Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

dušan

Зашто Русија подржава Александра Вучића?

8 одговора у овој теми

https://srb.news-front.info/2017/04/09/nenad-uzelats-zashto-rusija-podrzhava-aleksandra-vuchi-a/

 

Цитирај

Ненад Узелац: Зашто Русија подржава Александра Вучића?

Датум публикације: 09 апреля 2017, 09:32

 
 
 

 

Горњим цитатом је један од високих званичника руских структура власти на последњем Економском форуму у Москви професору Срђи Трфиковићу објаснио руски став о Александру Вучићу. Из тог разговора и разговора са другим представницима руских структура власти, како сведочи професор Трифковић, он је увидео да они мисле да знају где са Вучићем стоје, нису задовољни свим аспектима његове политике, али, у најмању руку, могу да очекују стабилност и предвидљивост.

 

Поред тога, сматрају да је спектакл са Македонијом допринео и извесном отрежњењу Вучића у погледу улоге коју Европска унија игра на овим просторима, односно, да његово помињање да неће дозволити понављање македонског сценарија у Србији, у Москви се доживљава као својеврсна индиректна критика Европске уније. Како се оцењује Русија Александра Вучића тренутно види као најбољу опцију.

 

5632131e-8c70-498f-a12e-6fe70a0a0a64-610

 

Пише: Ненад Узелац за Видовдан

 

РУСИЈА ЧЕСТИТАЛА ПОБЕДУ

 

Питање стабилности као један од разлога подршке Русије Александру Вучићу може се очитавати и кроз честитке које су уследиле након избора из руског државног врха. Прво је председник Руске Федерације, Владимир Путин, честитао победу и означио Вучића као „принципијелног присталицу јачања пријатељских односа између Србије и Русије“. Путин је даље изразио увереност да ће деловање Вучића као председника Србије „омогућити даљи развој руско-српског стратешког партнерства за добробит братских односа двају земаља“. Портпарол председника Путина, Дмитриј Песков, био је отворенији, мало изван дипломатских оквира, у честитци Вучићу рекавши „да Москви импонује победа Александра Вучића“. Руски патријарх Кирил, исказујући да Вучићева победа доприноси очувању традиционалних моралних вредности, изразио је наду „да ће добри односи међу братским народима и даље јачати“. Председник руског Одбора за међународна питања Савета Федерације, Константин Косачев, оценио је да победа Вучића гарантује стабилност у односима Србије и Русије, док је Владимир Џабаров, први потпредседник Одбора, оценио „да односи са Русијом остају приоритет за Београд и гаранција безбедности за Београд“. На крају, руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин, изјавио је „да је победа Вучићу дала мандат за проширење сарадње са Русијом“.

 

РУСКА ПОДРШКА

 

Подсетимо се да је пре избора Владимир Путин, на састанку у Москви са премијером Вучићем, готово отворено пружио подршку на изборима рекавши „да очекује успех на изборима властима у Србији“. Као његов изасланик на митинг Српске напредне странке у Београд, да пружи подршку у име председника Русије премијеру Вучићу, дошао је Петар Толстој, да би само дан пред изборну тишину на митинг у Крагујевац дошао представник Јединствене Русије за Балкан, Сергеј Железњак, који је потврдио подршку Владимира Путина Александру Вучићу и оценио да верује у даљи развој односа две земље. У постизборној атмосфери дошло је и до протеста у Београду против изборних резултата и „диктатуре“ Александра Вучића где се још једном видела недвосмислена порука властима у Београду преко портпарола руског МИП-а, Марије Захарове, и већ поменутог Сергеја Железњака. Захарова је оценила да су многобројно међународни посматрачи избора потврдили да суштинских неправилности није било, да избори одражавају вољу бирача, и да се Москва нада „да ће све политичке снаге у Србији показати одговоран приступ и неће дозволити дестабилизацију ситуације у Србији“. Сергеј Железњак, за разлику од Марије Захарове, био је отворенији рекавши да протести за циљ имају „подривање суверенитета земље“. Алудирајући на САД да стоје иза оваквих „обојених револуција“ како каже, Железњак је оценио да одређене структуре чији је политички пројекат обојена револуција покушавају да злоупотребе младо покољење у Србији како би у исту вратили насиље и хаос.

 

ЗАШТО РУСКА ПОДРШКА ВУЧИЋУ?

