Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Sign in to follow this  
Followers 0
Даниела

Протојереј Андреј Ткачов

8 одговора у овој теми

Литургија Пређеосвећених Дарова

Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни.

109403.p.jpg.63625b0c85beb39653fcff699e994d6e.jpg

Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.

Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.

Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.

Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“

Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.

Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.

И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.

Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.

По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)

У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?

Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.

Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.

Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.

Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.

Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.

Тако је на обичној литургији.

Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.

Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.

Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.

Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.

***

Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.

Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.

То није добро. Није лепо. Није поштено.

***

Планете играју своје коло око Сунца.

Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).

Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.

И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.

Православие.Ru.

Уређено од Даниела
1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Данас је свако од нас неколико пута видио Христа и није Га препознао

 Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.

106764.p.jpg.c4d4a716e0d796f9a412f97c3bf8b912.jpg

Сваки од нас, – говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога.
   Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже.
   Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање.
   Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму.
   Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера.
   Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“.
Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа.
Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност.
   „И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“

   извор: www.mitropolija.com

Протојереј Андреј Ткачов

Уређено од Даниела
2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Завет учиних са очима својим

259392.p.jpg.34d31768e9cf8235d5f3d56b11a60bec.jpg

Недавно су ми поклонили књигу једног америчког писца. У преводу са енглеског њен назив гласи: «Борба сваког младића». Мислим да је јасно да се у књизи не ради о џудоу или самбоу. Млади људи воде борбу са различитим похотама, чак и када их без осмеха не можемо више назвати «младим», та борба се често наставља и то са променљивим успехом. Блуд је вишеглави непријатељ, одлучан у нападу, отровног и ватреног даха. Један од највећих. Бојим се, да би чак и Херакле, који је надвладао многе немани, у борби са том змијом имао проблема. Књига о борби са блудом издата је у вишемилионским тиражима, што нам говори, с једне стране о заједничком проблему људи са обе стране океана. С друге да су проблеми савести, духовног здравља и чистоте и на «трулом» Западу такође актуелни. И тамо воле Христа и тамо ради Христа теже ка моралности. Пре брака, у браку и у старости.

Кај се, моли се, читај Свето Писмо. Савети у књизи су довољно једноставни. Протестантска верзија руског «моли се, кај се и слушај познату радио станицу». Доста суво, али управо је такав комплет препорука. А баш је важно да не буде сувопарно. Важно је да човек нешто исприча о самом себи, да наведе друге примере, без имена, могао би да приповеда и о падовима и успонима. Међу конкретним саветима у књизи био је један такав: научити напамет цитат из књиге Јова и понављати га често у нужди. Цитат је следећи: «Завет учиних са очима својим, да не погледам на девојку». То је 31. глава наведене књиге. Те речи аутор саветује да изговорамо увек када се мушкарац почне освртати на примамљиви призор, било да је он на екрану, на улици, или у излогу – нема разлике. Када штикле куцкају, или пуштају моду на ТВ-у, или нешто врелије. И то је у потпуности у складу са препорукама светих отаца. Тако је и Златоусти саветовао да истрајно укрепљујемо себе речима апостола Павла да плот моја, није моја, већ жене моје. Она је газдарица моје плоти. Тако је написано у посланицама. Једнако сам и ја газда њене плоти. Те речи, говори Златоуст, понављај у себи, ако неко посегне на плот твоју, осим твоје жене. Удаљи се, бежи, иди и понављај у себи, да ти ниси газда плоти своје, већ твоја супруга. Очигледно да би ред за исповест био много краћи, када би тако поступали људи. Очита је и истинитост друге мисли Златоуста: «Од непознавања Светог Писма су сва зла».

Вратимо се завету са очима својим. Енциклопедија Брокхауса и Ефрона дефинише завет као споразум двеју страна, који их обоје обавезује. Етимолошки речник Семјонова објашњава ту реч као «наредбу и поуку», тојест као појаву, упућену само ка једној страни. На пример од оца према сину. Када је реч о Завету међу Богом и људима, онда је то обострано. Ви људи радите то и то, Ја, говори Господ, ћу поступити са вама тако и тако. А код завета са сопственим очима, то је више наредба и налог. То је наређење очима да не гледају на нешто и обрнуто, да гледају где треба. Тако и Псалам 101. говори: «Не стављам пред очи своје речи (ствари) непотребне». Пред нама је ништа друго до древна забрана посматрања грешних ствари. Још није било никаквих часописа и филмова, а тако је правилно речено! Таман за нас!

