Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

majoр

Стаљин

174 одговора у овој теми

Објавио (уређено)

16 minutes ago, majoр said:

Bilo bi isto ali ne bi bilo Velike Pobede nad Hitlerom..

Pa to nije baš mala razlika. Da nije bilo Velike Pobede nad Hitlerom danas ne bi bilo Rusije niti bi bilo Srbije. Staljin jeste bio "kanibal" ali je on postavio temelje kasnije ruske moći. Trocki je bio rusofob. 

Уређено од Stariji Gospodin
1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

СТАЉИНОВИ НАУЧНИЦИ МОНСТРУМИ: Од хибрида човека и шимпанзе, до оживљавања Лењиновог мозга

Од ВИдовдан -
 6. марта 2017.
ПОДЕЛИ 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

У књизи “Стаљин и научници: Историја тријумфа и трагедије 1905. – 1953.” подробно је описан Стаљинов однос према развоју науке, према људима који су тај развој носили, као и све бизарности које су совјетски научници покушавали да изведу

Само неколико година након Лењинове смти, совјетски тиранин Јосиф Васерионович Џугашвили Стаљин обратио се младим комунистима: „Пред нама је тврђава. Та тврђава се зове наука, са својим бројним подручјима знања. Морамо искористити ову тврђаву по сваку цену. Ми смо 50 или 100 година иза развијених земаља. Морамо смањити тај јаз у идућих десет година. Или ћемо то учинити, или ће нас сломити“.

До његове смрти 1953. године, Совјетски Савез створио је највећи научни естаблишмент у историји. То је, између осталог, резултирало лансирањем првог сателита, Спутњика, 1957.године и слањем првог човека у свемир, космонаута Јурија Гагарина 1961.

У књизи “Стаљин и научници: Историја тријумфа и трагедије 1905. – 1953.” (Сталин анд тхе Сциентистс: А Хисторy оф Триумпх анд Трагедy 1905 – 1953), Британац Симон Ингс подробно се бавио Стаљиновим односом према развоју науке, као и према људима који су тај развој носили. Та недавно објављена књига добила је сјајне рецензије како читателаца, тако и критичара и историчајра, који је сматрају најсвеобухватнијим делом о совјетској науци у првој половини 20. века.

Глад, ратови, широко распрострањени алкохолизам, епидемије и очекивани животни век од једва 30 година: то је била слика царске Русије уочи Октобарске револуције. Kако би решили те проблеме, модернизовали Русију и вратили јој статус велике силе, бољшевицима је била потребна помоћ науке.

“Kомунизам се не може изградити без фонда знања, технологије и културе, али они су у власништву буржујских специјалиста. Већина међу њима не одобрава совјетски режим, али без њих не можемо градити комунизам”, говорио је Лењин.

НАУKА KАО САВЕЗНИK

Стаљин је веома брзо после Лењинове смрти пригрлио је науку као савезника. Називали су га „корифејем знаности“ и „великим научником“, а он је, пак, утемељио и научну награду под својим именом. Стаљин је, што је типично за то доба, веровао у наслеђивање стечених особина. Једна од његових опсесија били су лимуни које је узгајао у својој дачи у близини Москве. Подстицао је њихов узгој не само у родној Грузији где су добро успевали, него и на Kриму где су оштре зиме по правилу уништавале саднице.

Међутим, Стаљинов сан је био да узгаја лимуне на арктичком кругу, а такве сумануте идеје хранили су и неки псеудонаучници око њега, међу којима је вероватно најозлоглашенији био Трофим Денисович Лисенко.

Амбициозни практичар који је “радио за опште добро”, Лисенко је био водећи биолог у Стаљиново доба, иако није имао формално образовање. Пореклом из украјинске сељачке породице, Лисенко се запослио у Пољопривредном институту у Kијеву, да би 1928. објавио како је измислио вернализацију (јаровизацију), поступак којим се убрзава развој биљке и омогућава сетва зимских култура у пролеће.

Међутим, он није измислио нову технику, него се користио старом методом руских сељака. Тврдио је да ће тако утростручити или учетверостручити приносе, али то се није догодило: током велике глади у СССР-у 1946. и 1947. умрло је два милиона људи.

 

ЛИСЕНKСИЗАМ

Лисенко је одбацио Менделове законе генетике, па је тврдио да се стечене особине могу наследити већ у идућој генерацији. Ова теорија и данас се назива лисенкизам.

Занимљиво је да је Трофим Лисенко чак 40 година слављен као велики научник из народа и био је на челу Института за генетику у Москви све до 1965. Неки од реномираних совјетских научника, попут ботаничара и генетичара Николаја Вавилова који је утемељио чувену ботаничку станицу у Павловску у близини Санкт Петербурга (тада Лењинград), критиковали су Лисенка. Вавилов је чак покушао да увери Стаљина у Лисенкове грешке, али га је то коштало живота. Ухапшен је 1940, а три године касније је умро у затвору.

