Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Sign in to follow this  
Followers 0
Даниела

Преживели Срби у време НДХ

3 одговора у овој теми

Објавио (уређено)

Како сам преживео Јасеновац: Сећање Рајка Илића на ратне ужасе не бледи ни после 75 година

rajko-ilic-400x280.jpg.72c444c3490e3961e0030834a868db14.jpg

Следи се крв у жилама Рајка Илића (83) кад прочита да је освануо графит „Србе на врбе“ и кад чује да је Томпсон опет певао о Јасеновцу. Јер он је видео те врбе, и Србе на њима, и крв под њима, збегове, логоре, јаме и усташке каме.

Родом Поткозарац, сплетом животних околности Ужичанин, Рајко је са мајком Стојом и петоро браће и сестара преживео пакао Козаре, Градину и јасеновачку кланицу. Рођен је у Кнеж Пољу између Приједора и Босанске Дубице, осам година је имао кад су Павелићеве легије почеле да кољу и пале између Саве и Козаре. Отац му је тад био логораш у Немачкој.

Јуна 1942. партизани су ушли у мој родни Јеловац и пронели глас да се мора бежати од усташа. Доктор Младен Стојановић нас је повео на Козару – сећа се Рајко Илић.

Намирило се 75 година од тада, али слике се не дају избрисати. У планину су кренули жене и деца, за њима војска.

Мајка је упрегла волове и потрпала нас шесторо у кола. Понели смо нешто хране и жита, колико је могло да стане. Повели смо једино наше свињче, ишло је поред нас као пас. Уз Козару су нас бомбардовале немачке „штуке“. Ниси могао да дођеш до заклона а да не згазиш леш – памти чича Рајко. Месец дана Козара је одолевала. Део партизанских јединица је, каже, успео да пробије обруч и извуче нешто нејачи.

Ми смо се крили у једном кланцу. Свиња нам је служила као шпорет. Ноћу смо легали уз њу да нам буде топлије, а мајка нас покривала. Недуго, усташе су нас пронашле. Одмах су заклали свињу и дали нам да једемо сирово месо. Потерали су нас неком шумом, ко није могао да гази кроз блато, убијали су га бајонетима – прича Рајко, искре му сузе. Све преживеле Србе потрпали су у камион. Из једне кланице превезли у другу, у Хрватску Дубицу.

Мушкарце су целу ноћ убијали у подруму и бацали их преко ограде у Уну. Једног маљем, другог ножем, трећег бајонетом, четвртог на вешала… Ујутру сам изашао напоље баш у тренутку кад су човека ударили маљем у главу. Његова ћерка, четири-пет година, памтим плаве увојке, лежала је испод кајсије, па потрчала према мртвом оцу. Један ју је дочекао на бајонет, пробо, а онда ју је онако са бајонета бацио у реку – врти Рајко слике ужаса. Опет у камионе до следећег стратиша, Градина крај Саве.

deca-u-jasenovcu-600x420.jpg

Деца у Јасеновцу

 

Врба, под њом песак натопљен крвљу. Везивали су Србе као снопље и стрељали. Нисмо дуго чекали, дошао је ред на нас. Таман су свезали нас шесторо око мајке, кад се појавио немачки официр и предао депешу да се забрањује убијање жена и деце. Скелом су нас превезли у Јасеновац. Све иоле јачи копали су гробове сами себи, многи су сахрањени усправно јер их је маљ стигао у стојећем положају – наставља Рајко Илић, више не крије сузе.

Напољу смрт, у баракама страх од смрти, кукњава, глад. Измрцварени су чекали свој ред. Мајка је сачувала нешто оног жита што је понела у Козару и чељадима сваког јутра давала по шест зрна кукуруза. Киселила их у води, па хранила.

Једно јутро замирисао је пасуљ. Усташа је шапнуо нашој Стоји: „Пасуљ је отрован, сипали су живу соду.“ Мајка је порције просула у септичку јаму. Наредна ноћ је била најстрашнија. На све стране јауци. Једна девојчица је од силних болова истрчала и наскочила на бодљикаву жицу, умрла је – прича Рајко.

Илиће су спасли емисари Црвеног крста из Женеве, тражили су од усташа да попишу жене и децу и оставе их живе.

Као стоку су нас потрпали у воз, у вагоне без ваздуха. Многи су поумирали. Одвезли су нас у хрватско село Рајићи и ту нас поделили по кућама – прича Рајко.

