Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Sign in to follow this  
Followers 0
Даниела

Протојереј Андреј Ткачов

13 одговора у овој теми

 

О мигрантима и библијској парадигми

247888.p.jpg
    

С тачке гледишта западних Европљана, мигранти из муслиманских земаља су несрећни људи, који треба до гроба да им буду захвални што су им допустили да живе на таком старом и углађеном континенту. А са тачке гледишта самих муслиманских миграната, Европљани су чисти безбожници који уживају у позамашном материјалном благостању. Несагласје међу тим ставовима је веома озбиљно. Једни мисле: "Ми вас сажаљевамо, а ви треба да нам будете захвални", а други (или барем многи од њих) :"Ми вас презиремо и уверени смо да такви као ви не заслужују да живе". То је извор напада секирама, мачетама, бомбама, аутоматима и камионима без контроле. Будимо искрени, асимилације неће бити. Биће рата (који је већ почео). Биће то неизбежна хемијска реакција, прво ће доћи до фрктања, а потом ће уследити одбацивање, баш онако како то бива када се споје вода и киселина. Притом, са стране европских староседелаца то ће бити рат за разблажене и беживотне либералне вредности, безукусне као беланце (толеранција, род, фантомске слободе). А са друге стране то ће бити рат носилаца одређене религиозне идеје у циљу крајње победе њиховог погледа на свет (Бог допушта – Бог забрањује и то је то!). Узгред буди речено, у оквиру овог савременог феномена, запажамо јасну библијску аналогију.

Јевреји су, за време Јосифа, ушли у Египат као велика породица пастира, тражећи спас од глади. Кроз неколико векова они су се умножили и постали велики народ, више нису напасали своја стада, већ су поробљени и принуђени да постану зидари (Обратите пажњу на етнички састав грађевинаца у Москви, па ћете видети још једну сличност). После је уследио Егзодус и лутање, а тада Јевреји већ нису били ни пастири ни зидари. Они су постали путници и војници. После изласка из Египта, они су умирали или због казне за побуну, или природном смрћу. Рађали су се нови људи уместо убица. Они ће бити ти који ће ући у Ханан. Људи, који су населили обећану земљу за време Исуса Навина, одвикли су се од седелачког живота и културног стваралаштва. Они нису ни градили, ни сејали, ни сакупљали летину, нити су се бавили занатима. Само су путовали и ратовали. То је неколико покољења која су заборавила како да напасају стада или да зидају!

Међутим, они су били предодређени да населе земљу испуњену домовима и путевима, вртовима и виноградима, базенима и бунарима. Тојест, испоставило се да су прашњави путник и дојучерашња луталица добили заповест од Бога да овладају земљом, у којој су вековима обитавали орач и виноградар, ковач и ткач, лекар и трговац.

 

247889.p.jpg
    

Истине ради, Јевреји су имали понешто што Хананци нису. Јевреји су имали верски закон, добијен на Синају, имали су заповест да се боје Господа у све дане и да се труде да испуни све што је написано у књизи Закона. А код Хананаца је цветао разврат, у истој мери гнусни, колико и културно истанчани. Код њих је постојала ритуална проституција, како женска, тако и мушка. Врачеви су приносили жртве демонима, славили су празнике уз оргије. Практиковали су и содомију, и гатање и призивање мртвих. Тајновити шумарци су били места ритуалног разврата, у долинама су могли да спаљују новорођенчад. Дешавало се све о чему је Господ говорио Јеврејима у Светом Писму: "Не поступајте по обичајима народа те земље. Не понављајте њихове гадости, јер их Ја због тих гадости и изгоним подаље од вас. Не цртајте по свом телу и не правите резове на њему. Мртве не призивајте. Врачара да не буде међу вама. Не лежите с мушкарцем, као што лежете са женом. Са стоком не општите. Ако ишта од тога будете чинили, онда ћу вас Ја изгнати из земље у којој теку мед и млеко. Бојте се Господа. А сада уђите у ту земљу и живите у кућама које ви нисте изградили. Једите плодове које нисте узгајали." Управо, постоји ризик да се овај призор из Библије понови и већ се понавља на некада хришћанском Старом континенту.