 

Све претходно наведено говори у прилог чињеници да Русија недвосмислено подржава Александра Вучића и њега види као (себи) тренутно најодговарајућу опцију у Србији и та подршка се у многим круговима у Србији сматра као одсуство дугорочне руске стратегије на Балкану и у Србији. Ова примедба може имати основа, посебно са национално-опозиционе позиције у Србији, но питање је да ли је „ђаво кога знамо“ можда део те стратегије? У српском политичком животу, посебно међу националном или патриотском опцијом, тешко је нијансирати разлоге руске подршке Александру Вучићу посебно ако узмемо у обзир његове поступке око, на пример, Бриселског споразума или ИПАП споразума са Северноатлантским савезом. Међутим, када говоримо о ђаволу кога знамо и кога не знамо, узимајући у обзир претходну, Тадићеву, владу у Србији, и владу Александра Вучића, постоје неке ствари које говоре у прилог руске подршке њему.

 

РУСИЈА ПОКЛАЊА НАОРУЖАЊЕ СРБИЈИ

 

Међу њима највидљивија јесте добијање стратешког и другог наоружања од Русије (и Белорусије) у виду шест авиона Миг-29, који ће бити опремљени најсавременијим технологијама 4. генерације, 30 тенкова и 30 оклопних возила који се добијају на поклон. Русија Србији излази у сусрет тако што јој поклања апарате Мигова, док она плаћа њихов ремонт који ће коштати око 180 милиона евра. Ако узмемо у обзир да један овај авион са целокупном опремом од наоружања до резервних делова кошта око 60-80 милиона евра, можемо закључити да би Србију нових десет Мигова (са руских шест ремонтоваће се четири српска) коштало преко 600 милиона евра, а она их добија за 180 милиона. Дакле, врло пријатељски гест Русије и Владимира Путина према Србији. Испорука Мигова се одуговлачи због превоза: потребно је одобрење неке НАТО земље за њихов прелет или ће се пренети у деловима теретним авионом. Оно што је овде значајно рећи, поред овог стратешког унапређења војне сарадње, јесте да постоје тврдње да претходна влада или чак и владе пре ње уопште нису код Русије исказале интересовање да купују од ње стратешко и друго наоружање. Влада Александра Вучића је у томе направила велики искорак. Даље што се тиче војне сарадње битно је сетити се да је Тадићева влада 2010. године одбила да пошаље српску војску на Параду победе у Москву, док владе Ивице Дачића и Александра Вучића нису одбиле 2015. упркос противљењу Запада. Поред тога, у односу на Тадићеву и претходне владе, влада Александра Вучића је почела да одржава војне вежбе са Русијом и Белорусијом, прво у Белорусији, а затим и пар пута у Србији од 2014. године. Под називом „Словенско братство“ ове војне вежбе су својеврстан трн у оку Западу и НАТО с обзиром на тежње истих да овај простор пацификују и држе под својом контролом. У току су преговори и око ПВО система БУК и С-300 за који се спекулише, ако би се узимао, добио би се на лизинг као у случају Индије. Ови системи, према замислима, требало би да буду у Србији у току 2017. или 2018. године.

 

Ако узмемо у обзир да је развој сарадње са НАТО трајао пуних дванаест година без свих набројаних ствари у сарадњи са Русијом, пропорционално гледано у односу на војну сарадњу са Русијом и НАТО за време претходних влада, можемо закључити да је већи развој војне сарадње Вучићеве власти са Русијом него са НАТО. Ову чињеницу пропорционалности не негира ни већ поменути ИПАП, јер он, као споразум, потписан је за време претходних влада, док је за време Вучићеве ратификован; његова суштина садржана је већ у СОФА споразуму којег су потписале и ратификовале владе некадашњег ДОС-а. Код проблема НАТО-а Русија, наравно, има своју црвену линију која јој је, сигурно, гарантована од стране српских власти с обзиром на принципијелну подршку у борби за Косово и Метохију и давање стратешког наоружања под привилегованим условима. Русија, с обзиром да и неки њени савезници имају потписан ИПАП са НАТО, претпоставка је да на српски ИПАП гледа као на условљеност Србије позицијом Срба са Косова и Метохије коју мора да заштити добрим односом са Алијансом, јер о судбини Срби на Космету од 1999. године не одлучује српска војска. Република Српска нема ову уловљеност па је у односу са Западом и НАТО релаксиранија, те је председник Милорад Додик, уз подршку Русије и Србије, 9. јануара ове године прогласио да Српска одустаје од НАТО пута и заједно са Србијом и Русијом гради активну војну неутралност, чиме се црвена линија са НАТО још једном гарантује.