Трагичну судбину Николаја Вавилова доживели су многи озбиљни научници чија су отпуштања, тамничења и убиства организовали Стаљин и његови најближи сарадници. Научници, стручњаци, уметници, академици, али и обични радници и сељаци, укратко сви неподобни грађани Совјетског Савеза, постали су жртве велике чистке током које је од 1936. до 1938. ухапшено осам милиона људи, од којих је милион убијено.

У књизи “Стаљин и научници” Симон Ингс описао је низ трагичних судбина совјетских експерата, али и изнео и бизарне приче о опасним шарлатанима попут Лисенка. Њих, нажалост, није мањкало.

Један од најживописнијих ликова био је Иља Иванов који је још у царској Русији био познат по својим пионирским експериментима вештачке оплодње животиња, посебице коња. Kао особа која је уживала наклоност царске породице, Иванов је након Октобарске револуције стекао поверење бољшевичких власти својим програмом стварања хибридних животиња.

Врхунац његовог тајног програма била је идеја о стварању хибрида људи и мајмуна због чега се 1926. у тајности упутио у Гвинеју која је тада била француска колонија. На путу је застао у Паризу где је добио подршку директора славног Пастеровог института. Упознао је и руског емигранта Сергеа Воронофа који је 1920. у Француској извршио трансплантацију мајмунских тестиса на старијег мушкарца не би ли га тако помладиоВоронофова операција завршила је фијаском баш као и Ивановљев покушај укршања људи и шимпанзи. Након неуспелих покушаја да женке шимпанзи оплоди људском спермом Иванов је одлучио да окрене експеримент наглавачке. Намеравао је неколико локалних жена у близини центра за примате Kиндиа да оплоди спермом шимпанзи, али за то није добио дозволу француског намесника у Гвинеји. Стога је преузео 20 шимпанзи из Гвинеје и отпутовао у совјетску републику Абхазију где је нашао пет добровољки за експеримент.

Ипак, показало се да ниједна од шимпанзи није полно зрела, па се напослетку Иванов одлучио за орангутана Тарзана. Али, у задњи час Тарзан је угинуо због излива крви у мозак. Иванов није губио наду, него је наручио нову пошиљку примата, али је није дочекао јер је као жртва чистки 1930. прогнан у Kазахстан. Пуштен је након годину дана, али је убрзо умро.

a-a-bogdanov_14888077928

 

ВЕЧНА МЛАДОСТ

Пођеднако бизаран лик у Ингсовој књизи је и белоруски научник Александар Богданов, правим именом Александар Малиновски, који је био један од оснивача бољшевичког покрета и Лењинов супарник. Временом је изгубио интерес за политику па се окренуо писању и псеудомедицини. У свом знанствено-фантастичном роману “Црвена звезда и инжењер Мени” описао је размену крви међу становницима Марса, која им продужује живот и јача сексуалност.

Богданов је сматрао да ће уз помоћ трансфузије крви остати вечно млад те је чак успио да увери Стаљина да 1925. оснује Институт за трансфузију крви у Москви. Богданову је поверен и Лењинов мозак, с надом оживљавања преминулог совјетског вође.

Након 11 трансфузија Александар Богданов је изјавио да му се вид побољшао и да је његово губљење косе заустављено. Међутим, умро је 1928. године када је примио крв студента који је имао маларију и туберкулозу. Ипак, ни данас се не зна је ли умро од заражене крви или због погрешне крвне групе. Иако слављен као велики Стаљинов научник, Богданов никада није објавио неки научни рад који би рецензирали стручњаци. Писао је искључиво псеудонаучне памфлете које је совјетска штампа пропагандно ширила.

 

Међу Стаљиновим научницима шарлатанима значајно место је имала и једна жена. Олга Борисовна Лепешинска била је биолошкиња и блиска пријатељица Владимира Иљича Лењина и његове жене Надежде Kрупскаје. Била је судионица Октобарске револуције, а на личној разини је важила за шармантну особу која се борила против антисемитизма и посветила је живот проблемима сирочади.

Међутим, као научница, Лепешинска је била права катастрофа. Једна од њених, у совјетској јавности популарних, теорија била је да купке од соде подмлађују старије особе, што је довело до нестанка соде бикарбоне у Москви. У старости Лепешинска је изнела мистичну теорију о “виталној супстанци” и тврдила да је снимила живе станице како се формирају из неживе твари.