И тако, аутор поменуте књиге саветује да се договоримо са очима својим, тачније да им забранимо да гледају, то што не треба. Блуд не живи у нашој утроби и не налази се у анатомским детаљима. У крајњој мери, код мушкараца блуд живи у очима. Не видиш и миран си. Угледаш и запалиш се. Чак је и Давид пао у ватру случајно видевши женску лепоту. Иако је он Бога у Духу знао, није му била страна присност са женама. Шта онда рећи о другима? Једни су ускраћени и оптерећени. Други уопште Бога не знају. О трећима је боље не рећи ништа. А наша визуелизована епоха, по навици, нам све чешће баца у очи женско тело. Добро се продаје оно што се еротски рекламира. То је клише трговине. Било да је то слатка вода или нови аутомобил, свуда су двосмислени погледи, страсна лепота и хаљина која клизи са рамена. Шта има ту да се прича? Набрајање свих замки заузело би превише места. И ето, око вечито гладно (речено је у књизи Проповедника 1:8: «око се не може нагледати»), лако налази искушења. Даље се искушења несметано крећу у срцу и отуда пакленим огњем спаљују читав живот човечји. Испоставља се да пут ка срцу мушкарца није само кроз стомак (вечито гладни). Пут греха ка срцу се пружа кроз вечно гладне очи. Ђаво то зна. И док жена с познатим циљем спрема шницле, непријатељ људског рода показује мушкарцу разне «филмове».

Ја имам договор са својим очима. Ја такве ствари не гледам. Не гледам! Обећао сам. Обећао сам Богу и наредио очима. Тако треба говорити са самим собом у одређеним животним тренуцима. Колико је то успешно? Наравно да стопа успешности не износи 100 одсто. Ето опет си погледао. Опет си пао у плен. Та очараност, то пламтење срца са овим или оним последицама је могуће, а понекад и неизбежно. Али неопходна је борба и потребно је вратити се заветима. Тако је и Богом изабрани народ тешко грешио, нарушавао Завет, за шта је кажњен жестоко и праведно. Међутим, после се кајао и враћао заветним, споразумним односима: Ти си наш Бог, ми смо Твоји људи. Грешили смо и нарушавали заповести Твоје («Сагреших, чиних безакоње и одбацих Твоје заповести»), али ето кајемо се. Пред Тобом се кајемо и других богова не знамо. Само Ти си Бог наш. Узгред, зар то није глас нашег Великог Поста?

Борба нам је заповеђена. Борба с поразима, али без потиштености и без жеље да се предамо од умора. И морамо да признамо да до пада у грех долази углавном кроз вид. Ако су очи прозор, а понекад и огледало душе, онда се по Јеремији «смрт пење на прозоре наше и улази у дворове наше». Зар нам Господ Исус није заповедио да се боримо са очима својим, када је говорио да је лакше око ископати и сакатим ући у Царство Небеско, него са оба ока ступити у огањ, који не гасне? Није потребно да буквално себи чупамо или копамо очи. Тад ћеш постати просто једнооки грешник. Али нужна је борба. Немојте их копати, већ их одвраћајте или затварајте у одређеним тренуцима. И због тога је потребан завет са очима. Јер ипак, ви очи саме не грешите. Ви сте просто двери, које отварају пут у дубину срца. Туда жели да зађе змија и да себи створи дом. Пробај после да је одатле исчупаш, извучеш. А срце, које је прихватило замисао змије или њен вид, отроваће ускоро сво тело, сав живот, све односе човека са његовим ближњим. Стога, чувајте очи, ваше миле.