 

КОСОВО-КРИМ, СРЕБРЕНИЦА, САНКЦИЈЕ

 

Косово је још један пример где видимо могући напредак српско-руских односа.
Конкретан пример: 2010. године приликом изгласавања резолуције о Косову и Метохији у УН, Русија је понудила своју дипломатску помоћ и помоћ Шангајске групе српској резолуцији о Космету, међутим Борис Тадић је помоћ одбио, одбацио српску резолуцију под притиском Запада, прихватио европску резолуцију и пренео (спустио) преговоре о Космету са нивоа СБУН на ниво ЕУ чиме је надуго печатирао српску судбину по овом питању и сломио већину српских дипломатских полуге косовске борбе на светском нивоу. Са друге стране, и поред потписивања Бриселског споразума, Вучићева влада је тражила и добила помоћ од Русије у дипломатсој борби да Косово не буде примљено у УНЕСКО што је и аутору овог текста, приликом једне посете Савету Федерације, потврдио и Константин Косачов рекавши да су руски представници у свакодневном контакту са српским представницима поводом тог питања. Заједничка борба Србије и Русије тада је спречила улазак Косова у УНЕСКО. Често се као аргумент у неискреном понашању Србије ка Русији наводи српско непризнавање Крима као дела Русије. Међутим, овде постоји једно конструктивно разумевање од стране Русије: Србија је условљена ситуацијом око Косова да не може да призна Крим као део Русије, јер је њен циљ да спречи даља признања Косова, док Русија има слободу да врати Крим себи и да не обраћа превише пажњу на мишљење света. Србија ту слободу нема и Русија то разуме.

 

Сребреница или британска резолуција о наводном геноциду у Сребреници 2015. године још један је пример добре сарадње Србије и Русије у којој су Александар Вучић и Томислав Николић тражили од Русије да стави вето на резолуцију и Русија је позитивно одговорила на ту молбу.

 

На крају, а најважније ипак, јесте то да је Србија једина држава у Европи која није увела санкције Русији, чиме показује одређену дозу самосталности и веће суверености тренутно од свих земаља у Европи које су под притиском Сједињених америчких држава увеле санкције.  Оно што је веома занимљиво јесте да је тренутно, и поред санкција, развој трговине Србије и Русије у успону, као и да је повећан извоз српских роба у Русију како је потврдио на састанку у Москви председник Путин „захваљујући напорима српске владе“. Директна похвала председника Русије влади Александра Вучића на развоју економске политике са Русијом.

 

РУСИЈА ПОДРЖАВА ЈАКУ ВЛАДУ У СРБИЈИ

 

Једном приликом је у интервјуу за Спутник руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин, изјавио да Русија подржава јаку владу у Србији, односно, владу која има преко педесет процената подршке, јер онда на њу нико не може да утиче споља. Дипломатским речником речено Русија подржава што влада Александра Вучића има преко педесет процената подршке, јер то Русији даје основу за поверење и грађење стабилних односа две државе, али и гарантује стабилност у случају могућих регионалних нестабилности, јер у том случају постоји један јак центар одлучивања који не може подлећи западном притиску. Другачије речено, у случају нестабилности да у Србији постоји влада која је састављена од више јаких политичких фактора или је састављена од коалиције које имају мању процентуалну политичку подршку у народу (у Тадићевој влади најјачи политички фактор – ДС – имао је двадесет и нешто процената) постоји велика могућност притиска на мање политичке факторе коалиције од које зависи цела коалиција. У случају владе Александра Вучића постоји један јак – СНС – и један слабији – СПС – политички фактор и као такви гарантују стабилност у односима са Русијом, у унутрашњим стварима Србије и у одлучивању приликом могућих регионалних нестабилности.

 

ВУЧИЋ КАО ЈАНУКОВИЧ И СРБИЈА КАО УКРАЈИНА

 

На крају, руска подршка властима у Србији у вези са протестима који се ових дана дешавају и карактерисање истих као обојене револуције са циљем могуће дестабилизације земље и власти која има надполовичну подршку, говори у прилог велике подршке Русије влади Александра Вучића. Сценарио протеста од стране опозиције унапред је најављиван, чак и сценарио Чаушеског, ког је помињао Саша Јанковић, тако да је унапред наелектрисана атмосфера апсолутних крајности – или волиш или мрзиш Вучића – довела до изласка одређеног броја људи који фаворизују опозицију, а та претходна најава демантује могућност „спонтаности“ протеста, јер је атмосфера толико негативно наелектрисана од стране опозиције (и власт је вероватно тој атмосфери допринела) да је било довољно да један човек на фејсбуку направи један евент и да се шибица запали.