 

247890.p.jpg
    

Какве год да су грешке и заблуде које прате веру муслиманских миграната, није све у њиховој вери лажно. Њихова лаж је видљива једино у поређењу са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним нормама савременог Запада, приметнија је лаж либерализма. У том контексу муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у загробни живот, у рај и пакао. За њега је то до одређеног тренутка несагледива реалност. Европљанин се скроз на скроз смеје таквим "архаичним" поимањима. За муслимана је тело оно што ће васкрснути Последњег дана. Тело не треба предавати разврату за живота и спаљивати после смрти. За Европљанина је све наопако: разврат за живота је норма, а после смрти – право у ватру, без икаквих мисли о васкрсењу. За муслимана биолошки живот није највиша вредност, нарочито не билошки живот његовог идеолошког противника. Он сматра да је изнад свега закон Свевишњег – тако како су њему тај закон објаснили. Зато се он не боји смрти, нити се плаши да убије. Европљанин не зна за вредности које нису везане за његово лично биолошко постојање. Сусрет, лицем у лице, са културом која другачије посматра смрт, за њега је грозан и неиздржљив. При таквом сусрету он губи на самом почетку.

И што даље то горе. Ту нас чекају сексуалне теме, абортуси и нерађање, и нудистичке плаже и жене без стида. Све оно што код миграната изазива мржњу и религиозни гнев. Да, они су дошли у туђу земљу. Они су "новајлије". Али шта вреди да о томе причамо. Они су већ стигли. "Забрањено је сунчати се без гаћа на јавним местима", говоре они и окупљају се у гомилама на нудистичкој плажи, наоружани хладним оружјем. И тако почиње игра глувих телефона. Европљанин згрожено подиже обрве: "Како ви смете нас да учите шта да радимо? Ми смо вам пружили уточиште". На шта Јусуф или Али самоуверено одговарају: "Ви радите оно што је забрањено. Ви немате ни вере, ни стида, ни савести. Ви нас нисте просто позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Причекајте, још ћемо ми вас научити да поштујете Бога". И колико год да нам је жао Курта или Франца, морамо да признамо да су Јусуф или Али барем делимично у праву.

 

247891.p.jpg
    

Испипане и напаствоване жене на тргу испред катедрале у Келну – то није обично хулиганско понашање. Жена је први трофеј завојевача. Најразумљивији и најјаснији трофеј. "Пред савладаним противником силовати његову жену – то је истинска срећа", говорио је Џингис-кан. Није се много тога изменило у психологији победника од тих времена. И сам чин напада на Немице, у присуству њихових мушкараца, треба схватити као поруку: "Ви сте слабићи. Ми ћемо вам урадити шта год нам се прохте. И ми имамо право на то". Уосталом, о "пониженим источњачким женама" се брине мноштво мушкараца: отац, стриц, браћа, вереник (ако постоји), и на крају синови. О европској жени се нико не брине. Како се испоставило чак ни полиција и то у Немачкој. Жене, као и обично, прве осећају пропаст своје цивилизације. Осећају то на својој кожи.

 

247892.p.jpg
    

Није далеко то време када ће Арапи и Африканци пожелети да, уместо у камповима за избеглице и центрима за мигранте, живе у становима чији су власници Европљани. Пожелеће исти живот, али неће живети уз Европљане, него уместо њих. Наравно, да би се одржао европски стандард живота потребни су знање и труд. Потребни су електричари, лекари, ижењери, пилоти. Потребно је стотину професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност растрзане Европе мрачна. Већина мигранта неће хтети да се образује и да ради. Већина ће пожелети да силом отме туђе, да прегази тај мали рај, онако како је Атила прегазио и опљачкао Рим. Њих не интересује шта ће бити после. Они су секира у рукама онога који сече, а секира није навикла на размишљање. Али то ће бити после. Тренутно су мигранти "бич Божији" за Европу, као што су то били варвари за вечни град Рим. Чак и ако се, по угледу на Европљане, мигранти изопаче, опет неће постати толерантни. Они ће остати туђини мотивисани религијом и мрзеће беле безбожнике, који су постали слаби и декадентни.

У Европи је могућ и очекиван заокрет ка политичкој десници. Разни ултраси, фашистичка омладина, расизам почиње да кипти, макар на фудбалским стадионима. Али све то неће променити ситуацију. То ће бити само агонија. Ситуацију може да измени само повратак Европе исконској хришћанској религиозности. Победа мора бити духовна. И тај једини противотров није могућ. Европи недостаје снаге за препород хришћанства.

