашао и узео ловачку пушку и револвер, а онда је упао у собу где спава Милован и пробудивши га уперио пушку у њега тражећи новац. Милован му је предао све што је имао (850 хиљада динара), а онда је некако успео да ухвати за цев пушке и да се одупре нападачу. Овај је том приликом потегао пиштољ и испалио метак у старца, ранивши га у раме. Затим га је кундаком пушке тукао по телу, па побегао, са пиштољем, завезавши жицом споља врата од куће да старац не би могао да изађе! - Старац је потом нађен и пренет на Хируршко одељење болнице у Пећи, где је и оперисан. Свим Србима у Пећи и околини јасно је какав је циљ ове најновије арнаутске агресије на недужне Србе. Милован Јокановић иначе има око 10 хектара плодне земље, а синови су му отишли са Косова. После три дана милиција је открила и ухапсила нападача. То је Шиптар Есат Шаља (22) из истог села Бролића код Пећи. - 16. јуна 1989. око поноћи у Призрену је каменован стан Србина Векосава Ристића, пензионера, који станује у приземној згради бр. 10/2 у улици Хази Имера. Нападачи (Шиптари) су камењем поломили велика стакла на тераси и један кухињски прозор. Векосављев син Синиша, пре месец дана је напустио Космет због разних притисака албанских фашиста и сепаратиста. Био је наставник српског језика у Журу код Призрена, и није у том осињем гнезду нацифашистичког марксизма могао даље да опстане. - 18. јуна 1989. Срби села Црквена Водица код Обилића групно су протестовали због грубог напада Шиптара Сефера Османија на Србина Бранка Ђорђевића. Србин је био отишао на реку Ситницу да насече коље за повртњак и тамо га напао овај Шиптар силеџија и претукао, тврдећи да је то "његова земља". Срби су једногласно тражили хитно исељавање породице Османи, која је и другима чинила разна насиља. - 26. јуна 1989. око 7 сати увече тројица арбанашких дечака: С. М. (13), Ж. С. (13) и М. М. (14) код насеља Душаново каменовали су путнички воз који је из Призрена ишао за Београд. Камењем су поломили неколико прозора на возу, али срећом нико није повређен. - Ових дана, око прославе шестстотог Видовдана на Косову, има учесталих оваквих и другах злоба и зулума обесних Арнаута, који мрзе све што је српско и косовско, па том мржњом трују и своју децу.
  9. Тешко ми је да поверујем због непрестаног антитеизма. Чудан је тај наш национализам и шовинизам деведесетих који је промовисан и распаљиван, а овамо су већ одавно биле нацртане границе у случају буђења националног осећаја да се држава лакше распадне. Питање је колико је ту ико ишта искрено осећао а колико је злоупотребио ситуацију. И ми још нисмо имали духовни народни препород у Србији. Криза комунизма у СССР је довела на власт либерале. Да се није појавио Путин, то би била потпуна катастрофа. Наш комунизам су опет наследили либерали. Тешко је вратити се рускости и српству ако су ти и отац и могуће и деда одрасли и упознали свет под окриљем Совјетства и Југословенства. Препород Русије је за мене чудо, а не логичан след догађаја.
  10. Mислим да схватам нијансу. Али у свему томе ми је заиста тешко да поверујем да би Совјети схватили да је комунизам заблуда и након тога се вратили рускости... Генетски се ништа није променило, али се мења идентитет. Мења се свест. Зато сам рекао да је то држава Совјета а не Руса. Ипак Запад и дан данас кад говори о историји не користи тај термин Совјети већ Руси. Али то је углавном због негативног контекста у коме спомињу СССР. Ево ми овде на Балкану нисмо досељавали друге народе, већ имамо више врста Срба који ратују једни са другима. Чињеница да је то исти народ, по мени чини ситуацију само тужнијом а не другачијом. Да не помињем оне што су се на попису становништва код нас изјашњавали као Југословени... А зашто би, Јелена, сакрили чињеницу да су верни ако је СССР био тако супер толерантан и идеал правде?
  11. Да, можда се може рећи једном речју - геополитичка наследница царске Русије. Али то више није била држава са царем, нити држава првославна, нити држава Руса већ Совјета. Као таква, мислим да је боље што је нестала. Да ли је могла мало мање болно по руски народ да нестане, то је друго питање. Али ја не бих жалио за СССР као ни за Југославијом. Трудим се да ситуацију посматрам са православног становишта. А Западу је било лакше да се бори против комунистичке Русије него православне Русије.
  12. У ком смислу је СССР био наследница царске Русије, у географском?
  13. Кaкав драмосер....
  14. Кратко - јасно.
  15. Дакле спас је у томе да Вучић постане председник.