 

Немогуће је не приметити сличност са Мајданом у Украјини где су се протести десили и власт рушила од стране Запада баш у тренутку могућег заокрета Украјине ка Русији. И у Србији се протести дешавају баш у тренутку брзог развоја српско-руске сарадње и везивања Србије за Русију. У Украјини, као у Србији, све је кренуло преко фејсбука и твитера, да би онда опозиција подржала. Након девет непријављених (као у Србији) протеста Јанукович је направио грешку: извео је полицију на улице пошто су демонстранти покушали да упадну у парламент. Да ли се исти сценарио очекује у Србији у случају већег изласка народа? Но, овде је важно рећи да Јанукович није послушао Русију. Наиме, Ангела Меркел је позвала Владимира Путина како би замолио Јануковича да не изводи полицију. Јанукович није послушао, направио је кобну грешку, медији су искористили ситуацију и ствар је по њега била готова. Пала је и крв у Кијеву. Све се отело контроли када су се протесту придружиле радикално десничарске организације попут Десног сектора које су на полицију кренуле и снајперима и ватреним оружјем. Опозиција је преузела власт, Јанукович је побегао у Русију, а Украјина је данас земља одвојена од ЕУ и Русије, са изгубљеним Кримом, ратом на истоку земље и просечном платом од 150 евра грца у сиромаштву.

 

У Србији су и руске структуре предвиделе овај сценарио, те се за њега знало и пре избора. Русија је обавестила Србију о својим сазнањима за македонски сценарио „обојене револуције“. Није случајно Сергеј Железњак на митингу у Крагујевцу изјавио да се Русија нада да ће све око избора „проћи цивилизовано“. Из разлога искуства са Украјином, Русија данас реагује и опомиње Србију и све политичке факторе да не дозволе дестабилизацију државе и у томе стаје на страну власти.  Русија не жели да Србија заврши као Украјина: политички подељена и нестабилна држава, економски потпуно уништена, а дестабилизацију Србије би многи у региону радо дочекали да се поново госте на њеној рањиновсти. Како је додао Песков у својој изјави Русија поздравља све политичке снаге у Србији које су за развој даљих односа две државе, а пошто је Александар Вучић присталица тога Русији импонује његова победа. Оваква изјава Пескова, поред изјаве Марије Захарове и Сергеја Железњака, јесте и индиректна порука проруским факторима у Србији да не узимају учешћа у протестима и пројектима „обојене револуције“ коју у Србији тренутно масовно подржавају прозападне странке, прозападни опозициони председнички кандидати, прозападне НВО и активисти, као и прозападни медији. Чак и да је протест стварно покренут од стране независних појединаца, он у потпуности одговара прозападним структурама, тзв. дубокој српској држави коју контролише другосрбијанска елита, а које се понашају као његови покровитељи и желе да га интрументализују за своје циљеве, као и самом Западу у тренутку развоја српско-руских односа и тежње Србије ка регионалној стабилности зарад могућег економског напретка. Проблем Запада тренутно у Србији јесте што нема српског Десног сектора, као 5. октобра, спремног да, као у Украјини, радикално удари на власт, полицију и државу и силом је сруши. Једном се десио 5. октобар.

 

Апстрахујмо све наведено као разлог руске подршке Александру Вучићу, замислимо да постоји још нешто ненаведено, и поставимо себи питање: да ли Русија о њему зна нешто што просечан грађанин Србије не зна или Русија просто само гледа своје интересе и види га као, тренутно, најмање зло? Да ли нам Русија својим понашањем сугерише да не знамо добро „ђавола кога знамо“ и не учествујемо у довођењу „ђавола кога не знамо“?

 

 

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

и шта каже чика путко, када ће нам шиље оне ароплане?

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 20 минута , Снежана said:

и шта каже чика путко, када ће нам шиље оне ароплане?

Када Вучић да који уступак. Ваздухоплов је српска ријеч,нисмо Еглези да аиропланамо.

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 1 минут , Радован Силни Крајишник said:

Када Вучић да који уступак. Ваздухоплов је српска ријеч,нисмо Еглези да аиропланамо.