Бели човек на Старом континенту ће и даље наставити да живи и греши како му се свиђа. А зли сиромаси с Кураном у рукама преузимаће комад по комад територије, четврт по четврт града, област по област државе, као пустиња која гута оазу. У одређеној фази свог ширења, када се промене односи, престаће да се прикривају, траже изговоре за своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да истерују Европљане из њихових станова, наметнуће им порезе, намењене неверницима, основаће шеријатске судове, наредиће женама да покривају главе и друго. Дејствоваће праволинијски и логично. Тај процес изгледа потпуно бесповратно.

Све се то тиче и Русије. Треба да на нови начин сагледамо своју културну зависност од Запада. Да се одбранимо од паре разврата која нам се полако примиче са залазећег Запада, потребан нам је хришћански респиратор. И све што је родила хришћанска Европа треба да волимо и усвојимо. А све што је рођено у постхришћанској Европи треба да држимо на безбедном растојању и да опрезно проучимо. На крају, да га одбацимо, у већини случајева, након што смо га изучили. Преузимајући дегенерисане културне новотарије, ми као и Европљани, постајемо слаби и незаштићени. Православна Русија је умела да одржава добре односе са муслиманима унутар и изван земље. Ње се нису само плашили, већ су је и поштовали, а имали су и зашто. Постхришћанска Русија ће бити подједнако слаба и незаштићена, као што је слаб било који егоиста и безбожник пред противником с вишим циљем кога покреће религија.

Наши муслимани нису придошлице, они су староседеоци. Нас не дели језичка баријера, док је културна баријера у великој мери смањена. И пред нама је задатак који Европљани не испуњавају и који, очигледно, не могу да испуне. Муслимани у 21. веку имају одређене претензије према савременим хришћанима. Суштина тих претензија је једноставна: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где је поштовање према старијим и послушање жене према мужу? Где је ваша омладина – у мрачним клубовима или у спортским салама. Где је ваше милосрђе? Не само милостиња, већ милосрђе? Познајете ли сопствену историју? И ако ми стидљиво прећутимо одговор, они ће нам рећи: а погледајте нас. Они ће нам показати своје најбоље одлике, а оне лоше ће прећутати, а ми ћемо и даље држати језик за зубима. Не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде религиозан и повезан са животом.

"Ево нашег поста и молитве. Ето наше међусобне помоћи. А ово је наша омладина. Ово су наше породице. Све своје памтимо, а туђе уважавамо. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви". Ако такав одговор буде пропраћен и подкрепљен неспорним чињеницама, онда ће бити мира и узајамног поштовања. Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова. Још важе сви документи и тестаменти, али нешто се покренуло с темеља и кренуло пут пропасти. То се сада и дешава у Европи, без велике шансе да се ситуација поправи. Баш то не смемо допустити у Русији, а да бисмо то спречили остало нам је још времена и средстава.

Протојереј Андреј Ткачов

 

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Објавио (уређено)

Радујте се, развратници покајани...

Карактеристике «света овог» у устима Исуса Христа су сажете и кратке. «Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, њега ће се постидети и Син Човечији… (Мк. 8: 38)

Две речи: «прељуботворни и грешни». Иако је прељуба такође грех, очигледно се не може рећи само «грешни». Прељубу ипак треба издвојити у засебну категорију зато што је то грех који преовладава. И Господ не каже: «у роду овом, лоповском, лицемерном, користољубивом, претворним и окрутном», и тако даље и томе слично. Све то не треба набрајати, а прељубу треба. «У роду овом прељуботворном и грешном».

Преподобна Марија Египћанка
Преподобна Марија Египћанка
 

 

За Лота и за Содом је речено да се он «док живљаше међу њима (Содомљанима) гледајући и слушајући безакона дела из дана у дан, мучаше праведну душу своју» (2 Петр. 2: 8). Притом је још назван «праведним» онај ко је после бекства из града који је уништен постао отац сопствених унука пошто је док је био пијан спавао са кћеркама. Речено је да је Господ «избавио праведног Лота намученог развратним владањем безаконика» (2 Петр. 2: 7).

