Кратки видео водич за напредније кориштење форума:

 

Sign in to follow this  
Followers 0
Даниела

Војник Самуил

5 одговора у овој теми

 

 

262138.p.jpg
    

 

Чудесни животни пут Алексеја Ивановича Маљкова из глувог мешчерског сеоцета, који је постао монах Самуил у Савино-Сторожевском манастиру.

Детињство

Будући монах Самуил (Маљков) се родио у породици тесара, недалеко од града Спас-Клепики, у Рјазанској области.

Имао је тежак живот. Родитељи су се упокојили када је Алексеј имао 11 година (тада су већ породично живели у Москви). Петоро сирочади је гладовало, трудили су се, радећи код комшија, да зараде за живот. У школи је Алексеј био одличан ђак. Соба је била испуњена дипломама које су сведочиле о његовом успеху (тада су их тек увели).

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Рат

 

262139.p.jpg

    

 

Почетак Великог Отаџбинског рата Алексеј је дочекао у школи. Суђено му је било да прође најтеже битке код Курска. Без обзира на сву тежину војног периода, за Алексеја је, према његовим речима, после гладне Москве, наступио „одмор“ : увек је био обучен и макар некако нахрањен.

Једном је на фронт приспела пошиљка од његове баке Параскеве, која је тада имала већ сто година. У пакету су били двопеци и дечије фланелно ћебенце. Двопеци су одмах поједени, а ћебе је Алексеј сачувао. Са разлогом. Када су почели да деле обућу, ниски Алексеј који носи број 39, задесио се без одговарајућег пара обуће: остали су само бројеви 38 и 43. Тада му је ћебе добродошло јер је направио два пара обојака, за ципеле већег броја.

Топло и удобно – цео рат је пребродио тако. Један комад је остао за шал. Командант му је често наређивао: „Водниче Маљков, закопчајте се“, – широка крагна његовог шињела је тако штрчала, да се чинило да горње дугме није закопчано. На то би Маљков увек одговарао: „Закопчан сам.“ Тако му је љубав верујуће баке помогла да преживи рат.

На фронту се показало да су сви били верници. Монах Самуил се присећа: «Седимо у рововима, а пред нама леже рањеници и стењу: „Браћо, будите милостиви.“ За мене је то било сведочанство, да они који моле за помиловање, имају вере».

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Чуда

Једном приликом Алексеј је седео у рову, а било је то само пошто је дошао на линију фронта. Размишљао је: „Немца још нисам видео“. Био је низак растом. Подигао се да изађе из рова и тог тренутка му је метак погодио шлем. Да је био виши растом, метак не би заобишао чело.

Другом приликом се Алексеју толико спавало, да је било где могао да утоне у сан. Када се пробудио, угледао је себе затрпаног земљом и грањем. Било је бомбардовање, а он је тако чврсто спавао да није ништа чуо. Свуда около су били кратери, а он није ни огреботину задобио.

Повреда

„Устрелина горње трећине десне бутине“, – присећа се монах Самуил дијагнозе са фронта и смеје се. Пузио је и доспео под ватру снајпера. Помислио је како умире и сетио се: пред кончином треба све ближње замолити за опроштај. Мислено је почео да тражи опроштај од баке. Дуго су се опраштали, а онда се сетио да су ту и други блиски људи: „Сестро Тамара, опрости. Брате Сергије, опрости. Брате Михаиле, опрости...“ После неког времена отворио је очи и помислио: „Где сам? На небу или земљи?“ Чуле су се експлозије граната, прашина је летела у лице – још је жив! Пузи, проналази медицинску сестру, тражи да га прегледа, међутим сестра одбија, рекавши како он није из њеног одељења. На крају је проналази своје, који су га збринули: повреда није била опасна. Истина, свеједно је био ослобођен војне службе.