јеллл?  како то, поклањам ти нешто, ал да ми учиниш!?!? БраЦки нема шта :D

п.с. биће да је ваздуплохов, него си ае ти збуниЈо? :D

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама
пре 46 минута , Снежана said:

јеллл?  како то, поклањам ти нешто, ал да ми учиниш!?!? БраЦки нема шта :D

п.с. биће да је ваздуплохов, него си ае ти збуниЈо? :D

Ха,ха,ха...

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

http://webtribune.rs/brisel-berlin-i-vasington-podrzavaju-vucica-jer-je-kooperativan-oko-kosova-ali-zasto-je-tu-neslavnu-ulogu-preuzela-i-moskva/

 

Цитирај

Брисел, Берлин и Вашингтон подржавају Вучића јер је кооперативан око Косова, али зашто је ту неславну улогу преузела и Москва?
Постед дате: април 12, 2017Ин: ИЗБОР, СПЕКТАР

gnghdfhznvbjffdbn.jpg

.
Пише: Ђорђе Вукадиновић

Иако је све мање-више јасно, пишем једну мало ширу анализу председничких избора. (А и Слободан Антонић је у свом недавном тексту такође већ врло добро објаснио шта ови избори значе са становишта националне политике и размотрио разлоге великог неуспеха тзв. „патриотских снага“.) Но, у међувремену се појавио један актуелнији догађај и ургентнија тема која захтева хитан коментар.

Неочекивани и прилично масовни студентски протести у Београду и градовима широм Србије затекли су и изненадили и власт и опозицију. Нешто што је у почетку био само један полуозбиљан позив преко фејсбука у тренутку је ескплодирало у велико и спонтано незадовољство које је на улице Београда и градова широм Србије измамило десетине хиљада незадовољних младих људи, за које се мислило да су безнадежно апатични и незаинтересовани за било шта друго осим „блејања“ по кафићима и „паљења“ из земље, чим се за то укаже прилика.

Судбина протеста је тренутно неизвесна. Чини се да су у суботу доживели врхунац, када се у организацији војног и полицијског синдиката окупило – најмање – неколико десетина хиљада грађана (организатори тврде и свих стотину хиљада, Вучић каже: „у једном моменту 9950“). У сваком случају, чињеница је да од доласка СНС-а на власт у Србији није било масовнијег окупљања.

И чињеница је да је протест већ сада постигао одређени, нимало безначајан успех, макар утолико што је Вучићу покварио победничко славље, уздрмао малчице његово самопоуздање, ублажио његов тријумфализам и забринуо оне из његовог окружења који су рачунали да ће Вучић и СНС „владати сто година“.

Можда је ефекат протеста могао бити и већи (и можда ће се, уосталом, ствар још разбуктати, мада то није превише вероватно). Али неки закључци се већ сада могу извући. Пре свега, ма колико деловао моћно и непобедиво, Вучићев режим је итекако рањив – само ако му се одлучно, смело и паметно изађе на црту. У овом тренутку постоје два основна начина те борбе: уједињавање истинске опозиције, с једне, и грађански отпор и протести, с друге стране. Зна то врло добро и Вучић и зато се и против једног и другог лукаво бори свим средствима и на све начине.

Против уједињења опозиције њеним цепкањем, те јавним линчом, унутрашњим и бочним ударима на оне који се за то уједињење залажу. А против протеста и улице застрашивањем и бесомучним потенцирањем питања – ко стоји иза? И одмах да кажемо – иза овог протеста не стоји нико. И то је од почетка била његова главна снага, као и потенцијално највећа слабост. Или барем нико није стајао, а сасвим је логично да ће, када је ствар већ кренула, ту одмах почети да се убацује свашта, од разних служби, до разних пацијената – при чему није увек лако разликовати једне од других.

Заправо, док је, с једне стране, преко својих политичких и медијских сателита лицитирао са све фантастичнијим и све луђим одговорима на питање „ко стоји иза демонстрација“, режим је преко својих формалних и неформалних служби грозничаво радио на преузимању, или макар разводњавању и обезубљивању протеста. И у томе је имао одређеног успеха.

Да и не говоримо о томе да је, док су по студијима Пинка и РТС-а Вучићеви аналитичари трагали за позадином и страним спонзорима који стоје иза демонстрација (откривајући, по обичају, стране амбасаде, Сороса, ЦИЈУ и остале скривене и нескривене „господаре света“), Вучић примао честитке за победу од тих истих „господара“. Укључујући и чак две честитке од стране НАТО пакта – најпре, генерални секретар Столтенберг, а онда и командант здружених савезничких снага, адмирал(ка) Мишел Хауард.