Док мајстори варе, имате довољно памети да кажете детету: зажмури, не гледај, штетно је. Али ако гадост кроз очи стреми да проникне у срце, онда немате довољно памети ни себи, ни ближњему да кажете: зажмури, не гледај, опасно је. Смртно опасно.

И то је због тога што слабо познајемо Свето Писмо. А чак и ако га знамо, ретко у стварном животу примњујемо тај мелем на ране наше савести. Навикли смо да је живот једно, а вера нешто друго, одвојено. Већи грех не можеш ни да измислиш. Јер ако вера не руководи нашим животом, онда вере уопште и нема. Ето вам речи у помоћ: завет учините са очима својима. Завет да не мислите о непотребном. Ако погледаш, пожелећеш, а ако око не види, тада и срце не боли. То је ефикасно оружје у духовној борби. Треба њиме да се наоружамо. И да га никад не одлажемо. Не помаже толико, од поста осушени трбух да се смири плот наша, колико око затворено на време избавља душу и тело од усијане борбе с непознатим резултатом.

И тако, завет, завет с очима. Нарочито пре поста. После ћемо, по свему судећи, морати да говоримо и о другим заветима. На пример, о завету са ушима или језиком. Зар мало може бити таквих завета. Треба само да их склапамо, док није касно и затим свом силом да испуњавамо услове закљученог споразума.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић
1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Најбољи тата на свету

Сви смо чули за овог човека. Али се наша мисао највероватније тек овлаш дотакла његовог имена. А оно је достојно сваке пажње. То је Јосиф, праведни Јосиф, заручник Пресвете Дјеве и наводни отац Господа Исуса Христа.

257618.p.jpg.01e0fd01dd95e7d6b4c582bbcd67a6cc.jpg

Да бисмо задали тон разговору о њему рећи ћемо одмах: Јединородни Божији Син је у данима Свог детињства Јосифа називао „тата“, „ава“. Нико други на земљи није удостојен ове части и није постао привремено и земаљско подобије Вечног и Небеског Родитеља. За нас ће остати тајна због чега је удостојен такве части. Можемо само да претпостављамо колико је дубока била душа овог дрводеље из рода цара Давида.

Свето Писмо Јосифа назива праведним, због тога што је, кад је код Марије приметио знаке трудноће, одлучио да Је тајно отпусти. Ради се о томе да Закон заповеда да се погуби девојка која затрудни пре брака. Стомачић се још није заокруглио, али је искусно око одраслог човека (Јосиф је много старији од Марије) непогрешиво запазило да је Марија бременита. Јосифове мисли су биле потпуно земаљске, али човекољубиве. О зачећу од Светог Духа нико није могао ни да помисли. Није желео да подвргне Марију срамоти, није дигао буку тражећи објашњења и осуђујући Је. Одлучио је да Је једноставно пусти да иде. То је смирење. То је праведност. Мало је људи који тако поступају.

И тада небо почиње да руководи Јосифом. Анђео му у сну заповеда да се не боји. Зачето Дете је од Духа Светог. Родиће се Син и треба да Му да име Исус. Нипошто другачије! И Он ће спасити људе Своје од њихових грехова!

Које то „своје људе“? Које своје људе има још нерођено дете? Ко зна колико се питања морало ројити у његовој души. Очигледно, била је потребна велика покорност и дубока вера да би се човек потчинио реченом. И Јосиф ступа на службу зачетом Месији и Његовој Мајци.

Да би Христос дошао у свет потребна је чиста девица. Син Божији не може да се роди на земљи од било кога. Цела историја света пре Христа представља припрему Дјеве. Она је Лествица Којом Христос треба да сиђе. Она је Врата Небеска, кроз Која Христос треба да уђе. Али потребан је још и заручник. Потребан је онај ко ће у очима људи бити Маријин муж и Исусов отац. Потребан је хранитељ и заштитник. Ни то не може бити било ко. Није нимало лакше изабрати „тату“ за Сина Божијег.