Дакле, ако се не сасвим свет човек мучи живећи међу љубитељима сваког безакоња, колико се мучио Господ Исус живећи међу људима! Нашим болесним очима садашње стање човечанства изгледа као нешто уобичајено и природно. А погледу чистих очију Богочовека овај призор можда изгледа као нешто што личи на колонију за губавце.

Постаје јасан горки Исусов повик: «О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети» (Мт. 17: 17). Опет две речи: «неверни и покварени». Неверност означава и склоност ка варању и несталност у добру, и мешање лажи и истине. А поквареност (разврат) је јасна и без објашњења. «Неверни и покварени», «прељуботворни и грешни», такав је наш свет у складу с кратким Христовим карактеристикама. А то значи да смо такви и ми у њему, зато што се не може једном кончићу у тепиху рећи да су «у овом тепиху сви кончићи грешни осим мене». Не. Ако још увек живимо у складу с појмовима и обичајима света овог (обичаји су увек јачи од закона), све карактеристике света се односе директно на нас.

Унутрашњи човек треба да изађе из уобичајеног круга мртвих појмова; да изађе као Јевреји из Египта. Тада ће се испунити Христове речи из Његове последње молитве: «Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога. Од света нису, као ни Ја што нисам од света» (Јн. 17: 15-16).

Благо ономе ко разуме о чему се ради, и ко не само да разуме, већ и дела. Он постаје син Богу, као што је речено: «Изиђите из њихове средине и одвојите се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери» (2 Кор. 6: 17-18).

Свет не воли такве. «Такве» се односи на оне који живе «овде», али не «овдашње». Они који сматрају да је срећа у греху «чуде се што не учествујете с њима у разврату и хуле на вас» (1 Петр. 4: 4). Прво се само чуде и отровно хуле. А касније…

Али неко ће рећи: «Потпуно сам се оскрнавио, сав сам прљав. Шта да радим? Како да се осветим?» Исто што треба да чине сви хришћани. И онај ко је свет од пелена, и онај ко је грешан до седе косе треба да буду ватреног духа и да служе Господу. Јеванђеље је објављено грешницима. Само треба ушима срца да чујемо глас Доброг Пастира и да се не правимо да ништа нисмо чули. «Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању и богомрском идолопоклонству» (1 Петр. 4: 3).

Ево коме су упућене речи спасења: и скотоложницима, и содомитима, и пијаницама, и идолопоклоницима. А пошто савест стално мучи људе и пошто су примери најутешнији, односно, предсатвљају посебну радост за све људе чије је сећање као архив пуно успомена, које сведоче против самог човека. Ова радост је живот Марије Египћанке.

Веселите се, блудници и блуднице које је намучила савест! Радујте се, развратници, чије се срце уморило од разврата! Пакосници, излазите на светлост Божију и престаните да се бојите дневне светлости! Сви који сте оскрнавили свој ум и обешчастили тело, реците Богу: «Слава Твом милосрђу!» Дошло је време сећања на великог човека који је успео да се окрене од грехова ка Господу не за 45 степени, не само напола, као већина, него потпуно. У степенима је то 180. И тело се бунило као зао дух, и сатана се љутио, и свет је издалека шкргутао зубима на плен који му је измакао (прочитајте Житије). А она је знала само за једно дело – плач, и за једну Заступницу – Мајку Распетог и Васкрслог. Сад сабеседница анђела, имењакиња Богомајке, светица има моћ да помаже грешницима. Такав је закон Духа: «Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани» (Јевр. 2: 18).

Овај закон важи, како за Оваплоћеног Јединородног, тако и за оне који Га воле.

О, Марија, ти која си дубоко пала, а затим достигла велике висине, моли се за нас, који живимо у свету, који нисмо победили плот и који стално примамо «ужарене стреле лукавог» (в. Ев. 6: 16).

Заједнички грех се одразио у теби и постао је видљив за цео свет. И заједничко спасење се показало на теби и не смемо да не знамо за то.

Твоје је данас да се радујеш, а наше је да се трудимо и да се кајемо. Помажи нам, молимо те. Помажи, Марија. И не само на дан твог спомена.

Уређено од Даниела

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Наше небо почиње овде

 

 

262286.p.jpg?mtime=1491913075
    

 

Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране.

Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, бесплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао:

– А срећа је била тако близу!

