Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Sign in to follow this  
Followers 0
majoр

Српски јунаци : и у рату и у миру

9 одговора у овој теми

Објавио (уређено)

Споменко Гостић

СПОМЕН-ПЛОЧА И УЛИЦА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА СПОМЕНКА ГОСТИЋА

 

ВИШЕГРАД, 19. МАРТА /СРНА/ - Спомен-плоча и табла са називом улице, посвећене младом хероју Војске Републике Српске Споменку Гостићу, постављене су данас у вишеградском насељу Гарча у присуству бројних грађана.

 

482191.jpg

Спомен-плочу и таблу свечано су открили начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, предсједник Предсједништва Борачке организације Вишеград Милисав Васић и аутор филма о Гостићу Миле Савић.

Ђуревић је навео да јунаци који су уградили животе у стварање Републике Српске не смију бити препуштени забораву.

"Општина Вишеград прва је у Републици Српској која је на овај начин одлучила да се одужи храбром дјечаку", истакао је Ђуревић.

Васић каже да је Борачка организација Вишеград, у сарадњи са аутором филма о Гостићу, Милетом Савићем, организовала промоцију филма у овом граду, након чега је Ђуревић обећао да ће једна од улица носити име младог хероја.

Савић је захвалио начелнику општине и Борачкој организацији Вишеград на реализацији идеје.

"Велика ми је част што сам вечерас у Вишеграду. Овим је постигнут циљ филма - да општине буду подстакнуте да додијеле једној улици име Споменка Гостића", нагласио је Савић.

Он је додао да је ово и порука мира, те да народ никада више не смије да дозволи да дође до рата.

"Сви који погледају спомен-плочу и улицу, сјетиће се да је рат велико зло и да и дјеца страдају", рекао је Савић.

Он је навео да је филм "Споменко на вјечној стражи" приказан у Републици Српској, Србији и Русији.

Свештеници Српске православне црквене општине Вишеград освештали су спомен- плочу Споменку Гостићу која се налази у истоименој улици, а израђена је уз подршку Борачке организације Вишеград и општине Вишеград.

Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен.

Споменко је сахрањен на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака.

Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ.

 

http://www.srna.rs/novosti/482191/spomen-ploca-i-ulica-kao-znak-sjecanja-na-spomenka-gostica.htm

Уређено од Даниела
4 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 3 сати , majoр said:

Споменко Гостић

СПОМЕН-ПЛОЧА И УЛИЦА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА СПОМЕНКА ГОСТИЋА

 

ВИШЕГРАД, 19. МАРТА /СРНА/ - Спомен-плоча и табла са називом улице, посвећене младом хероју Војске Републике Српске Споменку Гостићу, постављене су данас у вишеградском насељу Гарча у присуству бројних грађана.

 

482191.jpg

Спомен-плочу и таблу свечано су открили начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, предсједник Предсједништва Борачке организације Вишеград Милисав Васић и аутор филма о Гостићу Миле Савић.

Ђуревић је навео да јунаци који су уградили животе у стварање Републике Српске не смију бити препуштени забораву.

"Општина Вишеград прва је у Републици Српској која је на овај начин одлучила да се одужи храбром дјечаку", истакао је Ђуревић.

Васић каже да је Борачка организација Вишеград, у сарадњи са аутором филма о Гостићу, Милетом Савићем, организовала промоцију филма у овом граду, након чега је Ђуревић обећао да ће једна од улица носити име младог хероја.

Савић је захвалио начелнику општине и Борачкој организацији Вишеград на реализацији идеје.

"Велика ми је част што сам вечерас у Вишеграду. Овим је постигнут циљ филма - да општине буду подстакнуте да додијеле једној улици име Споменка Гостића", нагласио је Савић.

Он је додао да је ово и порука мира, те да народ никада више не смије да дозволи да дође до рата.

"Сви који погледају спомен-плочу и улицу, сјетиће се да је рат велико зло и да и дјеца страдају", рекао је Савић.

Он је навео да је филм "Споменко на вјечној стражи" приказан у Републици Српској, Србији и Русији.

Свештеници Српске православне црквене општине Вишеград освештали су спомен- плочу Споменку Гостићу која се налази у истоименој улици, а израђена је уз подршку Борачке организације Вишеград и општине Вишеград.

Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен.

Споменко је сахрањен на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака.

Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ.

 

http://www.srna.rs/novosti/482191/spomen-ploca-i-ulica-kao-znak-sjecanja-na-spomenka-gostica.htm

Заслужио је,предуго су биле улице без његовог имена.

3 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

slava junaku!