У овој породици ће све бити необично. Кад Анђели заповеде да беже од Ирода (како често небожитељи дају заповести Јосифу у сну!), Јосифу је речено: „Устани, узми Дете и Мајку и бежи у Египат.“ Да је то била обична породица било би речено: устани, узми жену и сина и уради то и то. Старији и млађи би били наведени по уобичајеном редоследу. Али је овде ред речи наведен обрнуто, у складу са хијерархијом. Прво је Дете, друга по значају је Мајка, а Јосиф је тек трећи. Јосиф се беспоговорно потчињава.

Он не поставља питање: какав је, вели, то спаситељ којег и самог треба спасавати? Ћутке обавља свој посао. У Светом Писму нема ниједне реченице која би била приписана Јосифу. Стиче се утисак да је он уопште све радио ћутке. Размишљао је и радио, чудио се и радио је, добијао је у сну заповести и испуњавао их је. Али наравно, није тако. Јосиф је разговарао. Између осталог, и с малим Исусом.

Овај јеврејски тата је требало да научи Дете да чита Тору, да се моли Богу и да зарађује за хлеб. То су три неопходне ствари и уколико се изостави иједна од њих, васпитање неће бити потпуно. И Премудрост Божија је, заодевена у људско тело, под Јосифовим руководством усвајала законе и заповести. Исус је стављао Своју ручицу у жуљевиту Јосифову руку док су ишли у храм, а суботом – у синагогу. А и саме Исусове руке су временом сазнале шта су жуљеви. Јосиф Га је научио да користи тестеру и блању, сврдло и чекић. Грешно је јести хлеб без труда и Творац света, Који се смирио до људског обличја, није био џабалебарош.

Прави отац има три задатка: да научи дете да се моли, да га упозна са Светим Писмом и да му да професију. То треба да учини управо отац. Од њега ће се тражити одговор. Јосиф је испунио задатак. И пре него што су ексери били укуцани у Христове руке, на овим рукама су били жуљеви. Јер видели сте руке тесара, или столара, или каменоресца. Код Христа је све било управо тако. Он је из искуства знао шта је умор од рада, јутарњи бол у мишићима, зној који цури у очи. Лику Христа-проповедника треба додати лик Христа-трудбеника. И Јосифа који стоји поред Њега.

Заповест поштуј оца и мајку Христос је испунио као једну од многих. Био је послушан. И ако је Христос у свему био послушан Јосифу у данима детињства, Он може да слуша „земаљског тату“ и данас. Колико велико је било смирење овог човека, толико велика треба да буде и његова смелост у заступању пред прослављеним Сином Божијим. Треба да призивамо Јосифа у молитвама.

Храмови и олтари који су му посвећени истовремено треба да нас подсећају на то колико је важан обичан човек, радни човек. Лоше је ако шефови с подсмехом гледају на трудбенике, а трудбеници – с мржњом на шефове, а притом се ни једни ни други не моле. Управо из овога се рађају бунтови и револуције. Али ако Христос ради, односно, ако је Цар у радионици, богаташу – смири се, сиромашку – утеши се.

Ипак, главно је то да је Јосиф најбољи пример истинског очинства. Он није родио Исуса по телу, али је учинио све што је потребно, као најбољи тата на свету. Он нас као узор и прекор гледа из дубине историје. Као прекор онима који су зачели, али нису васпитавали; који су зачели и оставили; који су зачели и наговарали жену на абортус. А као узор за оне који су – није важно да ли су зачели или само усвојили – васпитавали, учили, чували, бринули се.

Тата треба да води дете у храм. Тата треба да објашњава заповести и правила живота. У нашем подивљалом свету сад је чак тешко и говорити о томе. Свуда су мушкарци који су дезертирали из духовног рата све предали у женске слабе руке. И ево, жене поју, предају, лече, уче, поучавају… Али коефицијент корисног дејства њиховог свештеног труда ће увек бити мањи него што треба да буде. Зато што је способност удубљивања у тајне вере, а затим дељења стеченог искуства, Бог пре свега дао мушкарцу. И да би на магарцу побегли од Иродовог мача Мајци и Детету је потребан мушкарац. Сама жена је у овом свету превише незаштићена.