Да, истински живот је често тако близу нас, а ми му неразумно окренемо леђа. Живи се после ове у некој нади: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани; понећу и ја своју лепу мараму с лица, а не с наличја. Али живот полако одмиче без промене на боље. Пролазе дани празно, тупо, без истинског стваралаштва, без радости, без лепоте.

Крај пута којим је једном Спаситељ пролазио зеленило се смоквино дрво и Он му је пришао у намери да утоли глад, али на смокви није било плодова. И Он, који је толико благосиљао, проклео је то дрво које је само листало, а плода није имало (Мат. 21, 18- 19). Тако носи на себи печат неког проклетства и сваки живот који само споља личи на живот. Тако је, у неку руку, уклет и човек који тек само вегетира, који ради колико баш мора, тек да би се одржао, а не створи ништа што би га превазишло и од њега остало.

Истина, на сваком се послу може послужити Богу, али благо ономе ко се ода ономе што може до смрти да ради с вољом и љубављу!

Млади Јован Иљич Сергијев (потоњи отац Јован Кронштатски) је још у раној младости осетио да га је Бог позвао да буде свештеник. И одао се томе позиву с много љубави и с много племените страсти: служио је свакодневне литургије, проповедао, обилазио болеснике, молио се за њих, обилазио домове по периферији свога града Кронштата, одучавао људе од пића, мирио, учио, саветовао, тешио, помагао. Хиљаде душа је извео на прави пут, подигао, упутио, оплеменио и од душевних и телесних болести спасао.

Малог Микеланђела су родитељи били дали у граматичку школу, а он је осећао да га је Бог позвао да буде уметник и све је време проводио у цртању и обилажењу радионица сликара и вајара. На сликању и вајању су га „затицале ноћи и налазиле зоре“, како пишу његови биографи, и није осећао умор, јер је радио оно за што је био рођен, оно што је волео, оно што му је постала једина животна страст и – убројао се у највеће уметнике света.

Млади Едисон је био прво продавац новина, па трговац, новинар и штампар, док није открио да му је Бог дао проналазачки дар. А тада се тако страсно одао томе послу да је на понеком изуму радио и по двадесет часова дневно и оставио свету око хиљаду и двеста проналазака које ми и данас користимо.

А тако стоји ствар и у свима другим областима. Оно је добар занатлија који страсно воли свој занат. У онога је виноградара виноград као башта који са страшћу ради свој посао, у оне домаћице све блиста у кући која свом душом воли овој дом, уредност, чистоћу…

Ти људи који нађу своје право место у животу и који раде оно што страсно воле имају стварно плодан живот, они су „помагачи Божји“, они сарађују с Богом да у свету буде боље, они истински живе.

Други услов за истински живот јесте човеково расположење душе.

Када се један свештеник који је често мењао место службовања обратио Владици Николају за нови премештај, Владика му је рекао: „Преместио бих ја тебе кад бих био сигуран да нећеш на то ново место повести и себе са собом“.

Да ли ћемо бити мили људима и да ли ће нама бити добро међу њима много зависи од нас самих.

Јеванђеље нас учи како да живимо, па да не будемо терет другима, и како да други буду лаки нама.

Прво што нам препоручујете јесте – неистицање себе, недржање много до себе, до своје „вредности“, својих „заслуга“.

Које се биће на овој земљи могло упоредити са Господом Христом? А за њега је Бог преко пророка рекао: „Гле… , љубљени мој, који је по вољи душе моје!… Неће се свађати, ни викати, нити ће ко чути по раскршћима гласа његова. Трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити. . (Ис. 42, 1-4; Мат. 12, 18-20). Кад би кога излечио, Господ Христос му је обично говорио: „Гледај да никоме ништа не кажеш“ (Марк. 1, 44).
Ми који радимо за то да нас други хвале и који стално истичемо своје заслуге, доживљавамо тешка разочарања.

Има у Јеванђељу једно место преко кога, док га читамо, некако олако прелазимо, а које садржи велику истину. Наиме, у светом Јеванђељу по Луци пише да Бог „разорава поносите“ ни са чим другим, него „мислима срца њихових“ (1, 51). И стварно, самољубив и поносит човек стално, и дању и ноћу, само мисли како му се не одаје довољно признања, како га људи мање цене него што он заслужује, како га вређају, понижавају, омаловажавају… Гори пакао од тих црних мисли није му потребан.