Познајем добро тај механизам режимског спиновања, клевета и лажи. Уосталом, више пута сам га искусио и на свом сопственом примеру и кожи. А у овој кампањи су га посебно добро осетили опозициони кандидати (нарочито Јеремић).

Али, осим кад сте баш директно ви сами у питању, па лично знате да је у питању лаж (или код ваших ближњих и најбољих пријатеља), тај механизам, нажалост, делује – што се, поред осталог, може видети и на резултатима последњих председничких избора.

У конкретном случају, постоји и додатни фактор који ову режимску пропаганду чини још уверљивијом – барем из угла слабије информисаних медијских конзумената. Наиме, лаж је увек укуснија и ефектнија кад се зачини са којом честицом истине. Да ли се стране службе мешају у послове малих, сиромашних и полуколонијалних земаља? Мешају се. Да ли је Запад био дубоко инволвиран у „5. октобар“ и пуч у Украјини? Наравно да јесте.

Али то, опет, не значи да је сваки протест против компрадорске и корумпиране власти аутоматски смишљен и руковођен из центра неке мрачне, глобалне „закулисе“. Поготово када је, као у овом српском случају, та власт, заправо, одличан, ако не и најбољи партнер управо тим структурама које, наводно, желе да је сруше. Уосталом, погледајте Црну Гору, где се тамошња опозиција већ годинама бори и организује протесте против криминалног, антисрпског и пронатовског режима Мила Ђукановића.

Па, да ли су и тамошњи протести „мајдан“ и „мекедонски сценарио“, којим управљају Сорош и остали? Наравно да нису (
¬¬ -_-  хм......хм.....).  Али „стручњаци“ који по Пинку, РТС-у и Студију Б просипају своје геополитичке мудролије никада не помињу Црну Гору, Ђукановића и Подгорицу, већ увек и само Скопље, Букурешт и Кијев.

Посебно болна тема у овој причи, поготово за оне, патриотске и, у принципу, русофилне критичаре актуелне власти, јесу
коментари појединих руских званичника и уопште неславна улога Москве у (п)одржавању Вучићеве диктатуре. Нико не очекује од Руса да буду „већи Срби од Срба“. Ја, лично, не очекујем, а знам да то не би ни било реално, ни да нас они – нити било ко са Запада – ослобађају од ове неспособне и издајничке власти.

Али најмање што могу да очекујем јесте да нам ту ионако тешку борбу додатно не отежавају изјавама попут оних које често долазе од Сергеја Железњака, или неких других, понекад чак и опскурних ликова који, или услед необавештености, или због неких својих интереса и комбинација, дају за рачун и у корист овдашње владајуће клике.

Мене, лично, то не потреса, нити изненађује превише. Баш као што ме не чуди више-мање отворена подршка коју недемократски Вучићев режим све време добија из Брисела, Берлина и Вашингтона. Али неки моји пријатељи који су озбиљно држали до тзв. „европских вредности“ и идеала су, с почетка, били баш шокирани и осећали су се издано. „Па, зар је могуће да му ови из ЕУ толико гледају кроз прсте? Зар не виде шта ради са медијима, институцијама, опозицијом, парламентом?“
Виде. Али их је, част изузецима, баш брига. Барем док је АВ више него кооперативан на Косову, сервилан према ММФ-у и уз нешто мало пренемагања и медијског јуначења за домаћу употребу, извршава све што му се каже.

На сличан начин су сада запрепашћени и неки моји проруски пријатељи. С тим да је њихово чуђење још веће и, у извесној мери, још основаније:

– „Боже. Па зар Руси не виде да Вучић води једну изразито прозападну политику, чак евро-атланску, да је односе са НАТО-м подигао на највиши могући ниво и довео на само корак од формалног учлањења?“

– „Да ли у Москви знају да је потписао Бриселске споразуме, укинуо српске безбедносне и правосудне структуре на Косову, и предао север?“

– „Да ли чују Вучића кад каже и вишекратно понавља да је Крим Украјина?“

Па, рекао бих, мало виде, мало не виде, а мало их не занима. Принцип је исти. Русија је велика земља која, објективно говорећи, тренутно има много већих проблема и брига. Зато се, у овом часу, у Москви задовољавају неувођењем санкција и пригодном проруском фразеологијом коју им овдашњи режим издашно подастире, разуме се, из својих политичко-маркетиншких интереса и ради придобијања поена код дела необразованијег и неинформисанијег бирачког тела.