Отприлике тако је било код малог Христа. Отприлике тако би требало да буде у свакој породици.

 

Православие.Ru.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

После причешћа

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа,како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

117873.b.jpg.0af1ab064de1b95ca735b443043fc6b8.jpg

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.

 

Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

***

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

СУВИШНИ ЉУДИ

Светитељ Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе. Свети Николај наводи мноштво безбожничких књига које се штампају, уместо да штампа уразумљује и подучава људе вери Божијој. Говори о школи, која мање учи децу, а више их обогаљује атеизмом и гордошћу. О много чему он говори. Има тамо речи и о абортусу, и о разводу. Пише и о „мушкарцима достиглим зрелост, који не ступају у брак“. Такви су такође фактор свенародне кривице. Никада, ни код једног аутора, нисам прочитао ништа слично. Никада! Значи да се треба зауставити на тој мисли и развијати је.

    

Зрео мушкарац, који не ступа у брак – то је свеопшта, многобројна појава. И то није испосник, који је дао завет безбрачја. Напротив, то је неки Петар Пан у пуној животној снази. Тај је исто проводио време са својим друштвом и није хтео да одрасте. И овај такође има своју дружину, само му фали Недођија. Слободан од брака, зрели мушкарчић ни не мисли да живи на земљи „свето, мирно и безгрешно“. Ни за кога не одговара, ни о ком се не брине, само задовољава своје страсти по избору. Лењост, ако је он беспосличар и ненадарен. Гордост уз сујету, ако је радохоличар и среброљубив. И готово сигурно блуд, јер њега ништа не обавезује, а број жена превишује број мушкараца и већина њих су дубоко несрећне. Труту су сви путеви отворени. Само у раној младости нам се чини да мушкарац силно чезне за женском лепотом, а да је она хладна и неприступачна. У зрелом узрасту живот нам јасно ставља до знања, да је мушкарац много потребнији жени, него што је она њему. Због тога понављам, труту су сви путеви отворени. И не треба му да се спутава никаквим обавезама и одговорношћу. Тим пре, полудели свет пева од јутра до сутра о слободи, о „чистим везама“ без матичара, о греху посесивности, тојест о забрани љубоморе и томе слично. Теоријска основа Содоме измишљена је и исказана одавно. И ето, пред нама све дебљег и ћелавијег мушкарчића, који никада није водио дете у вртић, никада му није помагао у школи итд., али успешан на свој начин. У смислу образован је, има неки статус у друштву. Активан је. Он се чак теоретски разуме у то како се пуни државни буџет (иако појма нема шта је то породични буџет). Претпоставимо да он може аргументовано чак и да критикује власт. Али сина нема и сходно томе, није могао да га отпрати у војску, док се бори са сузама. Туђе синове он испраћа, или их умно критикује. Шта сте се, каже, залетели у ту Сирију! Он све зна. Има диплому. И ћелу. Њега поштују, али његово постојање је... бескорисно.

Он неће бити дека. Биће старо гунђало, али дека никада. И није постао монах, иако је можда и православац. Разумем. Монаштво је такође породица, и то каква! Послушање, братство, заједнички труд. И уместо једног или другог крста (брака или монаштва), он бира снобовску бескорисност из страха од одговорности, због лењости, или зато што не уме никог да воли. Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину.

Стигли смо.

Војску није служио, не зна шта је тежак рад, деце нема, кућу није подигао (а и нема за кога). Стан је добио од родитеља. Понешто је прочитао, понекад седео у кафани, расправљао се. Чак је и некоме закерао како треба да живи. А у принципу, ко је он? Није се заветовао на чедност. Хтео не хтео, оћелавио је спавајући на туђим јастуцима. Да ли ико верује да је невин? Свесно је изабрао егоистички модел живота, боље речено постојања. Сад му је преостало само да прекорева све одреда, претварајући се да је некакав зналац. Критикује муслимане са пуно деце, јер се превише шире. Пљује на своју државу, јер мисли да она не одговара европским демократским стандардима. Ајде сад нека мало цмиздри, гунђа и мрмља на митинзима или у четири зида како не живимо као сав нормалан свет. И сваки пут кад то ради има јасан осећај сопствене вредности. Да ли сте видели такве типове? Који мисле да су нешто, али ништа корисно нису урадили?