4 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Последње речи јунака са Кошара: За ову земљу вреди умрети

Screenshot_1-80-640x634.png.1ac34a5f021b91fac6ad5e723a0dd074.png

10-za-ovu-zemlj-andj-stev_620x0.jpg.1b62db5beaf9b431be620a5ae9e2bda5.jpg

Са родитељима Тибора Церне (20), чије ће херојско дело у борби бити заувек запамћено. Свесно се жртвовао, устао из рова као мета, да би саборци лоцирали непријатељског снајперисту
ОВЕ брезе засадио сам после 3. маја 1999. године. Тога дана смо, моја Ката и ја, сахранили сина. Заправо, засадили смо четири брезе. Све четири, уз темељ куће. Само је једна преживела… И, све мислим да је у њој живот нашег сина. Танан, треперав, чудесно леп, као што је и он био – говоре родитељи хероја са Кошара Тибора Церне, Ката и Јожеф.
Варош Дебељача, општина Ковачица. Кућа породице Церна је на крају места. Капију отвара Јожеф, отац хероја са Кошара чије је јунаштво уписано у лекцији часног служења отаџбини.

Први пут после 18 година, Ката и Јожеф примају новинаре. И, не једном, већ више пута, поновили су: „Нас, за све ове године, нико ни за шта није питао.“

Ми смо им у сусрет кренули са сведочењем Тиборових старешина и сабораца са Кошара.

Април, двадесет осми, 1999. године. Тридесет шести дан бомбардовања. Ми, војници у рову, јунска класа ’98. Снајпер је тукао с терористичких кота. Упорно тукао. Тибор је био сасвим решен да буде мета. Да открије снајперисту, који је данима односио животе његових сабораца. Устао је и, погођен, пао. Али заустављена је рука снајперисте. Тиборове последње речи су биле: За ову земљу вреди погинути.

– Знам какав је срчан и храбар био. И верујем да се тако жртвовао – каже Ката Церна, Тиборова мајка.

Мрва од жене, а стена. Или се она тек тако брани од бола који не престаје. И никад неће престати.

Сећа се да је, трагајући за одговором да ли јој се син мучио док је одлазио у вечност, чула и ово сведочење:

– Који дан пре његове погибије, у ров недалеко од Тиборовог пала је бомба. У том рову су били добровољци. Он је чуо јауке. Командиру је рекао: Ја идем, идем да помогнем. Стигао је одговор: Војниче, не напуштај свој положај… Одговорио је: Па, шта ако погинем?! Ако погинем то је готово, ако преживим, нека ми суди војни суд. Некако су га наговорили да остане у рову. Његови саборци и старешине су ми рекли: Да смо га и после тог кобног дана спречили, он би учинио нешто да следећег дана погине. Такав је био.

Док говори Ката Церна, њен супруг Јожеф износи фотографије сина.

Иза ових опипљивих успомена је сећање на Тиборово детињство. Његово прво момковање. Његове речи уписане у трајање брезе уз темељ родитељске куће. И њихово, вечно боловање, опипљиво куд год да дирнеш и што год да дотакнеш.Снимак Тиборовог испраћаја у војску Ката Церна нема снаге да погледа. У њој живи само онај дан када га је испратила у вечност.

– Првог маја су нам јавили да је погинуо – говори Ката, док њен супруг Јожеф невешто покушава да сакрије емоције, болније од ове приче. – Био је првомајски уранак, нисмо имали телефон, јавили су комшијама. Два дана касније, пред кућом се зауставило војно возило, зауставило се ту, на улици. Ковчег није допратила војска, није било старешина, није било заставе. Никог да каже: био је такав и такав. А какав је био, потврдило је више од хиљаду и по људи на сахрани тог црног 3. маја. А ја сам се питала да ли ми сахрањујемо сина јунака или сина дезертера… После су војне старешине дошле на четрдесетодневни помен, донеле заставу. После је стигао и орден за нашег сина. Орден за заслуге у одбрани и очувању безбедности… Али мој је син за мене највећи орден, већег нема. И није он једини херој. Сви они са Кошара и сви они који су живот положили за отаџбину су хероји…

За разлику од супруге, Јожеф каже да сина не сања. Од туге се брани тешким радом. Ради по шеснаест сати дневно. И шта год да ураде ово двоје људи, питају се – шта би им сад он, њихов Тибор, казао.
Они чувају свако његово писмо, последњу разгледницу из Ђаковице одакле је кренуо на Кошаре овај млади војник, закорачио тек у двадесету, одакле се није вратио.