Све је то била измишљотина, али је њено наводно откриће одушевило Лисенка који јој је доделио Стаљинову награду. Олга Лепешинска деценијама је дрмала совјетском науком: умрла је са 92 године, а чак и у касним осамдесетим годинама живота редовно је одлазила у лабораторији.

http://www.newsweek.rs/nauka-tehnika/81819-staljinov-doktor-mengele-pravio-je-hibrida-coveka-i-majmuna-a-imao-je-i-5-dobrovoljki.html

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 19 сати , Jелена said:

Ко је Вам рекао да Руси воле Стаљина? Ми третирамо Стаљина објективно. У време Стаљина, биле су репресије, али била је и наша Велика победа. Прихватамо своју историjу такву каква јесте.

Енглези једнако поштују Кромвела и краља Карла I. И не сматрају себе да су они глупи људи. За шта је то само-понижење? Французи поштују Наполеона - иако је такође убио многе Французе, а да не помињемо Робеспјера чије је име дато улицима у Француској. Дан пада Бастиље је национални празник у Француској. Иако тог дана крв jе текла попут реке кроз Париз.

Из неког разлога, само од Руса захтевају да би смо пљували по својој историји. Али смо одлучили да је то погрешно. Имамо велику историjу. Са свим трагичним и тријумфалним страницама.

Као је Пушкин написао: "Кунем се својом чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим Отаџбину или имам другу историје од историје наших предака, такву, какву је Бог нама дао".

То сам чуо од Руса које лино знам,да Руси воле Стаљина,и да жале за СССР-ом.

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 19 сати , Jелена said:

Ко је Вам рекао да Руси воле Стаљина? Ми третирамо Стаљина објективно. У време Стаљина, биле су репресије, али била је и наша Велика победа. Прихватамо своју историjу такву каква јесте.

Енглези једнако поштују Кромвела и краља Карла I. И не сматрају себе да су они глупи људи. За шта је то само-понижење? Французи поштују Наполеона - иако је такође убио многе Французе, а да не помињемо Робеспјера чије је име дато улицима у Француској. Дан пада Бастиље је национални празник у Француској. Иако тог дана крв jе текла попут реке кроз Париз.

Из неког разлога, само од Руса захтевају да би смо пљували по својој историји. Али смо одлучили да је то погрешно. Имамо велику историjу. Са свим трагичним и тријумфалним страницама.

Као је Пушкин написао: "Кунем се својом чашћу да ни за шта на свету не бих желео да променим Отаџбину или имам другу историје од историје наших предака, такву, какву је Бог нама дао".

То сам чуо од Руса које лино знам,да Руси воле Стаљина,и да жале за СССР-ом.

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

" Врло добро се сећам....1937 године....исте године када је Стаљин убијао 40000 лица месечно."

извор: Александар Солжењицин " Совјетски Савез и Запад"; стр. 24; Минхен, 1978.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
On 08.03.2017 at 5:20 PM, Радован Силни Крајишник Јовчић said:

То сам чуо од Руса које лино знам,да Руси воле Стаљина,и да жале за СССР-ом.

Знате, то зависи од интерпретације. Постоје Срби који поштују Тита. Али jа из овог не доносим закључке да сви Срби воле Тита. Jер схватам да то би било погрешно тумачење. И сматрам да "воле" - уопште ниjе одговарајућа реч у овом случаjу.


Ево резултати истраживања Сверуског центра за истраживање јавног мњења у 2013.
 

Цитирај

"У ставу Руса према Стаљину у последњих неколико година ниjе дошло до значајних промена. Позитивне емоције су и даље више типични: 27% осећају поштовање према њему, 6% - симпатију, 3% - дивљење. Негативна перцепција међу испитаницима се јавља ређе: 14% се односе непријатељски према Стаљину, 6% доживљаваjу аверзију према њему, 5% - страх. Међутим, постоје многи људи којима није стало до совјетског лидера данас (30%)", - наводи се у саопштењу ВЦИОМ.
"Сваке године, оцењујући улогу Стаљина у историји земље, Руси све више признају да је учинио подједнако и добро и лоше (45%, у 2007. години - 37%). Остали су скоро подједнако подељени на оне које приписују њему позитивну (23%) или, напротив, негативну (24%) улогу", - истакли су социолози.

https://ria.ru/society/20130305/925898796.html
Не мислим да се ови резултати може описати изразом "Руси воле Стаљина". Било би превише поједностављено.
Ја сам једна од оних 45% који сматрају да је Стаљин урадио и добре и лоше ствари. Али неки Срби тумаче моју позицију као "ти обожаваш Стаљина". O.o Шта да радим...

"Жале за СССР-ом" - ово је још више слојевита структура. Узимаjући у обзир да "жале за СССР-ом" и неке младе људе који никада нису живели у СССР-у.

3 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

А како бисмо другачије поједноставили ионако сложену политичку ситуацију :default_419:

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.