„Сувишни људи“. Постојала је таква тема у руској књижевности. Разни Оњегини, који хрле с бала на пијанку, с пијанке на сеоско имање (за наследство), тако су и пропустили своју срећу. Плус, срцоломци Печорини (мешавина Бајрона и Дон Жуана) и много разних. То су они, на које се сасвим оправдано сручила критика позитивиста. Џабалебароши, лихвари, салонски брбљивци, који чине минимални проценат друштва, али се из петних жила труде да себе представе као со земље. А скривени иза њих стоје милиони ћутљивих, правих мушкараца који ринтају, спроводе топловоде, пилотирају авионима, зидају зграде, праве породице. Црнче читавог живота, радују се простим стварима и никада се не жале. Ако смо ми као народ опстали, онда се то није десило захваљујући „просвећеним“ трутовима, који не само да не могу да крену у бој, него не могу ни да се ожене ко људи. Још смо живи захваљујући неуништивом типу простог мушкарца, кога упорно покушавају да истребе. То су наши очеви, дедови, ћутљиви и радни људи. Они су у рату били јунаци. А зими из леда ловили рибу. Домаћини.

    

Не треба све да примамо од Запада. Можемо нешто да научимо и од Оријента. На Оријенту је мање неонских светала, али тамо још увек постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж, и деца, и унуци. Тамо сви живе заједно, као прсти у песници. Усамљеност, потпуну и безнадежну, онакву која доводи до самоубиства, до смртне беспотребности, тамо не можеш да сретнеш толико често као код Европљана. Ако уопште и можеш да је сретнеш. А уколико је и сретнеш, та безнадежност ће подсећати на савремену Европу. Тамо се за савет обраћају онима, који су већ своје унуке оженили. А онога, који уопште и нема деце, а није под заветом безбрачја, просто с осмехом обилазе у широком кругу. И у праву су. Шта може да се научи од таквих?

Хоћеш нечему да ма научиш, покажи ми своју децу. Колико их имаш? Како се они понашају према теби? Ако с лакоћом критикујеш власт, такође ми покажи своју породицу. Дај да видим како си ти завео поредак за четири човека, ако тако смело и уверено саветујеш како треба владати над 150 милиона људи. Хајде да породица буде главни критеријум оцене људске делатности. Ко у својој породици није газда, нека не критикује туђе лоше газдовање. И тако даље по списку врлина. Раније је отац био истовремено и судија и газда, а за време рата војсковођа. Јевреји уопште нису дозвољавали људима без деце да буду судије. Знате зашто? Јер су „људи без порода жестоки“! Они у оптуженом не виде свог сина или ћерку. Лакше им је да доносе сурове пресуде. Разумете? Уопште, хајде да мућнемо главом о томе како да породичне врлине претворимо у критеријум оцене људске делатности. Одмах ће постати јасно, коме радосно треба да пружамо руку и чије речи да прибележимо, а поред кога да прођемо, не осврћући се.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

07 / 02 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/100855.htm

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Спотицање слепца

260716.p.jpg.7a31a8e3a0db14e2650be2797ac10d0e.jpg

Има семафора код којих промену боје прати звучни сигнал. То је учињено ради слепих људи. Они не виде, али чују звук и прелазе пут без опасности по живот. Ова цртица из свакодневног живота представља дело великог човекољубља. Такође, постоји сурдопревод вести на ТВ-у. То је за глуве. Они не чују, али читају по рукама и са усана и ово такође није детаљ из свакодневног живота, већ испуњена заповест о човекољубљу. Оборени тротоар у саобраћају, тоалет за инвалиде на аеродрому, свенародно прикупљање средстава за пострадале од поплаве (пожара, рата) јесу знаци да учествујемо у Речи Бога и да знамо законе односа према ближњима. Истовремено треба рећи да ма колико човекољубивих и дирљивих појава да нас окружује, човекољубље се појављује пред нама као право море које се не може исцрпети изесним скупом добрих дела. И заповести љубави према ближњем нису тако једноставне као што то може изгледати. У њих треба проницати, треба их чинити предметом пажљивог проучавања. Из овог труда се временом рађају укусни и неочекивани плодови.