– Готово пола године пре погибије, ја тражим сина. Желим да му чујем глас – говори Ката. – Јавио се, и некако су га пустили на кратко одсуство. Дошао је са пуном кесом лекова, ноћима није спавао. Каже: Мајко, сви ми, војници, пијемо ове лекове… Е, видим ја докле је дошло. Молим га да се не враћа. Да оде код родбине у Немачку. Снаћи ћемо се, сакрићемо га. Не! Он ће мени: На шта ја теби личим да оставим другове. Оплакала сам га тада. Када је прва бомба пала знала сам исход.

Питамо Тиборове родитеље шта би данас, када их представе – ово су родитељи хероја са Кошара, одговорили?

Ката: Мој син је за мене био херој и пре ове приче, и пре сваког ордена. Поносим се што је погинуо за ову земљу, али не и на време које је изнедрило то страдање.

Јожеф: Поносан сам што је часно погинуо. И ја сам био војник. Знао сам куда ми син иде.

Поново питамо – ако бисмо вратили време, оно кад сте сина испратили у војску, како бисте поступили?

Ката: По цену живота га не бих дала. Умрла бих, не бих га дала.

Јожеф: Опет бих га испратио у војску.

ИМЕ УПИСАНО МЕЂУ ХЕРОЈИМА

ТИБОР Церна уписао се међу хероје у Дебељачи, где је на локалном гробљу уклесано његово име са именима других страдалих слободара, бораца Другог светског рата, као и на спомен-плочи Месне заједнице ове вароши. Ипак, његово име је свуда где су трагови страдања јуначке 125. оклопне моторизоване бригаде Војске СРЈ. Такође, по њему се звао и меморијални турнир, а на првом је учествовало више од 400 такмичара. Међутим, овог такмичења више нема. Тиборови родитељи би волели да се турнир обнови.

ЗА ГОДИНУ ОБОЛЕЛО 35.000 ЉУДИ

ОД 330.000 становника Србије који су оболели од карцинома током прве деценије од НАТО агресије, код њих 15.000-30.000 рак је последица осиромашеног уранијума – упозорио је јуче професор др Слободан Чикарић, председник Друштва Србије за борбу против рака.

– Чак 18.000 их је преминуло већ у првој деценији од агресије. Чикарић каже да је то што смо у самом врху земаља у Европи по морталитету од ове болести – последица бомбардовања. Само 2014. оболело је чак 35.319 особа.

Новости

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Заборавили херојску смрт најмлађег мајора српске авијације

М. МАРКОВИЋ - И. ЛОВРИЋ | 26. март 2017. 20:56 | Коментара: 13

Прошло је 18 година од херојске смрти Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем, али та државна почаст га је неоправдано мимоишла.

major-zoran-radosavljevic-pilot.jpg.3e56d7cb994a038bb52b7172cbece602.jpg

ВИТЕЗОВИ, хероји. Синови неба. Творци историје. Јунаци... Тако су, током и неко време после НАТО агресије на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве - скрајнули.Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним непријатељем, постали су "незгодни сведоци" и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у највећој снази и врхунском искуству којих се не би одрекла ниједна држава која држи до своје одбране. А мртви...

Они су заборављени, а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: "Вратите вишак крварине"... Или: "Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак - за црнину".

И да није њихових најближих, и колега - пријатеља да узнемире свеукупну успавану свест - и гробови би им били пусти.

Ово је прича о мајору Зорану Радосављевићу (34), најмлађем пилоту, ловцу 204. Авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије који је положио живот на олтар отаджбине трећег дана агресије, у неравноправној борби са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. Нјегова "двадесетдеветка" погођена је непријатељском ракетом. А, онда је пала изнад Горње Трнове, општина Угљевик, обронци Мајевице, Република Српска. Тело и делови авиона пали су у овдашњи заселак - Жуге.

 

rep-Zoran-Radosavljevic-2.jpg

АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ ТУЖНО је и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом - а право име је - агресија - говори Милан Милинковић. - Уместо агресије кажу: Акција западне алијансе... НАТО бомбардовање... И, слично. Не! То је била агресија у сваком смислу те речи. Ваздушна, јер су нас нападали из авиона. Поморска. Јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, јер је шиптарска УЧК на Косову и Метохији била под њиховом командом.

 

- Када смо отишли, тамо, замислите нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара - каже за "Новости" Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. - Спојила сам делове и ту је, уз његове фотографије и медаљу за храброст.

Сат стао на седамнест часова и тринаест минута. На фотографијама живот, у ком никада није било речи о смрти.

- И како таквог брата да преболим - говори сестра пилота. - Живео је триста на сат. За своје године проживео је за три нечија животна века. Упоредо са послом магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду. Спремао је и докторат. Изабрао је "сателитску навигацију". На факултету су установили награду за најбоље студенте, именовану подвигом мога брата.