Елем, не замерам ја то (или бар не замерам превише). Нисам био очаран, па не могу ни да се много разочарам. Али не дозвољавам ни да ми сваки дипломатски апаратчик, спољни клијент и/или пословни партнер СНС режима – а има таквих и међу источним и међу западним посетиоцима – соли памет и говори шта је шта и ко је ко у Србији. Знам колико је, чак и када си упућен и добронамеран, тешко разабрати се у српској политичкој мочвари. Али баш зато што сам добро свестан релативности и свог сопственог знања, сумњам да неки страни „профајлер“, или повремени пролазник на политичко-туристичком пропутовању кроз Београд зна боље од мене и прича ми о „македонском“, румунском“ или „украјинском сценарију“.

И да закључимо. Онолико колико моја скромна памет досеже, могу рећи да сам готово апсолутно сигуран да ове протесте није нико унапред организовао. А поготово иза њих не стоји нико „споља“ – барем не од почетка и не као иницијатор. Али је тај перфидни спин (уз рад „на терену“ и међу организаторима) ипак у извесној мери одрадио посао и допринео да се протести у међувремену колико-толико каналишу и не букну у прави и свенародни бунт против диктатуре – што су лако могли постати.

А најтужније је што су, поред СНС ботова и западних атлантиста, у том демонизовању протеста и демонстраната на београдским улицама, што свесно, што несвесно, издашно учествовале и неке патриоте и неки руски званичници. И нека се после не жале да су обманути, скрајнути и на репу догађања.

(НСПМ)

 

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

https://facebookreporter.org/2017/04/13/ruska-podrska/

 

Цитирај

АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Марко Јакшић: Рускa подршкa – jуче Милу, данас Вучићу

 
 

marko-jasic.jpg?w=206&h=151

Пише: Марко Јакшић
12. април 2017. КМ Новине

„Политика на Балкану актуелне власти у Београду је строго германофилска, зато ми не иде у главу да таква политика може да одговара и Москви“.

Сутрадан, после референдума о изласку Црне Горе из Савезне Републике Југославије, примљен сам у кабинет ондашњег председника Владе Србије др Војислава Коштунице. Разговарали смо о протеклом референдуму. Сећам се да сам га тада питао зашто је Русија подржала излазак Црне Горе из заједничке државе. Рекао ми је, да ни њему то није јасно.

Пар година иза тога, био сам гост на завршној конвенцији једног од опозиционих председничких кандидата на изборима у Црној Гори, господина Андрије Мандића. Завршни митинг је био у Никшићу дан уочи предизборне ћутње. Током саме конвенције чули смо да је ондашњи руски председник примио кандидата ДПС-а за председника Црне Горе. Андрији Мандићу сам тада рекао, како он мисли да добије изборе ако и Исток и Запад дају подршку кандидату владајуће партије.

Слична ситуација се десила и током председничких избора у Србији, када је само 5-6 дана уочи самих избора руски председник Владимир Путин примио председничког кадидата Српске напредне странке Александра Вучића и пожелео му срећу на изборима. Истоветну подршку је премијер а председнички кандидат добио и од Ангеле Меркел.

putinovici.jpg?w=494&h=257
Јединствена Русија, као владајућа странка у Русији, је такође током парламентарних избора 2014. и 2016. године давала подршку Српској напредној странци, али та подршка никада до сада није била тако снажна као током председничких избора 2017. године. Међу кандидатима за председника Србије било је оних који много искреније доживљавају Русију него што то чини председник Српске напредне странке али је њима таква подршка изостала.Режим у Србији је истоветан оном у Црној Гори. Личе као јаје јајету. И један и други су мафијашко-криминално-дикататорски где два рођена брата владају у обе републике. У многоме подсећају на режим у Украјини према којем Русија има непријатељски однос. Можда зато што су тамо жртве становници руске националности, за разлико од Србије и Црне Горе у којима Срби страдају и пате.