Сасвим друкчије стоји ствар са оним који ради због самога посла, који не очекује аплауз и који не мисли високо о себи. Њега мисли о увређеном поносу не прогањају и он ведро проводи дане и има мирне и спокојне ноћи.
Хришћанско расположење душе зависи још и од тога да ли волимо.

Један свештеник је, приликом обиласка своје парохије, морао преноћити у некој кући у којој је било детенце од две-три године. Када је требало да пође на спавање, дете су довели да пољуби укућане и госта. – Свештеник је у том тренутку помислио: „Боже драги, како би лепо било кад бисмо сви ми, полазећи на спавање, с љубављу помислили на оне међу које нас је Бог поставио! Како би после једног таквог пољупца у мислима била благословена и мирна наша ноћ.

У једној сиромашној породици учили су дете, кад год би добило што за јело, да прво одломи комадић и даде већи тетки или сестри иди госту… Да се из малена научи да дели с другима и не мисли само на себе!

Има прича о оном оцу који је једног јутра добио на поклон јабуку. Жао му је било да је поједе он, него је дао кћерци. Њој је било жао да је поједе она, па је дала мајци. Мајци је било жао да је поједе она, па је, не знајући од кога је јабука изјутра пошла, предала мужу када се увече вратио с посла. Благо људима међу којима владају такви односи!

Један домаћин из Левча је говорио: „Док смо били у заједници са оцем, браћом и снајама, били смо скоро најимућнија кућа у селу и имали смо свега. Али некако смо се тешко слагали. У кући су међу женама биле скоро свакодневне свађе. Кад нас је отац изделио, постали смо сиромашни: јели смо проју. Али нам је била слатка јер смо били срећни и задовољни: слагали смо се, радили с вољом, волели смо се…“
Имао је тај домаћин право.

Само када човек с вољом ради свој посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му није изгубљен, него на њега „пада она тиха божанска светлост, те постаје светао, леп и вредан живљења“. Јер, „наше небо почиње овде“.

Светосавље.орг

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Објавио (уређено)

Илија и путници-убожјаци

262310.p.jpg

Сви знају за Серафима Саровског. Сви православци и мноштво хришћана других конфесија. Као и сви они који се баве руском историјом. И још – продавци икона и црквених књига, чак и ако нису крштени. И многи, многи други знају за старца који је целог живота избегавао да буде славан и познат. Много мање је позната Доситеја Кијевска, премда је управо ова светица благословила двадесетдвогодишњег Прохора Мошњина (потоњег старца Серафима) да оде у Саров.

 

Многи знају за девојку-хусара Надежду Дурову, барем на основу „Хусарске баладе“. А девојке које се крију под мушким именом, али не међу хусарима, већ у монаштву, познате су само на основу древних житија. Што се више приближавамо данашњем времену, тим је мање ове екстравагантности. Али се ипак дешава. Доситеја (у свету – Дарија), која је родом била од рјазанских племића, у детињству је васпитавана при манастиру. Вративши се у породицу није могла да се навикне на поредак живота у свету и као млада је побегла од куће. На монаштво се у то време, без обзира колико некоме може бити чудно да то чује, није гледало благонаклоно. Млад човек је тешко могао да се замонаши. Дарија је под мушким именом почела да проводи живот младића-затворника у близини Кијева – у Китајевој пустињи. Постриг с мушким именом и у мушком обличју обављен је по заповести царице Јелизавете лично. Тек много времена после смрти сазнало се да је Доситеј-затворник – девојка Доситеја. Умрла је кад јој је било 55 година. Нису сви чули за њу, али је управо она благословила Серафима да иде у Саров да тамо носи монашки крст.

Приближавамо се извесном закону који треба да формулишемо и да га потврдимо. Закон је следећи: велике људе за које сви знају на труд су подстакли, благословили су их и помогли су им неки мање познати или потпуно непознати свеци. Другим речима, Илија Муромец лежи на пећи док га неки безимени „путници-убожјаци“ не подигну на чудесан начин и не исцеле на добробит целе напаћене земље. Сад ћемо потражити још неки пример.