А, у времену посвећеном пилотском занату, био је посвећен и родитељима, сестри и њеној деци, колегама и пријатељима. Планирао је и породицу. Нјегов колега и друг Слободан Перић, с којим је тог кобног дана узлетео, као да је слутио крај рекао му је: "Е, Буцо, и иза тебе има ко да остане..."

Петак, 26. март година 1999, Аеродром “Батајница”. На две "двадесетдеветке" смењују се пилоти после пуног дана приправности. Требало их је заменити. Ко ће? Перић се јавља први, мада је већ имао окршај у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: "И ја ћу с тобом!" А није летео пола године. Био је на курсу енглеског. Прекинуо га је, када је агресија била извесна. У сећању је понео очај мајке Раде. Донела му је, тог јутра, доручак у стан, у Новом Београду...

- Немој сине, молим те, да летиш - казала је.

- Ја сам пилот, мајко... - одговорио јој је. Тако су се растали. (Рада је умрла у марту пре две године, туга за сином скратила јој је живот).

Радосављевић и Перић су узлетели заједно. Обојица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авијације. А знали су и то да авиони нису у најбољем техничком стању (непосредно пред агресију, био је договорен ремонт у Русији). Знали су и да радари нису сасвим исправни. Испоставило се да су - заказали у ваздуху. За Радосављевића је то било кобно.

- Сви наши пилоти који су тих дана полетели били су свесни да су им мале, или никакве шансе, да се врате - говори нам данас Милан Милинковић, пуковник елитне јединице, којој је припадао и Радосављевић.

 

rep-Zoran-Radosavljevic-mal.jpg
- Перић је имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био је огорчен због Зоранове смрти. Али, и када су га напречац пензионисали, страдао је деценију после агресије, у саобраћајној несрећи. А Зоран, као и Буца, да је жив, учинио би исто, макар и у околностима какве су биле онда када се жртвовао. Мени је доживотна рана да је његова мајка Рада свих ових година после погибије сина, била у патњи и питању: Да ли јој је син страдао у трену, или се, можда мучио. Стално ме то питала... Шта сам могао да кажем? Тешио сам је. Али, утехе није било. Онда је на једном окупљању на Дан пука изашла пред тадашњег министра одбране, Зорана Станковића. Тражила је да јој он, који је потписао Зоранову обдукцију, каже истину. Отишла је и на ВМА, тамо видела фотографије. И не сећа их се. Толико је била потресена.

 

Милинковић потом враћа сећање на прве дане агресије у којима су се на херојству и жртвама његових колега, исписивале и лекције бешчашћа. Лекције "ловаца златне рибице у крвљу пилота јунака".

- Били смо и под великом притиском претпостављених команди - каже Милинковић, који је у пензију отишао на свој захтев. - Било је неразумно наредити да се што више наших авиона подигне и обави што већи број летова. Мислили су, ти наши мудраци, да ћемо на тај начин показати спремност одбране ваздушног простора. Ми јесмо били спремни, али су они знали да је таква наша употреба несврсисходна. Велика је цена плаћена.

Зоран Радосављевић одликован је, постхумно, медаљом за храброст.

- Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероја народа. Али није! До данас, није. Ипак, Павловићу су се на достојан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га је прогласила херојем. Подигла у завичају спомен-обележје, отворили музеј у ком су његове успомене, опрема, фотографије. Београд, затајио. И део улице у Батајници која носи његово име није обележена достојно овог јунака.

 

ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ

ПИЛОТ Радосављевић није волео само небо. Волео је и воду. Море и реку, једнако. Страствени пилот био је и стравствени једриличар. У његову част, сваке године, плови "Зокијева регата". Почело је најпре у Црној Гори. Настављена на Сави и Дунаву. Сваке године масовнија од претходне. Ове године, крајем маја је 15. по реду.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:426952-Zaboravili-herojsku-smrt-najmladjeg-majora-srpske-avijacije

2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Заборављени хероји Кошара

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас не сме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада не сме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србије 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

Преузето са: Сиви Соко

у.п. (у подтексту): Да бисмо још боље схватили величину жртве јунака Крунослава Иванковића треба додати и то да је његов рођени брат, још за време СФРЈ, побегао преко и ставио се на страну усташа.

2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Последњи херој Косовске битке

Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке

 

Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

kosovski boj Милош Ћирковић   последњи херој Косовске битке

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“ 

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:

„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“

Неколико дана касније чуло се  да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.

Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли… 

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела. 

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске… 

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…. 

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:

„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…

Извор: ИН4С

О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"

2 people воле ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада
Sign in to follow this  
Followers 0

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.