Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Роман

Чланови
  • Укупно коментара

    12
  • придружио/ла се

  • Задња посета

Community Reputation

24 Excellent

О Роман

  • Ранг
    Заинтересован
  1. Један мислилац је рекао да су неке тврдње "испод нивоа критике".
  2. Ко није био Рус у првом саставу Совјета народних комесара? Стаљин није био Рус, и ко још? Невски, Чичејски, Бруевич, Трутовски, Подвојски, Горбунов, Риков, Миљутин, Шљапњиков...да не набрајам. Ко није Рус од њих? Шотман и Штејнберг нису били православци, али се нису изјашњавали као Јевреји (постојала је та опција давно, у смислу синтезе религије и националности; тако се изјашњавао Троцки, а знамо како је он прошао по Стаљиновом доласку на чело државе). Успут, раздвојимо националност од религије. Лењин се на једној од регистрација московске организације РКП(б) од 17.11.1920. изјаснио као ''великорус''. Као када бих ја питао да ли су Врангел, Корњилов, Штејфон и други ''бели'' били чистокрвни Руси...Нису, али мени тај аргумент нема никакву тежину...Били су руске патриоте, опредељене за пут који се разликовао од бољшевичког. Успут, Катарина Друга од Холштајн-Готорпа, Немица рођена на немачкој територији, од немачких родитеља, никада није била проблем. Романови од краја 18. века нису чистокрвна руска династија. Може се чак рећи да је Императора Николаја Другог та вера у своје сроднике, нарочито оне из Лондона, коштала и живота. На крају, морам рећи да се бојим да ћемо Јелена и ја бити етикетирани као беспоговорни заштитници бољшевика, иако то никако нисмо. Надам се да то тога неће доћи, јер треба располагати чињеницама.
  3. Надам се да неће сметати ако се осврнем на ''рускост'' Империје и СССР-а. Нисам уверен колико је исправно форсирати овај разлог наспрам други критика, рецимо, бољшевика. Бољшевици су имали низ грешака о којима се може говорити, али треба дефинисати поље критике. Просудимо 18. и 19. век у руској држави. Добро се зна да руски није био омиљени језик аристоркатије, која је сама била регрутована и из редова оних који нису били етнички Руси. Намерно пишем ''и'', да се не би стекао утисак да промовишем тезу према којој аристократије није била руска. Била је и руска - не искључиво руска. Историографија је морала да иде у корак са ''вредностима Европе'', па је двор припремио велики број немачких и немачко-руских интелектуалаца који су у потпуности преузели контролу. Са једне стране је био Ломоносов и круг људи који су се залагали за отаџбинску науку, а са друге Милер, Бајер, Шлецер, Фишер, Шумахер и други, подржавани од стране врха државе. Нпр. Катарина Друга је Шлецера прогласила академиком, иако се Ломоносов томе противио. Ломоносовљеви радови о руској историји су цензурисани, док се масовно промовисао германско-нормански приступ западноевропских интелектуалаца. У петербуршкој гимназији професори нису знали руски. У првој половини 18. века дошло је до пада броја ученика руске националности који су били спремни за универзитет. За 120 година у 18. и 19. веку проглашено је 33 академика (историчара) а од њих су само тројица били Руси. Остали су били Немци. Постоји још велики број података о томе како су странци фаворизовани испред руских научника и друштвених радника. Многи су због своје борбе убијени или протерани у Сибир. Наравно, постојао је велики број ''полу-Руса'', и припадника других нација који су верно служили Империји, СССР-у, а надам се да ће служити и овој, ''путиновској'' Русији. Имајући то у виду, да ли треба критиковати Империју на бази ''рускости''? Наравно да не. Свако време има своје деривате. У том смислу, верујем да је мисао према којој на руској територији може постојати држава која није руска - потцењивање великог руског народа. Без масовне подршке бројчано надмоћног, државотворног и историјског народа као што је руски ниједна се власт не би могла одржати.
  4. Дуга је листа разлога, али ниједан од њих није био легитиман у време рата. Императору се највише замерало на дворским интригама и скандалима у чијем се центру налазио Распућин. Одређени елементи су, додуше, радили на томе да преувеличају његову улогу. Ишло се дотле и да се Царица оптужи за шпијунирање у корист Немачке. Комисија Привремене владе је спроводила ту истрагу...Дакле, прво се стварао тај утисак поткопавања изнутра, док су Енглези утицали на патриотски официрски кадар пласирањем информација да се на двору шурује са Немцима. Друго, постојала је политичка борба. Император је направио грешку када је увео парламент, али му одузео могућност формирања владе. До краја своје владавине, Император је постављао "дворске владе", које нису, према основном механизму демократског устројства, биле одговорне парламенту. Један од захтева либералних партија био је да влада буде одговорна парламенту. Ко може тражити тако нешто усред рата? Касније је Привремена влада организовала и изборе, поново усред рата. У животу нисам чуо да озбиљна држава то ради. Политичка криза је, са друге стране, постојала. За мање од три године рата промењено је 4 председника Савета министара, 6 министара унутрашњих