За Силуана Атонског зна мање људи него за Серафима Саровског. Али ипак зна. Управо кроз њега је Свети Дух изговорио кратке речи упућене свим верујућима до свршетка света: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Управо се Силуан даноноћно молио Богу да Га спознају сви земаљски народи у Светом Духу. Молио се за живе, умрле и још увек нерођене. Може се рећи да књигу „Старац Силуан“ коју је написао ученик старца архимандрит Софроније, треба да прочитају сви они који умеју да читају. Овај човек који је рођен у сеоској породици у Тамбовској губернији од детињства је дубоко размишљао о смислу живота. Руси имају такав обичај. Живи тако човек, помаже оцу на њиви, ради у домаћинству, а у души му не да мира мисао: зашто људи живе? У чему је смисао живота? Откуд зло? Где се може наћи светост? Од тога човек може да оде у револуционаре, а може постати и путник-боготражитељ. Овај душевни немир је својствен и јеретику-грофу Лаву Толстоју и Јовану Кронштатском. И Силуан (пре монаштва Семојон) је био један од таквих. Био је спреман да оде на крај света да нађе смисао живота и истину. Добро је што је недалеко од места у којем је рођен живео подвижник Јован Сезјоновски. Предиван подвижник, један од синова Свете Русије, јуродиви. Кад је сазнао за чуда која чини свети старац, који је осим тога донедавно живео у близини, Силуан је схватио да истину не треба да тражи у далеком крају, у Јерусалиму или негде другде. И у њему се родила жеља за монаштвом кад се упознао с локалним подвижником. И тако се потврђује шема: Силаун је као Илија, Јован је као „путници-убожјаци“. Многи знају за Силуана, а за Јована не зна скоро нико. Незнани праведник даје подстицај праведнику за којег ће сви чути.

 

262313.p.jpg?mtime=1491942837
    

 

Идемо даље. За Амвросија Оптинског зна више људи него за Силуана Атонског, и можда ништа мање него за Серафима Саровског. Он је прототип књижевног лика старца Зосиме из бесмртног романа „Браћа Карамазови“. То је светац који је без насиља сјединио у себи и високо образовање и истинску народну простодушност. И њега је на монашку стазу благо упутио много мање познати светац – Иларион Тројекуровски. Потомак рјазанских сељака, љубитељ затворске осамљености, пештерник и чудотворац Иларион је достојан да се о њему говори понаособ и завређује искрено поштовање. Управо он је рекао даровитом младићу Александру Гренкову (будућем старцу), који још није одлучио шта ће радити у животу: „Иди у Оптину.“ Опет, светост не израста на празном месту и тешко да би могла ту да израсте. Иза леђа познате светости на законитим основама одавно и мирно постоји светост мање позната или сасвим непозната. Али управо она представља оно смирено тле на којем расте високо дрвеће. Другачије није ни могуће. Без „путника-убожјака“ (истичемо – безимених) није могућ ни спасоносни подвиг делије, чувеног Илије.

Још једна цртица. Свештеник Јован Иљич Сергијев је већ неколико година служио у Кронштату. И већ се прочуо као „свети чудак“. Час да просјаку обућу и дође кући бос, час потроши плату на лекове за сиромахе. Служи скоро сваки дан. Људи су га већ сматрали чудаком, али га нису сматрали молитвеником и нарочитим праведником. Једна непозната жена је прва запазила оца Јована и препознала у њему онога кога цео свет познаје као оца Јована. Звала се Анастасија Ковригина. Богомолница, ходочасница, девојка без породице, сељанка родом. Она је у свештенику-чудаку препознала сверуског молитвеника. Почела је да говори људима: „Идите код њега, идите.“ А њему је говорила: „Моли се смело. С влашћу. Моли Христа за све. Он те чује.“ Умногоме захваљујући њој отац Јован се прочуо и ван Кронштата, ван Петербурга, па и ван Русије. И она је „путница-убожјак“, само што су они безимени, а за њу знамо како се зове.

Мислим да нас детаљније проучавање материјала неће преварити. Закон ће бити исти. На душе оних великих људи који су за два копља изнад нас, обавезно су утицали разни људи. Учили су их, лечили, говорили им, упозоравали су их и поучавали примером. Њихова имена су нестала у забораву, али им то и одговара, јер нису тражили славу. Али ми треба да гледамо иза леђа светаца: ко се ту крије? На каквом тлу, из какве средине је израсла ова дивна биљка која се назива светошћу? Од каквог камења је саграђен град који стоји на врху горе и не може да се сакрије? То је потребно за многе ствари. На пример, да би свакодневица попримила сакрални смисао. И да не само велико добро, већ и мало добро буде награђено разумевањем и благодарном пажњом. Да не видимо само велике људе као да су усамљене палме у пустињи, већ и средину која је васпитала велике, да бисмо је схватили и оценили по заслузи.