Како се разгорела вера

Алексеј није био оцрковљен и о вери је мало шта знао, али је крст на врату увек носио. Једном приликом, током рата, задесио се на брдашцету и угледао је испод спаљено село и недирнути храм. Време је било променљиво – час сунце, час облаци. „Одједном, – присећа се монах Самуил, – облаци су се разишли, сунчани зрак је пао на куполу храма и тако јако засијао, а у мојој души се појавила неописива радост, права благодат. Стојим и не могу да се померим с места. Тек сам после схватио да је тада у мени проклијала вера“.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Волите своје непријатеље

У једанаестој години, један вршњак је јако претукао Алексеја. Алексеј, мада низак растом, био је у одличној физичкој форми, и могао је тако да узврати да би молили да престане. Међутим, када га је вршњак претукао, Алексеју је дошла мисао: „ Хајде да му не узвратим“. Од тада он никада, ни једном човеку није одговарао на зло. Ма колико да су га вређали, понижавали, па и тукли – све их је остављао без одговора. Алексеј још није ишао у храм, али ову хришћанску заповест је строго испуњавао – осећао је да му је душа од тога ближа Богу. У храм је први пут дошао тек у 48. години.

После рата

Радио је као инжењер-технолог у фабрици у Москви. Био је ожењен, и ћерка је већ одрасла. Жена Зинаида је била лепотица чисте душе, удала се за њега у 33. години. Јако га је волела, али је то скривала због своје скромности. Најважније у породици, према речима монаха Самуила било је поверење. У његовој породици владала је атмосфера посебног поверења.

 

262140.p.jpg

    

 

Зинаида је боловала од асме. Једном приликом када им је дошао доктор у посету, она је рекла: „Ја ћу се снаћи, али како ће муж?“ Он је преживео несрећу, остао са једним бубрегом, унутра је све било израњавано...Доктор је отишао, а после неких сат времена Зинаида је пришла Алексеју и саопштила му да умире...Тако се и упокојила, на његовим рукама. Алексеј је замолио у мртвачници да је не односе три дана, а за то време он није јео, ни спавао, молио се за њу. Убрзо је и ћерка погинула. Тако је Алексеј остао сам.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

 

Први пут у храму

Неким случајем, једног топлог дана, са пријатељем је ушао у храм и изашао одатле након двадесет минута: било му је тешко да се дуже тамо задржи. Али, пошто је неколико дана након тога ушао у храм, будући монах Самуил је провео тамо читавих пет сати, и чинило му се мало. Последица тога је било да је он дуго био прислужник у олтару у измајловском храму Рођења Господњег.

Монаштво

Још док је био на послушању црквењака, Алексеј Иванович је идаље био обични мирјанин. Десило се да је њихову парохију посетио познати схиархимандрит Илија (Ноздрин). Када је Алексеј прилазио старцу по благослов, овај га је три пута назвао Николајем. Алексеј се изненадио, а једна стара монахиња му је рекла да ће вероватно постати монах.

Обукао се у анђеоски лик у Оптиној пустињи из руку самог старца Илије. Пошто је Алексеј тада већ имао 79. година, решили су да га одмах замонаше у малу схиму. Желели су да га назову Николај, али су ипак нарекли име Самуил. Самуил се прво вратио у храм Рођења Господњег, али после неког времена, пошто је често посећивао Савино-Сторожевски манастир и прилепио се свом душом ка тој обитељи, примљен међу братију. Сада монах Самуил има 92. године.

Сергеј Љубимов
Са руског Ива Бендеља

Православна Москва

Православие.Ru.

1 person воли ово

Подели овај одговор


Линк према одговору
Подели на другим страницама

Креирајте налог или се пријавите да би коментарисали

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Региструјте се да би приступили друштву видовдан форума, једноставно је!


Register a new account

Пријави се

Већ имате налог, пријавите се овде


Пријави се сада
Sign in to follow this  
Followers 0

  • На теми су присутни   0 members

    No registered users viewing this page.