Прошле године током парламентарних избора у Црној Гори Вучићев режим је активно учествовао у исценирању наводног државног удар у тој земљи. Сетимо се само речи српског премијера који је дан после избора изјавио да Србија има много озбиљне податке о «непостојећем» државном удару. Са ове дистанце види се да је Србија заједно са другим западним тајним службама, као и ДБ Црне Горе, исконструисала цео случај да би Мило Ђукановић победио на изборима. И не само то, и Пинк и Информер, медијске узданице Александра Вучића, одвратним и пљувачким текстовима обасипали су политичке противнике Мила Ђукановића представљајући их као руске фаворите. Епилог је да је Ђукановић победио на изборима а Црна Гора ушла у НАТО пакт. Нажалост, све то није спречило руску политичку врхушку да подржи Александра Вучића на председничким изборима.

Ја сам, никада нисам могао да схватим зашто Москва подржава власт у Србији која Бриселским споразумом отцепљује сопствени део територије и прави, за почетак, независно Косово, односно, као крајњи подухват, Велику Албанију. Пре неколико година ондашњи руски амбасадор Александар Конузин је то објаснио речима да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Тачно. Али ако смо браћа, ако смо пријатељи, онај ко греши, а то је Београд, мора да се саветује, критикује па чак и мало изгрди, да не чини сам себи ненадокнадиву штету.

Истина је да је руском подршком спречен пријем Косова у УНЕСКО, али је пре тога Србија учинила много горе ствари. Омогућила је пријем Косова у бројне међународне органицације, до давања посебног телефонског броја Косову као посебној сувереној држави. И не само да није било макар благог пријатељског прекора са руске стране, него су руски дипломатски представници током 2013. и 2014. године снажно подстицали Србе да учествују на сепаратистичким изборима чиме су легализовали и легитимисали још једну албанску државу на Балкану. Иначе, ти посланици, министри, градоначелници који су положили заклетву на сепартистички устав независне самопроглашене државе Косово радо су виђени гости у руској амабасади. Не могу да разумем да Русија не признаје независно Косово али признаје њене изабране представнике макар то били и Срби.

Пре неки дан се шеф руске канцеларије у Приштини заложио за формирање Заједнице српских општина. Идентичан захтев је поновио и амерички амбасадор у Приштини. Иначе, структуру те Заједнице треба да чине Срби који су бирани на локалним и парламентарним изборима по законима самопроглашене републике Косово а форма Заједнице је строго у складу са уставом те парадржавне творевине. На страну, што сама Заједница неће имати никаква извршна овлашћења.

Политика на Балкану актуелне власти у Београду је строго германофилска, зато ми не иде у главу да таква политика може да одговара и Москви.

Или је можда у питању нешто друго. Напуштање Косова и Метохије од стране Србије на начин на који то чини Београд олакшава руској страни да сутра у Савету безбеднсти омогући признање Косова и Метохије јер је претходно Београд то већ учинио. Једна таква позиција омогућила би Русији да поред већ припојеног Крима то исто уради и са Јужном Осетијом, Абхазијом, Придњестровљем, Донбасом па и неким другим деловима у другим државама у којима живе Руси. Распадом Совјетског Савеза сматра се да је више од 35 милиона етничких Руса остало да живи у туђим државама.

Срби са Косова и Метохје су 2010. године прогласили Владимира Владимировича Путина за почасног грађанина Косова и Меотхије. То се десило у Зубином Потоку где је у сали од 300 места било више од 2000 људи. Многи су плакали када је ова повеља додељена руском председнику. Њега Срби са Косова и Метохије доживљавају као месију, као спасиоца. Ипак, тиме своју политичку позицију Срби са Косова и Метохије нису побољшали. За љубав је ипак потребно двоје.

Више од 70% Срба данас у Србији верује Русима. Тај проценат није достигнут никаквим медијским кампањама и новцем него је исконски наслеђен. Бојим се да ће руском подршком српском диктатору Александру Вучићу, нарочито код млађе српске популације, рејтинг који Руси имају код Срба бити јако снижен.

Министарство иностраних послова Русије је осудило студентске протесте у Београду јер их, наводно, организује Запад иако нису необавештени и добро знају да је било жестоке изборне крађе, због чега се митинзи и одржавају.

Мени лично, какви год били геополитички и стратешки руски интереси, таква политика није јасна а није ни коректна према српском народу. Мој пријатељ Љубиша Илић, власник кафића «Вожд» у Косовској Митровици, после руске подршке Александру Вучићу скинуо је портрет Владимира Путина у свом кафићу. Када сам га питао зашто си то урадио, рекао је: «Марко, претерали су».

Марко Јакшић
члан Председништва Народног покрета Срба
са Косова и Метохије „Отаџбина“

 

 

Извор: КМ Новине

 

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.