Једном речју, Илија би лежао на пећи као богаљ све до смрти, ноге би му биле немоћне као штапови, да није било путника-убожјака, који су га замолили да им дâ да пију. И Русија не би имала славног делију, ни светог схимника у старости. Истаћи ћемо да су убожјаци безимени. У томе је читава ствар.

Уређено од Даниела

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Протојереј Андреј Ткачов: Јуда

201173.p222-640x609.jpg

У Гетсиманском врту Христос га је назвао другом.

На иконама Страшног суда често се приказује у обличју детета на коленима ђавола у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које због издајничког пољупца прима огњене целиве.

Он је носио ковчежић за новчане прилоге, а то значи да је био нешто попут књиговође у малој апостолској заједници.

Ниједном не можемо да се причестимо, а да га се не сетимо. «Не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам, јако Јуда…» («Јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда…»)

Шта знамо о њему? Да је био Јудејац међу осталим ученицима – Галилејцима. То значи да је био образованији и можда уображенији. Да је био близак Христу и да је био вољен. Само блиски, своји људи могу да издају. У срце удара онај коме је дозвољено да приђе срцу. Туђ човек може бити непријатељ, али не може бити издајица.

Његова утроба је среброљубље. Његово име је «лопов». Тако каже Јован Богослов. А у његове речи се не може сумњати. Више ништа не треба измишљати.

Да ли се он разочарао у Месију, па Га је због тога издао?

Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и да приближи спасоносни расплет? Немојмо фантазирати. Ради се о томе што је среброљубљем и развратом испуњен свет. Покајани цариници и блуднице су у првим редовима оних који су поверовали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се каје, измишља оправдања за Јуду како би се у њему и само оправдало.

«Део Јуде постоји у теби и у мени,» – каже свети Јустин (Поповић). Зачетак Јуде може у себи да носи свако људско срце. Ево, каже: «Чему ово трошење мира? Оно се могло продати и новац се могао поделити сиромашнима.» Али Јудин језик не покреће љубав према сиромашнима, већ жаљење због потрошеног миомирисног уља. А зар и ми не поступамо исто?

Зашто позлаћивати куполе или украшавати храмове скупоценим иконама? Боље би било да се овај новац да сиромашнима.

Зашто он (она/они) има тако скупа кола? Боље би било да помогне сиротињи или старцима. Да ли су вам познати ови гласови? Авај, наше језике на ове речи не покрећу љубав према скромности и човекољубље. То је зачетак Јуде у дубини срца. Још се није родио, а учи да говори.

Заиста се људи којима није туђ Јудин дух разликују по тврдичлуку, зависти и мрачној злоби. Зато ни не можемо да се причестимо другачије осим рекавши: «Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда…»

Он је пример незавршеног покајања. Новац је вратио бацивши га под ноге првосвештеницима. Своју кривицу је признао: издао сам, – каже, – крв невину. Међутим, то значи да није довољно отворено признати кривицу и бацити новац који је зарађен тако да је испрљан грехом. Треба још претрпети тугу и очајање и чекати да Исус Христос утеши душу.

Јер, Он би утешио Јудину душу да је овај дочекао Васкрсење. Слично је било и с Петром. Трикратно одрицање од Господа није далеко од издаје, коју је човек јавно признао. Међутим, Петар је победник очајања, а Јуда је жртва.

Не треба много причати о њему, али се не сме ни ћутати.

Главно је да не личимо на њега.

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Беседа пред плаштаницом

Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге.   

 

201394.p.jpg?mtime=1492248067
    

 

Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима.

Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен.

Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова.

И Његове рукс су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај.

Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац.

Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем.

Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» - Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.»

«Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» - каже Христос искупљеном човеку.

На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе.

Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана.

Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се:

Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе,

Исусе, дај ми руке да Те загрлим.

Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу.

Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.

Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни.

Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу».

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада
Sign in to follow this  
Followers 0

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.