послова, 4 војних, 4 министра правде, 3 иностраних послова... Император је чинио неке политичке грешке. Међутим, читав двор, као и официрски кадар (пре свега штапски, фронтовски не), лако је заборавио на личност Николаја Другог. У условима променљивих ратних успеха, али катастрофе што се тиче инфлације, обезбеђивања хлеба и спречавања раста цена - многи су се уплашили за своје привилегије. Само неки од њих имали су искрене намере, мада је питање како су могли са таквом лакоћом да прегазе заклетву. Да не помињемо да нису ни били уверени будућа решења... Да сумирам своје скромно мишљење: дворски живот, привилегије и удаљавање од народа увек отвара могућност интрига и борбе за сопствене интересе. Неки су били изманипулисани, а неки дефинитивно подстакнути на чин. Неки су веровали да ће Русија свргавањем Императора остати у рату, највише и пре свега за рачун других чланова Антанте. Због свега тога, ради се о легури разлога. Остаје чињеница да је, лишен трона, Император постао ходајућа мета. Нико од најближих га није заштитио. Подједнако је страшно да ће водећи генерали "белих", због неупућености широких маса, остати запамћени као они који су били верни Императору. Није случајно Троцки рекао да "када би "бели" подигли императорске заставе, ми бисмо изгубили рат".
  5. Није ми био циљ да распламсам дискусију о нечему тако болном као што је грађански рат. Ипак, у пријатељском амбијенту можемо и о томе разговарати. Верујем да свако од нас воли Русију. Треба приметити да је било манипулација. Царска држава није потпуно онемоћала као што су то комунисти представљали. Столипинове реформе унапредиле су руску привреду и свакако да су постојале одређене позитивне ствари. Са друге стране, да све није било здраво најбоље говори чињеница да су Императора на абдикацију натерали, а после и ухапсили, Алексејев и Корњилов, касније лидери "белих". Колчак је био први који је отказао послушност Императору. Дењикин је подржао абдикацију, као и Врангел. Према томе, "бели" су само на најнижем, можда и на средњем нивоу били монархистички покрет. Њихов врх није раскрстио са Привременом владом, која није служила руском интересу. Наравно да су они били руски патриоти, али су њихове одлуке оставиле озбиљне последице. Када се у ту групу уврсти и "великокњажевска фронда", јасно је да је читав двор био намерен на Николаја Другог. Сам Император заслужује онај споменик у центру Београда, ако не и више од тога. Ушавши у рат, изгубио је трон и живот.
  6. Заиста нисам своју поруку сматрао епохалним открићем. О томе се зна доста. Солжењицин је хвалио Путина, говорећи да је "подигао земљу са колена". Према његовим ранијим тврдњама, помислило би се да након пада комунизма Русији може бити само боље. Ипак, деведесете су показале да је било обрнуто. Зато је и променио ставове. Са таквим размишљањима, у комбинацији са широком и помирљивом политиком коју води, Путин га није дисквалификовао. У том смислу, сматрам да је Солжењицин данас рехибилитован као писац-борац против негативних ствари које је Русија доживела у време социјализма. Као политичка фигура, он не може добити простор, као што га није добио ни катастрофални пројекат "дестаљинизације", иза кога се нису поставили патриотски десничари, већ анационални либерали.
  7. Требало би направити поређење између генерала Дењикина и Солжењицина. Обојица припадају антикомунистичком корпусу, али је разлика значајна. Највећи генерал ''белих'' армија и водећа фигура руске емиграције одбио је да се 1942. године стави на чело руских јединица које би у саставу Вермахта наступале на Источном фронту. 1943. године Црвеној армији упутио је вагон са медикаментима. До краја живота заступао је доктрину ''Свргавање бољшевичке власти и заштита Русије''. Знајући за држање Дењикина током рата, Стаљин од Француза није захтевао његово испоручивање. Са друге стране, Солжењицин је остао познат по реченици, изговореној пред еминентим личностима политичке и војне сфере САД - да СССР постоји ради уништења америчког начина живота и да се не сме чекати тренутак да ''амерички војници гину на својим границама''. У том говору, као и у говору на Харварду, упозоравао је да ће СССР сваког тренутка извршити инвазију на Европу и САД, да ће однос нуклеарних бојевих глава бити 5 према 1, подржао америчку интервенцију у Вијетнаму итд. Западу никада није био проблем само комунизам, што је доказано десетинама пута током 18. и 19. века, као и након пада СССР-а. Данас је Русија земља капиталистичког строја, али не видим да је вашингтонски естаблишмент одустао од својих намера. Баш супротно, они настављају да окружују Русију. Човек који је био интелектуалац не може се правдати да није знао ове ствари. Касније и сам изјавио да ''за САД не мења ништа ко је на власти у Русији''. Додуше, било је касно, јер је све остало документовано. Дакле, или је обичан шарлатан који никада није разумео историју и политику, или је био експомент западњачке политике.