Ево шта нам књига Левит говори о глувима и слепима: Немој псовати глувог, ни пред слепца метати шта да се спотакне; него се бој Бога свог; Ја сам Господ (3 Мојс. 19, 14). Површински слој смисла је једноставан. Не говори лоше о ономе ко не чује твоје речи и због тога не може да се брани. У том смислу је глув против онога ко злослови апсолутно беспомоћан, а беспомоћни се не смеју дирати. Исто тако немоћан је и слеп који ће пасти чим онај ко види то пожели. Да не бисмо желели да се смејемо немоћнима Писмо каже: „Бој се Бога свог!” Писмо често говори о страху Божијем кад је реч о милосрђу и забрани угњетавања слабих. Ако видиш пијаног човека и пожелиш да кажеш нешто оштро и увредљиво – сети се Бога твог! Пред тобом је људска слабост, али ни ти ниси јачи од њега. Једино што изгледаш боље у овом кратком тренутку. Бој се. И ти ћеш имати периоде немоћи. Исто се тиче просјака, одрпаног, избеглице, болесника и сакатог. Наишавши на немоћ сети се Господа и немој дизати нос. То је кажњиво. Међутим, није довољно само површним смислом исцрпети значај заповести. Она је дубља.

Поставимо прво себи питање: какав нитков човек треба да буде да би на пут слепца ставио брвно, циглу или да би ископао јаму? Какво чудно задовољство Закон ограничава? Чак и ако се сложимо с тим да је човек често, што би рекао Достојевски „подлац”, треба признати да патолошко лукавство и сладострасна окрутност нису правило, да веселе само окореле изопачењаке, а већину нормалних људи овакви поступци плаше и одбијају. Дакле, о чему говори Писмо?

Ради се о томе што смо у многим питањима слепци, док неко од ближњих има вид кад је реч о овим питањима. На пример, продавац добро познаје квалитет производа које продаје. Зна да је квалитет низак. А ви не знате и мами вас паковање, реклама, блистав изглед. „Да ли је то добра ствар?” – питате као слепац, као да ударате штапом калдрму испред себе. „О, да!” – добијате сигуран одговор од продавца који најбоље зна да је ствар никаква. На ваше очи је прекршена заповест. Слепцу (односно вама) постављена је препрека и слепац се спотакао купивши очигледно лошу робу. Да ли сте некад куповали кофицу плодова у којој су одозго биле свеже бобице, а испод труле? Управо то је то. Није тешко схватити да мноштво маркетолога, трговачких путника и других радника у ланцима продавница свакодневно с путером мажу на хлеб купце и крше заповести. Они ће вам као славуји певати о својим филтерима за воду, пеглама, нараменицама и осталој роби имајући у виду само личну корист за рачун тога што ћете ви бити преварени. Не мислим да се транснационалне корпорације понашају поштеније, премда су им методе нешто другачије и добит је, благо речено, већа.

Још један пример: права и обвезе уговорних страна приликом потписивања уговора. Правна документа су често праћена читавим чаршавима ситног текста у којима и стручњак тешко може да се разабере. Кажу вам: „Прочитајте пажљиво,” а ви не разумете ниједну реч. Онда кажу: „Па, потпишите брзо. Све је у нормално.” А ни из далека није нормално. Тамо је написано да ћете платити ово и ово, и да ћете платити још више ако неку ситнину не донесете на време или ако закасните. Тамо може бити написано да остављате у залог сву своју непокретност, а још и сопствени бубрег и децу и родбину. Шта мислите да тако нешто није могуће? Мислите шта хоћете, али кажем да јесте. А онда ће они који су вас пожуривали говорећи: „Потписујте. Све је у реду,” доћи с потраживањима и претњама и ви ћете прогледати, али касно. Примера има као плеве. И све је то подсмех оних који виде слепима. Све то је, ако хоћете, епизода из филма „Брат – 2”. „Ми, Руси, у Њујорку једни друге не варамо,” – каже главном јунаку стриц изнајмљујући му наводно исправан аутомобил. Аутомобил ће се безнадежно покварити после неколико десетина километара.