Немој много да га храниш, навикао је на мало

Када су из Јасеновца одведени у село Рајићи, Рајка је прихватила једна жена.

Кад ме је повела, мајка је завапила: „Немој много да га храниш, навикао је на мало, умреће ако буде пуно јео.“ Једну ноћ сам побегао и прошао три села. Добошар је разгласио да „Босанче тражи мајку“. Нашао сам њу и двојицу најмлађе браће – вели Рајко. Крајем августа Црвени крст је Стоју и њених шесторо вратио у Јеловац. Затекли су кућу без крова, препокрили је шашом, бежали у гору кад су усташе пролазиле, убијале и палиле. У Јеловцу су дочекали крај рата

Аутор: Владимир Лојаница

Извор: Блиц

Преузето Магацин

Уређено од Даниела
2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

"Доведене су 42 Српкиње из Градишке казнионе. Двадасет и двије су удављене и спаљене"

Драго Н. Чолаковић "Јасеновац", 21.8..1941.-31.8.1942., Сарајево, 1948

Пренео: др Марко С. Марковић "Пола века српске голготе: 1941-1991"; Београд, Србски Образ, 1995.

 

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Гледао како му убиjаjу маjку и браћу Милош Башовић (80), из Бранковића код Борике – Рогатица:

„… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била jош три брата и сестра. За нама нека воjска трчи. Народ поче бjежати, а они углас: ’Не боjте се народе, ово jе Српска и Црногорска воjска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшиjе међу њима. Један усташа узе моjу сестру од три године, баци jе увис. У руци му пушка са баjонетом, дочека jе и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене jе негдjе између Милошевића и Старог Брода заjмио jедан пиjани усташа, гађаjући ме баjонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубиjане, криомице гледам како ми убише маjку и млађу браћу. Многе дjевоjке, гледаjући звjерства, не чекаjући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.

———————————————————–

Не би могла Дрина све примити Милован Бакмаз (79), родом из Соколовића код Соколца, сада живи у Хан Пиjеску:

„…Пуно jе Сjемећко поље српских избjеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коjу смо повели са собом. Заноћисмо у Милошевићима, кад одjедном народ поче да вришти и кука. Покоjна маjка сподбиjе мене и заjедно са народом бjежимо jедним сокаком доље према Старом Броду. Поред jедног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падаjу, скачу у Дрину. Стоjи вика жена и дjеце. Опколили су нас, добро се сjећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само jедан понтонски чамац, и то шупаљ, а около има наjмање пет хиљада душа.

Моj отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Ниjемци разговараjу, па са jедним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: ’Цурик усташ, цурик усташ…’. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да ниjе било недићеваца и Ниjемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”.

———————————————————–

Бацали децу увис па дочекивали на баjонете Ристо Боровчанин (78)из Жуља – Соколац:

„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србиjу. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убиjати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силуjу жене, кољу, одсjецаjу руке, ноге, ваде очи, бацаjу малу дjецу увис и дочекуjу на баjонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око маjки груписасмо покушаваjући се спасити. Одjедном сам пао потрбушке међу гомилу побиjених и унакажених. Главни покољ jе био негдjе између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То jе био невjероватан и страшан призор.”

———————————————————–

Чуло се запомагање и jауци Љубица Планинчић (90), из Сељана, сада живи у Гучеву код Рогатице:

„…Бjежали, бjежали, а у мене мала ђеца, jедно од пола, а друго од годину и по. И двиjе заове заjедно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, коjи jе jачи оде… По циjели дан скелом пребацуjу преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Кад jе било пред мрак зауставе чамце и заноћисмо краj Дрине. Пада киша, а jа се скрила са ђецом иза неке колибе. Ћутимо, а краj Дрине само зачуjеш запомагање и jауке. Што jе народа отишло у Милошевиће, нико се ниjе вратио. А отишло jе бар двиjе хиљаде, ниjе остало ни пиле, све су побили. А остало jе мало на Старом Броду, зато што су нас мало Ниjемци заштитили. Те злочине ниjе запамтио нико, што jе држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сjетим, наjгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватаjу се за руке и саме скачу у Дрину!

Ишла сам касниjе много пута до Дрине. Никад и нигдjе никоме спомена… Боже сачуваj, жалости љута…”

Извор: There Must be Justice

2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада
Sign in to follow this  
Followers 0

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.