  8. По добро опробаном рецепту, ради се о либералним организацијама које су подржане од стране маргиналних националиста, чији је циљ да демонстрацијама дају народни карактер. Видим и да користе симболику коју је Лукашенко по доласку на власт укинуо. Прави националисти, и све друге прогресивне групе, подржавају званични Минск. Код нас су они који су чупали петокраке, тобоже велики националисти, испоручивали српске официре Хагу, уништавали армију и трговали српским територијама. У читавој источној Европи, кад год је требало мењати власт, играло се на карту антикомунизма. Експлоатисањем грешака комуниста, које су неспорно постојале, либерали и други анационални елементи, требало је да буду обучени у одела патриота и бораца против негативног наслеђа комуниста. Врло вешто.
  9. Чини ми се да Симовић није узимао удела у пучу све до завршних операција, тј. око зоре 27. марта. На једном месту сам прочитао да је негде у централној Србији Милош Минић држао говор пред окупљенима у присуству милиционера. Памте се још говори Темпа и Ђиласа, и демонстрације лево оријентисаних студената Београдског универзитета 26. марта. То су били највиши домети учешћа комуниста у протестима. Мислим да је у последње време у великој мери развејана комунистичка верзија према којој су они имали значајан удео у дешавањима 26. и 27. марта. Додуше, томе су кумовали и њихови идеолошки противници, који су се деценијама одрицали овог датума јер је, према њиховом мишљењу, довео до револуције. То је логички исправно, али вредносно потпуно погрешно размишљање.
  10. Мислим да за овим нема потребе јер данашња хералдика, као и државна обележја РФ, у великој мери одражавају прихватање царског и совјетског наслеђа. Важно је да је у руску свест враћена она застава која је подигнута над Рајхстагом, застава идрицке дивизије, тзв. Знамя Победы, која је много више од српа и чекића. Застава је тробојка, грб је двоглави орао, а химна је прилагођена верзија совјетске мелодије која, морамо признати, тера сузе на очи. Армија је нови емблем базирала на петокраки што је правилан омаж Црвеној армији. У исто време, све оно што је требало бити враћено - враћено је. Додуше, сама Црвена армија само је у почетку била до крајње мере идеологизована. Временом, већ до краја тридесетих, враћени су козачки одреди, Орден Суворова и Орден Александра Невског су додељивани итд. Кад смо већ код грбова, нека ме други чланови исправе ако грешим, али Банка Русије поново користи државни грб, уместо оног двоглавог орла који подсећа на грб из периода Привремене владе. То је један симболичан корак напред, који осликава јачање суверенитета и раскидање веза са традицијом државних институција које су постојале од фебруара до октобра 1917. године.
  11. Питање је ко стоји иза петиције и да ли се она може схватити озбиљно. Може бити да је она одраз "уопштених" брига, имајући у виду да је Ердоганова Турска одлутала од Ататуркових постулата и позиционирала се као лидер неоосманизма. Срећом, верујем да Русија може да ограничи њихове апетите. Занимљиво је рећи да се чак и у време комунизма бугарска власт борила са експонентима турске политике, као што су нпр. бугарски муслимани. Нови бугарски председник је наклоњенији Русији од претходика. Чини ми се да је госпођа коју је победио на изборима, кандидат деснице, окренута западним силама. Свакако, данашња Русија са великим опрезом бира савезнике и то је правилан пут.
  12. Поштовани форумаши, придружићу се вашем писању. Ово ми је први пост, и надам се да ћу својим писањем допринети квалитету дискусија и афирмацији патриотских идеја. Видим да је Мајор написао да се изашло из оквира теме, али бих се дотакао онога што јесте у границама дискусије. Према мом мишљењу, хронична и неизлечива бољка ЈВуО било је њено наслеђе. Репрезентујући претходну државу, иако ''српскији'' елементи од комуниста, они се нису нарочито могли одмакнути од њене реалности. Реалност КСХС и КЈ била је та да је први Устав донет на изузетно тежак начин, да су политички актери од самог старта показивали незрелост, да је скупштина постала место револверашких обрачуна итд. Шестојануарску диктатуру и касније убиство краља не морамо ни спомињати. Не заборавимо да је током изборне кампање крајем тридесетих година чак 50 хиљада Београђана присуствовало митингу Влатка Мачека. Једноставно, та је држава угасила звезду водиљу која је Србима од 1804. године показивала пут ослобођења и победе. При таквим околностима, ЈВуО није могла да се профилише и позиционира. Однесени су у вихору историје. Са друге стране, НОВ, вођена прекаљеним револуционарима, од самог старта наметала је политички концепт устројства ослобођених територија. Неоптерећени бременом прошлих режима, они су се поставили не само као антифашисти, већ и као носиоци прекопотребних друштвених промена. Југословенство је, у неку руку, било рехабилитовано њиховом победом. Међутим, пет деценија касније постаће јасно да су Срби, и поред правилних намера, у два наврата грубо занемарили национални интерес. Из читавог низа разлога можемо рећи да су димензије грешака из четрдесетих веће од грешака учињених 1918. године, али се мора признати да је 1918. године, па и 1929. године, српски краљ све подредио југословенској идеји.