Лекари који виде могу дуго да лече слепог болесника, ако у њиховом интересу није његово здравље, већ дуготрајна зависност од скупих терапија. Политичари који виде могу шта год хоћеш да обећају слепом електорату, а после да се кикоћу до грчева у стомаку славећи победу на изборима. Радници медија који виде могу да не крију истренирани поглед од екрана и да за „црно” кажу да је „бело”, и за „бело” да је „црно”. Професије које живе од преваре мере се бројевима с неколико нула. И сва хваљена демократија западног типа на наше очи се од нечега што је било налик на рај брзо претворила у известан „Шоу слепаца на стази с препонама”, где се гледаоци који виде на трибинама пуцају од смеха гледајући смешне падове оних које су преварили.

Преварене девојке на свим језицима и у сва времена преваранту говоре отприлике исто. Прекоревају га: „Али говорили сте да ме волите.” – „Па говорио сам – одговара овај. – Мушкарац у извесним тренуцима свашта прича. Слободни сте, мрвице.” „Па говорили сте да ће се рат брзо завршити и да ће моја породица добити велику надокнду ако будем рањен или убијен,” – каже једноноги или једнооки војник који је чудом извукао живу главу из кланице. „Говорио сам, - одговара чиновник или војни буџа. – Али рат се одужио и буџет је празан, па треба сачекати. И уопште, бежи одавде док си читав и радуј се што си остао жив!” „Али ви сте знали оно што ја нисам и опет сте ме гурнули на глизав пут и сад нећете да ми помогнете,” – слепи који су упали у јаму говоре му различитим гласовима. „Јесте, знао сам. Па шта? Нисам ја такав – живот је такав. Требало је да будеш паметнији и опрезнији,” – одговар одозго, с ивице јаме, глас човека који види у чије теме можда већ циља муња освете.

Такође треба рећи да ако сте се препознали у лику преварених не треба да журите да жалите себе. Ради се о томе што су заповести универзалне. Упућене су свима и онај ко је слеп обавезно види нешто друго. Трговца могу да преваре кад су упитању порези, али сам трговац може да превари купца у тежини и квалитету робе. Продавац тканина је преварио кројача. А кројач се осветио на клијенту. Девојку може да превари мушкарац, али и мушкарца може да превари девојка или жена. Слепи и они који виде стално мењају места и цео свет је оплетен мрежама кроистољубиве преваре. Ето зашто треба проучавати заповести и гледати на себе и на ближњих у њиховој светлости. Иначе се одвећ лако себи може приписати кристално поштење, а својим непријатељима црна поквреност. Уверавам вас, то ће бити лажна слика света далека од истине. Свакоме од нас је потребна маст за очи како бисмо намазали очи и видели (в. Откр. 3, 18).

Враћајући се од сурдопревода и звучних сигнала на пешачким прелазима на дубину реалности рећи ћемо да је превара оних који не виде, подсмевање туђем незнању и његово користиљубиво коришћење – свеопшта појава у нашој цивилизацији. Ову појаву треба препознавати и обасјавати светлошћу Божијих речи чиме се искорењује свака неистина и танана превара. А тежина греха подсмевања незаштићености слепог (неупућеног) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством. То је било после преласка Јевреја преко Јордана. Тада је Израиљ био подељен на два дела како би са врха две планине били изговорени благослови и проклетства. Међу проклетствима је било и: „Нека је проклет ко слепог скреће с пута!” Као и у претходним случајевима, у одговор на ову реч цео народ је узвратио: „Амин!” (в. 5 Мојс. 27, 18).

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада
Sign in to follow this  
Followers 0

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.